Beogradski maraton

Nedelja je, idemo napolje

Na sunce, na vazduh,

na pravdi Boga

Idemo na Buvljak

Da kupimo veš i konzerve

Da se odmorimo od posla.

Ali, maraton je,

narod nekud trči

niko pouzdano ne zna trasu

glavnica je otrčala,

neki se vuku preko izgaženih konzervi

prolaznici aplaudiraju,

roleraši voze ka kolima Hitne pomoći.

Znoje nam se ruke

dok prelazimo most peške

duva vetar sa reke

hvatamo tramvaj

Buvljak ne radi i natpis kaže

da će se kazniti svako ko prodaje

ilegalno seckani duvan.

Pušimo se na suncu

nemamo prevoz nazad

žuljaju nas nove patike

neka devojka viče

pojašnjava starici

razumite, autobusi danas ne voze

nosi roze trenerku i svali se u sedište

kao da je njen zadatak za danas obavljen

maratonci se vuku kao muve po asfaltu

radnici Hitne pomoći polegli na veštačku travu

prolaznici aplaudiraju

maratonci su zapušili uši slušalicama

po nama prašina

nema prevoza nazad sigurno

nedelja je i maraton

vozimo se beovozom

u kupeu, ori se pesma, navijači

idu u Borču, sve ih je više

raste mi žulj na malom prstu,

pevaju

Volaaare

Sutra je ponedeljak, radi se,
a mi smo ostali bez gaća i bez ribe.

I bi onaj... kako se zvaše

Kako se zvaše onaj

Što nam je popravljo bojler

Menjo gumice,

Onaj što ga prokunu

Što nas je vozio sa stanice

Umal se ne obalismo

Što je hteo sa onom odozgo

Pa ona otišla u drugo selo

Ma onaj što mu je majka

Usnila da nosi vunu

Onome kako se zvaše

Pu, ime mu se ne spomenulo

Što nam je zavarivo vile

čije su svinje ogradu obalile

Od onog čija je žena umrla

Pa je na saranu došo

praznih ruku

pa ga uz tarabu sabi

onaj kako se zvaše

što ga ne bi sramota

duga brata mu rođenog

što sa onom kako se zvaše

na svu njenu muku

što se posle propio i zadužio

rodi onog e da ga jebeš

kako se zvaše.

Strah

Strah me otićiće
Shvatiće nešto
Ljudi su danas
Širih vidika
Ja nemam kud
još se i zakopam
Strah me otićiće
Pre nego što ja
Išta shvatim
Strah me umeće
Da ceni neku radost
Sreću i slobodu
Koju nije imao kraj mene.
Naposletku, mislim se:
Ma zašto tog čoveka
Neko nije obrazovao
Na vreme, da se mučim
Ne mogu!

Povrh svega

Kad pomislim:

“pazi kako diše”

I još to i zapišem

na nekom papiru

pomislim “mrljavom”,

Otključam vrata

i čini mi se

teško diše.

zapišem:

“šta mi sve to treba”

I sanjam

neki most,

hodam,

rastanak

I naškrabam:

“Rastasmo se!”

Pa još dodam:

“Je li ovo ljubav?”

U starom rokovniku

Pomislim:

“mirišem na starca”

Napišem:

“nikad više!”

I taman da kažem

Sve!

A iz mene izađe:

Jesi li kupio sijalicu za kupatilo? Okliznućemo se! Poginućemo!

Tonem u san i shvatim

Pa, to je sve što mi treba!

Sijalica i ništa više!

Gugi i Ćole beže iz Malog raja u susret Novoj godini

Gugi Nakostrešena Ptičurina i Ćole Komarac su, kako je sasvim očigledno, zaglavili u Malom raju. Pošto su se prve večeri dobrano napili, ispostavilo se da nemaju da plate i gazda Malog raja, Poskok Radić, predložio im je da odrade popijeno. Tek ujutro, Gugi i Ćole su shvatili da su mogli piti, za istu robiju, i neko bolje piće od konzervirane markine firme ili firmine marke Poskoka Radića - špricer Koral. Ali, sada nije bilo nazad - Gugi Nakostrešena Ptičurina, kao fokusiraniji i brži član ovog jadnog dvojca dobio je da radi za kasom gde se nagledao silnog propalog sveta iz okoline Malog raja - brojnih dužnika Poskoka Radića - biljnih vaši s prebijenim nožicama, kokošaka koje su prodavale svoja jaja i nagizdanih leptirova kojima su iz dupeta virili crvi - a koji su iz dana u dan dolazili da mole, ližu pod i hvataju se za najjeftinije artikle. Zajednička osobina im je bila da Poskoku Radiću pričaju sve što on voli da čuje i da cvikaju od njegove ženetine koja je u jednoj mračnoj rupi ispod Malog raja bezuspešno pokušavala da napravi i izleže male Radiće, a uspevalo joj je samo da smisli sasvim nove filozofije poslovanja i života. Recimo, ceo jedan dan Gugi je morao da se osmehuje mušterijama i nudi im uporno nekakav puding i upitnik na temu "Da li biste voleli da je Mali Raj bliže vašem dupetu". U jednom trenutku ženi Poskoka radića je palo na pamet da otvori svoju televiziju koja bi se zvala "Little Paradise" - ideja je bila da se na ovoj televiziji pojavljuju svi dužnici domaćinstva Mali raj izvodeći polugoli raznorazne sado-mazo sodomije. Pošto je Poskok Radić izračunao koliko bi ga koštao ovaj socijalni eksperiment, odustao je i njegova supruga je na izvesno vreme dobila odmor od razmišljanja. Održavala je trudnoću. Ćole Komarac je, zahvaljujući svojoj sklonosti ka ubijanju i krvi, prošao nešto bolje. Prenosio je gajbice sa malinama. Međutim, supriga Poskoka radića veoma brzo mu je našla bolju namenu - na Ćoletu Komarcu bilo je da počne da se izražava. sedeći jedno veče kraj njene rupe, Ćole Komarac je poverovao u gnusnu laž da je ova sirota žena zarobljena, pa se napio i pokušao da recituje nekakvu svoju poeziju. Pesma je išla ovako: "Samo ja znam prirodu gladi Kada krv vidim, sasvim poludim Samo ja znam kako ženske grudi Cvile bez ljubavi, o svete suludi!" Ne treba reći da se luda žena Poskoka Radića sasvim oduševila ovim izlivom nežnosti i odlučila je da Ćole Komarac snimi pilot svoje autorske emisije za buduću televiziju "Little Paradise". Iako je televizija kao projekat otkazana. Ćole Komarac je ipak morao da se izrazi. Spasilo ga je to što je uspevao da pojede i izmrcvari, iskasapi svakog od gostiju koje mu je žena Poskoka Radića slala preko veze. Tako je svaki pokušaj snimanja završavan krvoprolićem. Gospođa je bila uverena da Ćole Komarac puno pati jer tako nikako ne uspeva da se izrazi, pa mu je počela slati ubijene goste. Poskok Radić ih je ubrzo optužio za sodomiju, zakopao svoju ženu još dublje, a Gugija nakostrešenu Ptičurinu i Ćoleta Komarca najurio! Bližila se Nova godina i prvo što su Gugi i Ćole, onako mamurni i izmučeni višemesečnim radom ugledali na Ibarskoj magistrali bio je poster Mrava i Cvrčka na šoferšajbni vozača kamiona. Tvrdio je da su se proslavili - daju priloge za gladnu decu i nastupaju po unutrašnjosti! Svuda! Od istog šofera saznali su da je Slipac, Ćoletova velika ljubav krenula na turneju pred Novu godinu - svima je bila potrebna pirotehnika i guza slipca eksplodirala je za sve pare duž Ibarske magistrale. Ćole Komarac je iz očaja opet potonuo u pijanstvo. Pre nego što je zaspao, rekao je da krenu put zapaljene trake veselih lampiona duž magistrale. Bližila se nova godina, a za Ćoleta i Gugija sve su lađe potonule. Ostali su samo masni kamioni.

Gugija i Ćoleta boli racku

Gugi Nakostrešena Ptičurina i Ćole Komarac su na putu iz Valjeva seli u "Mali Raj", nekakvu porodičnu manufakturu u kojoj, ko kod Lavkrafta, zajedno funkcionišu kafana, prodavnica i skladište prepuno pečuraka, mleka i malina. Od silnog blaga koje nudi Mali Raj kupili su po jednu onu ćasu u kojoj dobiješ split krem i štapiće i sasvim se umusavili.
Gledajući automobile kako promiču, nemi i zapušenih usta štapićima shvatili su da svaki od njih želi da odloži osvetu prema Cvrčku i Mravu i da se na trenutak izgubi u svojim mislima. Kad su se oko ovoga sporazumeli kao dobri ortaci, video je Ćole Komarac da nema puno misli u glavi Nakostrešene Ptičurine, izuzev onih koje se tiču konceptualne kurve Slipca, isto kao što je Ptičurina shvatio da Ćole Komarac u svojoj glavi luta iz odaje u odaju tražeći pticu u kojoj je div, a u divu ptica, a u ptici orah i u orahu šipak! Nisu smarali jedan drugog jer je stvar jasna: žele krv, žele osvetu, žele picu, ali ne sada, ne ovde, u Malom Raju maloprivrede, malih štapića!Na trenutak su se obojica ovih pijanaca, zgubidana i besposlenih krvopija postideli jer su, svako za sebe, došli do pomisli da žele porodicu. Topli dom, mir, milinu, bištenje, ljubav. Znajući, svaki za sebe, da to ničim nisu zaslužili, samo su se još više namračili gledajući te debile kako besomučno voze lade nive Ibarskom magistralom. Mali raj nije za nas, čuli su kako kaže ovaj drugi.
Ima dana za megdana, ovo nije taj.

Pozitivna nula

DŽONI: Kako ide poso?
MARE: Ma, kako, shvatio sam da je bolje ne raditi ništa i biti na nuli, nego se cimati i opet biti na nuli.
DŽONI: Eeee, najteže je nulu održati.