недеља, 23. фебруар 2014.

Higijena ubija

U vreme kada smo živeli pod Turcima, postojala je jedna jednostavna higijenska mera – karantin na granici između Srbije i Austrougarske, u Zemunu. Ko god je namerio da pređe na ovu stranu reke, morao je provesti neko vreme gde ga bište od vaški i drugih pošasti. I to je, valjda, bilo to. U ono vreme nije bilo ljudi, ni načina za pobunu protiv ove, praktične, ali svakako fašističke mere opreza. Danas, kada verujemo da živimo na slobodnoj, demokratskoj teritoriji, ova higijenska granica se pomerila – ka vašim domovima. Isprečila se između vas i vašeg dostojanstva. A, većina pobornika demokratije se nikada nije oglasila apropo te vrste ponižavanja ljudi - pišu reklame za domestose i ostala kancerogena sranja, a u slobodno vreme posećuju eko žurke i pričaju o tome kako ne treba vršiti nasilje nad ženama. A, da, onda naprave reklamu sa muškarcem koji pere veš kancerogenim tekućinama ne bi li postigli zahtevanu rodnu ravnopravnost. Za to vreme, ljudi u Užicu kupuju skupu vodu i gledaju novu reklamu za sanitetsko obrađivanje kupatila koja tvrdi da je plastika otrovna, te da treba izdvojiti dvesta dinara više za osveživač kupatila koji se nanosi u vidu pečata, kao aplikacija na govnjivim diplomama koje su odneli kući da im skupljaju prašinu i godinama kasnije njihovoj majci izazovu smrtonosnu astmu.
Higijena je zadebljala, nalik je bolesti koja se reklamira i lako prenosi putem reklama – liči na neku vrstu unutrašnjeg karantina. Niko se zaista ne bi usudio da nekome kaže da smrdi i prijavi ga policiji, ali tortura higijenskih proizvoda za intimne i civilno vidljive delove tela je toliko prisutna da smo, ničim izazvano, počeli da se gadimo samih sebe. I da se buđamo iznutra, kao kraljevi u Francuskoj, XVIII veka. Ljudi se ne kupaju, al se pokrivaju slojevima dezodoransa, sprejova i mirišljavih vodica. Kad odem u užički kraj i vidim jelkicu u kolima, bude mi lakše – u pitanju je prašnjavi relikt prošlosti, a ne higijenski obzir. Znam da higijena i mirisi buržoazije nisu zabili svoj nos u ovaj budžak.
Nedavno su počele da kolaju reklame za tzv. pečat za wc šolju. Godinama unazad, kao osveživač za to mesto gde i car ide peške, korišćene su viseće plastične korpice sa antibakterijskim osveživačima (u ulošcima) koji se menjaju kad se istroše. I onda se neko dosetio da ti plastični držači blagodeti skupljaju daleko više bakterija, nego što ih njihovi ulošci eliminišu. Ma nemoj.
Da stvar bude još gora, plastični držači na kojima većina ljudi odlaže mokre, tek oprane tanjire i drugo posuđe, takođe se ukazuju kao najveći skupljači nekakve čudne skrame. I plastične držalje za viljušške, kašike i sličan pribor. Sve to, preko noći, postaje mač sa dve oštice – suši, pomaže, ali i cveta u svom bakterijskom raju.
Svi smo složni u zaključku da je plastika prljava! Kako je moguće da se niko toga nije dosetio pre? Higijena, koja je ranije korišćena kao način uvrede za celu jednu naciju, danas je postala posebna grana ekonomije koja vređa džep čoveka srednje klase.
I ne samo džep. Kako oni, na tenane, po svim pravilima dramaturgije, otkrivaju nova mesta koja treba dezinfikovati – u stanu, na glavi bebe, u anusu vašeg supružnika, tako se rađa jedan pipavi, skupoeceni odnos prema životu, dušebrižničko, higijeničarsko, sterilno ophođenje koje pojedinca ubija u pojam. Da se toliko brige oko jednog, civilnog kupatila uložilo u prečišćavanje reka iz kojih pijemo vodu i brigu o silnim plastificiranim govnima koje izlivamo u kanalizaciju, a koja su na prvom mestu imala tako naivnu ulogu da našoj bebi zamirišu dan i omoguće puzanje po parketu, možda bi narod iz Užica proveo novu 2014. godinu sa čašom šampanjca, a ne sa čašom skupo plaćene flaširane vode.

понедељак, 17. фебруар 2014.

Uvod, razrada i zaključak ili Kako je zelena bila moja dolina

Ako si dobro pisao tzv. “sastave” u osnovnoj školi mogao si postati pekar, lekar i apotekar jednako. Nikako pisac.

U pitanju je, iskreno verujem (nisam proveravala) veoma jedinstvena literarna forma zvana “uvod, razrada, zaključak” za koju imaš oko 40 minuta da je napišeš na zadatu, uglavnom paušalnu temu. Tri, četri, sad!

Veoma često je ista imala značajne povode kao što je početak nekog godišnjeg doba, početak školske godine, kraj raspusta, a, ukoliko je profesorka baš odlučila da bude konkretna, onda se vršio profajlerski uviđaj u pojedine članove porodice – moj otac, moja sestra, moja majka, moj kućni ljubimac... Ma, do mojega! Taj uvod, kao deo formatiranog teksta, naprosto te terao da zavoliš svakog stranca koji je prohodao planetom Zemljom inače ćeš dobiti keca. Ako nemaš kućnog ljubimca, ma izmisli! Navođenje deteta da svojata kojekakve ličnosti, događaje, godišnja doba, boje, predmete i životinje, veoma je zabrinjavajuće u tom periodu odrastanja. Liči na predizbornu kampanju za peticu.

Tek kasnije, kada se stvari uozbilje, preduzimalo se analitičko mišljenje nad stvarima koje realno, civilizacijski postoje. Ne kažem da Moj Otac ne postoji, ali da ne preterujemo!

Dakle, ako ste se ikada zapitali postoji li palac na vašoj nozi, kada, rano izjutra, onako iskosa, na njega padne zrak svetla, nemajte sumnje da postoje – Suncokreti Jovana Dučića. Ako zauzvrat pokušate da se, nekakvom analitičkom mišlju odrodite od takve teme, tu je nastavnica da vam precizira – nije to tek tamo neki Dučić, i tek tamo neki suncokret, nego je to “Moj doživljaj Suncokreta Jovana Dučića”. Pa, samo dok naslov ispišeš, ode ti deset minuta dragocenog vremena za uvod.

Razrada je najgora stvar koja može da se desi čoveku u životu- čak i ako razvučete slova, uhvatiće vas na nekoj okuci. Život nikad nije tako razvučen kao razrada. Sećam se ljudi koji su se više tresli pred pismeni zadatak iz srpskog nego pred pismeni iz hemije. A, ako čovek dobro pogleda, pre će neki hemičar da digne svet u vazduh nego neki pisac.

Zaključak. Zapravo, obuka za pisanje nikada nije bila cilj tih pismenih zadataka, jer pesnici večito umiru od tuberkuloze i nekih svojih jada koje n'umu da napišu kako treba.



субота, 08. фебруар 2014.

Dečje pesme

Ćošak
Na ćošku te svako vidi
Ćoše štrči, ljude sreće
Ćoška se ni sto ne stidi
U ćošak i kliker sleće.




Ćošak tamo, ćošak vamo
Na ćošku se baš svi znamo
Do ćoška se lako stiže
Od ćoška je svuda bliže

Zgrada svaka, pa i mala
Ćoše ima za oslonac
Biciklima, baki što je stala
Da odmori žuljeviti palac
Ćošak tamo, ćošak vamo
Na ćošku se baš svi znamo
Do ćoška se lako stiže
Od ćoška je svuda bliže

Ćoše

Kad je neko na tri ćoška
Taj je besan, taj je ljut
Nemoj da se s nekim koška
Neka nađe sebi put

Jedno ćoše skroz je dosta
Da ugostiš svakog gosta
Da se družiš i opustiš
Da se nečeg lepog setiš

Tri su ćoška već previše
To je znak da se briše
Da se nekom kaže šetaj
I nekome drugom smetaj

Jedno ćoše skroz je dosta
Da ugostiš svakog gosta
Da se družiš i opustiš
Da se nečeg lepog setiš

Ljuto
 
Kada ljuto okusi se
Vatra bukne, vatra sukne
Bocka, peče, u ustima
Da je voda da poteče
Ljuto, ljuto!

Kada ljuto okusi se
Iznenada, bez pripreme
Uši gore, jezik pecka
Crvene te misli more
Ljuto, ljuto!

Kada ljuto okusi se
Ama kolko na vr prsta
Nema mesta, nema kuda
Jezik beži tad iz usta
Ljuto, ljuto!

Pesma od početka

Ljuta mama, ljut i tata,
Ljuta baka, ljut i deka,
Svi su ljuti čak i tetka
Pesma ide od početka!

Ljuta mama, ljut i tata,
Ljuta baka, ne i deka,
Svi su ljuti čak i tetka
Pesma ide od početka!

Ljuta mama, ljut i tata,
Ali nije ljuta baka
Deka se već vedar šetka
Tetka ljuta, ispočetka!

Ljuta mama, ljut i tata,
Baka, deka, a i tetka
Sad me vole, a i hrabre
Pesma ide od početka!

Mama, tata,
baka, deka, a na sve to
Još i tetka, sada viču
Da pričamo ispočetka
Ali, pesmi biće kraj
Jer, sada ljut sam ja. 


недеља, 02. фебруар 2014.

Mole se stanari

Stanari u mojoj zgradi svaku, i najmanju, vremensku nepogodu dočekaju ažurnim objavama na ulaznim vratima. Nekako, pravilo je da su objavama najskloniji oni najnepismeniji. Civilizacija ih je opskrbila štampačem, a tastatura je, sticajem okolnosti, baš tim najnepismenijima, zaglavljena baš na tasterima “bold” i “caps lock”, pa tako svaka objava zvuči kao pretnja.
Ali, nije samo to . Među njima ima ljudi koji toliko ozbiljno shvataju svaku, i najmanju vrstu povrede, onesposobljavanja ili uvrede stanara, da su u stanju da kucaju na vrata ne bi li sve ostale, nešto nemarnije stanare, uključili u svoje odbrambene i akcije u cilju očuvanja... pa, očuvanja.
Vreme je novac, a smrt nas može zateći na svakom koraku.
 Čim padne sneg, eto njih sa pozivom u rat protiv snega: “Mole se stanari...”, kao da su nam preko noći na glave napadale zmije i skakavci. Čim otopli, i iz prvog snega izviri ono zaboravljeno gradsko smeće oko zgrade, eto ih, u kombinezonima, kako pleve, bište, vade nekakvo korenje oko zgrade i navatavaju nas manje ažurne na ulazu sa pošalicama kako je to sve “naša zajednička stvar, prostor, imovina...”.
Kad još malo otopli, pa se podmladak okupi oko zgrade, a oni se skupe, pa teraju decu koja razbijaju prozore, oštećuju ograde i galame.
Čuvene narodne poslovice  – počisti prvo ispred svog praga, ili balvan u svom oku, a iverak u tuđem...  u slučaju mojih sustanara, protumačena je doslovno. Naime, ti ljudi će se postarati da počiste dva kvadratna metra snega ispred svog ulaza, a ostatalih stotinak metara će se klizati do prodavnice, stanice... mrndžajući sebi u bradu kako ostali nisu "iščistili balvan iz svog oka".Kada se primeni na zgradu, dakle mikrokosmos, oni će glavu da otkinu susedu koji živi vrata do njih što nije skinuo grumuljicu snega sa svoje terase.
Jednom prilikom, osvanuo je natpis jednog od tih čuvara našeg Balvana ili Iverka sa porukom prepoznatljivog zaglavlja: “mole se stanari...” (valjda nekomsvom bogu ), ...da ne ostavljaju đubre u dnu zgrade...” Gde je dno zgrade valjda znaju oni koji ne znaju gde je dno njihovoga straha, pedanterije i dušebrižništva.
Ako je pitanje ima li zgrada dno stvar rasprave, pitanje ima li prozore je već lako rešivo. Kad je reč o našem Metropolisu – neki je projektant izračunao da će uštedeti na prostoru ako na tih pet, šest spratova ne probija prozore u hodnicima zgrade, nego napuca po četri stana na svakom spratu. I, onda razumem – iskeširaš pare za jeftin stan u zgradi bez prozora, izrodiš neku decu, platiš redovno račune, a onda, svaki dan šipčiš - 1.sprat-gibanica, 2.sprat-ukakane pelene, 3.sprat-zgaziš na đubre koje je ostavio neko kome se smučilo da se spušta dalje...
I onda računaš sad ću da smorim ostale sustanare da sačuvamo od vetra, leda, snega, kiše, đubreta, dece što se igraju ig rudvama gađaju fasadu od iverice, i ovu kulu od karata, kad već nisam mogao da kupim stan u zgradi sa prozorima. Eto, tako nastaju moralisti, džangrizavci i seratori. Kad shvate da su se zajebali, oni zajebavaju sve oko sebe.

Provetrena pesma

 







Mole se stanari
Da uklone ledenice
sa svojih prozora i terasa.
Pada na glavu.
Takođe proverite crep!


Takođe, stanari
ledenice na glavu!


Mole se
Sa svojih prozora da
Pada i terasa


Na glavu.

Led...