субота, 15. новембар 2014.

Pišljivi bob

U neko doba, po svadbama, saranama, o rođendanima, za slavskim stolovima, na porodičnim ručkovima, kad više nema o čemu da se priča, a klima se toliko promenila da je, iz engleskih razgovora prešla u domen stručnjaka i SF bardova, moji rođaci su počeli da govore o alergijama. Malo malo pa se pomene gluten, protein, a po neki se redovno javljaju i lekaru. Oni su bili na testu intolerancije na hranu. I znaju ko su. Bespoštedno, bespogovorno. Konačno znaju ko su i gde pripadaju. Kao Hamlet kom je konačno stigao telegram sa odgovorom na pitanje biti ili ne biti. Kao Don Kihot koji je konačno dobio tačnu terapiju. Ali, taj put do samospoznaje je trnovit.

Ima i onih koji lutaju u tom limbu od života. Jedi pasulj – gasovi, jedi krompir – zavija, apni jaje – zovi popa. Stomak je merilo duše, a ko će bolje da ga izmeri ako ne test intolerancije na hranu. A, hleb niko ne pipa kao da je tempirna bomba i svaki ima svog dilera za hleb, koji zna od kog je zrna i kalibra. I, apsolutno nema veze da l' si bogat, siromašan, srećan, udat, jeban, nejeban – kad nam bace šaku mešanog zrnevlja, svaki će znati da stane u svoju sortu i svaki će naći svoj identitet.

A, kad je već pitanje identiteta postalo toliko ključno, onda postoje i popusti, pa se, o tim istim porodičnim ručkovima džoraju oglasi za jeftiniju intoleranciju, tablete, vitamini, te vesti o štetnosti hrane i specifičnim podvrstama identiteta. Ne, naravno da nema dva ista čoveka. Jednom od integralnog samo zavija, a drugom kao da nešto i prigudi na kraju. Tolika raznovrsnost, toliko pitanja, a nigde odgovora. Sem, naravno, na testu intolerancije na hranu.

U isto to vreme, pišljivi smrznuti bob u reklami živi u kući od sto kvadrata o kojoj mi možemo da sanjamo. Lebac ti jebem (il ne jebem).

понедељак, 18. август 2014.

Superkalifradžilistkekspijalidoušas

Meri Popins, Mali Princ, Petar Pan, Holden Kolfild, sve sama već brendirana imena, poluproizvodi poluljudi, ljudi sa crticom.
Sa kapicom, kišobranom, senkom, slamkom.
Stvorovi gedžeti.
Stvoreni da budu ogledala društva koje su naposletku svojom nevericom u isti zaslepeli.
Sem toga, moj deda je govorio – post na usta ne ulazi, nego izlazi. Nemam više ovih rektalnih pošalica o ustima.

 Ozbiljno, evo pedeset je godina otkad je Meri Popins, čuvena britanska neni sletela sa stopalima u poziciji k'o na fizičkom, oduvala sve druge dadilje ispred porodične kuće Benks, a mi i dalje verujemo da baš tu, u lebdenju, leži rešenje zagonetke o opstanku u šumi ljudi koji od nas samo hoće znoj i novac. Čudni su ti likovi koje unajmimo da našoj deci pričaju bajke, a onda ih mi prisvojimo ko vibratore za dušu, dok deca, kao što je tačno zapisao Duško Radović, normalno, rastu. Možda je baš ova godišnjica povod da malo razgrnemo vile, vilenjake i patuljke koji beogradsku matoru mladež opsedaju kao godišnja pretplata.

Autorka osam knjiga o Meri Popins koja je poživela skoro sto godina, svađala se sa Voltom Diznijem oko ekranizacije “Meri Popins” jer joj animirani delovi filma nisu delovali baš dobro. Zapravo, bili su joj odvratni. O pesmama, od kojih je jedna pobrala silnu slavu, valjda ona o dimnjacima, mislila je sve najgore. Reč je o ženi koja je provela neko vreme među indijanskim plemenima izučavajući mitologiju. Dakle, bavila se naukom, magija joj je bila posao (između ostalog).

Petar Pan je ipak, na kraju, ispao najveći car. Završio je na klinici. Kad se za nekog od ortaka kaže da ima kompleks Petra Pana, to znači da je propalica i to nikome više nije simpatično, čak ni onima koji se pretvaraju da su mladi. Nisam proveravala, možda ima i sindorm "Meri Popins". Zvuči kul kao naziv motivacione škola za hostese.

Kad smo kod mladosti, tu je Mali princ koji se ponajduže održao. Nikad mi nije bilo jasno zašto, sa toliko razneženosti, ljudi ne govore o Guliveru. Zar su dimenzije toliko važne?

Naposletku, čuveni Holden? Uništio je život svome tvorcu. Svi smo se toliko potresli oko toga što je čovek završio u bunkeru. Svaki dan kad stanemo na pešački prelaz uzdrhtimo. Naučili smo da se distanciramo od njega, od te priče, ali smo nekako, svako za sebe, prokrijumčarili svoju verziju Lovca. Ima li, opet, među nama nekoga ko je nekoga spasao da ne padne sa te jebene litice il je sve samo pesma da lakše izdržimo put od kuće do škole koji prodajemo direktorima?

E, sad dolazimo do najbolnijeg dela!

DA LI STE...?

Mislim da ću umreti od:

a) raka
b) čitanja ovog teksta i tvog bloga, smaraču
c)onoga što sam malopre pojeo
d)letenja

Rođen sam kao: 

a)čovek
b)vaška
c)šta god je pod a)
d)ističe mi parking

Živim život kao: 

a)tvoja mama
b)moj ujak, voleo je srebrne kašike i ubijao partizane
c)ne znam, ali redovno plaćam račune, je l' imam popust?
d)traktor

Tražim pomilovanje za: 

a)Znam, Desanka Maksimović!
b)Aleksa Šantić!
c)E, gluperde – Đorđe Balašević!
d)za sve ljude ovog sveta!

Nisam siguran u: 

a)svog trenera
b)svoj bicikl
c)ne smem da kažem
d)za sebe  (izvini, ne, "u sebe!", jese tako kaže, tetkaaaa!)

Moj... (završi rečenicu) 

a)Kurac!
b)Zašto je u muškom rodu?
c)ne želim da biram!
d)mrzim ovaj kviz i zašto u tekstu nisu pomenuti Doroti, Lav, Strašilo i Limenko!


AKO IMATE NAJVIŠE ODGOVORA POD (..) vi ste (...): 

A – Car
B - Car(ima belissima)
C -Curica
D -game over

недеља, 15. јун 2014.

Zloupotreba bicikla

Iako je ovaj blog otpočeo sa idejom da podrži biciklizam, te u slavu tog prevoznog sredstva I, ako se premota unazad, ima dosta tekstova o biciklističkim avanturama, moramo da apelujemo na zloupotrebu ovog vozila u kapitalističke svrhe.
Bicikl je zloupotrebljavan na razne načine:
1)      U reklami, kao znak slobodnog života, neformalnog saobraćanja, individualizma, ne hajenja za novac, korporacije, porodicu, higijenu I najprostačkiji je oblik romantizma u kapitalističkom društvu koje ne može da napravi ni tri koraka, a da za sva tri ne plati I još se busa u grudi kako je uspešan, živ   I punokrvan.

2)      U indi filmovima, kao znak za mlade, nehajne, šareno odevene ljude koji ne voze motore, džipove, već prkose svojim drugarima koji će kasnije ići na koledž I postati korporativni magovi. Ne, naši mladi prijatelji na biciklu prvo će malo eksperimentisati sa životom u prikolici, a onda će praviti kreativne prezentacije I reklame za drugare u džipovima (vidi stavku 1))

3)      Rekreacija staraca I iluzija o večnom životu I kretanju. Starce ne želimo da vidimo u staračkim domovima, a ni kako se kobeljaju sa štapovima I protezama po putu, nerealno je da ih vidimo u kolima, ali bicikl je taman za njih! Beskrajni reklamni spotovi koji reklamiraju lekove koji produžavaju život rasterećujući svet od brige za stare pretke, sve ih tovare na bicikle, nazuvaju im patike I reklamiraju kretanje starih preko bicikla, kao inkluziju u sofisticirani pakao. Pomirite se sa time, morate brinutti o svojim starima jer ne voze bicikl.

4)       Raznorazne evropske firme, magovi korporativnog pakla, bivši kolonisti zemalja kojima su douzeli sve sem vatre I točka, vraćaju svojim, inače zombiziranim radnicima, pravo da se putevima, zagušenim od saobraćaja, isparenja, stresa I gomile kapitalističkih govana, kotrljaju biciklom sa tankim gumama I korpom punom paradajza. I ako ne stigne majka sa pilatesa, na biciklu po dete u vrtić, stiže tata koji se upravo iskrcao iz NATO aviona koji je sjebao živote gomile dece u trećem svetu koja nikad neće naučiti šta je to točak.

5)      Turističke agencije koje znaju da imate novac, a da vam je muka od tehno sveta, uvaliće vam dvotočkaš da se pošteno namučite pedalajući I iskupite sve svoje grehe nakupljene u firmama koje proizvode besmisao. Znoj se stoko, rastresi grižu savesti, od septembra te čeka posao.

6)      Bildovanje ega. Regresijom na dva točka nećete izlečiti sve svoje muke.




Apelujem na spasavanje dostojanstva bicikla koji služi samo I isključivo za uživanje, satanističke akcije I apsolutni nemar prema planeti, te izazivanje saobraćajnih nezgoda. Možda je bicikl najbliži snovima o letenju, ali on se ipak oduvek kotrlja samo po zemlji zato odjebite sa simbolikom.    

недеља, 11. мај 2014.

Pod tačkom razno - agresija

Ako se iko pitao zašto je Nušić u svoje, a i u naše vreme bio onoliko popularan, treba da bar jednom poseti sastanak skupštine stanara svoje zgrade. U stvari, tek na takvim sastancima biće vam jasno koliko smo svi u krivu kada se pravimo da ne znamo kako je propala ideja o demokratiji, kako je nastao fašizam, i kako je moguće da ljudi u savremenim nazovi liberalnim društvima pristaju na to da budu špijunirani i nadgledani.

Skupština stanara valjda uvek počne od nekog ozbiljnijeg povoda kao što je recimo higijena u zgradi. U tih prvih dvadeset minuta, do pola sata, svi deluju krajnje ozbiljno, uljudno, malo je reći – normalno. Svi se slažu da zgrada treba da bude čista, da se ne sme ostavljati smeće po hodnicima, stepeništu, te u blizini zgrade. Međutim, kako vreme odmiče, ljudi se nekako opuste u tom forumu gde smo svi jednaki i gde se podrazumeva da, pošto živimo pod istim krovom, svi imamo jednak status, jednako pravo, uostalom i svoje najbolje namere za dobar i normalan zajednički život, pa se otvore. Žele da daju doprinos toj normalnosti utrkujući se u tome ko će dati bolji predlog, stroži primer, ko će doći na lucidniju ideju za održavanje civilizovanog stanja u jednoj četvorospratnici i njenoj okolini. I, tako, kad se ta ista ideja o normalnosti do te mere uozbilji, a predsednik Saveta se zajebe pa stavi, pored dve nužne tačke (higijena i osvetljenje), i tačku Razno, vaše komšije dolaze na različite ideje.

Na primer – da se ispred zgrade instaliraju metle koje će biti vezane kanapima tako da niko ne može da ih odnese, a koje svako od nas, tako normalnih i sklonih čistoći, na putu do posla može da upotrebi u čišćenju okoline zgrade. Zatim, da se zgrada ogradi nekom vrstom metalne žice kako Cigani ne bi mogli da prođu (doduše, tu se ekipa podelila u dve frakcije – jedni su bili za totalnu izolaciju, a drugi su bili liberalniji – da se kroz metalnu žicu proseče određena rupa veličine čoveka da ciganski pojedinci, ako već odluče da obijaju stanove, ne moraju da prosecaju i žicu koju smo svi platili, nego da im se omogući da se ipak provuku i valjda usput, onako izgrebani, predomisle i vrate na pravi put). 
Zatim, da se ugrade kamere za nadzor svih ljudi koji ulaze i izlaze, kako oni koji ostavljaju skaredne poruku na dušebrižničkim, a redovno nepismenim natpisima stanara upućenim drugim (normalnim) stanarima, mogu biti viđeni, upozoreni i, po predlogu (doduše neusvojenom) predati u ruke nekom od stanara koji je usput provukao da bi se rado domogao tog zlotvora samo kada bi znao ko je. 
Zatim, kako sastanak odmiče, rađaju se nove ideje zarad očuvanja normalne zajednice – zaključavanje zgrade dok se ne opravi interfon, ali, i ako se opravi – možda ipak i jedna mala kamerica da vidimo ko nam to zvoni na interfon. Detekcija glasa može biti varljiva, a ipak, nedavno su u zgradu ulazili kojekakvi nepoznati entiteti koje ne poznajemo svi i nosioce reklama treba dobro izšikanirati (iako pola zgrade radi u nekakvom nazovi društvenom sektoru, bar dvoje u kojekakvim firmama za pravljenje reklama). 
Zatim, kad grupa malo zanemoća sa predlozima, javi se neka ženska koja uporno ponavlja da „mi, žene koje živimo solo“ „želimo“ da se sa spiska stanara uklone „naša imena“ da „provalnici“ i valjda neke siledžije ne bi analizirale de samo ženskinje. Da je bar otvoreno rekla – braćo, muškarci, kolko vas tu na okupu ima, nek me neko pojebe, pa da mi ostali ne moramo da odvajamo silne pare za to silno obezbeđenje ko da živimo u američkoj ambasadi.

Kad su se istrošile ove bezbednosne teme, na red su došle životinje – neka gospoja je videla miša, tvrdi da nije gušter, a valjda je jednako zaboravila da živi usred bivšeg sela, pa insistira da se zatvaraju prozori (pao je i "razumniji" predlog da se čitava zgrada prefarba nekakvom masnom bojom na koju će se miševi klizati, ali je zanemaren kad su dovukli stanara iz susedne zgrade koji im je potvrdio da je to skupo), druga gospoja smatra da treba da prijavimo sve pse, a i da obeležimo parking mesta na poljani ispred zgrade (   verujem da nema auto).  Gospodin koji je ranije pomenuo da se dokopa šaka, podseća ponovo da valja na zgradi instalirati neku vrstu reflektora da se narkomani koji se okupljaju noću uplaše, jer kad vide svetlo – znaće, naravno, da je to zajednica ljudi, posramiće se pred okom Boga, pa će se razbežati. Ipak, smatram, da ćemo uložiti novac u reflektore samo da ovaj dokoni gospodin bolje osmotri svoje žrtve.


A, da, smetaju im i deca (iako ih većina ima, ali valjda misle da su njihova vaspitana), buka, muzika, do te mere da sumnjiče sve podstanare mlađe od 30 godina. Jer, naravno, oni su normalni, oni skupljaju novac, oni kreče, opravljaju, tepaju, snimaju. Sve to pod tačkom razno. Elijas Kaneti, autor knjige „Masa i moć“, to je odavno opisao kao licemerje savremenog, tobož civilizovanog čoveka koji nalazi načine, u strukturama savremenog društva da ispolji svoju agresiju. Sigurna sam da ima još objašnjenja. Znaćemo kad ugradimo kamere i upalimo reflektore. Poneki đavo se nađe i u travi oko zgrade.

четвртак, 08. мај 2014.

Izvan staklenog zvona

U digitalno doba, nema ničega što nas sprečava da pređemo određene granice, a ipak su nam potrebni istraživači da nas usmere na pravi put

Mark Kazins, Sajt end Saund (prevod NasJa, posvećen najradoznalijem istraživaču izvan staklenog zvona - M. N.)

Džon Stajls je nedavno izjavio da je mana jednog od njegovih filmova „kritični manjak belaca“. To me je baš nasmejalo. Kada bismo samo mogli da prebacimo Rajana Goslinga ili Dženifer Lorens u istoriju afroameričkog filma, možda bi ostvarenja iz te kinematografije privukla daleko veću pažnju.

Stajlsova opaska me je podsetila na dete koje sam nedavno video u prodavnici. Opazilo je gumene bombone marke Haribos i, budući da ih je očigledno probalo ranije i samim tim bilo u mogućnosti da u glavi zamisli njihovu slatkoću, oduševljeno je posegnulo za njima. Rajan Gosling i Dženifer Lorens su naše gumene bombone.  Okusili smo ih, ukus nam se svideo, želimo da ih jedemo ponovo i ponovo. Kad god pomenem da bismo mogli u bioskop, neko iz moje porodice pita: „A, ko igra?“ Živimo pod staklenim zvonom sačinjenom od sopstvenog ukusa, spoznaja i želja.

Dovoljan dokaz je nedavno objavljeni članak „25 najboljih filmskih kritičara svih vremena“ , na adresi www.complex.com/pop-culture, koji je privukao veliku pažnju i divljenje. Na listi se našlo dosta odličnih kritičara, ali nijedan sa kontinenta koji je iznedrio najviše filmova na planeti – iz Azije; zapravo, na toj listi nema nijednog kritičara istočno od Francuske – Sergeja Ejzenštajna i ostalih. Tvorci ove liste su sasvim očigledno posegnuli za svojim gumenim bombonama.  Ukoliko živite pod staklenim zvonom, takve liste su svakako oličenje profesionalizma, ali i zabave, međutim - gledano sa strane, one su, između ostalog,  bez ikakve zle namere - rasističke.

Znam da ovo može zvučati preterano, ali pomisao na gumene bombone-rasizam dolazi u prvi plan zbog nedavne smrti  američkog kritičara i reditelja Donalda Ričija koji je veći deo svog života proveo u Japanu. Ričiju se nije svideo život pod staklenim zvonom (a, moguće je da ga je ova dušegupka sama i odbacila kao strano telo)  te je postao istraživač. Poput Žozefine Beker ili T. E. Lorensa, njegovi životni instinkti radili su na centrifugalnni pogon.  Poput priče u Homerovoj „Odiseji“, bio je izgubljeno veslo, prepoznato u potpuno novom svetu kao osvežavajući element. Kao takav, svrstao se u galeriju prečana čija raznovrsnost je zadivljujuća:  Ajda Lupino, Salman Rušdi, Pol Gogen, Rišard Kapućinski, Lena Horn, Jusef Šahin, Žan Mori, Gertruda Bel, Pol Bauls, Marko Polo, Ibn Batuta, itd.  Samo pominjanje ovih ljudi priziva pomisao na njihovu blistavost, energiju, odnos prema polu, seksualnosti, politici i njihovu radoznalost.  Oni su osvešćivali sami sebe i druge,  gradili mostove misli i pripovedanja, preispitivali polaritet između subjekta i objekta, opažali su i bili su opažani – posedovali su dualitet filmskih zvezda.

Nema sumnje da, u najbolju ruku, centrifugalna sila pretvara život u drumski film, u neku vrstu drugorazrednog sjedinjavanja ovog i onog, samog sebe i odsustva sopstva – a, to je, svakako, dobra stvar. Ali, vredi pitati: ko su ti drugi nalik Donaldu Ričiju u filmskoj kulturi? Kritičar Dejvid Bordvel  (koji je, uz Kristin Tompson, pomerio granice filmske kritike) takve ljude zove animateurs (neka vrsta gurua za kulturu). Oni su menadžeri,  kolekcionari, arhivari, istoričari, izdavači, urednici i producenti. Pritom se misli na ličnosti poput Anrija Langloaa, P. K. Nair, Pjera Risena, Vilijama Eversona, Tadaoa Satoa, Ajris Beri, Džeja Lejdu i Kevina Braunloua, za početak. Ono što danas znamo o filmu dalje su oblikovali Nvakukvu Frank Ukadikve, Toni Rejns, Nasrin MuniKabir, Lora Malvej, Roj Arms, Beri Salt, Martin Skorseze, Đanluka Farineli, Ejb Mark Norns, Hamid Nafisi, Tom Ladi, Mantja Djavara, Ričard Dajer, KventinTarantino i mnogi drugi.   Ukoliko vam neka od ovih imena nisu poznata, bacite se na guglanje. Svakako ima još dosta ljudi koji bi trebalo da se nađu na listi poput ove.

U digitalnom dobu, često koristimo reč portal, koja je u ovom slučaju sasvim odgovarajuća, budući da je svaka od gore pomenutih ličnosti portal, bekstvo iz staklenog zvona.  U eri filmskog izobilja, radari za nepoznate staze nisu samo ljudi, već i „mesta“: youtube, Criterion, na stotine filmskih festivala (Festival tri kontinenta, Kan, Roterdam, itd), Sajt end Saund i mali izdavači DVD-ja poput londonskog Second Run, koji nas vodi u istraživanje istočnoevropske i indijske kinematografije.

Ali, kuda nas vodi ova mantra, kada svet očigledno postaje sve manji i sve ozvučeniji, a sve je manje neosvojenih vrhova?  U davna vremena, filmski istraživač se upuštao u avanture izvan staklenog zvona, bivao(la) je promenjen(a) tim putovanjem, te je pisao(la) ili prorokovao(la) nakon istog, učeći na toj promeni.  U današnje vreme, putnici bloguju svoje impresije u toku svog putovanja.   Avantura je življa. Oni pokušavaju da nama, koji smo i dalje pod staklenim zvonom,  pruže neposredan doživljaj prisustva avanturi, oduševljenju, otkrivanju, pretvaranju u nešto drugačije, osvrtu na tačku poslaska. To je potencijal digitalnog, svrhovitog doba. Filmska kultura postaje masa poenti, glasova sa svih meridijana koja stremi da stvori realnu sliku trenutnog stanja. Optimistično gledano - koji bismo carevi bili kada bismo zaista dozvolili da sve onlanj dostupne informacije o filmu obikuju našu oflajn personu. Recimo, u dosluhu sa Le Korbizijeovom idejom da je tehnologija zapravo poetična.

Ali, teško je ne udariti u zidove sopstvenog oflajn bića, baš kao što se udara u zidove staklenog zvona. Nedavno sam upoznao jednog filmskog fana, zapravo urednicu studentskog filmskog časopisa. Ona je čula za afričku i istočnoevropsku kinematografiju, ali nikada nije zaista pogledala neki primerak iste. Zauzeta je radom na svojoj doktorskoj tezi i nema mnogo vremena da se bakće takvim filmovima. Ipak, smatra, da među njima sigurno ima dobrih primeraka.  Ovo me je prilično iznenadilo.  Zapravo, ona je pripadnik prve generacije koja nema baš nikakvih barijera u istraživanju filmova koji joj nisu na dohvat ruke, koji joj se sami ne nude. Informacija je na klikometar, a, u većini slučajeva, to važi i za same filmove.  Nema stakla na zvonu. Ona ne zna ono što ne zna, a ne deluje ni zainteresovano da sazna. Gumene bombone su dovoljne, a nema ničega što je vuče dalje od njenog nosa – ni siromaštvo, ni seksualna različitost, ni buntovnički duh, niti intelektualna radoznalost, ni centrifugalna sila, ili nestrpljivost, strast ili politika. A, sve to je jednako zanimljivo kao što je bilo i pre digitalnog doba.


Ukoliko smem da joj dam jedan savet – pogledaj dvaput nedeljno film o kom baš ništa nisi pročitala.    

петак, 18. април 2014.

Đavolska posla oko Uskrsa


I ove godine, moja mama pokušava da od plavog praha dobije plavo, a ne ljubičasto jaje, a od crvenog crveno, a ne prljavo ili karmin roze. E, đavolje li rabote.

Svake godine, pred Uskrs, mama i baka se, baš kao onomad Istočna i Zapadna crkva, podele u dve frakcije – naime, baka je pobornik ekstremnog paganizma koji pod farbanjem jaja podrazumeva isključivo korišćenje resursa iz prirode – luk koji jajima daje tamno crvenu (mada mama ovo zove “cigla” bojom), a za ukrašavanje istih – isključivo lišće i čarapu. Ornamentika bakinih jaja mami je naznaka nereda i odbijanja da se živi u savremenom životu. Otuda, za svoj set uskršćnjih simbola koristi isključivo fabričke boje i nalepnice.
Mama je, u upražnjavanju ovog modernijeg ukrašavanja jaja čak prevazišla i starodrevne ikoničke nalepnice sa bukvalnim predstavama zečeva, pečuraka, i inie flore i faune, te se, po napretku uskršnje ponude na tržištu, preorijentisala na simboličke i alegorijske predstave – nalepnice izrezane u oblku slova, hijeroglifa i ostalih hrišćanskih simbola. Sukob ove dve frakcije ne treba brkati sa ratom budući da je cilj obe strane isti – proslava Uskrsa. I na taj dan, zaista, svi se osećamo dobro i nikome ne bude neprijatno kada mama i baka iznesu svoje dve činije bojenih jaja poteklih iz dva različita koncepta ne samo životnog stila, nego i estetike.
Ali, ne treba ni nipodaštavati ove razlike. Sve razlike koje opstaju u kohabitaciji, dobro su došle i ne treba ih potirati. Eto, tako, o uskršnjem ručku, kad se već jaja, ofarbana ovako ili onako, lome, krene rasprava o tehnikama farbanja istih. Tu mama mora da prizna, na bakino čuđenje otkud tolika ljubičasta jaja u jednoj hrišćanskoj kući - da je zapravo i ove godine od vizantijsko plavog i zelenog praha dobila lila, a od crvenog – prljavo ili karmin roze jaja. Baki to već bude dovoljno kao predaja pred njenom lukovica praksom, ali kako je glupo na hrišćanski praznik isticati svoje alhemijske, da ne kažemo, đavolske i paganske moći, ona skromno poduči mamu kako sledeći put zaista mora uzeti čarapu i luk, a ne izmišljati besne gliste. Otac samo stigne da primeti da je juska jajeta porozno tkivo, da obe, u tim hrišćanskim rabotama, gledaju da nas ne otruju. Pokaže jedno golo, delimično zabojeno, jaje sa izrazom zgroženog forenzičara na licu i poviče - evo! Na to mu mama koja ne odustaje od potrage za hrišćanski crvenom i vizantijski plavom na račun svih nas, samo kaže da ne kvari praznik.
Taman se tu dve frakcije nekako udruže protiv krajnje racionalnog i antiprazničnog pristupa koji na jaje gleda kao na hranu (o poroznosti ljuske da ne govorimo), jer mamine nalepnice, posebno u novijoj, simbolističkoj fazi, deluju reprezentativnije od bakinih sve mrljavijih otisaka maslačaka i bokvica nalik pećinskim crtežima izumirućeg plemena koje već zanemaruje svoj duhovni život jer su otkrili naftu, kad se pomene dosije “Čuvarkuća”. Naime, u pitanju je jedino preživelo prošlogodišnje ofarbano jaje koje treba “žrtvovati”, tačnije olupati u danima proslave aktuelnog Uskrsa.
Po bakinim zapisima, ovo nedužno jaje samo valja uništiti. Međutim, mama ima detaljnije instrukcije - jaje godinu dana valja čuvati u uglu sobe, na strani onog zida na kojoj izlazi Sunce, u ukrasnoj kutijici (dakle, poklopljeno), a zatim ga samo čuknuti o obližnji orah, a onda baciti u travu. Kada čuje ove instrukcije, baka, koja je verovatno zaboravila aksiome svoje frakcije, pa se seća samo krajnje sudbine prošlogodišnjeg jajeta, tj. destrukcije istog, frkne – e, sad, ukrasna kutijica!
Unapred se radujem ponovnom samitu ove dve frakcije. Znam da će i ove godine obe odvojiti, u posebnu činijicu, jaja koja nisu podnela njihove estetske, naučne i alhemisje tretmane bojenja i ukrašavanja. Jaja koja su, prilikom bojenja i kuvanja pukla. U tim slučajevima, obe ih slažu u neke prozaične činijice u koje odlažu oprane, ali još neukrašene rotkvice ili žilave ostatke belog mesa pri seckanju za rusku salatu. Jer, kad uskršnje jaje pukne, i po jednoj i po drugoj frakciji, mora da ode u limbo. Đavolja je to rabota!

 Don't have to be my Santa Claus, don't have to be my Bunny easter, be my Đoen...

субота, 12. април 2014.

Srpska piramida

Dok se naši majstori ekonomije i socijalne pravde bave iznalaženjem načina kako da zaposle toliki nezaposleni narod, on se i sam nekako snašao. Ređi su primeri, kao oni o nezaposlenim radnicima u fabrici “Koža” u Užicu koji su odlučili da hladne i neiskorišćene hale fabrike upotrebe za uzgoj pečuraka sorte bukovača, a daleko je veći broj ljudi mlađe i srednje dobi koji su se zaposlili ili to pokušavaju na talasu tzv. “piramidalne ekonomije”.

Ovaj grandiozni uvod je zapravo moj pokušaj da sebi objasnim kako to da u stanu moje zanemoćale bake svake sedmice primetim novi entitet – hvatač za kese, namagnetisanu ogrlicu, dušek sa magnetima, specijalne čizme u kojima moraš da gaziš samo pravo (ako promoče kišu, a oće, nema vrdanja!), zavese koje filtriraju svetlost sunca, mućkalicu za jaja koja ne podleže koroziji i gravitaciji, jastuci koji, i ako upiju znoj ne emituju fleke, specijalni tiganj koji... Ne znam šta tiganj radi, valjda ima ugrađen feder ako poželiš da se više puta udariš po glavi. Zaista, Luna park na 40 kvadratnih metara!
U čemu je stvar? U komšiluku. Meni je baka značajna, ali da će baš živeti u centru jedne piramide, to mi nije bilo ni na kraj pameti. Naime, ona je centar ekonomije u svojoj maloj zgradi!

Ako se pitate ko su ti glasovi koji vas pozivaju preko telefona i kažu da ste upravo izvučeni iz bubnja i da samo treba da se pojavite na atraktivnoj destinaciji (npr. u sportskom centru Tašmajdan, ili u nekakvom etno hotelu u Kotežu, po bakinom opisu “ima panj, a na njemu cveće, a ozgo ovolko debelo – trska!”) na svečanom ručku i prezentaciji, ali da povedete još troje (u poslednje vreme su smanjili kvotu na dva, pa na jednog “žiranta”) “prijatelja”, znajte da i te poslove obavljaju očajni ljudi koje su neki “bizmismeni” ubedili da tako mogu da zarade.

Toliko malih, regrutovanih kapitalista u vašoj okolini koji se oblače u domaćice, poštare, vaše kolege ili rođake je scenario kojim su treš američki horori iz 80-ih plašili svoje stanovništvo krajem ere Hladnog rata. Međutim, ova “body snatchers” bolest se sada, kao bumerang, vraća u obliku kapitalističke napasti.

Iako je naučno dokazano da tu nema nikakve koristi, te da je ova vrsta piramide apsolutno neodrživa, nehumana i da donosi novac samo onima koji su pri vrhu piramide, ona je pustila grane i neobično procvetala u Srbiji. Jer, samo ljudi u Srbiji imaju dovoljno komšija, prijatelja, rođaka, poznanika kojima mogu da zabiju sekiru za vrat. Da im uvale ove magnete, jastuke, parfeme, kreme, pneumatske cipele, skupljače mrva, vibratore, peščane časovnike i ostala jogin govna.

Zaista ne vidim bolji način da se tako plodnoj, tradicionalnoj zemlji koja se vekovima unazad dičila svojim patrijarhalnim ustrojstvom bolje uvali pravi trojanski konj. Biznis toliko besmislen, toliko protivan konceptu prijateljstva i brige za svoje bližnje, a toliko ovistan o broju članova familije, prijatelja i jednom rečju – bližnjih i strahu od iskrenosti i obračuna sa istima. Ako piramidalna ekonomija ne procveta u Srbiji, nigde neće! Jer, to je zemlja u kojoj je sramota bratu, prijatelju, ujaku, komšiji koji nosi magnet podmetnuti beli luk pod nos. Magneti teku našim venama!