Naknada?

Pre neki dan odem do Biroa na „redovno javljanje“. Sačeka me žena, prilično sređena po čemu odudara od većine službenica na ovim mestima (ranije sam bila na Birou na Gundulićevom vencu), nadrndano mi, pre nego što sam išta izustila, kaže "Sačekajte". Onda, jednako vojnički, pita: „Šta vam treba?“ Ja, rekoh, ona uze, bez reči, potrebna dokumenta. Kucka, gleda. Najednom joj se promeni izraz lica, odobrovolji se. Kasnije ću shvatiti – zato što joj se moje zanimanje, inače jednako nepotrebno na tržištu rada kao i ostala, svidelo, i učinilo valjda dovoljno gospodskim da sa mnom može da razmeni i koju prosto proširenu rečenicu, a ne samo nadrndane komande. I tako dobijem privilegiju – osmeh i ispovest. Počne ova gospođa, tako iz čista mira, da se meni, kao valjda stručnjaku za jezik, žali na nepismenost ostalih stranki. Kaže, zamislite, sada me zove čovek, podignem slušalicu i on samo kaže: „Naknada?“ I, šta sa tim? Gde je tu rečenica? Kakvo je to pitanje – naknada? Molim vas, pa ovaj narod je toliko nepismen. Eto, ja uhvatim sebe kako kucam drugarici sms i napišem: „Zovem te.“ Onda se trgnem i kažem sebi, šta to znači? "Zovem te?" Šta? Preko brda? Onda obrišem i kažem sebi, e, napisaćeš kako treba! I napišem, pozvaću te. Zamislite, koliko nas je ta lenjost iskvarila. Lupa pečate, produži mi „redovno“, pa mi vraća ona dokumenta i još dodaje: Vi sigurno to sve znate, ali evo dokle to ide. Recimo, pre neki dan dolazi žena, zadihala se, pita jeste li zatvorili (bilo je već dva sata), pa poviče, ja došla da produžim mužu! Tu se i ja zasmejem, jer je dobra šala. Ipak, dok izlazim iz ove sasvim besmislene zgrade, odzvanja mi to pitanje „Gde je tu rečenica?“, natopljeno divnim parfemom ove službenice. Ne, ne, nećete me zavarati, pravo pitanje je ipak, kako reče onaj „nepismeni“: Naknada? I, da, gramatički, takva rečenica postoji. Ona je deo ranije priče i celog konteksta koji se ova službenica pravi da ne razume, ujedno se praveći da njen posao ima nekog smisla i zahtevajući određenu skramu pristojnosti, jezičke pravilnosti u sasvim nepravilnim društvenim okolnostima. Ono što jezički buržuji poput nje ne shvataju jeste da je jezik živa stvar i da "oboljeva" baš kao i društvo, baš kao i čovek. Može vrlo lako izgubiti i smisao. Postoje okolnosti u kojima je nepravilno govoriti i pisati jedini način da se bude iskren, jasan. "Naknada?" je rečenica ne nepismenog, nego onoga ko već sve zna, a mrzi ga da ponavlja fraze. Ne samo da ga mrzi, već organski oseća da nema smisla govoriti. A, ako ćemo praviti nešto dužu rečenicu, pravo pitanje bi zapravo bilo: „Djevo, gde je posao?“ (za muzičku podlogu hvala Prešlicavanju i odličnoj plejlisti :)