среда, 27. новембар 2013.

Želite li ružu?

"Hiljadu i dvesta? Pa, reko', deco - a, bili su mladi - 'de nađoste tih dvesta?" (Baka)

Stojim ispred trafike i brojim sitan novac da uplatim dopunu. Prodavačica razgovara preko telefona i nekome sa one strane kaže da ima mušteriju. Gleda u moj sitan novac i pita šta mi treba, ja kažem dopuna za 064, ona još jednom baci pogled na novac u mojoj ruci, pa kaže da joj ne radi aparat. Odmaknem se i čekam bus. Posle dva minuta, do iste trafike stiže druga mušterija i traži dopunu za 064. Prodavačica ga usluži.
Na obodu naselja u kom živim, baš tamo gde ima mostić koji podnosi par tona, redovno prenosim sitan novac – kad se sve radnje u okolini zatvore ta radi, kad niko ne prodaje pivo tamo ga prodaju, kad ti treba dopuna, jedino tamo možeš da je uplatiš a da ne pešačiš još deset minuta uzbrdo. I sve je papreno skupo. To je radnja za prvu pomoć u koju, kad god uđem, sebi kažem da više nikada neću ući. Zašto? Jer, gazda radnje (a, radnici se često smenjuju i uvek imaju izraz lica prezrivo izmučenih - “ako je meni loše, tebi ima da bude još gore” mučenika), svaki kupljeni artikal proprati komentarom čijoj gorčini ne bi bio ravan ni vlasnik svratišta iz Dikensovog romana.
Kad se zapitam čemu taj jed u konstatacijama tipa: “Ako želite samo dopunu nadam se da ste pripremili sitan novac. Ovde svi dolaze samo po dopunu”,shvatim da kod njega ljudi zaista kupuju samo dopunu i pivo posle deset sati u improvizovanoj kafanici sa drvenim klupama pod tremom. I uvek se pitam zašto, pobogu, taj čovek uopšte prodaje hleb. Kad mu zatražim hleb, on još stručno (uz blag osmeh koji sebi verovatno odbija od svoje STR plate) upita: “Hoćete li ružu?” Naravno, ne cvet, nego hleb u obliku ruže – veoma gnjecav, skup i prevelik čak i za četvoročlanu porodicu.
Par godina ranije, u jednoj privatnoj prodavnici u naselju Višjica gde sam živela, ukoliko bi zaboravio da kupiš osnovne i one druge namirnice u gradu, bio si osuđen na malu privatnu, porodičnu radnju u kojoj su prodavali sve – od svežeg povrća, preko cigareta do praška za pranje veša. Ali, ne i dopune! I oni su se ljutili ako uđeš samo po neku sitnicu. Nisu bili retki komentari: “Ne primamo sitan novac. Ovde dolaze mušterije koje puno kupuju.” ili “A, vi samo hleb jedete?” i tome slično. A, ja mislila da trgovci vole svoje mušterije. Da vole sitan novac. Pitam se kako bi se provelo dete kada bi, kao deca kakva sam ja bila u vreme svog balavog detinjstva, ušlo u neku današnju privatnu prodavnicu u predgrađu i zatražilo žvaku na komad. Verovatno bi ga prijavili policiji kao neizdašnog potrošača i njegove roditelje koji ne kupuju na veliko prijavili obližnjoj Poreskoj službi.
Živeći po predgrađima, susretala sam, naravno, i pristojne prodavce na malo, koji se raduju svakoj mušteriji i dočekuju je bez prezira makar kupovala i dve šargarepe, ali daleko je više prezrivih pogleda u silnim prilikama kada se ne kupuje na kilo već se u radnje ili na trafike ide samo da bi kupio nešto sitno, usitnio novac, doneo sitniš da ti ukrupne ili, ne daj bože, poželeo da uplatiš dopunu od sto dinara.
U osnovnoj školi “Sveti Sava” koju sam pohađala, imali smo nastavnicu fizičkog koja, na prvom mestu, nije bila žensko i užasno me je zbunjivala svojim poslovno-mačo-degenerisanim uvlačenjem u dupe deci bogatih roditelja i mafijaša. Jednom prilikom, u dvorištu se, ničim izazvano, makar za moje ondašnje pojmove, pojavio tadašnji predsednik države Slobodan Milošević sa svojim sinom. Našavši se u dvorištu, posmatrala sam kako se crte lica moje nastavnice fizičkog razmekšavaju, kako njene grudi ispod dizelaškog duksa narastaju i kako ona, uprkos kratkoj kosi i predatorskim crtama lica, počinje da liči na žensko. Jednostavno, ljudi su fini, lepi i ljubazni onda kada to moraju. Ili kada misle da moraju. Ono što posebno vređa u ovoj glupavoj hijerarhiji jeste ta vera u male ljude. Verujemo da siromašni, mali, jadni, podređeni umeju da cene dobrotu, a onda nas iznapušava i, zbog sitnog novca, odjebe nekakva siromašna prodavačica na trafici da bi potom, bez problema, uslužila lika koji je bio samo toliko u prednosti da nija brojao svoj jebeni novac pred njom.
Činjenica je da niko ne želi sitan novac iako svi apeluju da se isti predaje, prebraja, ne gubi, koristi, štedi, uzima u obzir, vrednuje. Novac je u Srbiji, a verovatno i drugde i dalje vredan samo ako ga ima mnogo. Čovek je u Srbiji, a verovatno i drugde i dalje vredan samo ako je uspeo da zašilji svoj kurac pred pedesetak očevidaca.
Beda se dalje širi u licemerje, budući da mlada pokolenja ili preziru siromaštvo i štednju ili joj se prekomerno dive kao nekakvom božanstvu prezirući sa druge strane bogataše i mafijaše. Između onih koji veličaju “malog sirotog čoveka” primoranog da radi na trafici, u stvari prezirući svakog ko ima manje od njega samog, i onih koji pljačkaju šta stignu, čoveku ne ostaje ništa drugo nego da pita: “Primate li sitan novac u ovoj zemlji izobilja i pravde?”

субота, 09. новембар 2013.

Slep kod naočara

Slep kod očiju”, glasi narodna izreka koja se obično koristi za osobe kojima se nešto dešava pred nosem, a oni ne shvataju smisao tog zbivanja. Često se koristi da naznači propust, kako pozitivnih pojava (recimo, nekom se oko nogu mota neka lepa žena, a on je ne primećuje kad krene do šporeta) tako i negativnih (kad se nekom radi o glavi, a on izlazi napolje bez puške il makar nekog hladnog oružja). Ali, poslovica datira iz vremena dok smo bili pod Turcima, dakle – pre Kineza. Iz vremena feudalizma – dakle pre prvobitne akumulacije kapitala. Iz vremena pre naočara.

Dok smo bili pod Turcima, stvar sa očima je bila laka, jer sa njima valjda nisi ni imao problem dok ti ih ne iskopaju. Međutim, sa dolaskom Kineza, naš je narod čuo za dioptriju i prihvatio mogućnost da neprijatelja ili neku lepu pojavu ne vidi dok ne pazari naočare. Uz to, problem očinjeg vida naše nacije postao je i globalni problem jer su od nedavno počele da se daju pare za “opismenjavanje” malih nacija, te i za “progledavanje” istih. Glavno je da je vremenom dobar deo nacije izgubio zdravstveno osiguranje...

Previše faktora koje treba uzeti u obzir, a možda je glavno napomenuti da ovaj tekst piše ćorav čovek.

Naime, moja dioptrija je počela da raste još u vreme kada smo “slepo” (sad mi ova reč zvuči nekako simbolično, da ne kažem sablasno) verovali u zdravstvene institucije i kada su se, makar za decu mog tadašnjeg uzrasta, za dijagnostikovanje ćoravosti koristili isključivo te državne zdravstvene institucije, tipa Dom zdravlja, a za utvrđivanje iste - određena procedura, nrp. širenje zenica, buljenje u mozaike sastavljene od raznobojnih pločica u hodniku tog istog Doma zdravlja sve dok ne prestaneš da veruješ u spoljnu realnost i, onako oslabljen, ne počneš da se oslanjaš samo na antičko klepetanje lekarskih klompi iz daljine.

Koje idu do kartoteke - posebno odvojena prostorija u kojoj niko ne stanuje, ne ručava, ne sedi za kompom, u kojoj su pohranjeni samo papiri sa istorijama naših bolesti. Da bi došli do tvog slučaja i tvoje dijagnoze, imao si proći čitavu inicijaciju u vidu retro SF aparata kroz koje gledaš sedeći na ivici kreveta sa točkićima, pokrivenog pocepanim belim čaršafom kao Džefri Fermin ispod Vulkana Malkolma Laurija. Imao si vremena da razmisliš o nevidljivom svetu ispred sebe, da se, kao kakav android adaptiraš na naočare.

Naočare! Za njih si morao otići u čuvenu Optiku iznad Slavije u koju se nije ulazilo da se bira ram za stakla, nego sa receptom, kao u apoteku. Estetika je, ukoliko vam je uopšte bilo stalo do iste, dolazila tek na kraju – pošto se proveri je li utvrđena ćoravost baš vaša, a ne nečija tuđa, te da li ram na koji ste bacili i tako ćoravo oko pogoduje vašoj dijagnozi ćoravosti sa obzirom na vidno polje koje taj ram omogućava i pošto se roditelji, koji smatraju da će vas ćoravost, kao grip, proći, ne priviknu na činjenicu da treba da investiraju u nešto što će vam trajno promeniti lični opis (isto im, doduše, ne smeta da investiraju u zlatne minđuše veće od uveta deteta od tri meseca, al ajde). Tačnije, granica između vidljivog, poluvidljivog, te totalne ćoravštine bila je donekle domen medicine, i bila je, da se neko ne uvredi – jasna! Uprkos tome što ste polućoravi, mogli ste verovati da je ostatak sveta, makar oni koji se vašim ćoranjem bave, donekle pri očinjem vidu.

Zapravo, ne sećam se kada je ludilo sa naočarima počelo da se širi mojom bližom okolinom. U mojoj porodici. Najednom su oko mene, svi članovi moje porodice, počeli da nose kutijice za naočare, potom i naočare, potom... Ali, ne žurimo. Bog je krenuo redom.

Naime, sve je počelo od toga što je sestra stala na neki tatin okvir “za daljinu”, kada su i majka i baka, spremno, kao u vesternu, isukale svoje komplete naočara guzeći se da na tepihu ustvrde nepovratnu štetu. Tada su obe otvorile svoje tajne torbe, pokuljale su firmirane futrole i svakome, pa i meni, bilo je lako prebrojati porodični fundus naočara. Baka je u tom ključnom trenutku imala tri para plus jedan za specijalne prilike (malo zelenkast, koji je uporno pokušavala da nagura oko tatine glave predlažući mu kako da ga, po principu poluge, raširi), majka je odnekud izvukla moj nekadašnji, stari okvir (da bih kasnije saznala da je čak, neko vreme, nosila i moja tadašnja stakla neke tadašnje dioptrije), da bi potom odnekud izvukla još neka dva okvira (stakla idu đuture) koja je pazarila, ali joj nisu odgovarala stakla, kako tvrdi, pa je pokušavala da se istim trampi sa bakom. Tada su mi postali sumnivi!

Kada je sve ovo sa porodičnim slepilom prekardašilo, upitala sam ih kako to da tako lako rešavaju probleme nestalih i polomljenih naočara i saznala da oni, kad se okupe, ponesu po uzorak - baka isproba recimo mamine, ustvrdi da joj odgovaraju, a za mamine naočare tati, koji je svoje polomio da njene, koje on proba, kaže da mu “ode glava”, onda mu baka da dvesta dindži, pa on tu tarifu da mami, koja tati da svoje, a sebi kupi nove naočare na pijaci. Kod Kineza. Bira ram, kao gaće, a ako ram odgovara, onda prodavac pretraži takve ramove koje ona isprobava pa zajedničkim snagama ustvrde kroz koji najbolje vidi.

Kada ja, kao pošteni slepac, na ovakvo trange-frange podilkanim i kažem da neću tolerisati takvo odsustvo racija, majka mi posavetuje da ćutim. Jer, u stvari – kod bake, tamo preko mosta, ima neka radnja koja je optičarska, prodaju ramove, utvrde ti dioptriju, izrade stakla i uguraju u ram i sa sve futrolom dođe te – hiljadu dinara! Ali, kada odeš kući, isprobaš te iste naočare - “ode ti glava”.
Kada pomislim – sad ću da napišem fenomenološki tekst o tome kako se očinjim vidom diluje, kako je to znak kraha zdravstvenih institucija i, da se ne lažemo, u isto vreme krah humanog društva, jer - ko ne veruje u bolest ne veruje ni u zdravlje... zvoni mi telefon. Majka me šalje kod bake da pokupim neke nove nemačke lekove protiv bolova. Baka nabavila od komšinice Lepe koja inače, preko svog brata koji živi u Nemačkoj, diluje zavese, patike i biljni sir. Lek je isprobala i kaže da deluje.
Onda se prešaltam na potrebu za pisanjem teksta o široj fenomenologiji - kako je kapitalizam generalno progutao zdravstvo otuđivši ga od sopstvene svrhe. Naposletku, kada vidim...

Tu mi otpadne staklo iz desnog ćoravog oka, jer se večito otšrafljuje...

U stvari, šta ako se firma koja je meni prodala naočare samo, preko navodno određene dioptrije bori protiv Kineza koji prodaju prave naočare sa pravom dioptrijom koja zapravo leči strah od bolesti i od smrti?