Prva vožnja do Ade protekla je dobro i bolje smo izdržali nego što smo se nadali. Prvobitni strah uzrokovan probnom vožnjom po Mirijevskom bulevaru koji se završio tako što sam se vozila na ispumpanim gumama tražeći neku pumpu i tugaljivo gledajući kako se Džoni kilometrima ispred mene pretvara u srećnu tačkicu, razvejan je već kod Pančevačkog mosta kad rekoh sebi - kad smo dovde došli, dobro je!
Stazu su renovirali, a posebno me raduje što je napravljeno odvajanje za bicikliste na delu puta ispred Luke Beograd koji je ne mali broj puta bio uzrok nerviranja zbog nemarnih pešaka koji ti ostavljaju da biraš prenošenje bicikla preko pruge ili skretanje pravac u reku. Jednom prilikom, sudarila sam se sa deset godina mlađim biciklistom za šta su morale da plate dve raspričane kokoške koje su ignorisale moju trubu (koju je doduše prekrilo pištanje voza). Sada je rizik sveden na minimum i može se reći da sve do Ade na ovoj stazi nema više prepreka (čak je uklonjena i bašta Stare Stenke zbog čega mi je malo žao, jer ko što reče jedan kolega biciklista: nekako mi je bilo super da vozim kroz restoran, dodala bih - posebno kad su svadbe!).
Uz neplanirano svraćanje na Ratno ostrvo i do Tempa, može se reći da je jučerašnji dan bio dobar. I da je sezona bicikla otvorena!
Нема коментара:
Постави коментар