Problem je u tome što kad izađemo u grad, uvek neko od nas bude tužan

Strah od smrti je davna pojava. Imam je. Selin mi laska kada kaže da samo ljudi koji imaju maštu mogu da zamisle svoju smrt, pa da se za nju, u skladu sa istom, spremaju deset, dvadeset ili više godina ranije (nemam ništa protiv priprema, nadam se da ću maštati još pedeset, ili makar 45 godina, ako može do kraja života koji će doći za nekih 80!, ako medicina uznapreduje). Svi mrze lekare, i ja ih mrzim, ali želim da mi kažu da je sve sa mnom u redu. Od toga je sve počelo, od trenutka kada sam shvatila da mi to ne mogu reći, da će sve biti u redu. I od tada im se stalno vraćam. Za svaku sitnicu. Taman kada pomislim: ok, čak i ako sutra umreš, ili ako ti kažu da imaš još mesec dana, možeš biti heroj, možeš šetati pored obale, voleti svaki trenutak, prezrem svo to sranje i poželim samo da živim još duže! Ne želim da cenim te bedne trenutke, i prilično se iznerviram kada od sebe zatražim to uživanje u budalaštinama. Oću da budem što duže sigurna. Onda ide treći krug kako je sve to sasvim besmisleno, što uopšte o tome razmišljam. Zapravo, spase me kada me neko pošalje po novine.

Stoji ta uteha da sam hipohondar, ali to što si hipohondar ne garantuje ti i da si zdrav, jer ti se možeš patološki brinuti da nešto s tobom nije u redu, a da u isto vreme stvarno nešto nije u redu. Odnosno, to što si hipohondar, ne garantuje ti da si zdrav i da nećeš ubrzo skapati. Zato mi je gadno kad me strpaju u taj koš, jer onda ispada da gubim zdravstveno osiguranje ili red pred šalterom, tako nekako. Nije meni problem da trpim strah, stalno ga trpim, ali ipak sve vreme mislim d ato što ga trpim stoički garantuje spas. Od trenutka kada mi je palo na um da to ne mora da znači, sve se skenjalo. Meni je, shvatam, problem da za tu patnju ne dobijem za uzvrat zdravlje. Mene su učili da ako se više brineš, duže živiš, pošteniji si i bolji, a onda sam, vremenom, uočila tu crnu zmiju koja se odvija pored mene i vreba me, uprkos mom poštenom strahu i brizi. Tu zmiju koja mi ne garantuje da ću živeti zauvek i da, ako sam neki pošten i mali lik mogu da živim zauvek. Od kada mi je to palo na pamet, ne napušta me ova mogućnost. Sama pomisao na nju, u mojoj glavi razbokorava se u čitav niz mogućih smrti. One počinju od kraste na nozi, ili od crvenila oko mladeža, nekada od blagog grebanja u grlu, nadutosti žlezda li nekog desetog sranja. Gledam ruke i one se najednom pretvaraju u nekakva čudovišta, pada mi na um da bi najednom na prstu moglo izrasti nešto toliko strašno, nešto u čemu je sav užas ovog sveta i da ću se samo u mestu...

Onda pustim neku pesmu i uvek me začudi kolko sitni kretenizmi mogu da me, na trenutak, uteše. Recimo, pomisao da neka budala misli na mene, da ću sutra jesti paprike sa sirom, da ću se konačno učlaniti u biblioteku ili napisati neki do jaja tekst. Onda opet pomislim: e, budalo, ali ipak će ti usred toga pozliti i biće to znak da si nagrabusila. Onda opet red šampita koje me raduju i tako redom. Od budale do budale i sve vreme se pitam koliko ću zaista dugo živeti i oću li zaista umreti u mukama i da li ću zaista, do tog trenutka, išta znati i zaista odahnuti od straha. Zapravo od te preterane želje za životom.