недеља, 30. октобар 2011.

Slagalica


A, kod dede ista muka. Posle šloga koji mu se desio pre dve godine, ima problema sa govorom. Za moje pojmove, deda priča sasvim dobro. Ne može da se seti imena rođaka (naših imena se setio nedelju dana posle šloga, svako je bio na svom mestu - nabrajao je naša imena kao da nas ponovo krsti i u dubini duše svi smo mu bili zahvalni što nas podseća, mada i dalje povremeno brka mamu i sestru što nije ništa s obzirom kolko se one međusobno brkaju, a i mi s njima, ponavljajući, sve jednako: ja nisam ona, ti nisi ja, on nije svoj, a svi nismo čisti), ili nekih reči za određene predmete po kući, ali uvek se sporazumemo, jer on krene da nabraja asocijacje. I to se ne dešava toliko često, pošto deda i nema neke komplikovane prohteve, jedino nam zada muke kad mu dođe da prepričava snove u kojima se obično pojavi gomila pomrlih rođaka kojih se niko sem njega ne seća, a njemu je baš bitno da kaže koji ga je tačno pozvao da pođe sa njim, nasmešio mu se i sve nas pozdravio. Nikada nije bio preterano pričljiv. Ućutkivan ceo život od pričljivijih, i to malo reči što je sebi dozvoljavao najednom ne može da nađe. I onda uvek, u očajanju odustaje.
I danas se vajkao – zašto je preživeo, trebalo je da umre tada i da se ne muči ovako, ne muca i ne sramoti. I onda odmahne rukom ko da tera nekog dosadnog dobrog boga koji ga ubeđuje da je i dalje živ. Deda ga odmeri od glave do valjda repa i kaže: koji si sad pa ti bezimeni. Ja mu kažem, ne bi li sve okrenula na šalu, mada sam i ozbiljno mislila – a, šta te briga, ima nas koji laprdamo stalno, a ništa ne kažemo. On samo cokne, misli se, verovatno, lako je reći (a teško je reći!). Ja ne dam da mi tako zamukne, pa dodam, evo, gledaš televiziju, kolko samo pričaju i šta – ništa! Al, tu se deda još više zabrine – ja njih ništa ne razumem! Shvatim da sam sasvim zasrala, jer dedu sad muči i to što ne razume više o čemu pričaju na TV-u, iako sam htela da mu kažem da su oni ti koji pričaju u prazno. I šta je čoveku koji sedi po ceo dan u kući, uvučenoj daleko preko Pančevačkog mosta, kog obilazimo samo mi povremeno, a retko može i da izađe i čuje neku ljudsku reč, televizor nego izvor nekih živih glasova, gost i prijatelj. I tad se setim kolko deda voli da gleda Slagalicu. Još dok smo bili u selu, naterao je tatu da dovuče stabilizator samo da bi se bolje videle kućice sa asocijacijama. Pamtio je sve – koji takmičar se kolko zadržao, koji je smiren, a koji ljut kad izgubi i kad se promeni voditeljka. Sedao je za Slagalicu ko ljudi za Dnevnik (a baka pod „ljudi“ podrazumeva „odgovorni, domaćinski ljudi“ što deda, pošto gleda Slagalicu, nije, što baka, kojoj su reči uvek bile laka roba, ne razume), a kad počne Dnevnik izlazio je iz sobe svojim poslom (sve te gušenice!).
Ali, na pomen spasonosne Slagalice, deda me gleda belo ko da traži rešenje stupca। Ja mu ponovim par puta – Slagalica, deda, znaš, onaj kviz i mrzim sebe što mu podmećem muda za bubrege i što mi treba da se seti Slagalice da bi ja mogla da pođem kući, a da znam da mu je bar malo lakše. Tu se uključi tata koji je za sve to vreme popravljao slavinu što je zapušila i kaže: ama, šta se mrštiš, sinoć si gledao Slagalicu! Okrene se prema meni i kaže, otpušavajući rečima i moja usta ko tu zarđalu slavinu – gleda to svako veče. Deda klimne, shvata, prati našu bujicu reči pogledom, želi, kao oni igrači Slagalice što im se pred očima roje razna slova da poviče stop i pogodi smisao. Onda pomirljivo kaže – znam, volim.

Priča je napisana za dedinog života. Proletos je umro, pa mu je ovom prilikom posvećujem.

уторак, 25. октобар 2011.

Na umerenoj vatri

...da smo ljudi ko supe iz kesice. Prvo se halapljivo pocepamo po vrhu i bacimo šnir, a onda ostatak vremena provedemo kopajući po đubretu i tražeći onaj deo na kom piše kolko minuta treba da se kuvamo.


недеља, 23. октобар 2011.

Amundsenova putovanja


Kaže mi tata juče: jesi čitala o Amundsenu u novoj Nacionalnoj geografiji? Reko, nisam. I to je bilo dovoljno da Džoni otpočne dug, isprekidan monolog o osvajanju Južnog pola, o herojstvu, avanturi... Na kraju je izneo ideju da nas dvoje krenemo biciklima na Tibet. Tu sam već videla da je vrag odneo šalu, a i inače me iznervira kada Džoni krene da priča sam sa sobom. Pa sam mu rekla da je Amundsen jedna korporativna vucibatina, da danas ne bismo ni čitali o njegovoj avanturi da ga nekakva vlada nije poslala da zabode zastavicu nekakve države u nekakav sneg. Da on jeste avanturista, ali da bi eventualno otišao na neko drugo mesto, a da mi o tome ne bismo ništa znali. Da mi možemo otići a Tibet, al da za to nikoga ne bi bolelo dupe, niti bismo se upisali u pano heroja, niti bi to bilo išta značajno.

Ne verujem da je Džoni čuo išta izuzev mojih negacije: nije, ne može, nije da jeste itd. I samo na to je reagovao vrćenjem glave kao da razgrće neki amundsenovski sneg. I ponovo je rekao da zajedno možemo ići biciklima na Tibet. Pošto sam opet udarila u istu priču zaključivši da je danas nemoguće biti bilo čija poruka, Džoni je polako odustajao od Tibeta. Nabavio je novi polovni bajs samo za Krnjaču (da ne prelazi Pančevac) i pitao me da mu pozajmim ventile. Napomenuo je da čovek svaki dan valja da ide pet kilometara peške, da živi zdravo. Onda se pokupio i otišao.

Tek danas, nešto me natera da odem na sajt Nacionalne geografije i pročitam onaj tekst. Na pomen Amundsena setim se da je Džoni prvi put za ovog lika saznao u bolnici gde je dospeo nakon što se zadavio ljuljaškom u šupi na Vilinim vodama. Naime, ubeđen da je patentirao ljuljašku bez daske za sedenje, Džoni je stajao na jednom kanapu obešenom o krov šupe i tako se klatio. Sat vremena kasnije, našao ga je drug obešenog o kanap. I danas se prepričava anegdota kako je baka, pošto joj lekari nisu dali da vidi sina nakon operacije u kojoj mu je sečen grkljan, donela od kuće merdevine i sa ulice se popela na prozor bolnice da vidi maog Džonija. Onda se onesvestila, pala s merdevina i polomila kuk. Bakine koleginice su Džoniju na poklon u bolnicu donele knjigu „Amundsenova putovanja“.

I ako nikad ne odemo na Tibet biciklima, Džoni će uvek biti poruka. Za mene.

Pu spas za sve nas


I dalje stoji osećaj da čovek živi u dve potpuno odvojene zemlje. Jedna, ona fejsbukovska, ušuškana, spremna je da odreaguje na apsolutno sve što prepozna kao govor mržnje, dok je druga neki nepoznati kosmos u koji svako od njih umače noge kao u hladnu vodu, a onda se dugo pere i o tome ništa ne govori. Jer misle da treba izvesti nekakvu alhemiju sa svojom dušom: izdvojiti samo zlato, svoje mišljenje, koje ne mora imati nikakve veze sa govnima ispred vrata. Ni sa samim sobom.
Spremnost ovih kometa da se ispale rečima i statusima na apsolutno sve što im ovih dana zaliči na početak kataklizme jednaka je njihovom kukavičluku da u svakodnevnom životu učine bilo šta što ih izdvaja iz mase, makar to bilo i ustajanje starijim ljudima da im se ustupi mesto u prevozu. Tako su, čim je izašla vest da je Mirjanu Karanović opsovao ministar kulture svi poleteli da se nad tim činom zgroze, iako je vest posle demantovana, a sama Karanovićka je valjda dala neko suludo objašnjenje šta se zapravo desilo (ako nekoga uopšte zabole dupe). I onda ide gomila onih napisa: jao, sram ga bilo, jao kakav skot, jao zlo nepojamno! I sačuvaj nas sve bože.
Onda, kad je javljeno da je bačena baklja na Filozofski fakultet, opet su nagrnuli sa tim zgražanjem, kao one babe koje automatski odobravaju apsolutno sve što njihova unučad kaže da ne bi ispalo da su protiv mladih, kao one babe koje krenu da piju koka kolu i uče da se snalaze na netu da bi ih unuci pokazivali kao operativne maskote koje i dalje žive jer koriste net.

Nije toliko bitno ni šta se zaista dešava napolju, ni ko kome šta radi, niti se sačeka tri sekunde da se sazna, eventualno raspita za celu priču, za nekakav kontekst, bitno je samo da se što pre upišeš, zapljuneš i prijaviš krivca i svrstaš na pravu stranu. Fali im samo servis za čaj.

Ljudi s hipotenuze


Kad ljudi prelaze ulicu nerviraju jedni druge. Nekad, kad stojim na onom trotoaru-ostrvcu u Kolarčevoj (ili sličnom popločenom isprdku tamo na uglu Bulevara Kralja Aleksandra i Kneza Miloša), svi se toliko naguraju jedni na druge da ti ne smeta toliko gužva koliko činjenica da si uhvaćen u neku klopku i sad ko ovca čekaš na pola da se digne rampa i da prođeš dalje kroz mlevilicu. To je jedno.
Nije drugačije ni kada se stoji na običnom pešačkom prelazu kada je iza tebe dosta trotoara na kom se ljudi mogu rasporediti. Tada, kako se bliži zeleno (a najgori su oni koji odbrojavaju, kao onaj na Trgu Nikole Pašića), ljudi kreću da se pakuju jedni na druge kao da će ih zahvatiti nekakva lopata i sve skupa prebaciti na drugu stranu. Iako je jasno da ćemo svi stići da pređemo, čak i ako stojiš na samoj ivici trotoara neko će se ugurati ispred tebe da zauzme bolji start. Iz nepoznatog razloga.
Treća stvar. Kada se zeleno konačno upali, ljudi kreću da seku jedni drugima put zaputivši se ka tački ka kojoj su naumili. Recimo, ako neko prelazi ulicu kod Beograđanke, a namerava da, pošto ulicu pređe, krene levo, on će zapucati levo po hipotenuzi, čak iako do te leve tačke ka kojoj se zaputio ima još hiljadu i jednu ulicu da pređe. Zašto jednostavno ne pređe ulicu po pravoj liniji, mesto što gazi druge i seče im put?

Onda vidiš policajce kako hapse one pijane ljude kojimadune da idu posred ulice, a svi ovi drugi pešaci koji stalno love prečicu, koji vide samo svoju tačku, ljudi s hipotenuze, koji gaze, dišu jedni drugima za vrat na pešačkom i hodaju ko muve bez glave, stežu svoje torbice i gledaju pijanog ko da je lud. A, čovek ide savršeno pravo.

среда, 19. октобар 2011.

On ne može a da se ne oseti bezvredno


Draga mi je muka ljudi koji pronalaze veze između rečenica tipa: „Eva u toku romana ispriča nekoliko svojih snova.“ i „Ali čni se da je ceo roman jedan san“ ili „Eva je sve vreme u ludnici.“ i „Možda je zaljubljena sve vreme dok je u bolnici, i tako dalje.“ Onda: „Ovde je metafora kasnije dopunjena poređenjem.“ i „Ne da zanese rečima, nego da opiše pokret.“

Iako ovakvi iskazi mogu izazvati odbojnost, jer su možda anahroni, utuljeni, spori, nadobudni, nakinđureni, a i ja to ponekad mislim o njima kada ih čitam ili slušam, čini mi se da samo ovakva pažnja za reči, za njihovo slaganje na kamare, govori o nečijoj pažnji i želji da objasni. Ako uzmemo u obzir da je većina stvari neobjašnjiva drugima, mene uvek gane kada neko pokuša da od reči napravi tako neki svečani sto, sa svećama, tanjirima, poslužavnicima i da vam izmakne stolicu, a onda je uvuče da sednete i uklopite se taman u onaj obod svetla koji bacaju sveće. Dešavalo mi se već da me obuzme milina kad slušam nekoga da govori. Nevezano za sadržaj, samo za to da su rečenice vezane jedna za drugu nekakvim koncem koji ne mora da bude logičan, nego više stvar neke muzike. Devojka jednog drugara ima taj dar. Kad sam išla tamo na posao, a ona svrati i sedne ko neki vrabac u kraj sobe, a drugar je ućutkuje jer kao mi radimo, a ona samo brboće i ko da stalno teče neka voda iz tog ugla gde ona sedi. Isti dar imale su neke žene kod nas tamo na selu. Samo krenu da pričaju, a tebe obuzme neka milina i samo bi zaspo. Al ne skroz, nego bi voleo da si zauvek na tom krajičku gde čuješ glas bez sadržine, koji te štiti i bišti. To bištanje osetim nekad na radiju, kad čitaju naučne i literarne eseje. Da me se ne tiče, al da me češka. Najbolja stvar.

понедељак, 10. октобар 2011.

Keva


Tri meseca pošto se njen Milan odselio Rosa je u kupatilu, u dnu cipelarnika pronašla njegove cokule. Isprva nije ni znala zašto ih je izvukla iz paučine, pažljivo izglancala i stavila kraj svojih cipela u predsoblju. Rosa nije bila zatucana žena iako bi to neko ko je vidi kako čeka poslednju 32-ojku pre nego što krenu one noćne u kojima ne važi radnička markica, sedeći na prevrnutoj kofi, u trošnom kaputu ispod kog viri kombinezon šireći miris jeftinih deterdženata, sa metalnim šnalama u glavi, mogao da pomisli. Zna da se Milan neće vratiti, ali je cokule stavila u presoblje jer su joj delovale sasvim očuvane. Prosto da se čovek začudi zašto ih je Milan ostavio kad je spakovao onaj jedan ranac i poljubio je u obraz rekavši da će se snaći, da ne može više tako, na njenoj grbači, u tom kraju, s tim ljudima, sve jednako i sve iznova.

Rosi se činilo da su cokule sasvim jake i da će joj barem jednom dobro doći da očisti sneg ispred zgrade kad na nju dođe red da čisti.

Eto šta su ti deca, čistiš sneg da ne lome vratove, a ona onda nađu neki spust baš da lome vratove.

Onda je jedne večeri, vraćajući se iz centra gde je čistila u zgradi u ulici Đure Daničića, koja je upijala sav smog iz zapušene Ulice 29. novembra kojom su purnjali autobusi, Rosa pokisla. Cipele su joj bile natopljene vodom, „a jesu bile jeftine“ – govorila je u sebi Rosa. Ljuta na sebe što kasni na posao, Rosa je ujutro nazula Milanove cokule. Tek uveče kad je sa nateklih nogu skinula bakandže shvatila je da je iz kuće izašla budiboksnama i zabrinula se kako su je drugi videli. Ali, iako su njene cipele sutradan bile suve, a napolju vreme gotovo prolećno, obula je Milanove cokule.

Prvih nedelju dana bile su joj teške, a i napravile su joj žuljeve na peti i na palcu, pa ih je na poslu skidala i obuvala papuče dok čisti. Onda se navikla. Čvrstina oko nogu i pomisao da su te jake, čiste cipele pripadale njenom Milanu činila je da se oseti bliže sinu. Onda je sasvim prisvojila cokule i skoro da se radovala jutrošnjem izlasku jer će ih obuti. Rosa je nosila cokule kuda god da kene – na pijacu, do komšinice, u čišćenje snega. Razgrtala je cokulama tugu, melanholiju, strah i gnev.

Jedne večeri, stajala je tako na stanici, hodajući levo desno. Primetila je da je već neko vreme ljudi kojima svakog jutra, u ranu zoru, klimne glavom u znak zajedništva i vedrog saučešća što su budni dok drugi spavaju, gledaju zbunjeno, skreću pogled ako im ona pogled uzvrati ili klimne glavom.

I dalje je čistila zgradu, ali onda su joj rekli da više ne dolazi – našli su drugu ženu, ona nije radila posao kako treba.

Hodala je gradom. Frižider je bio prazan, telefon više nije zvonio.

Onda se jednog dana javio Milan. Čula je glas sa one strane žice: Sve je propalo, ne mogu više da podnesem ove ljude, ovaj kraj, ovaj život.

Rosa je upravo očistila cokule. Supa je vrila. Rosa je postavila još jedan tanjir.

Šećerna pena


Rekli su mi da je u bolnici. Kao mnogo puta do sada.
Ipak, naoružao sam se pozitivnim duhom zečeva pred parenje i hladnim razumom patologa: otuda jabuke – zdravlje na usta ulazi (obećanje ni više ni manje od toga, nikakav znak ljubavi mimo toga) i došao sam biciklom – čovek koji racionalno koristi dva točka (kretanje kao obrtanje pedala, ni manje ni više od toga, nikakav znak ljubavi mimo toga). Sasuću joj razloge u krilo kao što bager zatrpava zjapeću rupu, okrenuću se i otići uveren da sam u pravu i da će doktori učiniti sve ostalo. Ostaviću je za sobom kao rešenu jednačinu. Zapravo, dok budem tamo, već ću biti negde drugde.

Kružio sam oko Dragiše Mišovića obešen o kesu sa jabukama. Vreme za posete je skoro isteklo, a ja nikako da uđem. Bar da joj nisam javio da ću doći. Mogao bih se izvući. Kao mnogo puta do sada. Ali, znala je da sam doputovao i hteo sam da odradim tu posetu. Kao mnogo puta do sada. Jedino, nisam znao da je toliko loše. Gore nego što je bila i baš onako kako će, osećao sam, biti mnogo puta od sada.

Kroz otškrinuta vrata dnevnog boravka, dok sam čekao pred prijavnicom, video sam nekoliko devojčica uvijenih u bade-mantile kao odojčad (ili starice) kako zure u televizor. Frenetične boje i pokreti, šarenilo i metež preletalo je preko njihovih lica kao preko belog zida. Prepoznao sam je po očima i stavu zgrčene, ispijene zverčice koja brani prilaz iako umire od gladi. Zenice su bez fokusa zurile kroz ekran kao kroz prozor tražeći nešto iza oblika. Život iza života. Spas izvan sebe. Donja usna, zašivena konacima, poslednji je pokušaj bekstva iz kaveza. Zašivena, sanirana. Između rešetaka, bridele su grudve reči. Ožiljci po koži iza koje su bubrele vene kao rešetke koje neko iznutra trese dozivajući stražare, širili su se kao izukrštane mape bezbroj puta planiranog bekstva.
Jabuke u mojoj ruci tresle su se pred ovim nepoznatim godišnjim dobom.
Belilo zidova trunilo mi se u pluća. Vapeće dozivanje iz nje gušilo me. Dva točka i jabuke, dva točka i jabuke – zamišljao sam ravnu ulicu i bele zareze na drumu koji štikliraju moje odmicanje od nje.
Pobegao sam niz hodnik. i evo me - kružim okolo ne usuđujući se ni da odem, ni da se vratim unutra. Dok kružim osećam da mi je glava ekserom prikovana za zid zgrade. Nikada neću otići odavde.

***

Prošlo je već sat vremena od kad smo se kolima dovezli na zaravan. Od tate ni traga. Dok smo se vozili, nije progovorio, kao i obično, ni reč. Sunce je peklo zadnje sedište i Ana, spakovana veknica u rerni, gužvala je znojavim rukama haljinicu koju je mama dugo peglala da Ana bude lepa za vašar. Nervirao me odsjaj sa njenih lakovanih cipela i znoj koji se skupljao na tatinom vratu i to što se ni jednom nije okrenuo da nas pogleda, da se našali. Kao da prevozi vreće krompira. Hteo sam da razgovaram sa Anom, da je golicam ili se pravim pametan. Ali, stavio sam slušalice vokmena u uši i divio se sebi što sam daleko. Između tatinog ćutanja i moje osvete, Ana je naposletku, od toplote, truckanja i smrada benzina zaspala.
Dugo smo tražili mesto za parking. Kada smo se, polupečeni, iskobeljali napolje, tata mi je samo tutnuo zgužvani svežanj novčanica, ne obazirući se na Anu koja je počinjala da kenjka, uplašena gungulom u kojoj se probudila.
“Evo vam za ringišpil”, gledao je negde iznad mene kao da me mrzovoljno čeka da porastem.
Dok je odlazio prema velikom razapetom šatoru ispod kog je treštala muzika, osećao sam se po malo kao plaćeni ubica: nisam brojao novac, ali sam bio siguran da ima dovoljno da gomilom slatkiša zapušim Ani usta. Ana je već vrištala hvatajući se za moje nogavice i dozivajući mamu. Da pre dva meseca nisam napunio devet godina i sam bih se prodrao da me vade odande. Kad samo pomislim da sam se danima radovao vašaru. Dok sam pokušavao da odvojim Anu od nogavice na nas je zatrubeo ogroman kamion iz kog se promolila oznojena glava.
“Miči, mali, da ne gazim!”, prodrao se na vozač, na šta je Ana jače zaridala. Kamiondžija je već psovao Sunce i Boga, dajući gas i ja sam podigao Anu i požurio da se sklonimo u stranu. Ispod cerade kamiona uz koji smo se pribili, bila je hladovina i Ana je počela da se smiruje. Ljudi su nadirali sa svih strana i dok sam je držao u naručju, mrzeo sam tatu i Anu i sve te ljude. Najviše sebe. Posrnuo sam napred jedva uspevajući da je ne ispustim u balegu i polomljene pivske flaše.
Iznad sve te gungule, jedine slobodne, lako su kružile korpe ringišpila. Kretati se, leteti, samo ne stajati na jednom mestu, kao izbačen prtljag. Zureći u ringišpil, dobio sam neku novu snagu, pokazivao ga Ani kao da sam ga upravo ja smislio. Hteo sam da se oboje popnemo na ringišpil, da ne budemo tako mali i nemoćni. Na putu do ringišpila, dokazivao sam joj svoju snagu pucajući plastičnim puškama u plišane zečeve, jedući pljeskavicu u tri zalogaja, sudarajući se sa automobilima koji su se odbijali od mene i Anu kao bačeni projektili, metalnim hvataljkama grabeći glave igračaka. Vašar kom sam se toliko radovao, postao je za nas dvoje bojno polje.
U znak trijumfa, naposletku smo se popeli na ringišpil i leteli u krug. Gazili nogama šator i tatu u njemu, brda i ljude, kuće i kola, krave i ovce, flaše i balege. Ana se smejala.
Ali, ringišpil je stao i Ana se opet našla kraj mene. Neko vreme smo lutali, ali vazduh zahvaćen plućima na onoj visini, ubrzo se ispumpao i vukli smo se po vašaru kao dva raspukla balona. Gužva nas je omamljene od sunca povlačila po vašaru kao ostatke bogatog obroka. Ni da nas svari, ni da nas ispljune. Ana je zatražila da odemo kod tate, ali ja sam znao da to nije dobra ideja i pokušao sam da je zabavim. Zavukao sam ruku u džep, ali imao sam samo još neku siću. Smrkavalo se. Tulum je tek počinjao, a kola su bila zaključana.
Jedino što sam za to još mogao da kupim da nam ubijem vreme bila je šećerna pena. Najjeftinija zafrkancija na vašaru. Platili smo bradatom prodavcu i nestali iza ružičastih oblaka šećera. Ana je zgrabila svoju penu. Seli smo ispod drveta i, činilo mi se, dok je Ana jela treću, da smo potpuno poraženi. Od plastičnih pušaka, plišanih igračaka i obezglavljenih trofeja. Ringišpil se nad nama vrteo, vodeći neke druge ljude na mesec. Štapić je pao na zemlju. Anino lice se iskrivilo. Znao sam da joj je muka sa svim onim šećerom u stomaku i dao bih sve u tom trenutku da sam mogu da povratim umesto nje, da se ne muči. Počela je da plače i, samo sekund pošto sam pomislio kolika sam budala što sam je vukao kroz svo to ludilo, opalio sam joj šamar. Korpe ringišpila srušile su nam se na glave kao prezrelo voće.
Držao sam joj glavu dok je povraćala.
Otac nas je našao ispod drveta. Nije ni primetio da je Ana bleda, da su nam cipele isprskane, da sam potrošio novac, iako sedim praznih šaka. “Idemo”, rekao je gledajući negde između nas.

***
Od mame sam saznao da Ana ima bulimiju, godinu dana pošto sam se odselio. Plačući preko telefona, molila me je da dođem kući jer ne zna šta da radi. Kao puno puta do sada. Nikada neću otići odavde.

***

Ostalo je još pet minuta do kraja posete koju nisam posetio. Prošao sam pored prijavnice za kojom je sestra listala časopis i popeo se na prvi sprat. Prošao sam pored grupe devojčica koje su igrale karte. Našao sam Anu kako leži sama u sobi. Na zidovima, preko puta njenog bili su izlepljeni posteri Britni Spirs i Džonija Depa. Na njenom, bila je do pola obojena šuma – crtež istrgnut iz sredine nekakve bojanke za decu. Zagrlila me. Na licu joj se poznala zahvalnost, a potom strepnja. Kao mnogo puta do sada. Seo sam na ivicu kreveta, ne znajući koliko parče mi pripada. Koliko tog kreveta je moje. Hteo sam da joj kažem da znam sve, da i moje oči gledaju kroz televizor, da ni ja ne volim da se vraćam kući, da ne verujem u prave linije, ni u jabuke, u bolničare.
Ali, najteže mi je bilo da kažem da ne verujem u ringišpil, da priznam da smo onog dana na vašaru nas dvoje izgubili bitku i propustili šansu da odemo.
Pružio sam joj jabuke koje je odložila više kao dragu uspomenu, nego kao hranu. Povinovao sam se sestri koja je došla sa lekovima i izašao.
Sišao sam niz stepenice i izašao na ulicu nad kojom se već smrkavalo. Prišao sam biciklu, podigao ga obema rukama i bacio. Onda sam ga izgazio, pa opet bacio. Oko mene, roletne su se spuštale. Jebeni ringišpil se okretao. Bez nas.

***

Mama me više ne zove. Nekoliko puta sam okrenuo broj da vidim šta se dešava, ali bih prekinuo čim čujem nečiji glas sa druge strane. Često sanjam onaj dan na vašaru. Samo što se u tom snu sestra ne ispovraća od šećerne pene, već od nje poraste. Postane toliko velika i jaka da joj se ja divim i pomalo je se plašim. Ja plačem, a ona me uzima u naručje, gazi ceo vašar, krave, ovce, pljeskavice, prodavca pene i tatu ispod šatora. Onda potrči preko planina i odnosi me daleko, a ja se osećam sigurno i srećno, jer je ona jaka, jer nisam sam, jer mogu da plačem, a da me ne bude sramota. Nemamo para i ne treba nam, mi smo jaki, nas dvoje i ne zastajemo ni u jedan red da kupimo slatkiše kao ostala deca. Dok Ana preskače brda, vidimo mamu ispred kuće. Ona nam maše i doziva, viče kako nam je spremila krevete, ali mi joj samo odmahnemo i odemo dalje.

Stanje stvari


Ima mnogo stvari koje ja ne razumem. Tako kaže mama. Tata kaže kako je nešto apstraktno. Ne voli da me, kao mama, navodno potcenjuje i kaže da ja nešto ne razumem. On smatra da to nije dobro za moj razvoj i da me čini, kako kaže, “pasivnim”. Oboje se u stvari vade kad ih uhvatim u nečemu, pa me ćušnu u stranu. Međutim, kakva god da je, muka koja je mučila mog brata, koju je tata, kad sam ga pitao što se brat zalepio za kauč, nazvao «stanje« ima da se reši. Nema druge. Kad ga vidim kako sedi sam u sobi, ko popišan, osećam se nekako mrzovoljno. Nije da me je i pre «stanja« obasipao pažnjom. Ćušne me u prolazu, preko volje objašnjava pravila kad gledamo utakmicu, a i sam gunđam kad nas mama natera da me on pokupi iz škole. Opet, sad kad je sve to prestalo i kad me uopšte ne primećuje, ni da me ćušne u prolazu, nekako mi se sve srušilo. Izem ti ovaj život, mislim se.

A, bilo mu je baš prigustilo. Bio je raskinuo sa devojkom, nekom Biljanom. O tome se u kući, kao i obično, ništa nije pričalo. Svi se prave ludi, a brat danima nigde ne izlazi, slabo jede, ništa ne priča i stalno pušta jednu te istu pesmu. Ne razumem reči, ali kapiram da govori o tome kako da preživiš kada te ostave. Ko da pa imaš drugog izbora, mislim se, samo ti treba da ti neko još kenja o tome. Moji nisu nameravali, kolko sam uspeo da vidim, ni prstom da mrdnu. Obilaze ga k'o da se uneredio, uđu na prstima i ostave mu supu kod kauča k'o kad su na pokojnog dedu ređali pomorandže kad je jesenas umro. Čujem mama priča da hoće da mu daju prostora. Prostora da odapne, mislim se. Svi su se usrali. Provalio sam ja njihov bedni plan i tad sam shvatio da moram da uzmem stvar u svoje ruke.

Mislili su da sam izašao, ali ja sam namerno samo zalupio vratima i ostao u predsoblju. Nije neka caka, ali kod njih pali. Ne primete ni krupnije gluposti. Virim. Koje “stanje”. Moji oboje pripalili cigarete, viju se dimovi između njih ko između dva jadna Indijanca. Gledaju jedno drugo ko popišani. I ide ovako:

Tata: Opet nije jeo?

Mama: Ništa.

Tata : mmmda.

Mama : Ne znam.

Tata : Proći će.

Mama : Misliš ?

Tata : mmmda... to je samo... stanje.

Onda oboje povuku po dim da dobiju na važnosti. Mislim se, da baš ćete mu pomoći i izletim napolje zalupivši vratima. Nije me bilo briga što sam za njih već bio izašao pre deset minuta.

Šta sam imao? Skoro ništa. Eto, znao sam da će se bratu olupati o glavu što me uvek isteruje kad ta Biljana dolazi. Njega ništa nisam mogao da pitam. Ne shvata me ozbiljno, mogu da zaradim i batine. Osim toga, brat je, u naletu besa, kad je «stanje« počelo, spalio sve što je od nje ostalo. Uspeo sam da spasem gaćice, jer sam znao da će mu posle biti žao. Sad bi mi dobro došle da ga obradujem, ali mi ih je mama našla u rancu. Zamalo što užinu nije uvila u njih. Naravno, ništa mi nije rekla, samo sam primetio kako me ona i tata odmeravaju preko supe, prave se ludi. Pitao sam se šta bi rekli da sam povikao: ko mi je uzeo gaće iz torbe! Uglavnom, ono malo tragova sto je ostalo od Biljane, po neka dlaka, ižvakana žvakaća guma ili trag karmina na bratovljevoj majici, moja je mama uklonila energijom pitbula. Prvi put kad je brat morao da se izdvoji ispod tapeta zida i ode da piša, mama je uletela u sobu natovarena usisivačem i svim mogućim sranjima za dezinfekciju koja reklamiraju u pauzama za njenu glupu seriju i iz sobe uklonila sve tragove. Ko da je znala šta smeram. Prosto mi nisu ostavili nikakvu šansu da započnem istragu, ništa. A ni bratu nije mnogo pomoglo. Ost'o je ko neka rana koja krvari i kvari se iako su dezinfikovali sve oko nje, da ti srce stane. Nije mi bilo ni do čega. Nisam imao sa kim da radim u toj kući. Nisam hteo da se s njima pretvaram da je sve kao pre nego što je ta mala ušla u život mog brata. Morao sam da izbacim to iz sebe, da isteram stvari na čistac.

Izašao sam iz kuće. Pokušavao sam da se setim nečega što znam o toj maloj. Osim toga da se zvala Biljana, kao gomila drugih i da je imala dobre sise. Možda nisu bile prave. Misli, govorio sam sebi dok sam čekao da se dosadni sivi oblaci već jednom prelome i saspu mi kišu za vrat ili da mi se skinu s grbače. Kupio sam paklo žvaka, da razgibam mozak. Volim one s ukusom jabuke, samo što odma' izgube ukus. Hrabro, momče, mislio sam u sebi, znaš ti tu Biljanu. Ne može da bude mnogo drugačija od ostalih žena. Po pravilu, sve hoće da smršaju, znači treba da pokrijem mesta gde se to radi, sportske terene, bazene. Onda, sve se one doteruju: obići salone, radnje sa svim onim sranjima za kosu, lice, valjda onda i butike. Ne ide, što sam više mislio u tom pravcu, ispadalo je da ću uspeti da je privedem za sto godina, a do tad će mog brata da pojedu stenice iz dedinog kauča i mama će ga usisati sa sve prašinom da ukloni tragove. Meni će verovatno da zaleme usta da nikom ništa ne pričam I ugušiti me cigaretama. Treba da mislim obrnuto: po čemu se ta ženska razlikovala od ostalih? Tu ima manje stvari, onda ću za njih da se zakačim i da joj uđem u trag. Hodao sam ulicama. Znao sam da sam beznadežan slučaj, jer što sam više mislio morao sam sebi da priznam da sam budala što se igram detektiva. Nisam se uopšte sećao lica te Biljane. Nije me zanimalo, a i brat ju je provodio kroz stan kao što ja ispod jakne švercujem igrice i stripove.

Mamlaz je projurio pored mene kao furija. Posrnuo sam k'o pijan i da povratim samopoštovanje, okrenuo se da ga ispratim jednim opakim pogledom. Više sebi nisam smeo da dozvolim. Video sam da je odjurio u pravcu bioskopa gde ga je čekala neka cica. Dok su se ljubakali, a ja se ko budala umesto njih brinuo što će da im počne film, ili još gore da im promaknu inserti koji idu pre, video sam da ona nosi duksericu koja mi je bila poznata. Niko osim mog brata nije imao takav duks. Obožavao ga je. Dao je sve što je uštedeo da je kupi preko neta. Bila je velika, teget, sa natpisom koji nisam razumeo, ali sam upamtio sliku: čovek koji pika loptu. Molio sam brata da mi je da da je obučem za školu, hteo da se pokažem. Nije dao. Nešto me secnulo ispod rebra kad sam video da ju je dao, i to zauvek, toj Biljani. Pre nego što ju je onaj mamlaz, sa šakom na dukserici mog brata, uveo u bioskop da kao gledaju film, pojurio sam za njima. Upao sam u bioskop i okretao se ne bih li ih ugledao. Ni traga od njih. Samo neki brkati, debeli na vratima. Isprečio mi se i tražio mi kartu. Nije hteo ni da čuje za moje razloge, samo mi je dao znak rukom da se čistim.

Džumio sam na izlazu da ukebam ono dvoje na delu i da duksericu vratim bratu, nadao se, možda je kao trofej dobijem zauvek, ali u onoj gužvi i na kiši, nisam uspeo da ih vidim. Bilo se već smrklo. Opučila kiša da izgledam još jadnije. Nabio sam kapuljaču na glavu i krenuo. Uopšte mi se nije išlo kući. Šta mi je ovo trebalo? Pomisao na brata u tapetama padala mi je za vrat kao kiša.

Ušao sam u stan. Ništa nisam uradio. Osećao sam se kao govno. Nije mi se ulazilo u sobu kod brata. Moji su hrkali, dva valjka pored navijenog sata. Nasuo sam čašu mleka i popio je naiskap. Onda još jednu. Sa gađenjem sam odgurnuo načetu paklu cigareta i zakunuo se sebi da nikad neću pušiti, kol'ko god da stanje postane apstraktno, jebalo ih ono. Sedeo sam osvetljen svetlom iz frižidera kao poslednji i mrzeo sebe što sam jedini budan. Onda sam čuo kako se vrata bratovljeve sobe otvaraju. Ušao je u kuhinju. Bio je bled, ali ne tol'ko k'o tapeta, više kao da je sastrugao nešto sa lica. Ruke su mu izgledale nekako skroz prazno. Prišao je frižideru, uzeo tetrapak, nagnuo iz njega da pije i kad ništa nije izašlo, bacio ga u kantu.

“Popio si sve, govnaru”, ćušnuo me u prolazu i otišao u sobu. Učinilo mi se da sam video mali osmeh. Skupio sam noge na stolicu. Sačekao sam da ispod vrata bratovljeve sobe nestane pruga svetla. A, onda sam dremnuo.

Maler


Tek mi je danas rekla žena da nije trebalo da idem kod nećaka, da mu čestitam na prvorođenčetu i da darujem dete. Kaže, snajka se naljutila, a nećak se posvađao sa svojom majkom zbog mene.

Znao sam da je snajka na svoju ruku, da se, još od kad je došla da živi s mojim nećakom zabarakadirala u prizemlju njihove kuće i da neće da ima nikakav kontakt sa njegovom rodbinom. Bokte pitaj zašto. Neki kažu, namćor, moja žena misli da je snajka, kao i cela njena porodica u sekti. Mene nije bilo briga, nisam ulazio u to, samo sam pomislio: rodilo se dete, volim da ga vidim, a red je da ga darujem. I tako sam i pošao.

Kad sam rekao zašto sam došao, oni se uzmuvaše, te čekaj da je pitamo dal sme, pa zvoni na ona vrata sa stražnje strane kuće. Snajka ne otvara, a unutra gori svetlo. Pa, ajd nazad u kuću, da je zovu telefonom. Nešto su ona i moja tetka pričale, tetka je nešto ubeđuje, a onda mi manu rukom i kaže, ajde, može.

Snajka nam je otvorila vrata. Izuo sam se i dao joj kafu, a detetu do glavice spustio 10 evra (nisam imao više, a i za to me posle žena grdila, kaže na ovu krizu i nemaštinu daruješ dete i to te posle grde što si uopšte išao). Seo sam kratko, ona ničim ni da me ponudi, ma ni ne gleda me. Meni neprijatno, a utom joj zazvoni telefon. Ona se nešto izdra i baci onaj telefon na krevet. Ustao sam, pozdravio se, nazuo cipele i s vrata još jednom pogledao prvorođenče.

Kod kuće me sačekala žena, besna ko ris. Te što si išao kad je namćor, snajka nagrdila mog nećaka, nećak svoju majku što me odvela da vidim dete, a moja majka zvala moju ženu da je grdi što je mene poslala. Neko od njih se valjda i rasplakao.

Kad mi je žena to rekla, bilo mi je krivo i na um mi pade taj događaj koji sam već bio zaboravio.

Imao sam pet godina kad se u kućici do naše, mom stricu rodi treće detence – devojčica. Baba je grdila, htela da je nazovu Mrzana, jer je niko nije želeo – stric je već imao dva dečačića, Vidosava i Dragana, sa kojima sam se ja najbolje družio jer smo bili maltene vrsnici. Povazdan smo vijali oko kuće i vodenice podno bašte. Vidosav, najstariji već je krao duvan od mog strica, i pokazivao nam kako se pućka. A, stric me voleo jer sam bio jedino dete njegovog rođenog brata. Nikom nije bilo pravo što se mala rodila, a ja i moja braća smo je odma zavoleli. Velike oke, lepa kao sa slike. Bio sam ko naprstak, žgoljav, a mama mi je još šila suknjice, jer nije umela da napravi nogavice za pantalone, ali sam tad bio srećan, ma puno mi srce što su baš mene odabrali da tražim stricu muštuluk.

To celo popodne, od kad je sestrica zakmečala sedeo sam u travi kod tarabe i čekao strica, iako sam znao da on dolazi kad kokoši poležu, s prvim mrakom s posla. Čim sam čuo njegov zvižduk kojim se oglašavao s ćuprije pojurio sam vičući: muštuluku, muštuluk! Stric se obradovao i pružio mi novčanicu – tada je to bilo pet hiljada. Velika para! Najveća koju sam ikad video. Bio sam ponosan i odma pojurio nazad, u kuću. Ne znam ko je sedeo, mama i baba, a posle se nekako i tata stvorio. Mahao sam novčanicom ponosan na tako veliku nagradu. Ali, umesto da me pohvale kako sam se nadao baba je prva nadigla dreku i dovukla strica grdeći ga: jel ti tolko zarađuješ da možeš ovako da se razbacuješ parama. Mama joj se priključila, pa spopade na mene da pare smesta vratim stricu. Ja pare nisam dao, strpao sam ih u džep i pobegao između njihovih nogu. Otac me pojurio, ščepa me za košulju straga, prebi me ko mačku nasred dvorišta, ote one pare i ode u kuću. Ostao sam da plačem i da ih grdim što su mi oteli mojih pet hiljada.

Nije prošlo tri dana, svanu jutro, bebi udarila pena na usta. Prvo ko skrama, ko kajmak neki. Ono ludo vreme, selo u planini, niko da se seti da ode po lekara. Ostaviše je onako malu, kažu, vraća mleko. Dan, dva posle mala umre.

Bila je kruška na vrh livade. Tu su je, podno te kruške sahranili. Nismo je ni krstili.

Eto, taj mi moj muštuluk, pade sad na um. Mislio sam da je maler što su naterali strica da uzme pare, što su mi ih oteli, što su radost pretvorili u žalost i čamotinju.

I sad su me, pedeset godina kasnije opet grdili. Ali, sad mi nije krivo što sam otišao. Rodilo se, nek mu je sa srećom. Pare sam ostavio, male, i ako sam preko reda ušao što im se ne mili, obradovao sam mu se. I razbio maler.

недеља, 09. октобар 2011.

Tri kubika


Prvi – Dragan

Iz udoline dopire zvuk motorke. Kad čovek pogleda u brdo – stameno i moćno, zvuk motorke deluje kao da neko para porub suknje. Iako proređena, šuma i dalje miruje u izmaglici, kao prkosni dečak kog šišaju.
Dragan prvo obara drva, pa ih pusti da se svale u potok, a onda ih volovima izvlači uzbrdo, do kuće gde ga čeka kamion, kupljen od otpremnine iz Energoprojekta. Kad čuju da se Dragan vratio na planinu, seljaci kažu „lud je“. Za kubik u Valjevu dobija tri hiljade, a u Beogradu četiri. Da li mu se isplati.
Kad prođe putem, pa ustavi volove se kojih se uzdiže para, Dragan, onako žilav i mršav, sa lancem u rukama, deluje kao koren koji je vetar odvojio od starog stabla i njime mlatara usred pustog brda ne bi li stablo iščupao. Ni da se vrati u zemlju, ni da prekrene drvo.
U noć, kad se iznad Draganove kuće izvije dim, seljaci pričaju da je kao dečak pobedio šizofreniju. Kažu, ležao je u Beogradu, iza rešetaka. Kažu, kad mu ko dođe, on se lepo upita, al u neko doba pruži ruku i kaže „Eno Mića!“. Kog niko ne vidi.
I niko ne zna kako se Dragan izvukao iz Beograda. Ko ni onaj vetar što njime mlati na brdu. Jal pod zemlju, jal na vrh brda.

Drugi – Vida

„Nemam slatko. Pravila sam od kupina, al već dve godine nisam“, kaže Vida dok saginje glavu nekih dvadeset santimetara da ne udari temenom o niski plafon kuće.
Kada je prvi put došla tu u komšiluk, u očevinu svog muža, plašila se zmija. Kuća je podignuta na temelju od tri reda kamena kroz koji su se zmije lako uvlačile pa ih je nalazila i pod jastukom.
O praznicima, a i inače, visoka i stasita Vida, nije izgovarala reč „zmija“. Ne valja se, kažu, to ni izgovoriti.
Dok vadi poslednju cigaretu iz kutije, osluškuje. Sada već razlikuje huk potoka podno brda od zvuka koji voz ispušta probijajući se kroz tunel. Očekuje večernji kojim treba da joj dođe muž Mićo i donese cigarete. Propušila je pošto je u otišla penziju. Ranije, u hotelu u kom je radila, nije puno pušila. Sad, na planini, očas nestane struje i šta čovek da radi nego da puši. Mićo se vraća iz Beograda gde je išao na ultrazvuk nakon operacije debelog creva. Tumor ga nije uplašio. I dalje pije.
Prinosi cigaretu ustima, pa opet zastane. „Koji je danas dan?“, pita. Baci pogled na kalendar. „Lučindan.“ Pripali.
„Na današnji dan, pre dve godine, ujela me zmija.“ Povlači dim i zagleda se u mrak iz kog svakog časa treba da naiđe Mićo sa cigaretama. „Nije zmija. Poskok.“

Treći - Obrad
3.april 1977.

Draga moja majko, ja sam zdravo što i vama želim. Evo me u ovoj pustinji libijskoj, a premda sam ti reko da ću doći u maju, pre jula me nemojte pogledati. Pisalo mi je dijete Dragan i od njega sam čuo da se tu po selu šire razni abrovi o meni i mojoj mladosti. Reci tvojoj snaši, mojoj Gogi, da u te priče ne vjeruje. U tu svrhu, šiljem ti ovu pjesmu da joj pustiš da zna da je ona meni jedina: http://www.youtube.com/watch?v=q7YPKuQszMI&feature=related

Kako mi je dijete Dragan javilo, proljeće je tamo rano stiglo, pa će i ljeto valjda rano doći. Livadu morate sraditi kako znate, ako treba pozajmite se, a ja ću pare poslati. Opet kažem, pare ću poslati po Miću, al one prije mene ne mogu stići. Strpite se. Stoku nemojte prodavati, jer neću da, pored svoje stoke, idem po selu i tuđe janjce kupujem. Ako vam mala Vida more preći da nešta pomogne, reko sam joj doneti raznih poklona i to neka znate.
Livadu sradite i čuvajte našu stoku. Eto mene u julu mesecu, pa ćemo spremiti i tri kubika drva.
Vaš Obrad.

субота, 01. октобар 2011.

Džoni Resurekted


Dakle, već sam pisala o Džonijevim avanturama na biciklu i pomenula da ga okolina u tome ne podržava, strahuje za njegov život i slično. Dužnost mi je da izvestim, zarad mlađih naraštaja koji planiraju da se suoče sa opasnostima vožnje bicikla na ulicama našeg grada da je Džoni pao! Pred kućom! Vozio je, ko i obično, na potezu Mirijevo- Krnjača, sedeo u krnjači i prešo Pančevac u oba smera i pao pred zgradom prilikom silaženja sa bicikla i sjebo ruku. Naravno, svi oni likovi iz ranije pominjane opere (mama, baka, bakin komšiluk) povikali su uglas jesam ti reko! Džoni već nedelju dana nije seo na bicikl. Danas mi je pomenuo da vozimo sutra, da je spreman. Mama mi je nemom gestikulacijom dala znak da ne pristajem (specijalan znak koji samo mama ume da izvede: skupiš usta kao da cokćeš, ali ne ckneš nego ti kiselina izađe na oči i na rukave, a onda se kao opustiš, zapališ cigaretu i gledaš dal se azot vezao za mahunarku).
Ovaj događaj Džonijevog pada pred samim ulazom, nakon toliko pređenih jardi, se u porodici prepričava već nedelju dana pa usled silnih uticaja sa raznih strana nisam imala objektivnu sliku। Baka je u više navrata potvrdila da je tata iz Krnjače krenuo oko 11 uveče, ali bez bicikla, pa joj je nejasno kako je s bicikla pao (doduše, bicikla u Krnjači nema, a i komšinica Lepa je tatu videla sa svog balkona negde oko jedan noću kako se po biciklo vraća। Dakle, gde je Džoni bio u međuvremenu? I gde je bio biciklo?) Gosn Bane, inače muž od neke Mice iz bakine zgrade tvrdi da je tati oko 10 uveče savetovao da biciklo parkira u šupu i prespava u bakinom stanu, što ga tata očiglednonije poslušao।
(Par dana posle se neki Aca iz bakine zgrade požalio da je Bane iz šupe koju je tati nudio za biciklo izvuko njegovu odličnu rakiju iz koje fali oko pola! Mica je kenjala Banetu.)Mama je zaspala oko devet, pa sve posle toga ne zna, iako se sa Džonijem čula oko pola devet i obećao joj je da će voziti pažljivo.
Kako bilo, narednih nedelju dana, nakon što je baka, posle savetovanja s komšilukom ustanovila da Džoni apsolutno nije normalan, a svojim očima je iz autobusa 43 videla kako se kocke nezgodno spajaju na Pančevcu i kako nisu dobre za bicikliste, baka je rekla da više na biciklu neće da ga vidi kako ulazi u Krnjaču! Mama je tati zabranila pivo. Baka je zabranila celom svetu naprezanje mišića!
Dobra vest je da se Džoni oporavio.Dakle, Džoni, vozimo sutra!

Prvi drugi


Danas je prvi, pa kapiram da puno ljudi koji su podstanari daje kiriju (izuzev ako nemaju dogovor da kiriju daju recimo 15. u mesecu). Da sam neki drugačiji ludak, tražila bi da se svaki prvi u mesecu obeležava kao Dan podstanara, il tako nekako. Ali neću o tome, nego me podsetilo da razmislim kakve sve čovek može da ima odnose sa svojim gazdama. Ako izuzmemo one u kojima su gazde stvarno skotovi, a o kojima sam samo slušala, moram da priznam da sam ja do sada uglavnom imala sreće. Ipak, ono što oću da kažem, čak i kada su gazde sasvim OK, čak i kada imam pare da im odnesem kiriju, imam neki osećaj nelagode kada treba da se nađem sa gazdom stana u kom živim. Posebno kada su ljubazni. Recimo, gazda ovog stana u kom živim, se na početku pokazao kao veoma ljubazan lik, pa sam prvih mesec dana dobijala te ponude da mi u stan unesu krevet (kog nije bilo), pa ogledalo (kog nije bilo), na šta je moja mama sve vreme ponavljala, osećajući valjda istu neprijatnost ko ja: ma ne treba njoj ogledalo! E, to mi je bilo dosta smešno. Kao, brate, izvini što je podstanar! I ne treba joj ogledalo da se vidi! Pošto je primetio ovaj talas apsolutnog negodovanja, gazda je povikao, pa treba ti ogledalo bre!
Uglavnom, otkuda ta neprijatnost? Iako plaćate kiriju, imate stalno (tačnije oko prvog u mesecu) utisak da živite na tuđoj teritoriji, da ste tu gost, da ste privremeni, da nešto prljate tuđe, koristite tuđe... Otuda, kad god na mobilnom vidim broj gazdin, prva reakcija mi je: šta sam sad zasrala. Mislim, što bi inače zvao. Oni obično zovu kad hoće da vam povise kiriju, da jave da pravite veliku buku, da s vas nešto curi, cvili, buči, muči druge. Eto. I onda se ja ne javljam. Al, opet, kad dođe prvi, sve me sačeka. Isto, kada vam traže da prinesete sve račune, mene uhvati neka trema, iako znam da sam ih sve platila.
Poenta je da je s agazdom stana u kom ste podstanar nemoguće biti prijatelj i to sam danas shvatila kada mi je nestalo svetla na hodniku i kad sam u onom mraku tražila svetlo. Odma sam pomislila: treba li ja da kupim sijalicu. Da živim u svojoj zgradi, bilo bi me baš briga. I zapravo, meni su uvek bile najviše potaman one gazde koje se ne javljaju, koje se ne interesuju ni za stan (čak i kad mu izbije neki kvar), koji su nevidljivi! Imala sam samo jednog takvog gazdu. Naprosto, oni koji prećute da niste svoj na svome, da oni to ne znaju.
Pošto ceo post i tako nema puno smisla, prihvatam onu tezu odozgo koju sam olako odbacila misleći da ću reći nešto pametnije (kad rekoh, neću ja o tome). Dakle, tražim da se 1. april proglasi Danom podstanara! (mož i neki drugi prvi...)