понедељак, 06. август 2012.

<Šta je Gugi Nakostrešena Ptičurina video u Kolubari

„Reka Kolubara se caklila na suncu, protičući kraj divlje obale kojom niko ne komanduje i kraj koje su se sunčale buduće nade srpske kulture, sporta i umetnosti. Davali su sve od sbe tamo, u kampu, a onda su, kao zasebne ličnosti, svaki za sebe, pronašli svoj kutak kraj ove čarobne reke kojom je, u trenutku kada smo se, kao ekipa, zadesili na obali, komandovao samo vetar, vazdušni pritisak i temperatura od 32 stepena Celzijusovih. Želeli smo da zaboravimo na sve, i da u miru uživamo, kada nas je na to da, čak i u miru prirode, mozak i mašta rade, podsetio naš sugrađanin, čudom (ali, kako ćemo videti, mašta radi i goni čoveka, tako da ne toliko čudom, nego euforijom i željom odveo), dakle, videćemo, naš sugrađanin Gugi Nakostrešena Ptičurina“. Iz ovog uvodnika Zgraže Grmuše da se videti da su Gugi Nakostrešena Ptičurina i Ćole Komarac zaspali kraj Kolubare, i da ih je Zgraža, u deficitu vesti smarala za doživljaj. Svaki od njih je dao svoj doprinos, a kako ih Zgraža nije objavila, prenosimo ih u celosti da ne zakinemo na istini. Ćole Komarac: „Gegi! Gegi! Verujem, duboko verujem da kolubarski kraj sadrži opasne cice. Njihova krv je otrovna. Zasićena. Zapravo, opasno gusta. Kao benzin ili, recimo, mrlje od jogurta, ugažene i pomešane sa kolom tamo na železničkoj stanici. Gusta kao red pred wc-om na toj istoj stanici. Ali, ta gustina, ako me razumete, oponira činjenici da je i život jednako zbunjujući: baš onda kada vam se ide u wc, shvatite da tu urgentnu radnju možete obaviti bilo gde. Bukvalno bilo gde! I da ste se džabe spremali, želeli, žudeli...“ Gugi Nakostrešena Ptičurina: „Nepostojano. Sve je to nepostojano. Želim otići.“ Od Zgražinog izveštaja iz Petnice, ostao je samo postkoitualni poklič Atanasija Geze: „Pobediću!“ Na svu sreću, jutro je i opet svanulo, te se priča nastavila. Gugi Nakostrešena Ptičurina je otresao prašinu sa svojih krila, preleteo Kolubaru, poradovao se suncu, bistroj vodi, osmehu neke sasvim slatke klinke iz Iverka koja je piškila u grmlju i odlučio da život ne mora biti tako gadan kakav mu postane oko tri popodne. Ćole Komarac se probudio ošamućen i gladan i, iako se nije slagao sa Gugijem, jutarnjim čovekom, oko ovih glupih zaključaka znajući da će se njegov ortak skenjati oko popodneva, nazirao je zrnce lepote u reci, posebno u travi. Nije znao kako se zove ta travka, ali delovala je nekako divlje, poprskana dlačicama nalik onim na breskvi (oduvek je maštao da zagrize takav obraz, breskvin, prašnjav, lenj). Želeo je veče i dok je posmatrao svog euforičnog ortaka, krio je od njega tajnu. Tajnu da ne voli dan, makar on bio kraj ovako divne reke. Tajnu da ga više ništa na danjem svetlu ne može obradovati. Obradovati tako kao noćna svetla, poluusnuli krajolici zatureni kraj pruge, dodatno ćušnuti brzinom voza, kao neka prolazna svetla, prolazne radosti na putu do večitog pijanstva i večitog mraka. A tek je bilo jutro.
Nastaviće se

2 коментара: