петак, 18. април 2014.

Đavolska posla oko Uskrsa


I ove godine, moja mama pokušava da od plavog praha dobije plavo, a ne ljubičasto jaje, a od crvenog crveno, a ne prljavo ili karmin roze. E, đavolje li rabote.

Svake godine, pred Uskrs, mama i baka se, baš kao onomad Istočna i Zapadna crkva, podele u dve frakcije – naime, baka je pobornik ekstremnog paganizma koji pod farbanjem jaja podrazumeva isključivo korišćenje resursa iz prirode – luk koji jajima daje tamno crvenu (mada mama ovo zove “cigla” bojom), a za ukrašavanje istih – isključivo lišće i čarapu. Ornamentika bakinih jaja mami je naznaka nereda i odbijanja da se živi u savremenom životu. Otuda, za svoj set uskršćnjih simbola koristi isključivo fabričke boje i nalepnice.
Mama je, u upražnjavanju ovog modernijeg ukrašavanja jaja čak prevazišla i starodrevne ikoničke nalepnice sa bukvalnim predstavama zečeva, pečuraka, i inie flore i faune, te se, po napretku uskršnje ponude na tržištu, preorijentisala na simboličke i alegorijske predstave – nalepnice izrezane u oblku slova, hijeroglifa i ostalih hrišćanskih simbola. Sukob ove dve frakcije ne treba brkati sa ratom budući da je cilj obe strane isti – proslava Uskrsa. I na taj dan, zaista, svi se osećamo dobro i nikome ne bude neprijatno kada mama i baka iznesu svoje dve činije bojenih jaja poteklih iz dva različita koncepta ne samo životnog stila, nego i estetike.
Ali, ne treba ni nipodaštavati ove razlike. Sve razlike koje opstaju u kohabitaciji, dobro su došle i ne treba ih potirati. Eto, tako, o uskršnjem ručku, kad se već jaja, ofarbana ovako ili onako, lome, krene rasprava o tehnikama farbanja istih. Tu mama mora da prizna, na bakino čuđenje otkud tolika ljubičasta jaja u jednoj hrišćanskoj kući - da je zapravo i ove godine od vizantijsko plavog i zelenog praha dobila lila, a od crvenog – prljavo ili karmin roze jaja. Baki to već bude dovoljno kao predaja pred njenom lukovica praksom, ali kako je glupo na hrišćanski praznik isticati svoje alhemijske, da ne kažemo, đavolske i paganske moći, ona skromno poduči mamu kako sledeći put zaista mora uzeti čarapu i luk, a ne izmišljati besne gliste. Otac samo stigne da primeti da je juska jajeta porozno tkivo, da obe, u tim hrišćanskim rabotama, gledaju da nas ne otruju. Pokaže jedno golo, delimično zabojeno, jaje sa izrazom zgroženog forenzičara na licu i poviče - evo! Na to mu mama koja ne odustaje od potrage za hrišćanski crvenom i vizantijski plavom na račun svih nas, samo kaže da ne kvari praznik.
Taman se tu dve frakcije nekako udruže protiv krajnje racionalnog i antiprazničnog pristupa koji na jaje gleda kao na hranu (o poroznosti ljuske da ne govorimo), jer mamine nalepnice, posebno u novijoj, simbolističkoj fazi, deluju reprezentativnije od bakinih sve mrljavijih otisaka maslačaka i bokvica nalik pećinskim crtežima izumirućeg plemena koje već zanemaruje svoj duhovni život jer su otkrili naftu, kad se pomene dosije “Čuvarkuća”. Naime, u pitanju je jedino preživelo prošlogodišnje ofarbano jaje koje treba “žrtvovati”, tačnije olupati u danima proslave aktuelnog Uskrsa.
Po bakinim zapisima, ovo nedužno jaje samo valja uništiti. Međutim, mama ima detaljnije instrukcije - jaje godinu dana valja čuvati u uglu sobe, na strani onog zida na kojoj izlazi Sunce, u ukrasnoj kutijici (dakle, poklopljeno), a zatim ga samo čuknuti o obližnji orah, a onda baciti u travu. Kada čuje ove instrukcije, baka, koja je verovatno zaboravila aksiome svoje frakcije, pa se seća samo krajnje sudbine prošlogodišnjeg jajeta, tj. destrukcije istog, frkne – e, sad, ukrasna kutijica!
Unapred se radujem ponovnom samitu ove dve frakcije. Znam da će i ove godine obe odvojiti, u posebnu činijicu, jaja koja nisu podnela njihove estetske, naučne i alhemisje tretmane bojenja i ukrašavanja. Jaja koja su, prilikom bojenja i kuvanja pukla. U tim slučajevima, obe ih slažu u neke prozaične činijice u koje odlažu oprane, ali još neukrašene rotkvice ili žilave ostatke belog mesa pri seckanju za rusku salatu. Jer, kad uskršnje jaje pukne, i po jednoj i po drugoj frakciji, mora da ode u limbo. Đavolja je to rabota!

 Don't have to be my Santa Claus, don't have to be my Bunny easter, be my Đoen...

субота, 12. април 2014.

Srpska piramida

Dok se naši majstori ekonomije i socijalne pravde bave iznalaženjem načina kako da zaposle toliki nezaposleni narod, on se i sam nekako snašao. Ređi su primeri, kao oni o nezaposlenim radnicima u fabrici “Koža” u Užicu koji su odlučili da hladne i neiskorišćene hale fabrike upotrebe za uzgoj pečuraka sorte bukovača, a daleko je veći broj ljudi mlađe i srednje dobi koji su se zaposlili ili to pokušavaju na talasu tzv. “piramidalne ekonomije”.

Ovaj grandiozni uvod je zapravo moj pokušaj da sebi objasnim kako to da u stanu moje zanemoćale bake svake sedmice primetim novi entitet – hvatač za kese, namagnetisanu ogrlicu, dušek sa magnetima, specijalne čizme u kojima moraš da gaziš samo pravo (ako promoče kišu, a oće, nema vrdanja!), zavese koje filtriraju svetlost sunca, mućkalicu za jaja koja ne podleže koroziji i gravitaciji, jastuci koji, i ako upiju znoj ne emituju fleke, specijalni tiganj koji... Ne znam šta tiganj radi, valjda ima ugrađen feder ako poželiš da se više puta udariš po glavi. Zaista, Luna park na 40 kvadratnih metara!
U čemu je stvar? U komšiluku. Meni je baka značajna, ali da će baš živeti u centru jedne piramide, to mi nije bilo ni na kraj pameti. Naime, ona je centar ekonomije u svojoj maloj zgradi!

Ako se pitate ko su ti glasovi koji vas pozivaju preko telefona i kažu da ste upravo izvučeni iz bubnja i da samo treba da se pojavite na atraktivnoj destinaciji (npr. u sportskom centru Tašmajdan, ili u nekakvom etno hotelu u Kotežu, po bakinom opisu “ima panj, a na njemu cveće, a ozgo ovolko debelo – trska!”) na svečanom ručku i prezentaciji, ali da povedete još troje (u poslednje vreme su smanjili kvotu na dva, pa na jednog “žiranta”) “prijatelja”, znajte da i te poslove obavljaju očajni ljudi koje su neki “bizmismeni” ubedili da tako mogu da zarade.

Toliko malih, regrutovanih kapitalista u vašoj okolini koji se oblače u domaćice, poštare, vaše kolege ili rođake je scenario kojim su treš američki horori iz 80-ih plašili svoje stanovništvo krajem ere Hladnog rata. Međutim, ova “body snatchers” bolest se sada, kao bumerang, vraća u obliku kapitalističke napasti.

Iako je naučno dokazano da tu nema nikakve koristi, te da je ova vrsta piramide apsolutno neodrživa, nehumana i da donosi novac samo onima koji su pri vrhu piramide, ona je pustila grane i neobično procvetala u Srbiji. Jer, samo ljudi u Srbiji imaju dovoljno komšija, prijatelja, rođaka, poznanika kojima mogu da zabiju sekiru za vrat. Da im uvale ove magnete, jastuke, parfeme, kreme, pneumatske cipele, skupljače mrva, vibratore, peščane časovnike i ostala jogin govna.

Zaista ne vidim bolji način da se tako plodnoj, tradicionalnoj zemlji koja se vekovima unazad dičila svojim patrijarhalnim ustrojstvom bolje uvali pravi trojanski konj. Biznis toliko besmislen, toliko protivan konceptu prijateljstva i brige za svoje bližnje, a toliko ovistan o broju članova familije, prijatelja i jednom rečju – bližnjih i strahu od iskrenosti i obračuna sa istima. Ako piramidalna ekonomija ne procveta u Srbiji, nigde neće! Jer, to je zemlja u kojoj je sramota bratu, prijatelju, ujaku, komšiji koji nosi magnet podmetnuti beli luk pod nos. Magneti teku našim venama!

уторак, 08. април 2014.

Bananameni, kitovi i jetiji

Nas su učili da decu ne donose rode, sada tvrde da ih ne rađaju ni kitovi. Ne znam više kome da verujem.

Nedavno je na stranici "Blic žena" objavljen članak pod naslovom "Mama koja je u trudnoći jela samo banane rodila zdravog dečaka : Ne morate da postanete kit dok čekate bebu". Prvi deo naslova aludira na tekstove iz "Trećeg oka", međutim, ako se udubite u dalji tekst, stvar je jasna - žena tvrdi da je deo nje, tokom trudnoće, bio dete, to ne poriče, ali ostatak je bio voda! Pa, sad ti plivaj.
"Treće oko" storija o državljanki Engleske koja je rodila "živo i zdravo dete" iako se zarekla, u toku trudnoće, da će biti vegan i jesti banane, se nastavlja. U članku se navodi i neka predistorija ove samo na prvi pogled čudne odluke (nezdrav život koji je prethodio istoj), ali time se ne bih bavila. Niko od nas, kao ni naše odluke nije pao s Marsa, međutim "ženska strana" Blica svakako jeste neka vrsta portala za vanzemaljske signale. Krenimo od mogućih, zdravorazumskih, objašnjenja, sklonih nama Zemljanima. Predrasuda!
Što bi rekao Dovlatov (u prevodu Milje Lukić) "Englezi su, na primеr, svе svoje glupave navikе prеtvorili u tradiciju. I tako je Engleska postala zemlja tradicije."
Ono što je ovde posebno zanimljivo jeste ta konstatacija mlade Engleskinje da se u trudnoći "ne mora biti kit". Bar da su rekli, da se ne mora biti gabarita pet pingvina, petnaest koala, kengura ili neke druge životinjske vrste, nego tako, kratko, jasno i glasno - kit. E, sad, svi mi u Srbiji znamo šta je kit, kao što znamo i šta je trokrilni šifonjer, kao što u ostalom znamo kada nekoga oko 20 časova namerno pitaš koliko je sati, ne bi li ti rekao osam.
U pitanju je ne samo uvreda trudnih žena koje su konačno dobile priliku da jedu za dvoje, nego nastavak konstantne fešte kontrol frikova po ženskim stranicama ovdašnje Srbije koju u svetu zadnjih nekoliko godina predstavlja zadrigli, grozomorni političari kojima je bilo koja vrsta estetike, duševnog, kao i fizičkog zdravlja zadnja rupa na svirali. Ne libe se da porodice sa Kosova prikazuju kao plemena jetija koji glabaju hleb u reklamnim kampanjama prikupljanja novca za njihovu prehranu, iako taj novac odlazi njima u prljave džepove, ako jop od zadriglosti mogu da ih otvore. Ne libe se čak ni svog izgleda, ni prljavih čarapa i pokvarenih zuba, afti u ustima, ali zato "ženske strane" cvetaju od saveta o poželjnom "slim" izgledu, nevinosti i "civilizovanom" podnošenju trudnoće i stresova. Na sve to, nadaju se natalitetu. Čekam samo objavu: "Zatrudnela bez seksa" Jer, ženske strane prosto inkliniraju nekadašnjem "Trećem oku" - kako da se namestite Sudbini, a da vas ne boli. Treba davplačemo za 90-im godinama prošlog veka i bajalicama onog vremena.

"Iako si zaposlena, ne moraš biti nezainteresovana", "Iako imaš dečka, ne moraš da se zapustiš", "Iako ti se bacaju stare farmerke, napravi od njih šorts", "Iako te drugarice vole, ne otkrivaj im sve svoje tajne", "Iako si trudna, ne moraš biti  ružna, debela, zapuštena.... (takoreći kit). Dakle, konstantan pritisak da se ostvari neka vrsta lažne solidarnosti u nekom umišljenom ženskom svetu koji zna neke metatajne. Takoreći, žene, uvek treba da imate neki tajni plan, neku tajnu uslugu, nešto... ma, samo vaše. Jednom rečju, ne budite sa ove Planete. Budite Ništa.
E, pa, iako me zabole, zabole me.

субота, 05. април 2014.

Pitanja i sumnje skromnog Hrišćanina

Eto, još prekjuče su javili da će sinoć početi kiša i da će padati tokom celog vikenda, te da će temperatura pasti za deset setepeni. Imala sam plan da odem do servisa za bicikle i da mi pregledaju moje vozilo (imala sam plan da odem i kod zubara, ali to je druga priča, držimo se teme!), i odustala od istog jer sam čula za tu kišu. Umesto toga, odem kod mojih, naravno, sa šerpicama, kad vidim oni ne čekaju mene, nego popa. Pop se javio i rekao da će doći da “sveti vodicu” pred Uskrs.
Mala digresija – kako Uskrs godinama šeta, kao želudac kod bolesnog čoveka, samo nedelju dana pre ove koincidencije (mada je ne možemo nazvati tako jer susret mene i popa nije neka koincidencija, jer se obojica drugačije oblačimo, a inače se sve ovo ovako i ne piše), sjebala sam neki plan na poslu oslanjajući se na moj želudačni osećaj Uskrsa, ubeđena da je isti narednog vikenda. Uglavnom, sad sam se našla u stanu gde dolazi pop da “sveti vodicu” dve nedelje pre Uskrsa. Znam da navodim vodu na svoju vodenicu, ali koincidencija samo što nije!
Dakle, sedim tako sa mamom i sestrom i čekamo popa. Mislim, ja ga i ne čekam, jer nisam znala da dolazi, ali, pošto je pomenuto da će doći, nemam ništa protiv da ga čekam. Čekaju ljudi i manje ozbiljne stvari. Koju god temu da započnemo, majka, na svakih pet minuta, opominje odsutnog popa kako kasni. Pa, još i pomene kako ona nema njegov broj da ga zove i kaže: “Slušajte, do sada sam vas čekala, jer ste rekli da ćete doći u periodu od 10 do 12, a sada je jedan! Ja ne mogu više da vas čekam!”, ali kako broj ima tata koji nije tu... A, nije tu, i tu svi zaboravimo popa i na trenutak čekamo da padne kiša, jer je otac otišao biciklom, a nije uzeo jaknu za kišu, nego onu koja je za vreme kada ne pada kiša.
Tu se vraćamo na vremensku prognozu koja je i mene sprečila da odem u servis za bicikle. Međutim, kako pomenem bicikl, majka se zapita da li će tata možda ostaviti bicikl kod babe, ako je i on video da se sprema kiša,ili će krenuti biciklom, a kiša će ga možda mimoići jer joj se čini (dok gleda kroz prozor koji ne može da zatvori dok ne dođe tata, a kad mu ja priđem - ne tati, nego prozoru, ona i sestra poviču uglas: NEEE, iako slično ne viču kad pipnem kadionicu spremljenu za popa.... Dakle, dok gleda kroz prozor, zaključuje da je oblak otišao ka Vračaru, ali za popa još ništa ne može da vidi, jer to, naravno, ne javljaju na vremenskoj prognozi). Samo kada bi mogla da mu javi da ne dolazi, ali nema njegov telefon, a tata ima, ali tata je na biciklu. Ali, ako tata smesta ne krene, uhvatiće ga kiša, a obukao je onu jaknu koja nije za kišu.
Tu se ja već zapitam da li mi se možda nije više isplatilo da pokisnem na tom jebenom biciklu do servisa, mesto što sad, ničim izazvano, čekam i popa i kišu i tatu.
U svakom slučaju, dođe taj pop, očita šta ima. Kako on izađe, pade kiša, tata pokisnu, javi se da je dobro, kiša iz pljuska pređe u rominjanje, ja se spakovah da krenem, sa šerpicama, kući, zadovoljna što nisam vozila bicikl do servisa, jer je kiša pala, pop stigao, a tata pokisnuo.
Međutim, kako stadoh na hodnik spremna da me sitna prolećna kiša pomiluje po licu, mami nešto ne dade mira, pa se glasno zapita: “A, čime li je pop došao, ja mu ne videh kola?”