понедељак, 30. јануар 2012.

Milka i Ljuba


Nikako da okopni da mi dođe Ljuba. To mi je mlađa seja. Kad su radni dani, a potrefi se da idem lekaru, samo Ljuba ima vremena da me uvati pod ruku, pa u Dom zdravlja. Nismo od iste majke, a Ljubi je juče bio rođendan. I onda se setih da sam je ja dojila. Evo kako je to bilo.

Udam se u drugo selo, i taj dan, samo što sam rodila mog Stanka, krenem za Jovandan kući. Uprtim torbicu, parče leba i krenem. Napao sneg voma, a mene muči leva dojka, sva u prištevima. Još pre nego što sam rodila Stanka, bi četvrti mesec, spopade na levu dojku nešto. Žene mi privijale trave, al da prođe jok! Sećam se, sve kraj goveda, a ovako odvajam bluzu da me ne dojita, da ne vređa. I kad se moj Stanko rodi, samo na desnu dojku ga ranim, iz leve, kako pritisnem, samo sukrvica! Krenem preko brda, vređa me, al ja – prti! Išlo mi se kući. Kad ja tamo, u onu srednju sobu, banuli gosti, kaže meni moj Sredoje nestalo nam kave, idi u zadnju sobicu, ima iza furune. Ja tamo, za onu kavu, nađem, kad – nešto kmeknu! Ja se povrati, gledam po sobi, jal mačka, jal miš, šta je koji andrak! Ono se pritajilo i ja reko učinja mi se. Krenem dizijem, kad ono opet. Kmek, pa kmek, pa kmek. O, reko, jal si živo i šta si!

Povratim se jope, kad! Za furunom dete! Nema, vojišno mu prstići, a ručica ko moj mali prst. Ja učini, ma, Sredoje, kakvo je ono dete tamo iza furune? U to se umeša Desanka, žena mu, kaže: ma, rodilo se, dabogda crklo! Ja stado na pragu, ma reko, kad se rodilo, Desanka, nisi imala stomak do pre neki dan. Desanka samo odmanu glavom, a moj ti Sredoje povuče mene za mišicu i u onaj sobičak i kaže: kučka, rodila ga i bacila u kučine, tamo u vajatu, ja pošo da utočim rakije za slavu kad čujem nešto kmeknu. Davo sam mu kašikom, al neće, a kučka neće da ga podoji. U tom, Desanka iz prednje sobe opet viknu: dabogda crklo! Sredoje me gleda pa kaže, ako imaš mleka, podoj ga da ne crkne.

Gosti pristigoše, traže kave, svi viču, arlauču, ja se zatvorim u onu sobicu. Rekla sam Sredoju da na levu dojku nemam mleka, a mog Stanka sam podojila na desnu i saću moju Ljubu, pa za Stanka ako ostane, ostalo, ako ne ostane, ugrejaću mu na šporetu mleka. Postavim je na krilo, malko je promrdam, zaspalo bilo, kad ono uvati ručicama sisu i povuče, reko otkinuće. Se, se, i onda zaspa. Budila sam je posle, pre nego što ću krenuti, da je još nahranim, vičem: Ljubo, Ljubo, al spavalo je ko mače.

„Milka, o, Milka!“, prenu me Ljubin glas iz dvorišta। „Ajde, šta si sela tu. Ene, okopnilo!“, smeje se seja. Došla jope da me vodi lekaru, a vome okopnilo!

понедељак, 16. јануар 2012.

Poštar


Dok zvonim, opazim da je kraj sandučeta okačen račun za struju. Neki Zdravko, koji se zagubio, il se zagubio račun na njegovo ime, pa to pomenem baki. Kako razgovor između mene i bake uvek počinje tako niotkle (recimo: „Au, opet vam ostavili otvorena ulazna vrata“ ili „Opet kuvaš podvarak?“), pomenem: „Vidi, neki račun za Zdravka!“. I onda narednih sat do sat i po imamo o čemu da pričamo, a da nije neko prežvakavanje porodične muke. Jer! Sada treba ustanoviti koji je taj Zdravko, more, je li onaj iz dvorišne zgrade (taj se skoro doselio), a poštar neće tamo da ide i, taj poštar, neki je novi, pa sve izbrka! A, ako je onaj Zdravko koga baka zna, korak po korak, dok pređemo hodnik, upoznam Zdravka i celu njegovu rodbinu, i saznam da mu baka nekako mora doturiti račun, da ispravi što poštar, jel je na motoru, neće da zalazi po dvorištima. Zbog kerova! I taman će baka meni, kad već ide u dvorište, iz šupe da donese ajvar i mešanu salatu, samo de je ključ!

Dok stojim u nekakvom dedinom prsluku na onoj krnjačarskoj zimi („Oće sneg, a kaće kopno da oće da mi...“ zamire bakin glas u šupi, da bi se povremeno, kako na koju starudiju, od strane komšiluka rknutu u šupu naleti, baka oglasila tonom najmudrijeg patuljka: „ti jebem... otac te... ti pacov... jebo te svetac... i ko te dade... auuuu... se lepo ukiselilo...“, sve praćeno kršenjem u uspostavljanju bakinog reda), dakle dok stojim i stiskam lampu osvetljavajući po koje biciklo, tegle pune neke male tuge, po neko bačeno milje, bakinu papuču, te flaše, pumpe, zarđalu šnalu od šifonjera koja gleda napolje ko ono mačje oko na školskom rancu u mraku sobe kad legneš da spavaš, jebo ga pacov! Dakle, čuje se motor poštarski! Baka čuknu, lupnu i eto je sa dve tegle. E, sad, do kuće, ispriča mi da je to nov poštar. Nov novcijat! (Nije to Nikola! Bio je posle njega jedan nov, s kojim baka nije stigla da se srodi, a sad je ovo nov novcijat poštar!).

Kako o poštaru ništa ne znamo, do vrata pričamo o poštar Nikoli. Dok priča o tom novom poštaru, baka mu ne veruje. Želi da ga upozna, ali mu i ne veruje. Kada mladac uđe, čujem mu samo glas, jer ga baka ne pušta da uđe u hodnik. „Da uđem, da se ogrejem!“, kaže taj, i baka ga pusti, ali po bakinom glasu znam da mu ne veruje. Dok sedim u sobi i slušam kako ga baka fino odjavljuje, poručujući mu, osvetljavajući ga ko ja lampom onu mračnu šušu iz koje dopiru, ko iz grotla života, bakine psovke namenjene nepoznatim predmetima, poručujući mu da se nosi dok ne bude poznat, spoznat!, razumevam polako kako život teče: ne možeš, brate, biti poštar ako te ne znam! Ne možeš mi prići ako ne vidim da si dobar! Ne možeš se ogrejati, ako ne vidim da si pošten! Čuk, čuk...

четвртак, 12. јануар 2012.

Recept koji preporučujem


Evo ovog recepta koji sam, u oduševljenju, primenila već dva puta u proteklih nedelju dana. Reč je o čorbi od karfiola. Ide ovako:



-200 grama karfiola
-100 grama krompira
-so
-vegeta
-malo margarina
-malo mleka
-peršunov list
-1 jaje
-1 decilitar kisele pavlake
-1 kašika brašna

Priprema:
Očišćen karfiol i krompir skuvati u malo slane vode, pa ocediti, propasirati i dodati malo margarina, soli i mleka. Dobijenu gustu smesu polako razrediti sa 1 l vode, pa dodati so, vegetu i iseckan peršunov list. Kada čorba provri, dodati pavlaku prethodno umućenu sa 1 jajetom i brašnom, pa kuvati još 10 minuta.

*celu stvar sam drugi put kuvala sa dodatkom šargarepe i celera koje sam ubacila da se kuvaju zajedno sa karfiolom i krompirom i ispalo je jednako dobro.

Recept sam pronašla u knjižici „Supe i čorbe“ koja je izašla kao posebno izdanje nekakvog magazina „Čarobni lonac“. Knjižicu mi je dala Milja.

понедељак, 09. јануар 2012.

Valja nešto početi


Kaže se da na Božić valja početi od svega po malo. Od svega što inače radiš, a da bi ti godina bila radna i da bi ti sve išlo ko od šale. Ovaj običaj se odavno zaturio, iako pamtim godine kad smo Božić slavili na selu, pa se specijalno zarad tog otpočinjanja, u rancu teglio udžbenik za istoriju, čitanka, po jedna beletristika, a u kući su čekali pletivo i igle, da se, pored tog otpočinjanja u glavu, otpočne nešto baš ručno. Tada se, čim prekrijemo ostatke česnice, pečenice, ruske salate, a pod stolom ostavimo slamu, po kuhinji i sobama, rasporedi sve sama radna čeljad. Čitam one knjige, pletem i sve mi se čini, upisuje mi se radni elan u ruke, u obraze, na čelo. Sav rad deluje blagosloven, a onaj pisac iz biblioteke ne zna ni sam koliko je veliki – sve što on piše, piše se velikim slovom, ima veće značenje, maltene kao molitva. Tada sam prvi put shvatila smisao pisane reči – priča nije važna po sebi, nego je samo neki patišpanj koji se može sažvakati ili ne može zahvaljujući nekoj priči koju iznad, sam sa sobom filuješ i mesiš. Sve je uvek u vazduhu, nikada na papiru, nikada na stolu, ili pragu. Sve je negde između tebe i sveta. Kada bih samo to uhvatila, ukrotila, stala na taj prag, kao što slama stajaše ispod stola. Gde joj nije mesto, a sva sveta.

Dakle, zaboravismo mi taj običaj, kad nam u kuću bane Ranisav, od milja, a posle i iz navike nazvan Rane, bakin najmlađi brat. Crna ovca familije. Dobar u duši, ali pijanac, kockar, rasipnik. Rečima moje bake: „On kad ima kredita, zove sve dok ne potroši, a kad nema, samo te cima.“ Rane je bio nenadani položajnik, jer ga niko nije očekivao. Isprva radnik pečalbar, obišao je Rusiju i dobar deo Azije, da bi se vratio pun para, koje je ubrzo sve prokockao i izgubio. Lečio se od alkoholizma bezuspešno, „bio je dobar“, kako bi rekla baka, da bi mu se opet izgubio trag negde oko Pančevačkog mosta gde je počeo da radi kao fizikalac živeći u radničkim barakama. Od tada se kaže: „Nemoj da završiš ko Rane.“

Taman završismo sa obrokom kad upade Rane, obrijan, radostan. Zazor brzo prođe, jer Ranetova bezazlenost razoružava ljude. Samo ne znaju gde bi sa njim. I koliko će dugo sedeti. Otvorismo rakiju, pa i pivo, iznesmo svu onu hranu, napeti. Niko ništa ne radi, samo gledamo kako Rane jede rusku salatu. Negde pred sarmu, Rane se udari po čelu. Obuvajući blatnjave cipele, sa parčetom česnice u zubima, polurazumljivo kaže kako je na rešou u baraci ostavio veš da se iskuvava. Baka viče za njim, dok istrčava, „pa, kud danas stavi veš!“. Rane viče: „Valja se danas nešto početi“, i odlazi ka Zrenjaninskom putu.

Ostadosmo za načetom hranom. Splasnu onaj strah od Rana, crne ovce. Gledamo se ko da bismo pitali je li taj uopšte dolazio. Ustadosmo od stola. Pravo reče Rane: valja nešto početi.