недеља, 02. септембар 2012.

Gugija i Ćoleta boli racku

Gugi Nakostrešena Ptičurina i Ćole Komarac su na putu iz Valjeva seli u "Mali Raj", nekakvu porodičnu manufakturu u kojoj, ko kod Lavkrafta, zajedno funkcionišu kafana, prodavnica i skladište prepuno pečuraka, mleka i malina. Od silnog blaga koje nudi Mali Raj kupili su po jednu onu ćasu u kojoj dobiješ split krem i štapiće i sasvim se umusavili.
Gledajući automobile kako promiču, nemi i zapušenih usta štapićima shvatili su da svaki od njih želi da odloži osvetu prema Cvrčku i Mravu i da se na trenutak izgubi u svojim mislima. Kad su se oko ovoga sporazumeli kao dobri ortaci, video je Ćole Komarac da nema puno misli u glavi Nakostrešene Ptičurine, izuzev onih koje se tiču konceptualne kurve Slipca, isto kao što je Ptičurina shvatio da Ćole Komarac u svojoj glavi luta iz odaje u odaju tražeći pticu u kojoj je div, a u divu ptica, a u ptici orah i u orahu šipak! Nisu smarali jedan drugog jer je stvar jasna: žele krv, žele osvetu, žele picu, ali ne sada, ne ovde, u Malom Raju maloprivrede, malih štapića!Na trenutak su se obojica ovih pijanaca, zgubidana i besposlenih krvopija postideli jer su, svako za sebe, došli do pomisli da žele porodicu. Topli dom, mir, milinu, bištenje, ljubav. Znajući, svaki za sebe, da to ničim nisu zaslužili, samo su se još više namračili gledajući te debile kako besomučno voze lade nive Ibarskom magistralom. Mali raj nije za nas, čuli su kako kaže ovaj drugi.
Ima dana za megdana, ovo nije taj.

Pozitivna nula

DŽONI: Kako ide poso?
MARE: Ma, kako, shvatio sam da je bolje ne raditi ništa i biti na nuli, nego se cimati i opet biti na nuli.
DŽONI: Eeee, najteže je nulu održati.

среда, 15. август 2012.

Srećan rođendan

Najjačem liku trenutno na prinudnom radu u Italiji. Nisam ljubitelj testenine, al sam ljubitelj jednog stanovnika Rima. Evo jedna za nju.

недеља, 12. август 2012.

Džonijeva barka

Juče sam, posle nekog vremena, ponovo vozila bajs sa Džonijem. Želim da zabeležim da je u međuvremenu Džoni od svog bicikla napravio zver. Ručno, uz pomoć kože i nitni (4 dinara po komadu) napravio je specijalni, rokerski, držač za vodu. Umesto stare gajbice, sada ima pravu, belu, korpu i promenio je gume. Sem toga, iskoristio je svaku priliku kada smo stali da mi prepriča priručnik za menjanje brzina koji je skinuo s neta.
Uprkos vetru, za koji je Džoni rekao da ga čini nervoznim jer mu se "manta oko ušiju", vožnja je bila odlična! 

петак, 10. август 2012.

Pesma nedelje

Preostaje samo da uvedem pesmu za mene. Evo prve:

Gugi i Ćole protiv Suklate

Kako se Atanasije Geza već spakovao i odgmizao put slave, Ćole Komarac se u press centru raspitao za dotičnog Suklatu. Taj je, kako mu rekoše lepe volonterke, inače krompirove zlatice u hibernaciji, toliko zaprašivane da su u ovim letnjim mesecima patile od alergija na Ambroziju i ostale, Gugiju i Ćoletu nepoznate biljke, imao svoju vinariju negde na Fruškoj Gori. Mimo toga, jebao je sve živo i imao je svoj štand na raznoraznim omladinskim festivalima, uključujući Exit i, na sve to se tripovao da je sam muzičar, na šta je bacao gomilu para. Taman kada je Ćole Komarac pomislio da je ovo jedna laka meta, te da ne vredi naletati na njega, Gugi Nakostrešena Ptičurina je od Slipca, koja je pristala da sa njim popije limunadu u nekom jeftinom kafiću kraj Kolubare, saznao da je Suklata navodno velika faca. Tačnije, Slipac mu se divila, Smatrala je da tog Suklatu svi mrze jer, kako je rekla, žele da budu kao on, jer žele da su takvi veliki mafijaši, da ih niko ne pita na šta troše. Takođe, u naletu ludila, Slipac je čak priznala Gugiju (koji se, a to bi priznao neki pošteni pripovedač koji bi Gugija osmatrao kako valja, sasvim skenjao, tačnije, krilca su mu pala, i , iako je pokušavao da ostavi utisak dostojanstvenog ortaka, perje mu se nekako čudno ućebalo, kao da je kisnulo danima, godinama), dakle, priznala mu je da je sa ovim Suklatom imala nekakvu aferu! Moliću lepo! Pošto luckasti Gugi namerno nije želeo da ispituje Slipca o detaljima, na čemu mu je Ćole Komarac, vazda žedan krvi, zamerio, ne znamo koliko je daleko ta afera otišla, ali Slipac je rekla tu specifičnu rečenicu: „On je znao da me obuzda, he kept me away from the streets!“ Ma nemoj! Rekao je Ćole. Gugi se samo razbesneo, zaista mu se smučila Slipac i odlučio je da on i Ćole skenjaju Suklatu! Taj debil je dodatno predavao na Fakultetu i, kako se pričalo, spopadao je mlade studentkinje sa istim tim žvakama kako ih on, baja, spasava od njih samih. „Što mene niko ne spase od mene!“ povikao je Slipac dok je oštio svoj kljunić. Našli su Suklatu u bekstejdžu pres centra, kako se uvija oko mlade krompirove zlatice. Gugi je želeo da završe, jer je bilo nemoguće razlikovati ko je tu loš, a ko dobar, ko mužjak, a ko ženka, ko akreditovan, a ko zaposlen i volonterski angažovan, ali se Ćole smorio. Rekao je samo da te krompirove zlatice i tako deluju mlitavo i malo žive i jednostavno ih skenjao oboje. Gugi se udaljio. Preko svega, najviše je mrzeo Slipca. Sa obzirom da je jebeni Suklata, u krvavom džepu, imao vizitku Cvrčka & Mrava, znali su šta im je sledeća meta. Jebo Kolubaru. Krenuli su dalje.
Nastaviće se

понедељак, 06. август 2012.

<Šta je Gugi Nakostrešena Ptičurina video u Kolubari

„Reka Kolubara se caklila na suncu, protičući kraj divlje obale kojom niko ne komanduje i kraj koje su se sunčale buduće nade srpske kulture, sporta i umetnosti. Davali su sve od sbe tamo, u kampu, a onda su, kao zasebne ličnosti, svaki za sebe, pronašli svoj kutak kraj ove čarobne reke kojom je, u trenutku kada smo se, kao ekipa, zadesili na obali, komandovao samo vetar, vazdušni pritisak i temperatura od 32 stepena Celzijusovih. Želeli smo da zaboravimo na sve, i da u miru uživamo, kada nas je na to da, čak i u miru prirode, mozak i mašta rade, podsetio naš sugrađanin, čudom (ali, kako ćemo videti, mašta radi i goni čoveka, tako da ne toliko čudom, nego euforijom i željom odveo), dakle, videćemo, naš sugrađanin Gugi Nakostrešena Ptičurina“. Iz ovog uvodnika Zgraže Grmuše da se videti da su Gugi Nakostrešena Ptičurina i Ćole Komarac zaspali kraj Kolubare, i da ih je Zgraža, u deficitu vesti smarala za doživljaj. Svaki od njih je dao svoj doprinos, a kako ih Zgraža nije objavila, prenosimo ih u celosti da ne zakinemo na istini. Ćole Komarac: „Gegi! Gegi! Verujem, duboko verujem da kolubarski kraj sadrži opasne cice. Njihova krv je otrovna. Zasićena. Zapravo, opasno gusta. Kao benzin ili, recimo, mrlje od jogurta, ugažene i pomešane sa kolom tamo na železničkoj stanici. Gusta kao red pred wc-om na toj istoj stanici. Ali, ta gustina, ako me razumete, oponira činjenici da je i život jednako zbunjujući: baš onda kada vam se ide u wc, shvatite da tu urgentnu radnju možete obaviti bilo gde. Bukvalno bilo gde! I da ste se džabe spremali, želeli, žudeli...“ Gugi Nakostrešena Ptičurina: „Nepostojano. Sve je to nepostojano. Želim otići.“ Od Zgražinog izveštaja iz Petnice, ostao je samo postkoitualni poklič Atanasija Geze: „Pobediću!“ Na svu sreću, jutro je i opet svanulo, te se priča nastavila. Gugi Nakostrešena Ptičurina je otresao prašinu sa svojih krila, preleteo Kolubaru, poradovao se suncu, bistroj vodi, osmehu neke sasvim slatke klinke iz Iverka koja je piškila u grmlju i odlučio da život ne mora biti tako gadan kakav mu postane oko tri popodne. Ćole Komarac se probudio ošamućen i gladan i, iako se nije slagao sa Gugijem, jutarnjim čovekom, oko ovih glupih zaključaka znajući da će se njegov ortak skenjati oko popodneva, nazirao je zrnce lepote u reci, posebno u travi. Nije znao kako se zove ta travka, ali delovala je nekako divlje, poprskana dlačicama nalik onim na breskvi (oduvek je maštao da zagrize takav obraz, breskvin, prašnjav, lenj). Želeo je veče i dok je posmatrao svog euforičnog ortaka, krio je od njega tajnu. Tajnu da ne voli dan, makar on bio kraj ovako divne reke. Tajnu da ga više ništa na danjem svetlu ne može obradovati. Obradovati tako kao noćna svetla, poluusnuli krajolici zatureni kraj pruge, dodatno ćušnuti brzinom voza, kao neka prolazna svetla, prolazne radosti na putu do večitog pijanstva i večitog mraka. A tek je bilo jutro.
Nastaviće se

Pesma nedelje

Sa obzirom da je bolja polovina u Hrvatskoj, uvodimo pesmu nedelje. Preuzeto sa tog famoznog bloga zaštićenog od komentara, ali ne i od reklame, zvanog Politiks Tejps, a je!

недеља, 05. август 2012.

Gugi Nakostrešena Ptičurina u Petnici

Ćole Komarac se u međuvremenu snašao da ga, kao novinara (on je novinar, ako to nismo već pomenuli, a on se inače stidi ovog zanimanja jer u njihovom mestu Zgraža Grmuša važi za ekvivalent novinarstva zbog čega svaki pošteni novinar oseća stid kada ga smatraju novinarem i, samim tim, svedu na isti nivo kao i Zgražu), pošalju u Petnicu, pa je, za razliku od Gugija Nakostrešene Ptičurine, dobio razne beneficije. Ali, i obavezu da piše o mladim nadama u Petnici i intervijuiše, za lokalno glasilo „Krek“, Atanasija Gezu, polumađara iz Subotice, inače guštera koji je u ovo vreme postizao probitačne rezultate u plivanju. Ćole je pripremio pitanje, sa sve beleškama o prsnom, o Olimpijadi, o životu pod pritiskom javnosti, ali je podlegao pritisku valjevske šljivovice kojom ga je častila neka mršava Gegi na železničkoj stanici, inače leptir modifikovan isparenjima iz kosjerićke cementare u kojoj je radila kao kuvarica, te obolela od raka koji ju je ekspresno pretvorio u čudnu benzinsku mrlju nalik leptiru. Ćole je naprosto hteo da se napije i utopi u Gegi, ali je ona insistirala na razumnom odnosu, jer je i tako išla na hemoterapiju gde je svaki doktor umakao prste u njoj da zaleči zanoktice (ujedno zarađujući kraj Kolubare na tezgi sa natpisom na kartonu „Protumačite svoju roršahovu mrlju“, gde je pozirala tri sata dnevno za cigare), tako da je Ćole odustao od Nirvane i rešio da se dogega do Petnice gde ga je već čekao Gugi Nakostrešena Ptičurina.

Gugi se odmah bacio na potragu za Slipcem koja je imala svoj štand, namenjen sakupljanju priloga za borbu protiv svetlosnog zagađenja. Zatekao ju je usred svađe sa Orušem, inače najprostijom glistom s Povlena koji se istripovao da je veliki gazda (sekao je bespravno šume po Povlenu, a onda se spustio u Petnicu da propagira ekologiju), koji je zahtevao da se Slipac, zarad njihove ideje, pojavljuje gola na štandu i omogući svakom studentu pejzažne arhitekture da je meće gde mu se ćefne. Slipac je pobesnela. Kada se pojavio Gugi, samo se još više naljutila, jer se istripovala da je on došao da je spase. Iako su oboje hteli da danu dušom, samo su se popreko pogledali, nikako ne razumevajući šta ko od njih hoće, i razišli. Gugi je sebi obećao da više nikada neće biti toliko glup i romantičan i otišao je pravo na Kolubaru da poprska krila. Tamo je zatekao Ćoleta Komarca zabodenog u dupe neke tinejdžerke iz Požege.

Posebno ih je smarao parti šator kraj Kolubare gde si mogao da daš krv za Cvrčka i Mrava i zauzvrat dobiješ ulaznicu za nekakav parti gde se svi namerno presvlače u crve. Niko ne zna zašto, ali su videli Zgražu Grmušu koja im je rekla da je u vezi sa Atanasijem Gezom i da ima pun pansion. Prestali su o tome da misle i, dok je muzika treštala iza njih, a Slipac, već duboko nadrogirana, padala u nesvest uz glupu, tuc-tuc, muziku, dok su joj neki silni mravi prilazili da joj ukažu svoje divljenje zbog njenog uloženog truda i nekakvog članka koji je napisala za neki sajt „Nema struje“, Gugi i Ćole su se izvalili pored Kolubare i svojim posebnim senzorima uspeli da čuju kako seljaci na vrh Povlena vabe svinje. Neki zalutali izviđač vikao je: „E-ooo, lop, lop, lop, lop!“ To ih je uspavalo. Reka je romorila. Ćoletu se u snu javio Atanasije Geza s kojim je trebalo da pravi intervju i ispravno je odgovorio na sva pitanja!  Jedino što je bilo sumnjivo Ćoletu, je što je Geza rekao tu čudnu rečenicu: "Potraži Suklatu." Probudio se, setio svog pokojnog dede, pokajao što je toliki propalitet, a onda zagledao de može da se ispiša. Usred ove radnje, zapitao se ko je Suklata.

Nickel and Dimed: On (Not) Getting By in America, Barbara Ehrenreich

„Someday, of course – and I will make no predictions as to exactly when – they are bound to tire of getting so little in return and demand to be paid what they’re worth“ 

U pitanju je knjiga koja spada među dokumentarno štivo poznato pod nazivom „undercover journalism“. Napisala ju je američka novinarka Barbara Ehrenreich (1941.) koja se zarad ove knjige, sredinom 90-ih (knjiga je objavljena 2001), zarad analize Klintonovog Zakona o radu i odgovornosti za rad iz 1996. (sprovedenom u cilju reformisanja državne pomoći siromašnima) “infiltrirala” među radnike, tačnije ljude zavisne od oglasa za nisko plaćene poslove (od čišćenja po kućama, preko klenerisanja, do rada po gondolama u lancima tekstilnih preduzeća), ne bi li istražila kako se odvija ekonomija života takvih ljudi. Odnosno, da oproba život nekoga ko nema nikakvu ušteđevinu i ima nameru da plaća smeštaj, hranu i lekarske preglede radeći neki od poslova koji su u ponudi preko regularnih kanala. Smeštaj je, kako se vidi u ovoj knjizi uglavnom najveća stavka budući da većina ljudi zapravo nema svoj stan, već živi u svojim kolima, iznajmljenim prikolicama, motelima ili, u najboljem slučaju, u iznajmljenim stanovima (budući da ranije varijante ne podrazumevaju frižider, a često ni kuhinju). Roman u velikoj meri podseća na Orvelov "Niko i ništa u Parizu i Londonu", iako se na Wikipediji mogu naći poređenja sa zaleđinom koji je na polju ove vrste novinarstva stvorio Hunter Thompson. Međutim, za razliku od Thompsonove “stvarnosne” literature, Barbara Ehrenreich poseduje vrlo racionalan odnos prema svojoj temi, nalik Orvelu, tako da se u ovaj način života upušta samo zarad dolaženja do zaključaka, a ne da bi sebe iskušavala, niti da bi se upustila u određeni umetnički eksperiment i, samim svojim postupkom, privukla pažnju. Kao I Orvel u svojim pisanjima o životu plonžera, njene dnevničke beleške o životu žena koje čiste po kućama, rade za gondolama sa odećom u robnim kućama i tome slično, sastoji se od niza opaski koje u velikoj meri, vrlo praktično pokazuju da je od zarađenog novca nemoguće podmiriti troškove najosnovnijeg života, ali I zalaze u opservacije tipa zašto radnice toliko opsesivno puše (jer je pušenje ono što rade za sebe, dok je ostatak radnog vremena nešto što čine za “gazde”), kao i sasvim kontradiktorne i gotovo metafizičke opaske o psihološkim stanjima radnika, načinima na koji su poniženi, mrcvareni i dovođeni u stanje potpunog očaja. Po ovim segmentima, roman je blizak Orvelovom “putovanju na kraj londonske i pariske noći”. Baš danas kada se i kod nas, usled ludačke mržnje prema dobu komunizma u kom se nije toliko radilo koliko se na lepe oči dobijalo, mrzi radnička klasa kao alkoholičarska, džabalebaroška, kradljiva i kakva sve ne bulumenta propaliteta koji žele mnogo ni za kakav trud (što je samo zaključak usled poremećene percepcje ljudi primoranih da rade u novom kapitalizmu kod poslodavaca koji im piju krv, te ovi ne mrze svoje gazed, nego mrze sve ostale koji rade manje od 15 sati dnevno, smatrajući ovo normalnim i odbacujući mogućnost da imaju ikakva prava pre nego što ispišaju majčino mleko), ova knjiga je vredan, sasvim praktičan nacrt o tome sa koliko novca, po koju cenu, se danas može živeti kao dostojanstven čovek. Odnosno, koliko su ove skale varljive i na koje sve pore gazde ulaze u naše nervne sisteme i prčkaju nam po mozgu dok kaljamo ruke njihovim govnima. Na onim visinama gde i najbolji alpinista ostaje bez kiseonika i ravnoteže, radnicima se mentalni sklop menja, pristaju na sasvim male zen okretnice u mozgu koje, kada se namnože, nastaje ogromna masa robova koju čak ne treba ni šibati. Počev od toga da se stvara neprijateljstvo između onih koji zarađuju taman toliko malo više da unajme spremačicu koja će im, na kolenima, očistiti stan. Ta razlika je važna – vama malo para iz džepa, njoj taman da kupi cigarette, a hijerarhija je jednom zauvek uspostavljena. Hijerarhija koja ne vredi vaših pišljivih hiljadu dinara, već nečijeg dostojanstva. Jer vama tih sat vremena prištedi da robujete nekom drugom, čime celu ovu ujdurmu opravdavate, njoj dobro dođe da kupi par stvari. Nekome gore, sasvim dobro dođe da nas sve otera do mojega ubeđujući nas da neki poslovi vrede manje samo zato što su naizgled nevidljivi.

субота, 04. август 2012.

Jedna krava dva citata

"Imam jednu kravu. Mnogo dobra krava! Koje?! Kad muzem, ko da muzem tri, a ne dve krave!" (Rođaka Rada iz Gornjih Leskovica)

"I življe sahranjuju" (Džoni, o radnicima na građevini i ponuđenom mu poslu)

"I'm wild but I'm not free" (Life Like, Rosebuds)

среда, 01. август 2012.

101. post

Ono o Birou je bio 100. post na Belom lukcu (računajući raniji, nekršteni Jebotenik). Živi bili! U to ime...

Naknada?

Pre neki dan odem do Biroa na „redovno javljanje“. Sačeka me žena, prilično sređena po čemu odudara od većine službenica na ovim mestima (ranije sam bila na Birou na Gundulićevom vencu), nadrndano mi, pre nego što sam išta izustila, kaže "Sačekajte". Onda, jednako vojnički, pita: „Šta vam treba?“ Ja, rekoh, ona uze, bez reči, potrebna dokumenta. Kucka, gleda. Najednom joj se promeni izraz lica, odobrovolji se. Kasnije ću shvatiti – zato što joj se moje zanimanje, inače jednako nepotrebno na tržištu rada kao i ostala, svidelo, i učinilo valjda dovoljno gospodskim da sa mnom može da razmeni i koju prosto proširenu rečenicu, a ne samo nadrndane komande. I tako dobijem privilegiju – osmeh i ispovest. Počne ova gospođa, tako iz čista mira, da se meni, kao valjda stručnjaku za jezik, žali na nepismenost ostalih stranki. Kaže, zamislite, sada me zove čovek, podignem slušalicu i on samo kaže: „Naknada?“ I, šta sa tim? Gde je tu rečenica? Kakvo je to pitanje – naknada? Molim vas, pa ovaj narod je toliko nepismen. Eto, ja uhvatim sebe kako kucam drugarici sms i napišem: „Zovem te.“ Onda se trgnem i kažem sebi, šta to znači? "Zovem te?" Šta? Preko brda? Onda obrišem i kažem sebi, e, napisaćeš kako treba! I napišem, pozvaću te. Zamislite, koliko nas je ta lenjost iskvarila. Lupa pečate, produži mi „redovno“, pa mi vraća ona dokumenta i još dodaje: Vi sigurno to sve znate, ali evo dokle to ide. Recimo, pre neki dan dolazi žena, zadihala se, pita jeste li zatvorili (bilo je već dva sata), pa poviče, ja došla da produžim mužu! Tu se i ja zasmejem, jer je dobra šala. Ipak, dok izlazim iz ove sasvim besmislene zgrade, odzvanja mi to pitanje „Gde je tu rečenica?“, natopljeno divnim parfemom ove službenice. Ne, ne, nećete me zavarati, pravo pitanje je ipak, kako reče onaj „nepismeni“: Naknada? I, da, gramatički, takva rečenica postoji. Ona je deo ranije priče i celog konteksta koji se ova službenica pravi da ne razume, ujedno se praveći da njen posao ima nekog smisla i zahtevajući određenu skramu pristojnosti, jezičke pravilnosti u sasvim nepravilnim društvenim okolnostima. Ono što jezički buržuji poput nje ne shvataju jeste da je jezik živa stvar i da "oboljeva" baš kao i društvo, baš kao i čovek. Može vrlo lako izgubiti i smisao. Postoje okolnosti u kojima je nepravilno govoriti i pisati jedini način da se bude iskren, jasan. "Naknada?" je rečenica ne nepismenog, nego onoga ko već sve zna, a mrzi ga da ponavlja fraze. Ne samo da ga mrzi, već organski oseća da nema smisla govoriti. A, ako ćemo praviti nešto dužu rečenicu, pravo pitanje bi zapravo bilo: „Djevo, gde je posao?“ (za muzičku podlogu hvala Prešlicavanju i odličnoj plejlisti :)

недеља, 29. јул 2012.

Pesma avgusta

Ne mora da počne, već znam, po svemu sudeći, koja nailazi

Moj stan ili Ko mi je skembao fudbalerčića

Jedan od mojih omiljenih časopisa koji trenutno izlaze kod nas je „Moj stan“. U ovoj novini posebno me fasciniraju slike tih silnih estetski preobražnih prostora, ali i saveti (neki od njih veoma praktični) kako da prostor koji je namenjen stanovanju učinite lepim i na njemu ostavite neki trag. Posebno mi se svidelo rešenje za čiviluk u nekom od ranijih brojeva - na belo okrečenom zidu samo pobodete neka 4 eksera, a ispod i oko njih crnim markerom nacrtate razgranato drvo, tako da, kada okačite kapute, deluje ko da ovi vise na drvetu. Do jaja stvar. Zajebancija iz čista mira!
Naime, uvek sam živela u stanovima koji nisu moji. Ranije, kada su to bili stanovi mojih roditelja (a posebno onaj prvi, nasleđen od bake), sve je bilo podređeno stvarima i gomilanju stvari, među njima i ukrasa – gobleni, miljei, kristalni servisi, raznorazni suveniri sakupljeni sa vašara ili sa, uglavnom, bakinih putovanja, pa fotografije, razglednice (hit rešenje bio je sto prekriven staklenom površinom ispod koje gomilate razglednice i memorabilije!), nakit sakupljan po keramičkim ćasama od kojih, ako neka pretekne, nosiš učiteljicama, lekarkama, nekim rođakama i njihovoj deci, pa biljke od kojih su mnoge zaista delovale više kao mrtve stvari nego kao neke biljke, izuzev onih na terasi među kojima se izdvajalo malo limunovo drvo koje je uspevalo, što me posebno čudilo, zašto ono raste u plod, a ostale biljke samo tako poziraju polukilavo, veoma lukavo umirući, zapravo, fasciniralo me da u našem stanu raste nešto što se, u daljem toku logike, može jesti ili makar iscediti. Jer ništa se, od gore pomenutih ukrasa, nije smelo konzumirati - izuzev zelenog karmina, pohranjenog, kao Ramzesa, u opet posebno pohranjenoj maminoj tašni od neke svetlo braon kože, duboko u donjoj pregradi šifonjera. U to doba sam verovala da, ako ovaj zeleni ruž naneseš na usta, istog časa umireš otrovan! I tome slične stvari koje su često gomilane, a ređe raspoređivane da zauzmu nekakva, za njih posebno pikirana mesta. Posebno me živcirala nekakva figurica koju je baka donela iz Grčke. Tom se klincu večito, samo prošao pored njega, odvaljivala jedna vaga, a morao ih je imati dve! Kasnije sam skapirala da je reč o alegoriji Pravde. Pipava stvarčica, ne ide mi od ruke. Skenjao me i neki psić, sasvim odokativna, keramička predstava psa kom smo sestra i ja polomile uvo, pa ga Džoni nevešto zalepio da sakrije štetu od mame i bake, al se isto uvce večito odvaljivalo. Rovarenje po stanu za koje mi je delovalo da mu nema kraja tragično se završilo kada smo sestra i ja, u gornjem delu šifonjera koji mi je oduvek delovao kao gornja granica sveta, nekakav svet u koji ideš kad odapneš, nabasale na nekakvu jeftinu reprodukciju slike na kojoj su prikazani Da Vinči i Mona Liza kao dve polutke jedne glave. Ova slika, inače poklonjena dedi u okviru neke proslave u David Pajiću, na nas je delovalo toliko grozomorno da smo godinama izbegavale otvaranje tih gornjih polica, iako su nam tamo stajali kupaći kostimi, dušeci za more i sve te stvari koje sam po mirisu obožavala i radovala im se punih 12 meseci tokom svake godine.
U tom smislu, zauzimanja prostora, časopis „Moj stan“ mi je postao već odavno bitan. Naime, za razliku od mojih stanova, u ovom magazinu, stvari, makar oni bili obična, pišljiva teglica s bosiljkom, uvek zauzimaju neko čarobno mesto, ne smetajući ostalim stvarima u stanu (ili tom fotkom zahvaćenom delu stana). U mojim stanovima, stvari i ljudi večito su jedni drugima stajali na malom prstu. Zapravo, posebno su stvari delovale bunkerisane. Čak i ako je po sredi ukras, taj je majković večito delovao kao utovaren lopatom, a ne postavljen nežnom rukom koja je u tom momentu baš o njemu mislila. To mesto rezervisano za stavri, kao i spoj lepog i praktičnog posebno me privlače magazinu „Moj stan“. Sviđa mi se što su slike prostora takve da izgleda kao da su ljudi maločas otišli, nekim svojim poslom, ali za sobom ostavili neki duh prisnosti. Moji stanovi, bilo da ih napuštam ili im se vraćam, gotovo uvek deluju zaposednuto bilo nekim strahom (kom se vraćam, ili od njega bežim). Zadrže oni pečat, moj lični, baš kako se i vidi u „Mom stanu“, ali taj moj pečat gotovo nikada ne odražava tu prisnost, to pomirenje između mene pre izlaska i po povratku. Večito ostane neki znak pitanja, nešto gotovo ukleto zamotano u bačenu majicu, raščepljenu knjigu ili prevrnutu šoljicu. Ovo možda ima neke veze sa mojim dubokim uverenjem da svaki zatvoreni prostor zapravo asocira na umiranje čoveka, na njegovo večito stanište, na mirovanje koje me plaši i goni da dam neke konačne odgovore koje nemam. Zato su mi bile jasne, duboko istinite priče o kućama iz kojih se jednom za svagda odlazi, a retko one u kojima se ka nekom domu ide i u njega zanavek smešta.
Gde je tu uloga „Mog stana“? Pa, recimo u tome, da ovaj časopis kuću i predmete u njoj, zapravo prostore, tretira kao fluidnu, montažnu, estetsku stvar, zapravo, kao odraz kreativnosti, šašavila neke osobe koja tu živi. Osobe koja ne shvata ozbiljno udobnost, život među zidovima, već kroz prostor stalno samo prolazi za sobom samo ostavljajući tragove – cipele, načete knjige, istrošene maramice, šminku, život bataljen zarad nečeg pravog što je tamo negde, iza vrata, napolju. 
Ipak, možda ovi vazdušasti stanovi i kuće od peska kakve propagira časopis „Moj stan“ imaju veze sa stanovima u kojima sam živela i u kojima živim, kojih me je vazda strah. Moj prvi stan, stan mojih zapravo je nekakav buvljak-hram. Stan u koji su navlačene stvari, isprva iz sasvim nebuloznih razloga – u pitanju su kič predmeti koji su se nekom od nas, nekada, svideli, a ih je navukao. Ali, sve se to zadržavalo u stanu, sve je dobijalo svoj prostor – svaka bogovetna razglednica bivala je istaknuta negde, makar iznad sudopere. Svaka stvar bila je osuđena da umre na naše oči i pretvori se u nekakav čudni prah koji nam ometa disanje. Spavalo se sa stvarima, oko njih hodalo, svađalo, umiralo. I sada, kada pomislim, ono što me najviše iznervira ili zaboli, jeste kada se neko u mojoj blizini, svađa ili boluje kraj glupih i bespotrebnih stvari. Što šifonjeri, tepisi, gobleni, ko god od nas skapao, moraju da nađu neko svoje meso i troše se sporije, poprimajući vremenom neki nebulozno pitomi lik, kao naše kičeraste sudije.
Čudan je taj naš odnos prema stvarima i stanovima. Nikada neće biti tako lahorast kao onih nedostajućih ljudi u „Mom stanu“. Evo, pre koju sedmicu, krenem na put i kako imam običaj, iz pukog sujeverja, da na put ponesem neku stvar kao amajliju, skembam kod bake u stanu fudbalerčića. To je gumena igračkica veličine tri santimetra nalik dečaku kom je za nogicu prilepljena minijaturna fudbalska lopta. Računam, kod bake skuplja prašinu, a kod bake su i tako završile sve stvari i stvarčice, ti kičerasti ukrasi koje niko od nas, u silnim selidbama, nije hteo da primi na staranje. Spakujem ja fudbalerčića u ranac i odem na put. Vratim se, odem do bake, kad ona, onako usput, pričajući o svojim putovanjima, pomene: „Ma, neko mi je skembao onog fudbalerčića, mora biti Micina deca“. U čudu, priznam baki da sam ga ja uzela. Čak mi je bilo neprijatno i zapitala sam se koji će mi andrak taj glupi fudbalerčić i kakvo je to prenemaganje. Ipak, nisam ga vratila.

четвртак, 26. јул 2012.

уторак, 24. јул 2012.

Gugi Nakostrešena Ptičurina

1.epizoda – Kako se Gugi nakostrešio

Kada je prvi put čuo basnu o Cvrčku i Mravu, Gugi se nakostrešio. Tada je imao samo deset godina i kada mu je na vrata uletela Zgraža Grmuša, kokoš koja je večito kunjala ispred njegove zgrade, sa fenomenalnom pričom o tome kako su se Crvčak i Mrav iz njihovog kraja proslavili i kako svi pričaju o njima po belom svetu, Gugi se nakostrešio. Od tada ga svi u ulici zovu Gugi Nakostrešena Ptičurina. Znao je da su Cvrčak i Mrav dileri droge iz njegovog kraja koji su se prodali za male pare i obmanjivali ceo svet pričom o pravdi i poštenju: da možeš raditi ili se laditi. Gugi je znao da to nije istina, jer i Mrav i Cvrčak rade zajedno. I rade na crno. I duguju mu pare. I da su zaslužni za smrt roditelja najneuhranjenijeg i najpitomijeg lika u kraju – Svetolika – Ćoravog Crva. Zapravo, prvi je, u šali, ovako Gugija prozvao njegov najbolji drug, Ćole Komarac. Dok je za ostale, ovo postao pogrdan nadimak, uostalom i izgovor da se Gugi obilazi u širokom luku, Ćole i Gugi su se odmah složili da su Cvrčak i Mrav protuve i da je ceo svet naprosto slep. Ćoraviji od Svetolika kome su se, od kad ga znaju, ogromni cvikeri zaglavljivali svaki put kad proba negde da se umuva. Od kad znaju za sebe, Gugi Nakostrešena Ptičurina i Ćole Komarac su znali Cvrčka i Mrava kao dilere iz svog sokaka, koji su vazda radili u talu. Onda im je Zgraža Grmuša, u jednoj pijanačkoj, raspad noći kod Groćka Groćkovića – Gude (a gde drugo!) predložila da se podele i pošalju svetu primer o dobru i zlu. I svi su se na to primili! I Guda, i mali Puž Savatije koji je samo knjavao po ulici, ne reagujući čak i kada mu je zemljotres otfikario kućicu s leđa ostavivši ga gologuzog na sred ulice! Čak je i Tata-Mara, stara učiteljica koja je praktično utuvila u glavu Gugiju i Ćoletu sve što znaju– od Aristotela do kiselih kiša, i koju su voleli predavala tu glupu priču o Cvrčku i Mravu u obližnjoj školi. A, što je najgore za Gugija Nakostrešenu Ptičurinu, na Cvrčka i Mrava (ok, malo više na ovog prvog), primila se i Slipac! Slipac je bio naizgled beznadežan mali svitac, zapravo najlepša cura u kraju kojoj je stalno pregorevala guza pa je često dolazila kod Ćoleta Komarca da je opravi (čitaj, da se navari) , a tako ju je Gugi i upoznao i bespovratno se zaljubio u tu pregorelu minijaturu od bubice. Dakle, svi su odlepili na tu glupu priču o protuvama Cvrčku i Mravu ko da ih bezbroj puta nisu viđali kako se mrtvi naduvani vraćaju u svoju jazbinu i karaju sve što leti i gamiže. A Gugija i Ćoleta, koji su znali da je sve to žvaka za beli svet – ta priča o dobru i zlu - za Gugija Nakostrešenu Ptičurinu i Ćoleta Komarca koji su znali da su do juče Cvrčak i Mrav radili u talu prodajući im jeftinu gudru, predući, dudlajući i gajeći smrad za ceo kraj, to je bio veliki užas! Tada su odlučili da se suprotstave ovoj golemoj laži (doduše, Ćole je bio mrtav pijan kad su ovo ustanovili, ali, na njegovu nesreću, Gugi je bio sasvim trezan i sasvim ozbiljan). Gugi je ubrzo saznao da je celu žvaku ispljunula Zgraža Grmuša, inače spremna da u svom lokalnom glasilu strese svo svoje olinjalo perje na svakog poštenog čoveka koji prdne na ulici, ali isto tako spremna da u zvezde digne svakog ko dobro i masno slaže. „Čak i onog ko bi smislio dobar recept za kuvanje njene matore guzice!“, besno je rekao Ćole Komarac ispijajući desetu rakiju. Gugi se samo nakostrešio. Gugi Nakostrešena Ptičurina nije mogao da podnese takvu obmanu i odlučio je da krene u poteru za tim dupeuvlakačima koji su pravili turneju po celom svetu praveći se da su establišment. Slipac mu je rekla da je lud i da se previše kostreši. On joj je odgovorio da čak ni njena guza ne može da osvetli tu rupu od mesta i da on odlazi. Zauvek. Ona je rekla: „Sa srećom“ i odletela niz ulicu (pred kraj je opet pregorela). Ćole Komarac se otreznio oko tri ujutru, kada ga je Zgraža Grmuša probudila da od njega uzme izjavu o tome kako se oseća sa obzirom da je Gugi Nakostrešena Ptičurina, po izjavi Groćka Groćkovića koji je sve vreme prisluškivao, krenuo u Petnicu. Ćole je mrzeo Zgražu Grmušu. Uvek je stajala na uglu isturajući svoju mršavu nogicu i beležeći sve u svoje blokče, uflekano rum-kolom. Jednom je, pripito, pokušao da opiše Gugiju šta misli o Zgraži. Ne zna je li mu uspelo da objasni drugu da je ona lokalno glasilo koje izigrava pametnjakovića koji sve komentariše samo da bi bila iznad svega i iz svega izuzeta iako ne može da poleti ni metar iznad tunela ćoravog crva Svetolika, a bogami ni da mu prdne pod jabuku! Uostalom, ona je zaslužna što je Svetolik, nakon zatvaranja sirotišta, završio na ulici i, protivno svojoj prirodi, postao najkišnija glista koja postoji na ovoj planeti!! Na pomen Petnice, ošajdario je Zgražu i zaputio se iz Gudine krčme. „Kakva Petnica?!“, mislio je gledajući mesec koji je opasno ličio na komad sira! „Gugi Nakostrešena Ptičurina smatra da su Cvrčak i Mrav naučno oborivi!“, zakreštala je Zgraža. „Ne seri!“, dreknuo je Ćole Komarac i izašao na mesečinu. Opet?! Učinilo mu se da se ovo sa Zgražom ponavlja. Opasno je želeo da se napije krvi. Da je Ćole Komarac vampir znao je, u celom mestu, samo Gugi Nakostrešena Ptičurina. I jedini je to tolerisao. Zgraža je pokušala da ga ofira kroz par tračeva (za divno čudo, nije imala pojma o pravoj istini, već je, smišljajući svoje laži, u toku jedne noći tokom koje je sedela na jajima za svoju sestričinu, nekakvu malokrvnu Sabrinu, došla na ideju da bi Ćole mogao biti vampir, jer jedan fali u njihovom kraju – imali su dilere, kurve, svodnike, čak i pošten svet, al vampire ne! i to je objavila. Pod pseudonimom „Sabrinina nerođena deca kukuruza“. Iako je Ćole Komarac poludeo nakon te vesti, Gugi mu je lepo rekao: „Ta je bolesnija od tebe!“ Na to je Ćole Komarac popio tri litra rakije, jer je shvatio da mu ova ubija žeđ za krvlju. Tako je, kad smo kod toga, i postao alkos.) Recimo da je to jedan od razloga zašto je Ćole Komarac znao da mora krenuti za svojim jedinim drugom. Čak i u Petnicu. Da mu se nađe. Za slučaj da nekome treba popiti krv. Pošto je Zgraža ostala bez izjave, odlučila je da opiše Ćoleta kako ide ka mesečini klateći se. Htela je da sve zvuči zvanično, pa je otpočela rečenicu o poreklu Ćoletovog nadimka. Za poreklo nadimka Ćoleta Komarca se ne zna. Ako je verovati prljavim pisanijama Zgraže Grmuše, svake noći, ako je pun mesec, Ćole Komarac obilazi bogumilske stećake u okolnoj Bosni. I Ćole sumnjivo voli Bosnu. Ćole Komarac je pijanac. Ako je verovati Tata-Mari, koju Ćole Komarac jedino poštuje, poreklo njegovog nadimka je nepoznato, veruje se da ga vuče još od svojih predaka koji su došli iz Hercegovine. Ćole Komarac bi im svima rekao da se nose. Zato ga Gugi Nakostrešena Ptičurina i gotivi. Jer ne veruje u objašnjenja. Iako šamara sve oko sebe. Zato je te večeri, na mesečini nalik siru u koji je samo falilo da se zavuče Svetolik – ćoravi crv, samo Ćoletu Komarcu potvrdio da je Zgraža prokljuvila to za Petnicu. Ide da pronađe odgovore o Cvrčku i Mravu. (Takođe, priznao je samo Ćoletu Komarcu da se Slipac tamo zaputila, jer je dobila stipendiju za izučavanje svetlosnog zagađenja planete Zemlje. Priznao mu je te večeri i da Slipac namerno, hladnom vodom, gasi žar iz svoje guze ne bi li spasila svet od ekološkog zagađenja. On to ne može da podnese). Ćole mu je rekao da je lud, a onda je spakovao ono malo prnja što ima i sačekao ga kod Tata-Marine kuće. Gugi je samo sa njom hteo da se oprosti pre nego što otperja iz tog ljigavog kraja. Nastaviće se - Gugi Nakostrešena Ptičurina u Petnici

субота, 21. јул 2012.

Problem je u tome što kad izađemo u grad, uvek neko od nas bude tužan

Strah od smrti je davna pojava. Imam je. Selin mi laska kada kaže da samo ljudi koji imaju maštu mogu da zamisle svoju smrt, pa da se za nju, u skladu sa istom, spremaju deset, dvadeset ili više godina ranije (nemam ništa protiv priprema, nadam se da ću maštati još pedeset, ili makar 45 godina, ako može do kraja života koji će doći za nekih 80!, ako medicina uznapreduje). Svi mrze lekare, i ja ih mrzim, ali želim da mi kažu da je sve sa mnom u redu. Od toga je sve počelo, od trenutka kada sam shvatila da mi to ne mogu reći, da će sve biti u redu. I od tada im se stalno vraćam. Za svaku sitnicu. Taman kada pomislim: ok, čak i ako sutra umreš, ili ako ti kažu da imaš još mesec dana, možeš biti heroj, možeš šetati pored obale, voleti svaki trenutak, prezrem svo to sranje i poželim samo da živim još duže! Ne želim da cenim te bedne trenutke, i prilično se iznerviram kada od sebe zatražim to uživanje u budalaštinama. Oću da budem što duže sigurna. Onda ide treći krug kako je sve to sasvim besmisleno, što uopšte o tome razmišljam. Zapravo, spase me kada me neko pošalje po novine.

Stoji ta uteha da sam hipohondar, ali to što si hipohondar ne garantuje ti i da si zdrav, jer ti se možeš patološki brinuti da nešto s tobom nije u redu, a da u isto vreme stvarno nešto nije u redu. Odnosno, to što si hipohondar, ne garantuje ti da si zdrav i da nećeš ubrzo skapati. Zato mi je gadno kad me strpaju u taj koš, jer onda ispada da gubim zdravstveno osiguranje ili red pred šalterom, tako nekako. Nije meni problem da trpim strah, stalno ga trpim, ali ipak sve vreme mislim d ato što ga trpim stoički garantuje spas. Od trenutka kada mi je palo na um da to ne mora da znači, sve se skenjalo. Meni je, shvatam, problem da za tu patnju ne dobijem za uzvrat zdravlje. Mene su učili da ako se više brineš, duže živiš, pošteniji si i bolji, a onda sam, vremenom, uočila tu crnu zmiju koja se odvija pored mene i vreba me, uprkos mom poštenom strahu i brizi. Tu zmiju koja mi ne garantuje da ću živeti zauvek i da, ako sam neki pošten i mali lik mogu da živim zauvek. Od kada mi je to palo na pamet, ne napušta me ova mogućnost. Sama pomisao na nju, u mojoj glavi razbokorava se u čitav niz mogućih smrti. One počinju od kraste na nozi, ili od crvenila oko mladeža, nekada od blagog grebanja u grlu, nadutosti žlezda li nekog desetog sranja. Gledam ruke i one se najednom pretvaraju u nekakva čudovišta, pada mi na um da bi najednom na prstu moglo izrasti nešto toliko strašno, nešto u čemu je sav užas ovog sveta i da ću se samo u mestu...

Onda pustim neku pesmu i uvek me začudi kolko sitni kretenizmi mogu da me, na trenutak, uteše. Recimo, pomisao da neka budala misli na mene, da ću sutra jesti paprike sa sirom, da ću se konačno učlaniti u biblioteku ili napisati neki do jaja tekst. Onda opet pomislim: e, budalo, ali ipak će ti usred toga pozliti i biće to znak da si nagrabusila. Onda opet red šampita koje me raduju i tako redom. Od budale do budale i sve vreme se pitam koliko ću zaista dugo živeti i oću li zaista umreti u mukama i da li ću zaista, do tog trenutka, išta znati i zaista odahnuti od straha. Zapravo od te preterane želje za životom.

четвртак, 05. јул 2012.

Jebo Lud Zbunjenog

Evo na uvid pilot epizode koju smo Senka Pajić, Marko Popović i ja (ja daleko manje u odnosu na Popovića i Senku) uradili pre nekog vremena, a sad ima da se pogleda i na jutjubu. U pitanju je zamisao prosvećivanja mladeži o seksu. Gle ko govori!

субота, 23. јун 2012.

Ko te zapostavio

Često se može čuti kako neko kaže ili napiše: taj i taj se zalaže ili brani zapostavljene vrednosti. Ok, pošto se toliko puta ponavlja i uglavnom je reč o sasvim različitim ljudima, a samim tim i idejama, tj. vrednostima za koje se taj neko zalaže, moglo bi se za početak konstatovati da je nemoguće da postoji baš toliko zanemarenih vrednosti. Ima li uopšte vrednosti tako puno (zanemarenih ili ne)? Recimo, moguće je da postoje neke vrednosti koje su manje isturene u prvi plan, ali se ne može baš odmah reći da su zanemarene kao što ljudi recimo zanemare svoje dete ili svoje zdravlje. Zatim, daleko bitnije – ako se malo začačka u neki od pojedinačnih slučajeva i osoba koje su okarakterisane kao borci za te zanemarene vrednosti veoma brzo se vidi da nisu zanemarene vrednosti nego ti ljudi na polju ostvarivanja tih dotičnih vrednosti. Da nisu deo tržišta ili bilo koje vrste eksploatacije određene vrednosti u novčane, populističke i neke druge svrhe. Dakle nije zanemarena vrednost nego je zanemarena ta jedna osoba ili grupa osoba u iskorišćavanju dotične vrednosti u sveopštoj pijaci na kojoj se istim trguje i popuje drugima šta treba da im je u prvom planu. I pošto im je glupo da jednostavno kažu: ej, ostavite malo mesta i za mene, oni će da se proderu kako je to polje njihovog interesovanja jednostavno zanemareno, a ne oni kao nosioci tih vrednosti i ideja.
Čak i ako se ove izjave uzmu za ozbiljno i ti ljudi koji žele da podsete na neke vrednosti posednu za sto sa željom da ih se ozbiljno shvati, tj. da se njihova olako izgovorena floskula pokuša primeniti na realni svet, veoma brzo će čovek doći do zaključka da ta vrednost i dalje postoji ali, kako njen branilac tvrdi nije „prava“. Demokratija u neku ruku postoji, ali ne i prava demokratija, ljubav postoji, ali ne prava, muzika, takođe i umetnost generalno, o porodici da ne govorimo, ali ništa od toga nije ono pravo, tj. ne predstavlja vrednost nego tako pluta ko neki isprdak prvobitne ideje. Dakle, i u ovom slučaju nije reč o zapostavljanju vrednosti, nego o potrazi za nekim prvobitnim oblikom i sistemom. Ali, ako bolje razumete te ljude koji se zalažu za ovu stvar, shvatićete da oni mrze sistem, ili bar tako kažu, iako je gotovo nemoguće doći do tog prvobitnog oblika i mesta neke vrednosti ako se ne obnovi ceo sistem unutar kog ta vrednost ima određeno, dakle dovoljno istureno mesto. I tu se već sve pobrka u mojoj glavi. I shvatim da ima logike u tome zašto mi idu na nerve vrednosti, sistem i ljudi koji vole vrednosti, a ne vole sistem. Sve je ipak logično iako možda nije vredno. Pomena. 

недеља, 17. јун 2012.

Sezona je otvorena

Prva vožnja do Ade protekla je dobro i bolje smo izdržali nego što smo se nadali. Prvobitni strah uzrokovan probnom vožnjom po Mirijevskom bulevaru koji se završio tako što sam se vozila na ispumpanim gumama tražeći neku pumpu i tugaljivo gledajući kako se Džoni kilometrima ispred mene pretvara u srećnu tačkicu, razvejan je već kod Pančevačkog mosta kad rekoh sebi - kad smo dovde došli, dobro je! Stazu su renovirali, a posebno me raduje što je napravljeno odvajanje za bicikliste na delu puta ispred Luke Beograd koji je ne mali broj puta bio uzrok nerviranja zbog nemarnih pešaka koji ti ostavljaju da biraš prenošenje bicikla preko pruge ili skretanje pravac u reku. Jednom prilikom, sudarila sam se sa deset godina mlađim biciklistom za šta su morale da plate dve raspričane kokoške koje su ignorisale moju trubu (koju je doduše prekrilo pištanje voza). Sada je rizik sveden na minimum i može se reći da sve do Ade na ovoj stazi nema više prepreka (čak je uklonjena i bašta Stare Stenke zbog čega mi je malo žao, jer ko što reče jedan kolega biciklista: nekako mi je bilo super da vozim kroz restoran, dodala bih - posebno kad su svadbe!). Uz neplanirano svraćanje na Ratno ostrvo i do Tempa, može se reći da je jučerašnji dan bio dobar. I da je sezona bicikla otvorena!

четвртак, 31. мај 2012.

Rekli su mu da je otišla sa nekim gazdom iz Kraljeva


Na prethodnom blogu sam obelodanila spisak najboljih frajera i najboljih scena seksa u filmovima, na ovom ću, u skladu sa eksponencijalnim rastom, ofirati spisak omiljenih domaćih ljubavnih pesama, dok se ne setim nečeg pametnijeg čime bi se bavila. Ide ’vako:
11. Crvena jabuka, Kad je noć hladna
 
10.Bajaga i Bebi Dol, Bademi i so
 
9.Đorđe Balašević, Pa dobro gde si ti
 
8. Rotten Sausage, Sam
 
7.Wild Pigs and Horses, Love Song

 
6. Veliki prezir, Samo tebe znam
 
5. U škripcu, Ako ti kažem (je je je)
 
4. EKV, Srce
 
3. KUD Idijoti, Za tebe
 
2.Elvis J. Kurtović, Ko te kara nek ti piše pjesme
 
1.Qrve, Sanjam te
 

уторак, 29. мај 2012.

Velika Subotica


U povratku iz Subotice, na autobuskoj stanici u Beogradu zapodenem razgovor sa ženom koja putuje iz Novog Sada u Niš. Izvinjava mi se žena što mi se tek sada obraća, iako smo sedele jedna do druge dobrih sat i po, a ona, eto, sada nastavlja za Niš, a ja ostajem u Beogradu, ali imamo tih deset minuta da se upoznamo i popušimo po cigaru! Pomene mi da nikada nije bila u Subotici, i začudi se na moju konstataciju da je Subotica ogroman grad, ama veći od Novog Sada. Ako, poput Grka koji su za mernu jedinicu ljudskog tela uzimali oko, za premeravanje gradova uzmemo gradski trg, Subotica ih u sebi ima daleko više nego Novi Sad! Kaže ona, ma otkud to, mislila sam da je manji. Ja zapela da je veći i ode žena za Niš sa mojom - dezinformacijom. Jer, dogegam se ja kući i bolja polovina me razuveri - naime Novi Sad je veći. Ako izuzmemo moje generalno nepoznavanje geografije (jedno u nizu rupa koje mi odlikaši nosimo pored dlakavog sira i valjda svetleće Lazareve glave, i sanki i diploma i pernice koja kad se probuši iz nje ispadaju konfete i plastične ribice, sve to zbog šestara!), ova moja pobrkancija dobrim delom dolazi i zbog dečjeg festivala na kom sam bila i ove godine, a koji mi uvek ostavi utisak da je Subotica daleko veći grad nego što uistinu jeste.
U pitanju je Međunarodni festival pozorišta za decu koj se ove godine održao 19. put u Subotici. I ove godine većinski su prikazane lutkarske predstave, na moje veliko zadovoljstvo. Kao i prošle, i ove sezone sam imala utisak da je lutkarstvo, o kom inače ne znam mnogo sa teorijske strane, čudan kutak pozorišta u kom je u isti mah moguće biti naivan i nevin (u smislu pričanja priče, sadržaja, ideja) i neviđeno moderan i zauman (u formalnom smislu), što je, ako se uzmu u obzir savremeni tokovi u teatru gotovo nemoguća misija – il zadovoljavate sebe ili publiku; il ste neki moderni drkadžija koga voli šačica studenata FDU-a i pozorišnih kritičara ili ste masa koja igra na nekakvim improvizovanim „brodvejskim“ skelama za čitaoce Laguninih izdanja.
Al, da skratim mudroseraj, ove godine me posebno oduševila prva predstava prvog dana zvanične (takmičarske selekcije), „Kamen po kamen“ španskog Pozorišta Kasteljon de laPlana, rediteljke Roze Dijaz. Priča je sasvim jednostavna i zapravo govori o životu usamljenog čoveka na plaži kom bi sve bilo potaman kada bi imao prijatelja; on ima čudne ideje zbog kojih ga komšije smatraju zaludnim i zbog toga mu je drug samo more sve dok ne pronađe najboljeg prijatelja u pesku.
Zvuči suviše prosto il suviše suludo, ali ako zamislite da je cela ova priča odigrana samo sa dva prsta glumca i animatora Sebastijana Gombau koji celokupnu scenografiju podiže iz malog kofera punog peska, kamenja, praznih ribljih konzervi (posebno me razveselila ova pojedena metafora u svetu ideja!) koje tokom predstave dobija raznorazne oblike i „živote“, osetite neku praiskonsku snagu Lepenskog vira i, u isti mah, naivne dečje bajke iz slikovnica i nekakve usputne prašine lučkog gradića na prstima i pod noktima. Možda uspete da dočarate zaokruženu magiju kojoj nije potreban baš nijedan specijalni efekat, čak ni prevodilac da vam u uši ubaci šum talasa ove morske priče o potrazi za smislom života.
Sličnu fascinaciju izazvala mi je i predstava slovenačkog Mini teatra, inače manje-više redovnog gosta festivala i ovogodišnjeg nosioca Granprija festivala, „Snežana“. Ali, na nešto drugačiji način. U pitanju je postdramsko pozorište zasnovano na bajci „Snežana i sedam patuljaka“ – radnja je smeštena u industrijski gradić nepoznatog imena, na sceni dočaran samo jednom mašinom u koju je uklopljeno i ogledalo zle veštice-maćehe (nalik ogromnom bilbordu koje se, na rasklapanje, kao po narudžbini naručilaca reklama, menja iz lika zle veštice u lik Snežane), zatim rudnik sirotih patuljaka (izvora humora u ovoj modernizovanoj bajci, ali takvog da nikada ne prelaze u parodiju izvornog materijala, već pre nadogradnu, ili iščašenje u pravcu nove priče). Inspiracija ekološkim kampanjama protiv zagađenja planete uklopljena je u bajku na nadrealistički i humorističan način tako da i likovi i scenografija plutaju u prostoru između klasične (univerzalne) i modernizovane bajke, predstavljajući svojevrsnu postapokalipsu ne savremenog sveta, već savremenih tumačenja i savremenog teatra. Ogledalo postaje jednako paravan za odsjaj u pravcu zle veštice koliko u pravcu kritičara i nadobudnih modernizatora bajki, tako da komad na prvom mestu slavi igru, zbog čega sam ga i zavolela.
Sasvim posebno mesto zauzima ruska predstava „Mala roda i strašilo“ koja je, u odnosu na prethodne dve ponajviše deo klasičnog lutkarskog pozorišta (nevidljivi glumci, vidljive, savršeno animirane lutke, godišnja doba). Iako je priča o prijateljstvu, te slobodi koju morate pružiti svom dobrom drugu da se razvija i, od vas, eventualno, odleti u svoj svet, relativno dugovečna i prepričavana, u ovoj predstavi Belgorodskog državnog pozorišta lutaka progovara toliko praiskonskom, savršeno naivnom toplinom da deluje kao da je prvi put čujete. Što se kaže – podiže duh! Skromno skrojena scenografija, kao i lutke, bez ikakvog preteranog ulaganja u bombastično „oživljavanje“ očigledno neživog sveta lutaka, upravo doprinose da lutka u ovoj predstavi dira čoveka svojom delimičnom oživljenošću koja u daljem razvoju u glavi gledaoca stvara vrlo jasnu i bolnu sliku o nerazvijenosti i krhkosti samih motiva o kojima je ova konkretna priča.
Posebna je bila i predstava „Medved“ po Čehovu, Kostromskog regionalnog pozorišta lutaka koja se dešava na sceni veličine omanje muzičke kutije, a izazvala je smeh koliko i Radovan treći. Onda je sve jasno.
Iako mi se intimno nisu preterano svidele, mislim da treba pomenuti još dve predstave: „Prljava krila“, delo Čileanca Davida Zuazole i „Crveni balon“ po čuvenom francuskom kratkom filmu, inače prva pozorišna produkcija mladog String teatra iz Velike Britanije. U prvom slučaju, fascinacija je izazvana tehničkom izvedbom autora koji sam osmišljava i pravi lutke od otpada, kao i njihov celokupan seting – neku vrstu medmaksovskog sveta od žica, lampica, prašine, pokidanih velova i mačjih očiju sa dečjih rančeva ne bi li dočarao postapokaliptični svet u kom sve što je lepo umire. Lik tvrdi da mu za montiranje celokupne scene, kad je brz, treba sat i dvadeset, a normalno – čak dva sata vremena! Sve je ovo fascinantno, samo što, nakon prvih 10 minuta začudnog efekta kompletnom scenom, gledalac počne da se navikava na takvu lepotu i uočava da tu – nema života, što je za lutkarsko pozorište posebno nezgodno. S druge strane, Crveni balon je asketska predstava u kojoj su sve lutke nalik jedna drugoj, a muzika i scenografija (tabloi koji oponašaju gravire ili crteže gladnih umetnika na Monparnasu) oličavaju svet visokih zidova iznad kojih pokušava da se izdigne mašta jednog običnog dečaka.
Problem, koji možda ima veze sa mladošću ovih entuzijastičnih umetnika, inače odraslih u lutkarskom pozorištu na brodu koji godinama unazad vode njihovi baka i deda (sinopsis za horor film?) je taj što ovi umetnici previše žele da prenesu značenje i „atmosferu“, dakle rezultat, a premalo se bave procesom koji svakako, na neko konkretniji način mora proći kroz oči, čula i, ako im se posreći, dušu gledaoca.
Ali, duša je teško dostižna stvar i ja sam srećna što sam je na ovom festivalu osetila najmanje tri puta!

уторак, 08. мај 2012.

Morogati

U neko doba.
nije dobro, a što li,
traži šta boli, ko voli
muvaj se, sipaj i prospi,
živ li si ili bože prosti
dovoljno li je ili manje
snage, para, dara
u sekundi dobro, baš dobro,
a onda mnogo loše, brate
znaj, znajte
u tim časima se morogate.

среда, 02. мај 2012.

Koska, koska, koskica

Niko ko moja baka ne ume da tepa hrani. Mesto rebro, uvek će reći rebarce, mesto slanina – slaninica, mesto juneće koske – juneće koskice, a tu su još i pršutica, supica, uvce, kolence, džiga, sarmice, salce, čorbica, giba, lukac, prasence a sve to da malo zamastiš crevca.
U našem jeziku narod od milja originalno oslovljava (jer su mali, slatki, kiseli, vrući, kratko traju, šta bilo) salčiće, kiflice, krastavčiće, rakijicu i ostalo malo i kratko jestivo i piće. 
Nedavno sedim sa drugarima i zapitasmo se koakav je to oblik reči ćufteta (originalno od ćufte)? Meni zvuči da je delimično od milja, a delom se reč, sama od sebe spljoštila u nastavak „ta“ kao da je neko stalno, ko dobrog druga, tapše po ramenu.
Strana jela, kasnije uvedena na naše stolove, obeležena su posebnim nazivima, iščašenim oblicima njihovih naziva. Takve su palačinke koje su u dedinim ustima uvek bile u jednini (jer nije smeo da jede slatko, a voleo ga je pa ga je gospodski uvek oslovljavao u jednini) i to kao palačinjak i to sa đemom ili od orasa. Čak i kada sam naučila kako se pravilno izgovaraju ove reče, činilo mi se da se njihov nepravilan oblik pravilnije veže za doživljaj te hrane, te da nepravilno upotrebljene, te reči plastičnije prenose ukus koji ova hrana ima. Za mene i meni bliske ljude. Ko recimo pašta šuta! Kada je mama, otkrivši ovaj „specijalitet“ (stavljam ga pod navodnike jer mi je to najneomiljenija hrana), počela da ga kuva svake nedelje, deda ga je opasno zavoleo, ali nikada nije naučio da ga oslovi pravim nazivom. Svaki put, kada bi se pašta šuta pomenula u razgovoru, deda bi samo zabacio glavu unazad i podigao obe ruke, u znak poštovanja. To je bio lingvistički signal za pašta šutu.
Iako ljubitelji nepravilnog, moji pobornici ove haus lingvistike imali su dara da mi zavrte mozak nekim finesama koje su bile dokaz da tu neka logika ipak postoji  – recimo, šta je proja, a šta projara? Stalno sam ih brkala, a sve babe oko mene su znale razliku između ova dva jela, pa taman da ih probudiš u po noći i ponudiš ih palačinjkom!

субота, 28. април 2012.

Draga Lisa, mojne samo iskreno

Nedavno se u časopisu Lisa pojavila priča elektrotehničarke, manekenke i organizatorke događaja Gordane Đorđević u kojoj ona ispoveda svoje iskustvo sa dijetom prema mesečevim menama usled "gojaznosti" nastale hormonskim poremećajem. Iako sam ranije pisala o raznoraznim „lakim metama“, a pretpostavljam da je i ovo jedna od njih, jednostavno smatram da je objavljivanje ovakvih tekstova neodgovorno. Kad smo kod lakih meta, smatram da ih valja napadati, jer su 1) lake (lako ih je pogoditi, a štetne su) 2) tolerisanjem lakih meta (tzv. simptoma, a ne uzroka zla, snižava se prag tolerancije kod čoveka i stvara iluzija da će jednog dana doći do uzroka problema, čime je on samo vremenom ućutkan i uljuljkan u ideji da traži nekakav koren svega koji se ne nalazi) 3) sportski je, makar u Tetrisu, najebati se matere svim preprekama na putu do slobode i pobede zdravog razuma i dobrog rezultata. Samim tim, bilo bi čak OK da je reč o blogu, dakle, svako piše i lupeta šta hoće, ko ja sad, ali kada se ovakva jedna ispovest pojavi u časopisu koji ipak gaji nekakav renome novine koja je prijatelj žene, prijatelj njenog domaćinstva, njene dece, zdravog života i čega sve ne, nemoguće je ne reći da je reč o jednoj krajnje neodgovorno objavljenoj priči. Autorka prilično nefokusirano priča o svojoj borbi sa viškom kilograma (kako sama kaže ne alarmantnom, nego pre svega uvredljivom za nju kao estetu, te za njenu profesiju kao manekenu) što je sasvim u redu i treba odati dužno poštovanje iskrenosti sa kojom Gordana piše o svom poslu i tegobama koje ga prate. Međutim, nedugo zatim (a ostatak teksta se bavi time), ona prelazi u katarzično naklapanje o dijeti koja ju je spasla (i to ne jednom!) i njen život učinila boljim, a nju, naravno, zadovoljnijom i povratila joj samopouzdanje i sve ostalo što uz to ide. Reč je o nekakvoj dijeti uz pomoć mesečevih mena (i crkvenog kalendara ko nekakvog, valjda, organajzera za praćenje tih mesečevih mena). Ajd za taj vajni crkveni kalendar, nije tolko bitno, može se na njemu zaokruživati i pratiti i mesečni ciklus žene, pa se onda to uveže i imaš za ceo život, pa te i blagoslovi, da ti plodnost, donese sreću, koju paricu, šta sve ne – nebitno je, čak je i simpatično na neki ženeovski način. Bitno je ono što sledi, a to je ubeđivanje ove kolumnistkinje da ne treba brinuti ako vas tih dana kada „čistite organizam“, ništa ne jedući i pijući samo vodu, vata malo vrtoglavica, manta vam se, te da je bitno da samo tih dana ne planirate ama baš nikakve fizičke aktivnosti, neka suvišna naprezanja, te da isključite telefon (ako vam baš pozli, sebi ponavljajte da ćete se vratiti svojoj staroj, sad malo potesnoj garderobi, usled, jelte, tog hormonskog poremećaja, ili, možda, oporavka od zatrudnelosti i porođaja koji istoj sleduje), nego se samo opustite i mršavite na miru i u berićetu! Dakle, suludiji tekst nisam pročitala od ispovesti luckaste Sindi u Huperu, al ona se zajebavala. Ova ženska je uz svoju iskrenu priču priložila i fotku na kojoj grli svoje detence, te još jednu na kojoj se kreči u kupaćem (to je valjda posle crkvenog kalendara). Nema nikakve potvrde od lekara ili makar njenog epiloga šta joj je bilo sa hormonima, samo kaže da joj sad baš do jaja, piči, na jutro ždrakne malo meda i maslinovog ulja, pa udri po poslu i sve puca od samopouzdanja. I jope: ako se zanesvesti, priseti se valjda zašto sve to radi, čemu sve to i kome kurcu služi. Objavljivanje ovakvih tekstova je: 1) morbidno 2) neodgovorno 3) besmisleno. Ako bilo koje dete, klinka, žena, baba i ostale veštice s hormonskim problemima nalete na ovo govno od teksta, nek ga zatvore i odu lekaru. A, urednike časopisa treba poslati direktno u Lazu.
Čak i ako Lisa ovakvom "iskrenom pričom" ko rubrikom pokušava da uspostavi ravnotežu sa PR tekstovima o zadriglim gradonačelnicima po Srbiji koji su se do svoje 35. godine napili krvi svojim sugrađanima u po više obroka-mandata, mislim da se preteralo. Dakle, neka vam ta ravnoteža, samo nemojte biti baš tolko iskreni. Kolko gradonačelnici požderu, tolko "mali" građani - manekenke, voditelji i ostala boranija ne moraju da iseru. Narod će to pozlatiti.

четвртак, 19. април 2012.

Preciznije










Među nama nema tajne
Samo pumpa, ulje i sajle.
Kad kiša padne unesemo se
U sobu i u se
Kada sunce grane
Upustimo se
U sreću ko prase
Bicikl i ja
To su srca dva
Preciznije
Dva točka i ja

недеља, 15. април 2012.

Budimo se

Budimo se zajedno
Nismo na to navikli
Kažu da to nešto znači
Da od tog časa nešto treba preduzeti

Ipak, ljudi zajedno često polude
Bude jedno drugo
Al niko tu ne bude

Budimo se zajedno
Koji sat pre il posle
Među nama znamo da znači
Da se neko nekome kači

Ipak, ljudi zajedno često polude
Bude jedno drugo
Al niko tu ne bude

Želim da ustaneš pre mene
Ili da ja ustanem pre tebe
Samo da ne poludimo zajedno
Jer skupa je sve to mnogo gluplje
I mnogo teže.

среда, 11. април 2012.

Stepenice


Stigao sam u kuću. Godinu je dana od ćaletove smrti. Došao sam iz grada da se razrušim, obiđem grob, popijem koju za tatinu dušu, po malo pospremim jer pola godine niko nije dolazio ovamo. I vratim za grad. U planini me, neočekivano, poslužilo vreme. Na dan tatine sahrane, proletos, tog 13. aprila 2011. padao je sneg. U planini. U gradu samo kiša i prohladno. Ali tamo udarila studen. Baš kada smo natovarili sanduk i volovi poterali uz kosu, ka malom seoskom groblju, udarila je vejavica. Niko se nije nadao i ljudi – mnogi rođaci koji su se rešili da zapucaju u planinu, nađoše se u čudu onako gologlavi i u tankim jaknicama. Tada je bilo sveta. Sada, godinu dana kasnije, samo ja. A, vreme lepo.
Spremim ribu, pasulj i baklave što mi je žena spakovala u torbu i krenem, odmah s voza, gore ka groblju. Ptičice pevaju, grane šljiva već napupele, brdo uz potok naraslo, osvežilo se, uspravilo ko čovek. Šumi potok podno puta, a ja polako, poznatom stazom. Na pola puta, kad zastadoh na izvoru da se napijem vode, setim se da idem na grob. Tati. Da je prošla godina. I pade mi na um da će proći još koja.

Grob ko grob. Zarasto, stopio se sa okolinom. Noviji od starih, čudniji od brdašaca i strnjike u okolini. I ono malo znakova, neprirodnih tragova oko groba – strani kučići, iz sela, za koje sam se pitao otkuda oni u tom kraju kad nikada ranije nisu dolazili, nekakve konzerve, izbile iz zemlje i snega kao ružni nokti, tacne, plastično cveće, oblaci usred proleća – ničega toga više nije bilo. Prošlo je godinu dana i našao sam samo zatravljenu zemlju. Mir. Tišinu. Samo ja i moj obred. Postajao sam, popio tati za dušu i krenuo nazad.

U onoj tišini šume, svašta mi pade na um. Kako me tata prvi put sa planine sveo u grad, odveo u školu – jednu, pa drugu. Kako je mene i majku selio iz barake u baraku, kako me tukao kada sam iz obližnjeg kombinata ukrao sa drugovima flašice fruktal soka, kako je plakao kada sam se udavio ljuljaškom, kako me stavljao za volan kumove peglice i kako je šamario majku. Sve to, u onoj šumi, zbrda zdola, priča bez kraja i konca. Odmah posle ljuljaške, pade mi na um da se nije morao mučiti i bukvalno mesec dana pred smrt ići na operaciju mladeža koji mu je krvario na turu. Da se nije morao ponižavati za toliko malo i posle trpeti bolove, a onda – samo pola meseca posle oporavka, srce se otkačilo. Žena misli, muči me što se mučio za to malo, spram onog velikog što ga je odnelo. A, nije. Samo da je znao, glupo je reći, ali samo da je znao da ne mora ići na kliniku za taj mladež, da to nema nikakve veze. Ne znam ni sam zašto me to muči, taj glupi mladež, ti papiri i nalazi koje je uredno pakovao u fasciklu dok mu je smrt visila za vratom. Od toga me zaboli srca, pa pokušam da slušam potok i ubrzam korak ka kući.

Kuća. Tatina velika stvar. U gradu, u stanu, izbila je velika svađa između njega i mame kada je, u jeku radnog veka, saopštio da na mestu gde je rođen, u planini, želi da izgradi veliku, pravu kuću. Niko ga nije podržao. Mama je plakala zbog para koje će sručiti u selo bez puta, bez struje, bez ičega. Pobojala se da će i sama, pod starost, kad moja deca porastu, morati da se zabije u divljinu. Sa tatom. Ali, on je bio odlučan i – cigla po cigla, kuća je nikla. Usred ničega. Tata se posle penzije, sasvim povukao u tu kuću, nabavio koze, ovce, svinje, posejao grašak, krompir. Posejao čemer, govorila je mama.

Tog proleća, 2002. godine, napravili smo stepenice. Niz kuću, sagrađenu na strmini, često se silazilo u suteren, pored lešnika, kamare drva, pa ka jabuci i šporetu u podnožju. Ka orahu i kantama, zarđalim – od džema, krompira i komine – ispražnjenim i zasađenim lalama i zumbulima. Kada padne kiša, uhvati se glib, tata se kliza. Vremenom su mu propali zglobovi, ruke se skupile u čvorove, kolena se napunila vodom i sve mu je teže bilo da silazi. Šakama se pridržavao za hrapavi zid kuće. Napravio sam stepenice. Kamen po kamen prevlačio sam odozgo i zabijao u zemlju. Posle par dana delovalo je kao da su deo kuće, nekakva žila što prolazi kroz zemlju, ide do lešnika, grana se u njemu u nebu i ide nazad u tatine ruke, žilava kolena, u vodu, istrošene ruke i nazad, do oraha, lala, kamare sa drvima, opalog lišća, vlage. Vremenom, te stepenice su postale deo pejzaža.

Ostalo je još malo vremena do voza za grad. Uzeo sam metlu i krenuo da ih čistim. Stepenice. Došavši do poslednje, lagano sam je prebrisao i zastao. Oblio me hladan znoj. Na njoj je bilo uklesano: 13. 4. 2002. Dan kada sam stepenice završio. Dan kada smo tatu spustili u zemlju, 9 godina kasnije.

Pomisao da sam postavio stepenice sopstvenom ocu da mu olakšam život u planini, kojima je, usred noći, usred planine koračao, a da sam u njih uklesao datum tatine smrti zaledila me. Okrenuo sam se ka planini, uspravljenoj kao čovek i želeo da pitam zašto. I šta to znači. Čemu to? Planina me gledala nemo. Spakovao sam se i otišao na voz sa čudnim osećajem da sam ubio sopstvenog oca.

Negde kod Lajkovca, naučio sam da živim sa tim stepenicama. Iako mi se obmotavaju oko nogu, ruku, glave. Kao neki gorki talog, glavom mi pluta misao da je sve čudno i besmisleno. Želim nazad kući, želim da kažem ženi šta sam video. Ne. Samo želim nazad kući. Mahnito jurim sa stanice i u trenutku kada zakoračim na stepenište naše zgrade osetim bol i setu. Aveti su nestale. Uklete stepenice, planina, tatin grob, poruke, krivica – ničega nema. Samo ja i belo stepenište moje zgrade. Negde na pola puta do stana svetlo se prekine, zastanem oprezno, opipam gelender, a onda ispustim torbe i u mraku se rasplačem kao dete.

Za dedu na godisnjicu smrti

понедељак, 26. март 2012.

Sijalica

„Kako si upalila svetlo usred dana ko neka ciganka“, kaže mi bolja polovina. I ne znam šta mi je bilo, desi se da zaspim, a sijalica ostane da gori i tako, kad se probudim, a ono sija i kroz prozor i sa plafona. Negde sam pročitala da mešavina veštačkog i prirodnog svetla nije dobra za oči. Mimo toga, svetlo sijalice sa plafona, bilo u lusteru ili ne, stvara mi depresiju. Ovo ne važi za svetlo sa stone lampe koje samo stvara krug svetla u manjem opsegu, a ostatak ostavi u mraku. Jednom prilikom, svratio je Džoni kod mene, zatim otišao kod mame i požalio se kako mi je stan neuredan. Odem kod njih, majka izokola kaže kako bi trebalo da se pospremi, ja ništa ne kapiram – otkud ona zna da nije pospremljeno i Džoni vidi da sam u čudu, pa naprečac kaže: „Najviše mi se zgadi kada je prljav lavabo u kupatilu i sudopera.“ Na te teme, šta se kome zgadi, nemam puno da dodam, ali znam šta me rastuži. Pored te sijalice sa plafona koja baca svetlo dole na sobu i nekako čini da se osetiš izdvojen unutar te kutije-stana u kojoj kao nešto treba da radiš ili u njoj živiš, pa je u te svrhe izmišljeno to osvetljenje, što me posebno skenja, jer sve nešto kontam, to ću ja usput, bez najave – usput ću da živim, da radim, da nešto smislim. Od tih običnih stvari, skenja me još prljav tanjir u sudoperi (ovo važi i za prizor sunđera i krpe pokraj sudopere). Skenja me i sveća na tacni, kad već dođe struja, a ona onako stoji sva iskapana. Skenja me čista pepeljara u stanu nepušača (recimo kod bake), jer treba da je iskoristim, a njoj stoji ko ukras. Onda otvoren komp sa gomilom prozora izotvaranih, do pola pročitanih, započetih. I još, poluiskorišćene maramice po džepovima. Jednom mi se pocepala postava u kaputu i vidim ja uskobučio se nešto kaput pri dnu, zagledam i nađem u postavi dvadeset i više poluiskorišćenih maramica koje su upadale. Više ne nosim taj kaput. I još mi je gadno kad me mrzi da isečem nokte i kad upljujem cigaretu pa otpadne filter i kad su mi prljave cipele i kad mi prst ispadne sa strane i kad odem ujutro do grada pa krenem kući prerano, a onda me neko zove i kaže „ajde, dođi“, a ja sam na pola puta i u tom trenutku mi se ne ide ni kući, ni u grad ni nigde. Volim svetlo na farovima automobila, volim kartonske tanjiriće, ručne baterije, rešoe, plastična kuvala za kafu i kad izađem ujutro čim se probudim pa se vratim kući taman pred spavanje. Da ugasim sijalicu.

недеља, 11. март 2012.

I tako je dobro


Kao što mi je delovalo besmisleno
Da mu se sviđam
Jednako je besmisleno
Da to što mu se sviđam
Nešto znači.

Ne budi nesrećan.
Dok žališ nekoga, taj je, veruj,
Već preboleo.
I tako je dobro.
Dok se nekom raduješ, veruj,
Taj je već nekom odoleo.
I tako je dobro.
Dok nekog želiš, veruj,
Taj je već dobio nešto drugo.
I tako je dobro.

Nešto ipak znači
Protok vremena, dotok krvi,
Neki deo koji te kolje
Da budeš zaboravljen
Deo koji se ne da u reči.  

I to je malo dalje i malo bolje.

четвртак, 08. март 2012.

Stare i nove reči

Stasati – porasti, al bez kvasca  
Navrljen – nezgodan u komunikaciji, dogovoru, na svoju ruku, nevoljen  
Bresposlen – besposlen, ali kad nemaš pojma kolko te mrze ili gotive  
Rad – rad si da se predaš, raduješ  
Oruš – pogrdna reč, nepoznato značenje, odnosi se na lika koga mrziš i koji ti predstavlja opasnost Ići lekaru – zato  
Meščini – U originalu “meni se čini”, ali, u ovoj govornoj verziji, izmenjeno nalik mešanom mesu tako da to šta se čoveku čini (što je, po svemu sudeći jedan ugao gledanja, da ne kažemo, iluzija), gramatički, dobija svoj mleveni oblik u kom se realnost oblikuje, melje I izlazi na drugi kraj crva koji reči spaja u novi entitet, baš kao i njihov sadržaj  
Jope – I opet, i opet, opet, opet, opet… Podno – U dnu nečega; ipak, malo dublje  
Zastrt – Prekriven, ali i prepravljen, ošišan za tu priliku, poravnat (reč, u ovom, kao i u ostalim slučajevima u ovom rečniku, menja biće, označavajući stanje, ujedno ga menja)  
Otkle, otkasebe, otuda, otanle, otle – Kofa za merenje prostora i protoka vremena, zavata sve: vreme, proctor, čoveka  
Voma – veoma, ko bi reko da izostankom jednog slova (“e”) u reči, zahvata veću količinu Ja – ne ja, ko prvo lice, nego ja kao sereš, il, u pravu si, al koga briga, valja spavati noćas  
Biljeg – Obeleženo, uklepo, il sveto mesto  
Pobeći – Otići od muža  
Jada – Neko koga treba da je strah, meščini zato jer drugi nisu svesni njegove žrtve  
Pošjek – žrtvenica Šjenara – trava u određeno doba, kad je godišnje doba Šje
Šjedi – u to doba valja $esti  
Po$ek neko krmče  
$enjara – seno u snu, kapiram mokro  
Batli – kad se valja  
Baja – zmija, jer se ne sme reći zmija  
Bosanci – nazuvice, pletene, ko čarapa, al do zgloba, pletena papuča, kome je daš, već je domaći  
Na Birovu - neko ko je na Birou  
Izvolite – kad neko kašlje i oćeš da ga ohrabriš da govori dalje iako se očigledno guši  
Odjek – naići na odjek, znači praviti se da si naišao na buru nekakvog govora, mišljenja, prirodno uzrokovanih celokupnom situacijom, kada u suštini imaš posla sa jednim sagovornikom, najčešće predstavnikom NGO-a ili druge vrste glasnogovornika odjeka  
Došlo vreme – došao trenutak, al ne za Isusovo drugo pojavljivanje, nego onako  
Postoji želja – takoreći postojanje ishitrene i iziskivane volje  
Meni nije jasno – kaže neko kome je sve jasno, al oće pičvajz
Ženska prava – Prava bez žena na fejsbuku
 Imo situaciju – imati događaj, kad te posere golub recimo  
Ući u naš (jezik, žargon) – Naći se u jeziku sporije, ali sigurno  
Kolega – Neko koga apsolutno mrziš, gadeći ga se prezireš to čudo 
Šta je – tradicionalno pitanje koje definiše nešto, moderno pitanje koje, u kombinaciji s rečju “danas”, zakucava i vodi tautologiji i, na kraju, smrti (šta je demokratija danas, npr.)  
Masovnost – uzburkano pojedinačno fiksiranje u centru modernih veština  
Aktivan – u modernom značenju: pasivni drkoš koji jede i naknadno ispostavlja sranje; budala koja nudi pravnu podršku, ali ne garantuje, koja putuje, ali ne sere u vozu jer ima zatvor, koja se boji komšija, ali kidiše na komšije komšijinog komšije; manijak  
Pažnja- odsustvo mame, tate

уторак, 06. март 2012.

Šta me iznenadi


Smatram da je ljude najbolje iznenaditi, te da ih najbolje upoznate kad vidite šta ih iznenadi. Zato navodim šta mene uvek iznenadi (ili jednom, pa ja to kažem: „uvek“, kao „zanavek“)

1.Kad mi iskipi supa iz kesice – ovo se odnosi isključivo na krem čorbe iz kese, jer one druge ne iskipe. Iako znam da ove krem mogu da ti iskipe, jer mi se dešavalo, uvek mi, i opet, iskipe, i uvek me to iznenadi. Čak mi se desi da mi jedna te ista supa iskipi dva puta za veče.
2.Haos u kući – iako znam kolki kapacitet moji imaju da prizovu Smak sveta, te da se onda čujemo preko telefona de jedan drugom kaže: budi tamo, jer ovaj odanle nije popijo lek, a ovome odanle je pozlilo, i ovaj se srušio baš tamo de si ti, negde blizu, svaki put se iznenadim!
3.Kad mi nestane cigara! Svaki put znam kolko sam kupila i svaki put se iznenadim kad izvadim poslednju iz kutije misleći da tamo, u torbi, u tom ozbiljnom džepu mog dana, mojega bića, imam jednu, te krenem ka torbi, verujući u tog ozbiljnog sebe koji je još jutros preračuno kolko će nama dvojici (ozbiljnom i neozbiljnom) trebati i iznenadim se kad vidim da je ozbiljni zajebo! Pa ti posle veruj sebi!
4.Uvek se iznenadim kad skontam da, voleći moje roditelje (a u to uračunavam i babu, jer su svi okolo pomrli nadalje, pa babu, po matematičokom nekom računu, moram svrstati u naš podskup živih), dakle kad ti moji mene iznevere i to kako! Zapravo, stvar je delikatna. Recimo, ja njih volim, i oni mene vole (znam to!), al onda, najednom...
5.Iznenadim se kad pomislim da mi je neko blizak (recimo, neki drugar, poznanik, takva neka protuva) i najednom, desi se neki dan, i sretnemo se (il se ne sretnemo), sve u svemu, padne mi na um: kolko mi ovaj nije blizak i jebo mu pas mater!
6.Pomislim o sebi da sam dobar čovek, po svemu prav, ustajem ujutro rano, uradim šta mogu, odem, vratim se, pomognem, itd. Uveče legnem i sve tako. Najednom, iznenadim se nad sobom kolki sam skot i kolko sa mnom ništa baš nije u redu i da mora sve nekako iznova. I mnogo mi gadno bude, gadnije od vega drugog!

недеља, 04. март 2012.

Košmari na volej


„I opet sam sanjala pokojnu mamu“, kaže mama. „I sanjala sam pokojnog Živka. Sećaš se kako je on bio gostoljubiv, al sanjam ja, zove me u kuću i uđem ja, al osećam da mi sprema nešto loše. Ne znam šta, al osećam.“
„Vikala si: tata, tata“, kaže tata. „Jeste, sanjala sam tatu“, kaže mama. „Pa, jesi ga dobro sanjala?“, pita tata. „Ne sećam se. Al sanjala sam i neku ženu, sva u belom, a ona svetlost, od glave do pete, ma, divna, al me i plaši. Drugu noć sam sanjala ženu, sva u crnom, isto onako, samo u crnom. Al, ne volim ja o tome, nećemo o tome.“

„Ja sam sanjo da igram fudbal“, kaže tata.
„Jeste, sanjao je, zato je meni cevanica poplavela“, kaže mama.
„Ma, vidim loptu, ide ka meni, prosto je vidim, tačno mi dolazi na volej. A, ja je šutnu!“
„Ja pomisli: ubiće me u snu kolko je lud!“

четвртак, 01. март 2012.

Dosije: Danas nećemo čistiti sneg


Baka: Komšija Bane je došao i rekao: „Baba, treba mi lopatica da očistim sneg.“ Ja mislim, oće da očisti sa kola i dam mu. Vida mi bila kupila, nova novcijata lopatica. Imala sam jednu, ali progorela i iskrivila se na sredini, a to, kad tako bude sa lopaticom, možeš da je baciš. I ja mu dam tu novu lopaticu. Bio je Nikola tu.

Nikola: Bio sam kod mame. Usiso. Seo da popijem kafu i jednu rakiju.

Baka: Utom, popodne (a, Nikola je još bio tu, Dragiša doneo rakiju, iznela sam mu), otvoriše se vrata (nisu bila zaključana), uđe Bane i kaže: „Baba, stavi kafu!“ Nikola i ja smo već bili popili i ja mu kažem: „Kakvu kafu? Pa, mi već popili!“, a on će meni (a, bio se već izuo): „Baba, stavi kafu. Polomio sam lopaticu!“ Ja na to: „Kako, bre, polomio?“, a on će meni: „Eto, polomio. Kupiću ti novu.“ Ja pristavi kafu (a, Nikola i ja smo već bili popili), pa ga pitam: „Ma, kako polomio? Pa, jel na kolima“, i on tek tada reče: „Ma, nije, nego, išao sam na groblje, znaš, baba, danas su Zadušnice.“ „Znam“, kažem ja, „I?“. „Pa, hteo da očistim oko maminog groba, zapelo za nešto i polomi se. Kupiću ti, suni malo.“ I Nikola mu sunu.

Nikola: Trebalo je da čistimo sneg.

Baka: I tada se Bane, posle treće čašice, izbeči na me: „Ti, baba, i dalje štediš struju, a? Štediš, a? Ne puštaš ovu peć? Sin ti radi, snaja ti radi, unuka ti radi i puni drugima džepove, iznajmljuje stan. Pa, da ti svako od njih da po hiljadu dinara, tebi više ne treba! Mesto što drugima pune džepove!“ Ja mu rekoh: Svako radi kako može i kako zna, ja se drugima ne mešam. (a, pritisak mi skočio, osećam ja). Nikola mu ništa ne kaže, samo spusti glavu i reče...

Nikola: Danas nećemo čistiti sneg.

++++

Kažem Banetu: Dobar dan, kako ste? Molim vas da više ne dolazite u bakinu kuću, ne pijete bakinu rakiju i ne mešate se u posla bakina. I da joj kupite i vratite lopaticu koju ste polomili! Vi ste jedan gad, a sada se čistite!

Zaključak:

Nikola: Nije trebalo da kažeš tako Banetu. Nisam ja zato rekao „Nećemo danas čistiti sneg“. Nisam taj dan doručkovao, popio sam dve rakije, nije mi bilo dobro i zato sam rekao. Ne valja se zavađati sa komšijama.

Baka: I sam Bog mu je polomio tu lopaticu! Šta se u groblje nosi, u kuću se ne vraća!

Moj zaključak: Bane je gad.