среда, 15. август 2012.

Srećan rođendan

Najjačem liku trenutno na prinudnom radu u Italiji. Nisam ljubitelj testenine, al sam ljubitelj jednog stanovnika Rima. Evo jedna za nju.

недеља, 12. август 2012.

Džonijeva barka

Juče sam, posle nekog vremena, ponovo vozila bajs sa Džonijem. Želim da zabeležim da je u međuvremenu Džoni od svog bicikla napravio zver. Ručno, uz pomoć kože i nitni (4 dinara po komadu) napravio je specijalni, rokerski, držač za vodu. Umesto stare gajbice, sada ima pravu, belu, korpu i promenio je gume. Sem toga, iskoristio je svaku priliku kada smo stali da mi prepriča priručnik za menjanje brzina koji je skinuo s neta.
Uprkos vetru, za koji je Džoni rekao da ga čini nervoznim jer mu se "manta oko ušiju", vožnja je bila odlična! 

петак, 10. август 2012.

Pesma nedelje

Preostaje samo da uvedem pesmu za mene. Evo prve:

Gugi i Ćole protiv Suklate

Kako se Atanasije Geza već spakovao i odgmizao put slave, Ćole Komarac se u press centru raspitao za dotičnog Suklatu. Taj je, kako mu rekoše lepe volonterke, inače krompirove zlatice u hibernaciji, toliko zaprašivane da su u ovim letnjim mesecima patile od alergija na Ambroziju i ostale, Gugiju i Ćoletu nepoznate biljke, imao svoju vinariju negde na Fruškoj Gori. Mimo toga, jebao je sve živo i imao je svoj štand na raznoraznim omladinskim festivalima, uključujući Exit i, na sve to se tripovao da je sam muzičar, na šta je bacao gomilu para. Taman kada je Ćole Komarac pomislio da je ovo jedna laka meta, te da ne vredi naletati na njega, Gugi Nakostrešena Ptičurina je od Slipca, koja je pristala da sa njim popije limunadu u nekom jeftinom kafiću kraj Kolubare, saznao da je Suklata navodno velika faca. Tačnije, Slipac mu se divila, Smatrala je da tog Suklatu svi mrze jer, kako je rekla, žele da budu kao on, jer žele da su takvi veliki mafijaši, da ih niko ne pita na šta troše. Takođe, u naletu ludila, Slipac je čak priznala Gugiju (koji se, a to bi priznao neki pošteni pripovedač koji bi Gugija osmatrao kako valja, sasvim skenjao, tačnije, krilca su mu pala, i , iako je pokušavao da ostavi utisak dostojanstvenog ortaka, perje mu se nekako čudno ućebalo, kao da je kisnulo danima, godinama), dakle, priznala mu je da je sa ovim Suklatom imala nekakvu aferu! Moliću lepo! Pošto luckasti Gugi namerno nije želeo da ispituje Slipca o detaljima, na čemu mu je Ćole Komarac, vazda žedan krvi, zamerio, ne znamo koliko je daleko ta afera otišla, ali Slipac je rekla tu specifičnu rečenicu: „On je znao da me obuzda, he kept me away from the streets!“ Ma nemoj! Rekao je Ćole. Gugi se samo razbesneo, zaista mu se smučila Slipac i odlučio je da on i Ćole skenjaju Suklatu! Taj debil je dodatno predavao na Fakultetu i, kako se pričalo, spopadao je mlade studentkinje sa istim tim žvakama kako ih on, baja, spasava od njih samih. „Što mene niko ne spase od mene!“ povikao je Slipac dok je oštio svoj kljunić. Našli su Suklatu u bekstejdžu pres centra, kako se uvija oko mlade krompirove zlatice. Gugi je želeo da završe, jer je bilo nemoguće razlikovati ko je tu loš, a ko dobar, ko mužjak, a ko ženka, ko akreditovan, a ko zaposlen i volonterski angažovan, ali se Ćole smorio. Rekao je samo da te krompirove zlatice i tako deluju mlitavo i malo žive i jednostavno ih skenjao oboje. Gugi se udaljio. Preko svega, najviše je mrzeo Slipca. Sa obzirom da je jebeni Suklata, u krvavom džepu, imao vizitku Cvrčka & Mrava, znali su šta im je sledeća meta. Jebo Kolubaru. Krenuli su dalje.
Nastaviće se

понедељак, 06. август 2012.

<Šta je Gugi Nakostrešena Ptičurina video u Kolubari

„Reka Kolubara se caklila na suncu, protičući kraj divlje obale kojom niko ne komanduje i kraj koje su se sunčale buduće nade srpske kulture, sporta i umetnosti. Davali su sve od sbe tamo, u kampu, a onda su, kao zasebne ličnosti, svaki za sebe, pronašli svoj kutak kraj ove čarobne reke kojom je, u trenutku kada smo se, kao ekipa, zadesili na obali, komandovao samo vetar, vazdušni pritisak i temperatura od 32 stepena Celzijusovih. Želeli smo da zaboravimo na sve, i da u miru uživamo, kada nas je na to da, čak i u miru prirode, mozak i mašta rade, podsetio naš sugrađanin, čudom (ali, kako ćemo videti, mašta radi i goni čoveka, tako da ne toliko čudom, nego euforijom i željom odveo), dakle, videćemo, naš sugrađanin Gugi Nakostrešena Ptičurina“. Iz ovog uvodnika Zgraže Grmuše da se videti da su Gugi Nakostrešena Ptičurina i Ćole Komarac zaspali kraj Kolubare, i da ih je Zgraža, u deficitu vesti smarala za doživljaj. Svaki od njih je dao svoj doprinos, a kako ih Zgraža nije objavila, prenosimo ih u celosti da ne zakinemo na istini. Ćole Komarac: „Gegi! Gegi! Verujem, duboko verujem da kolubarski kraj sadrži opasne cice. Njihova krv je otrovna. Zasićena. Zapravo, opasno gusta. Kao benzin ili, recimo, mrlje od jogurta, ugažene i pomešane sa kolom tamo na železničkoj stanici. Gusta kao red pred wc-om na toj istoj stanici. Ali, ta gustina, ako me razumete, oponira činjenici da je i život jednako zbunjujući: baš onda kada vam se ide u wc, shvatite da tu urgentnu radnju možete obaviti bilo gde. Bukvalno bilo gde! I da ste se džabe spremali, želeli, žudeli...“ Gugi Nakostrešena Ptičurina: „Nepostojano. Sve je to nepostojano. Želim otići.“ Od Zgražinog izveštaja iz Petnice, ostao je samo postkoitualni poklič Atanasija Geze: „Pobediću!“ Na svu sreću, jutro je i opet svanulo, te se priča nastavila. Gugi Nakostrešena Ptičurina je otresao prašinu sa svojih krila, preleteo Kolubaru, poradovao se suncu, bistroj vodi, osmehu neke sasvim slatke klinke iz Iverka koja je piškila u grmlju i odlučio da život ne mora biti tako gadan kakav mu postane oko tri popodne. Ćole Komarac se probudio ošamućen i gladan i, iako se nije slagao sa Gugijem, jutarnjim čovekom, oko ovih glupih zaključaka znajući da će se njegov ortak skenjati oko popodneva, nazirao je zrnce lepote u reci, posebno u travi. Nije znao kako se zove ta travka, ali delovala je nekako divlje, poprskana dlačicama nalik onim na breskvi (oduvek je maštao da zagrize takav obraz, breskvin, prašnjav, lenj). Želeo je veče i dok je posmatrao svog euforičnog ortaka, krio je od njega tajnu. Tajnu da ne voli dan, makar on bio kraj ovako divne reke. Tajnu da ga više ništa na danjem svetlu ne može obradovati. Obradovati tako kao noćna svetla, poluusnuli krajolici zatureni kraj pruge, dodatno ćušnuti brzinom voza, kao neka prolazna svetla, prolazne radosti na putu do večitog pijanstva i večitog mraka. A tek je bilo jutro.
Nastaviće se

Pesma nedelje

Sa obzirom da je bolja polovina u Hrvatskoj, uvodimo pesmu nedelje. Preuzeto sa tog famoznog bloga zaštićenog od komentara, ali ne i od reklame, zvanog Politiks Tejps, a je!

недеља, 05. август 2012.

Gugi Nakostrešena Ptičurina u Petnici

Ćole Komarac se u međuvremenu snašao da ga, kao novinara (on je novinar, ako to nismo već pomenuli, a on se inače stidi ovog zanimanja jer u njihovom mestu Zgraža Grmuša važi za ekvivalent novinarstva zbog čega svaki pošteni novinar oseća stid kada ga smatraju novinarem i, samim tim, svedu na isti nivo kao i Zgražu), pošalju u Petnicu, pa je, za razliku od Gugija Nakostrešene Ptičurine, dobio razne beneficije. Ali, i obavezu da piše o mladim nadama u Petnici i intervijuiše, za lokalno glasilo „Krek“, Atanasija Gezu, polumađara iz Subotice, inače guštera koji je u ovo vreme postizao probitačne rezultate u plivanju. Ćole je pripremio pitanje, sa sve beleškama o prsnom, o Olimpijadi, o životu pod pritiskom javnosti, ali je podlegao pritisku valjevske šljivovice kojom ga je častila neka mršava Gegi na železničkoj stanici, inače leptir modifikovan isparenjima iz kosjerićke cementare u kojoj je radila kao kuvarica, te obolela od raka koji ju je ekspresno pretvorio u čudnu benzinsku mrlju nalik leptiru. Ćole je naprosto hteo da se napije i utopi u Gegi, ali je ona insistirala na razumnom odnosu, jer je i tako išla na hemoterapiju gde je svaki doktor umakao prste u njoj da zaleči zanoktice (ujedno zarađujući kraj Kolubare na tezgi sa natpisom na kartonu „Protumačite svoju roršahovu mrlju“, gde je pozirala tri sata dnevno za cigare), tako da je Ćole odustao od Nirvane i rešio da se dogega do Petnice gde ga je već čekao Gugi Nakostrešena Ptičurina.

Gugi se odmah bacio na potragu za Slipcem koja je imala svoj štand, namenjen sakupljanju priloga za borbu protiv svetlosnog zagađenja. Zatekao ju je usred svađe sa Orušem, inače najprostijom glistom s Povlena koji se istripovao da je veliki gazda (sekao je bespravno šume po Povlenu, a onda se spustio u Petnicu da propagira ekologiju), koji je zahtevao da se Slipac, zarad njihove ideje, pojavljuje gola na štandu i omogući svakom studentu pejzažne arhitekture da je meće gde mu se ćefne. Slipac je pobesnela. Kada se pojavio Gugi, samo se još više naljutila, jer se istripovala da je on došao da je spase. Iako su oboje hteli da danu dušom, samo su se popreko pogledali, nikako ne razumevajući šta ko od njih hoće, i razišli. Gugi je sebi obećao da više nikada neće biti toliko glup i romantičan i otišao je pravo na Kolubaru da poprska krila. Tamo je zatekao Ćoleta Komarca zabodenog u dupe neke tinejdžerke iz Požege.

Posebno ih je smarao parti šator kraj Kolubare gde si mogao da daš krv za Cvrčka i Mrava i zauzvrat dobiješ ulaznicu za nekakav parti gde se svi namerno presvlače u crve. Niko ne zna zašto, ali su videli Zgražu Grmušu koja im je rekla da je u vezi sa Atanasijem Gezom i da ima pun pansion. Prestali su o tome da misle i, dok je muzika treštala iza njih, a Slipac, već duboko nadrogirana, padala u nesvest uz glupu, tuc-tuc, muziku, dok su joj neki silni mravi prilazili da joj ukažu svoje divljenje zbog njenog uloženog truda i nekakvog članka koji je napisala za neki sajt „Nema struje“, Gugi i Ćole su se izvalili pored Kolubare i svojim posebnim senzorima uspeli da čuju kako seljaci na vrh Povlena vabe svinje. Neki zalutali izviđač vikao je: „E-ooo, lop, lop, lop, lop!“ To ih je uspavalo. Reka je romorila. Ćoletu se u snu javio Atanasije Geza s kojim je trebalo da pravi intervju i ispravno je odgovorio na sva pitanja!  Jedino što je bilo sumnjivo Ćoletu, je što je Geza rekao tu čudnu rečenicu: "Potraži Suklatu." Probudio se, setio svog pokojnog dede, pokajao što je toliki propalitet, a onda zagledao de može da se ispiša. Usred ove radnje, zapitao se ko je Suklata.

Nickel and Dimed: On (Not) Getting By in America, Barbara Ehrenreich

„Someday, of course – and I will make no predictions as to exactly when – they are bound to tire of getting so little in return and demand to be paid what they’re worth“ 

U pitanju je knjiga koja spada među dokumentarno štivo poznato pod nazivom „undercover journalism“. Napisala ju je američka novinarka Barbara Ehrenreich (1941.) koja se zarad ove knjige, sredinom 90-ih (knjiga je objavljena 2001), zarad analize Klintonovog Zakona o radu i odgovornosti za rad iz 1996. (sprovedenom u cilju reformisanja državne pomoći siromašnima) “infiltrirala” među radnike, tačnije ljude zavisne od oglasa za nisko plaćene poslove (od čišćenja po kućama, preko klenerisanja, do rada po gondolama u lancima tekstilnih preduzeća), ne bi li istražila kako se odvija ekonomija života takvih ljudi. Odnosno, da oproba život nekoga ko nema nikakvu ušteđevinu i ima nameru da plaća smeštaj, hranu i lekarske preglede radeći neki od poslova koji su u ponudi preko regularnih kanala. Smeštaj je, kako se vidi u ovoj knjizi uglavnom najveća stavka budući da većina ljudi zapravo nema svoj stan, već živi u svojim kolima, iznajmljenim prikolicama, motelima ili, u najboljem slučaju, u iznajmljenim stanovima (budući da ranije varijante ne podrazumevaju frižider, a često ni kuhinju). Roman u velikoj meri podseća na Orvelov "Niko i ništa u Parizu i Londonu", iako se na Wikipediji mogu naći poređenja sa zaleđinom koji je na polju ove vrste novinarstva stvorio Hunter Thompson. Međutim, za razliku od Thompsonove “stvarnosne” literature, Barbara Ehrenreich poseduje vrlo racionalan odnos prema svojoj temi, nalik Orvelu, tako da se u ovaj način života upušta samo zarad dolaženja do zaključaka, a ne da bi sebe iskušavala, niti da bi se upustila u određeni umetnički eksperiment i, samim svojim postupkom, privukla pažnju. Kao I Orvel u svojim pisanjima o životu plonžera, njene dnevničke beleške o životu žena koje čiste po kućama, rade za gondolama sa odećom u robnim kućama i tome slično, sastoji se od niza opaski koje u velikoj meri, vrlo praktično pokazuju da je od zarađenog novca nemoguće podmiriti troškove najosnovnijeg života, ali I zalaze u opservacije tipa zašto radnice toliko opsesivno puše (jer je pušenje ono što rade za sebe, dok je ostatak radnog vremena nešto što čine za “gazde”), kao i sasvim kontradiktorne i gotovo metafizičke opaske o psihološkim stanjima radnika, načinima na koji su poniženi, mrcvareni i dovođeni u stanje potpunog očaja. Po ovim segmentima, roman je blizak Orvelovom “putovanju na kraj londonske i pariske noći”. Baš danas kada se i kod nas, usled ludačke mržnje prema dobu komunizma u kom se nije toliko radilo koliko se na lepe oči dobijalo, mrzi radnička klasa kao alkoholičarska, džabalebaroška, kradljiva i kakva sve ne bulumenta propaliteta koji žele mnogo ni za kakav trud (što je samo zaključak usled poremećene percepcje ljudi primoranih da rade u novom kapitalizmu kod poslodavaca koji im piju krv, te ovi ne mrze svoje gazed, nego mrze sve ostale koji rade manje od 15 sati dnevno, smatrajući ovo normalnim i odbacujući mogućnost da imaju ikakva prava pre nego što ispišaju majčino mleko), ova knjiga je vredan, sasvim praktičan nacrt o tome sa koliko novca, po koju cenu, se danas može živeti kao dostojanstven čovek. Odnosno, koliko su ove skale varljive i na koje sve pore gazde ulaze u naše nervne sisteme i prčkaju nam po mozgu dok kaljamo ruke njihovim govnima. Na onim visinama gde i najbolji alpinista ostaje bez kiseonika i ravnoteže, radnicima se mentalni sklop menja, pristaju na sasvim male zen okretnice u mozgu koje, kada se namnože, nastaje ogromna masa robova koju čak ne treba ni šibati. Počev od toga da se stvara neprijateljstvo između onih koji zarađuju taman toliko malo više da unajme spremačicu koja će im, na kolenima, očistiti stan. Ta razlika je važna – vama malo para iz džepa, njoj taman da kupi cigarette, a hijerarhija je jednom zauvek uspostavljena. Hijerarhija koja ne vredi vaših pišljivih hiljadu dinara, već nečijeg dostojanstva. Jer vama tih sat vremena prištedi da robujete nekom drugom, čime celu ovu ujdurmu opravdavate, njoj dobro dođe da kupi par stvari. Nekome gore, sasvim dobro dođe da nas sve otera do mojega ubeđujući nas da neki poslovi vrede manje samo zato što su naizgled nevidljivi.

субота, 04. август 2012.

Jedna krava dva citata

"Imam jednu kravu. Mnogo dobra krava! Koje?! Kad muzem, ko da muzem tri, a ne dve krave!" (Rođaka Rada iz Gornjih Leskovica)

"I življe sahranjuju" (Džoni, o radnicima na građevini i ponuđenom mu poslu)

"I'm wild but I'm not free" (Life Like, Rosebuds)

среда, 01. август 2012.

101. post

Ono o Birou je bio 100. post na Belom lukcu (računajući raniji, nekršteni Jebotenik). Živi bili! U to ime...

Naknada?

Pre neki dan odem do Biroa na „redovno javljanje“. Sačeka me žena, prilično sređena po čemu odudara od većine službenica na ovim mestima (ranije sam bila na Birou na Gundulićevom vencu), nadrndano mi, pre nego što sam išta izustila, kaže "Sačekajte". Onda, jednako vojnički, pita: „Šta vam treba?“ Ja, rekoh, ona uze, bez reči, potrebna dokumenta. Kucka, gleda. Najednom joj se promeni izraz lica, odobrovolji se. Kasnije ću shvatiti – zato što joj se moje zanimanje, inače jednako nepotrebno na tržištu rada kao i ostala, svidelo, i učinilo valjda dovoljno gospodskim da sa mnom može da razmeni i koju prosto proširenu rečenicu, a ne samo nadrndane komande. I tako dobijem privilegiju – osmeh i ispovest. Počne ova gospođa, tako iz čista mira, da se meni, kao valjda stručnjaku za jezik, žali na nepismenost ostalih stranki. Kaže, zamislite, sada me zove čovek, podignem slušalicu i on samo kaže: „Naknada?“ I, šta sa tim? Gde je tu rečenica? Kakvo je to pitanje – naknada? Molim vas, pa ovaj narod je toliko nepismen. Eto, ja uhvatim sebe kako kucam drugarici sms i napišem: „Zovem te.“ Onda se trgnem i kažem sebi, šta to znači? "Zovem te?" Šta? Preko brda? Onda obrišem i kažem sebi, e, napisaćeš kako treba! I napišem, pozvaću te. Zamislite, koliko nas je ta lenjost iskvarila. Lupa pečate, produži mi „redovno“, pa mi vraća ona dokumenta i još dodaje: Vi sigurno to sve znate, ali evo dokle to ide. Recimo, pre neki dan dolazi žena, zadihala se, pita jeste li zatvorili (bilo je već dva sata), pa poviče, ja došla da produžim mužu! Tu se i ja zasmejem, jer je dobra šala. Ipak, dok izlazim iz ove sasvim besmislene zgrade, odzvanja mi to pitanje „Gde je tu rečenica?“, natopljeno divnim parfemom ove službenice. Ne, ne, nećete me zavarati, pravo pitanje je ipak, kako reče onaj „nepismeni“: Naknada? I, da, gramatički, takva rečenica postoji. Ona je deo ranije priče i celog konteksta koji se ova službenica pravi da ne razume, ujedno se praveći da njen posao ima nekog smisla i zahtevajući određenu skramu pristojnosti, jezičke pravilnosti u sasvim nepravilnim društvenim okolnostima. Ono što jezički buržuji poput nje ne shvataju jeste da je jezik živa stvar i da "oboljeva" baš kao i društvo, baš kao i čovek. Može vrlo lako izgubiti i smisao. Postoje okolnosti u kojima je nepravilno govoriti i pisati jedini način da se bude iskren, jasan. "Naknada?" je rečenica ne nepismenog, nego onoga ko već sve zna, a mrzi ga da ponavlja fraze. Ne samo da ga mrzi, već organski oseća da nema smisla govoriti. A, ako ćemo praviti nešto dužu rečenicu, pravo pitanje bi zapravo bilo: „Djevo, gde je posao?“ (za muzičku podlogu hvala Prešlicavanju i odličnoj plejlisti :)