Stepenice

Stigao sam u kuću. Godinu je dana od ćaletove smrti. Došao sam iz grada da se razrušim, obiđem grob, popijem koju za tatinu dušu, po malo pospremim jer pola godine niko nije dolazio ovamo. I vratim za grad. U planini me, neočekivano, poslužilo vreme. Na dan tatine sahrane, proletos, tog 13. aprila 2011. padao je sneg. U planini. U gradu samo kiša i prohladno. Ali tamo udarila studen. Baš kada smo natovarili sanduk i volovi poterali uz kosu, ka malom seoskom groblju, udarila je vejavica. Niko se nije nadao i ljudi – mnogi rođaci koji su se rešili da zapucaju u planinu, nađoše se u čudu onako gologlavi i u tankim jaknicama. Tada je bilo sveta. Sada, godinu dana kasnije, samo ja. A, vreme lepo.

Spremim ribu, pasulj i baklave što mi je žena spakovala u torbu i krenem, odmah s voza, gore ka groblju. Ptičice pevaju, grane šljiva već napupele, brdo uz potok naraslo, osvežilo se, uspravilo ko čovek. Šumi potok podno puta, a ja polako, poznatom stazom. Na pola puta, kad zastadoh na izvoru da se napijem vode, setim se da idem na grob. Tati. Da je prošla godina. I pade mi na um da će proći još koja.

Grob ko grob. Zarasto, stopio se sa okolinom. Noviji od starih, čudniji od brdašaca i strnjike u okolini. I ono malo znakova, neprirodnih tragova oko groba – strani kučići, iz sela, za koje sam se pitao otkuda oni u tom kraju kad nikada ranije nisu dolazili, nekakve konzerve, izbile iz zemlje i snega kao ružni nokti, tacne, plastično cveće, oblaci usred proleća – ničega toga više nije bilo. Prošlo je godinu dana i našao sam samo zatravljenu zemlju. Mir. Tišinu. Samo ja i moj obred. Postajao sam, popio tati za dušu i krenuo nazad.

U onoj tišini šume, svašta mi pade na um. Kako me tata prvi put sa planine sveo u grad, odveo u školu – jednu, pa drugu. Kako je mene i majku selio iz barake u baraku, kako me tukao kada sam iz obližnjeg kombinata ukrao sa drugovima flašice fruktal soka, kako je plakao kada sam se udavio ljuljaškom, kako me stavljao za volan kumove peglice i kako je šamario majku. Sve to, u onoj šumi, zbrda zdola, priča bez kraja i konca. Odmah posle ljuljaške, pade mi na um da se nije morao mučiti i bukvalno mesec dana pred smrt ići na operaciju mladeža koji mu je krvario na turu. Da se nije morao ponižavati za toliko malo i posle trpeti bolove, a onda – samo pola meseca posle oporavka, srce se otkačilo. Žena misli, muči me što se mučio za to malo, spram onog velikog što ga je odnelo. A, nije. Samo da je znao, glupo je reći, ali samo da je znao da ne mora ići na kliniku za taj mladež, da to nema nikakve veze. Ne znam ni sam zašto me to muči, taj glupi mladež, ti papiri i nalazi koje je uredno pakovao u fasciklu dok mu je smrt visila za vratom. Od toga me zaboli srca, pa pokušam da slušam potok i ubrzam korak ka kući.

Kuća. Tatina velika stvar. U gradu, u stanu, izbila je velika svađa između njega i mame kada je, u jeku radnog veka, saopštio da na mestu gde je rođen, u planini, želi da izgradi veliku, pravu kuću. Niko ga nije podržao. Mama je plakala zbog para koje će sručiti u selo bez puta, bez struje, bez ičega. Pobojala se da će i sama, pod starost, kad moja deca porastu, morati da se zabije u divljinu. Sa tatom. Ali, on je bio odlučan i – cigla po cigla, kuća je nikla. Usred ničega. Tata se posle penzije, sasvim povukao u tu kuću, nabavio koze, ovce, svinje, posejao grašak, krompir. Posejao čemer, govorila je mama.

Tog proleća, 2002. godine, napravili smo stepenice. Niz kuću, sagrađenu na strmini, često se silazilo u suteren, pored lešnika, kamare drva, pa ka jabuci i šporetu u podnožju. Ka orahu i kantama, zarđalim – od džema, krompira i komine – ispražnjenim i zasađenim lalama i zumbulima. Kada padne kiša, uhvati se glib, tata se kliza. Vremenom su mu propali zglobovi, ruke se skupile u čvorove, kolena se napunila vodom i sve mu je teže bilo da silazi. Šakama se pridržavao za hrapavi zid kuće. Napravio sam stepenice. Kamen po kamen prevlačio sam odozgo i zabijao u zemlju. Posle par dana delovalo je kao da su deo kuće, nekakva žila što prolazi kroz zemlju, ide do lešnika, grana se u njemu u nebu i ide nazad u tatine ruke, žilava kolena, u vodu, istrošene ruke i nazad, do oraha, lala, kamare sa drvima, opalog lišća, vlage. Vremenom, te stepenice su postale deo pejzaža.

Ostalo je još malo vremena do voza za grad. Uzeo sam metlu i krenuo da ih čistim. Stepenice. Došavši do poslednje, lagano sam je prebrisao i zastao. Oblio me hladan znoj. Na njoj je bilo uklesano: 13. 4. 2002. Dan kada sam stepenice završio. Dan kada smo tatu spustili u zemlju, 9 godina kasnije.

Pomisao da sam postavio stepenice sopstvenom ocu da mu olakšam život u planini, kojima je, usred noći, usred planine koračao, a da sam u njih uklesao datum tatine smrti zaledila me. Okrenuo sam se ka planini, uspravljenoj kao čovek i želeo da pitam zašto. I šta to znači. Čemu to? Planina me gledala nemo. Spakovao sam se i otišao na voz sa čudnim osećajem da sam ubio sopstvenog oca.

Negde kod Lajkovca, naučio sam da živim sa tim stepenicama. Iako mi se obmotavaju oko nogu, ruku, glave. Kao neki gorki talog, glavom mi pluta misao da je sve čudno i besmisleno. Želim nazad kući, želim da kažem ženi šta sam video. Ne. Samo želim nazad kući. Mahnito jurim sa stanice i u trenutku kada zakoračim na stepenište naše zgrade osetim bol i setu. Aveti su nestale. Uklete stepenice, planina, tatin grob, poruke, krivica – ničega nema. Samo ja i belo stepenište moje zgrade. Negde na pola puta do stana svetlo se prekine, zastanem oprezno, opipam gelender, a onda ispustim torbe i u mraku se rasplačem kao dete.

Za dedu na godisnjicu smrti