Moj stan ili Ko mi je skembao fudbalerčića

Jedan od mojih omiljenih časopisa koji trenutno izlaze kod nas je „Moj stan“. U ovoj novini posebno me fasciniraju slike tih silnih estetski preobražnih prostora, ali i saveti (neki od njih veoma praktični) kako da prostor koji je namenjen stanovanju učinite lepim i na njemu ostavite neki trag. Posebno mi se svidelo rešenje za čiviluk u nekom od ranijih brojeva - na belo okrečenom zidu samo pobodete neka 4 eksera, a ispod i oko njih crnim markerom nacrtate razgranato drvo, tako da, kada okačite kapute, deluje ko da ovi vise na drvetu. Do jaja stvar. Zajebancija iz čista mira!
Naime, uvek sam živela u stanovima koji nisu moji. Ranije, kada su to bili stanovi mojih roditelja (a posebno onaj prvi, nasleđen od bake), sve je bilo podređeno stvarima i gomilanju stvari, među njima i ukrasa – gobleni, miljei, kristalni servisi, raznorazni suveniri sakupljeni sa vašara ili sa, uglavnom, bakinih putovanja, pa fotografije, razglednice (hit rešenje bio je sto prekriven staklenom površinom ispod koje gomilate razglednice i memorabilije!), nakit sakupljan po keramičkim ćasama od kojih, ako neka pretekne, nosiš učiteljicama, lekarkama, nekim rođakama i njihovoj deci, pa biljke od kojih su mnoge zaista delovale više kao mrtve stvari nego kao neke biljke, izuzev onih na terasi među kojima se izdvajalo malo limunovo drvo koje je uspevalo, što me posebno čudilo, zašto ono raste u plod, a ostale biljke samo tako poziraju polukilavo, veoma lukavo umirući, zapravo, fasciniralo me da u našem stanu raste nešto što se, u daljem toku logike, može jesti ili makar iscediti. Jer ništa se, od gore pomenutih ukrasa, nije smelo konzumirati - izuzev zelenog karmina, pohranjenog, kao Ramzesa, u opet posebno pohranjenoj maminoj tašni od neke svetlo braon kože, duboko u donjoj pregradi šifonjera. U to doba sam verovala da, ako ovaj zeleni ruž naneseš na usta, istog časa umireš otrovan! I tome slične stvari koje su često gomilane, a ređe raspoređivane da zauzmu nekakva, za njih posebno pikirana mesta. Posebno me živcirala nekakva figurica koju je baka donela iz Grčke. Tom se klincu večito, samo prošao pored njega, odvaljivala jedna vaga, a morao ih je imati dve! Kasnije sam skapirala da je reč o alegoriji Pravde. Pipava stvarčica, ne ide mi od ruke. Skenjao me i neki psić, sasvim odokativna, keramička predstava psa kom smo sestra i ja polomile uvo, pa ga Džoni nevešto zalepio da sakrije štetu od mame i bake, al se isto uvce večito odvaljivalo. Rovarenje po stanu za koje mi je delovalo da mu nema kraja tragično se završilo kada smo sestra i ja, u gornjem delu šifonjera koji mi je oduvek delovao kao gornja granica sveta, nekakav svet u koji ideš kad odapneš, nabasale na nekakvu jeftinu reprodukciju slike na kojoj su prikazani Da Vinči i Mona Liza kao dve polutke jedne glave. Ova slika, inače poklonjena dedi u okviru neke proslave u David Pajiću, na nas je delovalo toliko grozomorno da smo godinama izbegavale otvaranje tih gornjih polica, iako su nam tamo stajali kupaći kostimi, dušeci za more i sve te stvari koje sam po mirisu obožavala i radovala im se punih 12 meseci tokom svake godine.
U tom smislu, zauzimanja prostora, časopis „Moj stan“ mi je postao već odavno bitan. Naime, za razliku od mojih stanova, u ovom magazinu, stvari, makar oni bili obična, pišljiva teglica s bosiljkom, uvek zauzimaju neko čarobno mesto, ne smetajući ostalim stvarima u stanu (ili tom fotkom zahvaćenom delu stana). U mojim stanovima, stvari i ljudi večito su jedni drugima stajali na malom prstu. Zapravo, posebno su stvari delovale bunkerisane. Čak i ako je po sredi ukras, taj je majković večito delovao kao utovaren lopatom, a ne postavljen nežnom rukom koja je u tom momentu baš o njemu mislila. To mesto rezervisano za stavri, kao i spoj lepog i praktičnog posebno me privlače magazinu „Moj stan“. Sviđa mi se što su slike prostora takve da izgleda kao da su ljudi maločas otišli, nekim svojim poslom, ali za sobom ostavili neki duh prisnosti. Moji stanovi, bilo da ih napuštam ili im se vraćam, gotovo uvek deluju zaposednuto bilo nekim strahom (kom se vraćam, ili od njega bežim). Zadrže oni pečat, moj lični, baš kako se i vidi u „Mom stanu“, ali taj moj pečat gotovo nikada ne odražava tu prisnost, to pomirenje između mene pre izlaska i po povratku. Večito ostane neki znak pitanja, nešto gotovo ukleto zamotano u bačenu majicu, raščepljenu knjigu ili prevrnutu šoljicu. Ovo možda ima neke veze sa mojim dubokim uverenjem da svaki zatvoreni prostor zapravo asocira na umiranje čoveka, na njegovo večito stanište, na mirovanje koje me plaši i goni da dam neke konačne odgovore koje nemam. Zato su mi bile jasne, duboko istinite priče o kućama iz kojih se jednom za svagda odlazi, a retko one u kojima se ka nekom domu ide i u njega zanavek smešta.
Gde je tu uloga „Mog stana“? Pa, recimo u tome, da ovaj časopis kuću i predmete u njoj, zapravo prostore, tretira kao fluidnu, montažnu, estetsku stvar, zapravo, kao odraz kreativnosti, šašavila neke osobe koja tu živi. Osobe koja ne shvata ozbiljno udobnost, život među zidovima, već kroz prostor stalno samo prolazi za sobom samo ostavljajući tragove – cipele, načete knjige, istrošene maramice, šminku, život bataljen zarad nečeg pravog što je tamo negde, iza vrata, napolju. 
Ipak, možda ovi vazdušasti stanovi i kuće od peska kakve propagira časopis „Moj stan“ imaju veze sa stanovima u kojima sam živela i u kojima živim, kojih me je vazda strah. Moj prvi stan, stan mojih zapravo je nekakav buvljak-hram. Stan u koji su navlačene stvari, isprva iz sasvim nebuloznih razloga – u pitanju su kič predmeti koji su se nekom od nas, nekada, svideli, a ih je navukao. Ali, sve se to zadržavalo u stanu, sve je dobijalo svoj prostor – svaka bogovetna razglednica bivala je istaknuta negde, makar iznad sudopere. Svaka stvar bila je osuđena da umre na naše oči i pretvori se u nekakav čudni prah koji nam ometa disanje. Spavalo se sa stvarima, oko njih hodalo, svađalo, umiralo. I sada, kada pomislim, ono što me najviše iznervira ili zaboli, jeste kada se neko u mojoj blizini, svađa ili boluje kraj glupih i bespotrebnih stvari. Što šifonjeri, tepisi, gobleni, ko god od nas skapao, moraju da nađu neko svoje meso i troše se sporije, poprimajući vremenom neki nebulozno pitomi lik, kao naše kičeraste sudije.
Čudan je taj naš odnos prema stvarima i stanovima. Nikada neće biti tako lahorast kao onih nedostajućih ljudi u „Mom stanu“. Evo, pre koju sedmicu, krenem na put i kako imam običaj, iz pukog sujeverja, da na put ponesem neku stvar kao amajliju, skembam kod bake u stanu fudbalerčića. To je gumena igračkica veličine tri santimetra nalik dečaku kom je za nogicu prilepljena minijaturna fudbalska lopta. Računam, kod bake skuplja prašinu, a kod bake su i tako završile sve stvari i stvarčice, ti kičerasti ukrasi koje niko od nas, u silnim selidbama, nije hteo da primi na staranje. Spakujem ja fudbalerčića u ranac i odem na put. Vratim se, odem do bake, kad ona, onako usput, pričajući o svojim putovanjima, pomene: „Ma, neko mi je skembao onog fudbalerčića, mora biti Micina deca“. U čudu, priznam baki da sam ga ja uzela. Čak mi je bilo neprijatno i zapitala sam se koji će mi andrak taj glupi fudbalerčić i kakvo je to prenemaganje. Ipak, nisam ga vratila.