Velika Subotica

U povratku iz Subotice, na autobuskoj stanici u Beogradu zapodenem razgovor sa ženom koja putuje iz Novog Sada u Niš. Izvinjava mi se žena što mi se tek sada obraća, iako smo sedele jedna do druge dobrih sat i po, a ona, eto, sada nastavlja za Niš, a ja ostajem u Beogradu, ali imamo tih deset minuta da se upoznamo i popušimo po cigaru! Pomene mi da nikada nije bila u Subotici, i začudi se na moju konstataciju da je Subotica ogroman grad, ama veći od Novog Sada. Ako, poput Grka koji su za mernu jedinicu ljudskog tela uzimali oko, za premeravanje gradova uzmemo gradski trg, Subotica ih u sebi ima daleko više nego Novi Sad! Kaže ona, ma otkud to, mislila sam da je manji. Ja zapela da je veći i ode žena za Niš sa mojom - dezinformacijom. Jer, dogegam se ja kući i bolja polovina me razuveri - naime Novi Sad je veći. Ako izuzmemo moje generalno nepoznavanje geografije (jedno u nizu rupa koje mi odlikaši nosimo pored dlakavog sira i valjda svetleće Lazareve glave, i sanki i diploma i pernice koja kad se probuši iz nje ispadaju konfete i plastične ribice, sve to zbog šestara!), ova moja pobrkancija dobrim delom dolazi i zbog dečjeg festivala na kom sam bila i ove godine, a koji mi uvek ostavi utisak da je Subotica daleko veći grad nego što uistinu jeste.

U pitanju je Međunarodni festival pozorišta za decu koj se ove godine održao 19. put u Subotici. I ove godine većinski su prikazane lutkarske predstave, na moje veliko zadovoljstvo. Kao i prošle, i ove sezone sam imala utisak da je lutkarstvo, o kom inače ne znam mnogo sa teorijske strane, čudan kutak pozorišta u kom je u isti mah moguće biti naivan i nevin (u smislu pričanja priče, sadržaja, ideja) i neviđeno moderan i zauman (u formalnom smislu), što je, ako se uzmu u obzir savremeni tokovi u teatru gotovo nemoguća misija – il zadovoljavate sebe ili publiku; il ste neki moderni drkadžija koga voli šačica studenata FDU-a i pozorišnih kritičara ili ste masa koja igra na nekakvim improvizovanim „brodvejskim“ skelama za čitaoce Laguninih izdanja.

Al, da skratim mudroseraj, ove godine me posebno oduševila prva predstava prvog dana zvanične (takmičarske selekcije), „Kamen po kamen“ španskog Pozorišta Kasteljon de laPlana, rediteljke Roze Dijaz. Priča je sasvim jednostavna i zapravo govori o životu usamljenog čoveka na plaži kom bi sve bilo potaman kada bi imao prijatelja; on ima čudne ideje zbog kojih ga komšije smatraju zaludnim i zbog toga mu je drug samo more sve dok ne pronađe najboljeg prijatelja u pesku.

Zvuči suviše prosto il suviše suludo, ali ako zamislite da je cela ova priča odigrana samo sa dva prsta glumca i animatora Sebastijana Gombau koji celokupnu scenografiju podiže iz malog kofera punog peska, kamenja, praznih ribljih konzervi (posebno me razveselila ova pojedena metafora u svetu ideja!) koje tokom predstave dobija raznorazne oblike i „živote“, osetite neku praiskonsku snagu Lepenskog vira i, u isti mah, naivne dečje bajke iz slikovnica i nekakve usputne prašine lučkog gradića na prstima i pod noktima. Možda uspete da dočarate zaokruženu magiju kojoj nije potreban baš nijedan specijalni efekat, čak ni prevodilac da vam u uši ubaci šum talasa ove morske priče o potrazi za smislom života.

Sličnu fascinaciju izazvala mi je i predstava slovenačkog Mini teatra, inače manje-više redovnog gosta festivala i ovogodišnjeg nosioca Granprija festivala, „Snežana“. Ali, na nešto drugačiji način. U pitanju je postdramsko pozorište zasnovano na bajci „Snežana i sedam patuljaka“ – radnja je smeštena u industrijski gradić nepoznatog imena, na sceni dočaran samo jednom mašinom u koju je uklopljeno i ogledalo zle veštice-maćehe (nalik ogromnom bilbordu koje se, na rasklapanje, kao po narudžbini naručilaca reklama, menja iz lika zle veštice u lik Snežane), zatim rudnik sirotih patuljaka (izvora humora u ovoj modernizovanoj bajci, ali takvog da nikada ne prelaze u parodiju izvornog materijala, već pre nadogradnu, ili iščašenje u pravcu nove priče). Inspiracija ekološkim kampanjama protiv zagađenja planete uklopljena je u bajku na nadrealistički i humorističan način tako da i likovi i scenografija plutaju u prostoru između klasične (univerzalne) i modernizovane bajke, predstavljajući svojevrsnu postapokalipsu ne savremenog sveta, već savremenih tumačenja i savremenog teatra. Ogledalo postaje jednako paravan za odsjaj u pravcu zle veštice koliko u pravcu kritičara i nadobudnih modernizatora bajki, tako da komad na prvom mestu slavi igru, zbog čega sam ga i zavolela.

Sasvim posebno mesto zauzima ruska predstava „Mala roda i strašilo“ koja je, u odnosu na prethodne dve ponajviše deo klasičnog lutkarskog pozorišta (nevidljivi glumci, vidljive, savršeno animirane lutke, godišnja doba). Iako je priča o prijateljstvu, te slobodi koju morate pružiti svom dobrom drugu da se razvija i, od vas, eventualno, odleti u svoj svet, relativno dugovečna i prepričavana, u ovoj predstavi Belgorodskog državnog pozorišta lutaka progovara toliko praiskonskom, savršeno naivnom toplinom da deluje kao da je prvi put čujete. Što se kaže – podiže duh! Skromno skrojena scenografija, kao i lutke, bez ikakvog preteranog ulaganja u bombastično „oživljavanje“ očigledno neživog sveta lutaka, upravo doprinose da lutka u ovoj predstavi dira čoveka svojom delimičnom oživljenošću koja u daljem razvoju u glavi gledaoca stvara vrlo jasnu i bolnu sliku o nerazvijenosti i krhkosti samih motiva o kojima je ova konkretna priča.

Posebna je bila i predstava „Medved“ po Čehovu, Kostromskog regionalnog pozorišta lutaka koja se dešava na sceni veličine omanje muzičke kutije, a izazvala je smeh koliko i Radovan treći. Onda je sve jasno.

Iako mi se intimno nisu preterano svidele, mislim da treba pomenuti još dve predstave: „Prljava krila“, delo Čileanca Davida Zuazole i „Crveni balon“ po čuvenom francuskom kratkom filmu, inače prva pozorišna produkcija mladog String teatra iz Velike Britanije. U prvom slučaju, fascinacija je izazvana tehničkom izvedbom autora koji sam osmišljava i pravi lutke od otpada, kao i njihov celokupan seting – neku vrstu medmaksovskog sveta od žica, lampica, prašine, pokidanih velova i mačjih očiju sa dečjih rančeva ne bi li dočarao postapokaliptični svet u kom sve što je lepo umire. Lik tvrdi da mu za montiranje celokupne scene, kad je brz, treba sat i dvadeset, a normalno – čak dva sata vremena! Sve je ovo fascinantno, samo što, nakon prvih 10 minuta začudnog efekta kompletnom scenom, gledalac počne da se navikava na takvu lepotu i uočava da tu – nema života, što je za lutkarsko pozorište posebno nezgodno. S druge strane, Crveni balon je asketska predstava u kojoj su sve lutke nalik jedna drugoj, a muzika i scenografija (tabloi koji oponašaju gravire ili crteže gladnih umetnika na Monparnasu) oličavaju svet visokih zidova iznad kojih pokušava da se izdigne mašta jednog običnog dečaka.

Problem, koji možda ima veze sa mladošću ovih entuzijastičnih umetnika, inače odraslih u lutkarskom pozorištu na brodu koji godinama unazad vode njihovi baka i deda (sinopsis za horor film?) je taj što ovi umetnici previše žele da prenesu značenje i „atmosferu“, dakle rezultat, a premalo se bave procesom koji svakako, na neko konkretniji način mora proći kroz oči, čula i, ako im se posreći, dušu gledaoca.

Ali, duša je teško dostižna stvar i ja sam srećna što sam je na ovom festivalu osetila najmanje tri puta!