Stanje stvari

Ima mnogo stvari koje ja ne razumem. Tako kaže mama. Tata kaže kako je nešto apstraktno. Ne voli da me, kao mama, navodno potcenjuje i kaže da ja nešto ne razumem. On smatra da to nije dobro za moj razvoj i da me čini, kako kaže, “pasivnim”. Oboje se u stvari vade kad ih uhvatim u nečemu, pa me ćušnu u stranu. Međutim, kakva god da je, muka koja je mučila mog brata, koju je tata, kad sam ga pitao što se brat zalepio za kauč, nazvao «stanje« ima da se reši. Nema druge. Kad ga vidim kako sedi sam u sobi, ko popišan, osećam se nekako mrzovoljno. Nije da me je i pre «stanja« obasipao pažnjom. Ćušne me u prolazu, preko volje objašnjava pravila kad gledamo utakmicu, a i sam gunđam kad nas mama natera da me on pokupi iz škole. Opet, sad kad je sve to prestalo i kad me uopšte ne primećuje, ni da me ćušne u prolazu, nekako mi se sve srušilo. Izem ti ovaj život, mislim se.

A, bilo mu je baš prigustilo. Bio je raskinuo sa devojkom, nekom Biljanom. O tome se u kući, kao i obično, ništa nije pričalo. Svi se prave ludi, a brat danima nigde ne izlazi, slabo jede, ništa ne priča i stalno pušta jednu te istu pesmu. Ne razumem reči, ali kapiram da govori o tome kako da preživiš kada te ostave. Ko da pa imaš drugog izbora, mislim se, samo ti treba da ti neko još kenja o tome. Moji nisu nameravali, kolko sam uspeo da vidim, ni prstom da mrdnu. Obilaze ga k'o da se uneredio, uđu na prstima i ostave mu supu kod kauča k'o kad su na pokojnog dedu ređali pomorandže kad je jesenas umro. Čujem mama priča da hoće da mu daju prostora. Prostora da odapne, mislim se. Svi su se usrali. Provalio sam ja njihov bedni plan i tad sam shvatio da moram da uzmem stvar u svoje ruke.

Mislili su da sam izašao, ali ja sam namerno samo zalupio vratima i ostao u predsoblju. Nije neka caka, ali kod njih pali. Ne primete ni krupnije gluposti. Virim. Koje “stanje”. Moji oboje pripalili cigarete, viju se dimovi između njih ko između dva jadna Indijanca. Gledaju jedno drugo ko popišani. I ide ovako:

Tata: Opet nije jeo?

Mama: Ništa.

Tata : mmmda.

Mama : Ne znam.

Tata : Proći će.

Mama : Misliš ?

Tata : mmmda... to je samo... stanje.

Onda oboje povuku po dim da dobiju na važnosti. Mislim se, da baš ćete mu pomoći i izletim napolje zalupivši vratima. Nije me bilo briga što sam za njih već bio izašao pre deset minuta.

Šta sam imao? Skoro ništa. Eto, znao sam da će se bratu olupati o glavu što me uvek isteruje kad ta Biljana dolazi. Njega ništa nisam mogao da pitam. Ne shvata me ozbiljno, mogu da zaradim i batine. Osim toga, brat je, u naletu besa, kad je «stanje« počelo, spalio sve što je od nje ostalo. Uspeo sam da spasem gaćice, jer sam znao da će mu posle biti žao. Sad bi mi dobro došle da ga obradujem, ali mi ih je mama našla u rancu. Zamalo što užinu nije uvila u njih. Naravno, ništa mi nije rekla, samo sam primetio kako me ona i tata odmeravaju preko supe, prave se ludi. Pitao sam se šta bi rekli da sam povikao: ko mi je uzeo gaće iz torbe! Uglavnom, ono malo tragova sto je ostalo od Biljane, po neka dlaka, ižvakana žvakaća guma ili trag karmina na bratovljevoj majici, moja je mama uklonila energijom pitbula. Prvi put kad je brat morao da se izdvoji ispod tapeta zida i ode da piša, mama je uletela u sobu natovarena usisivačem i svim mogućim sranjima za dezinfekciju koja reklamiraju u pauzama za njenu glupu seriju i iz sobe uklonila sve tragove. Ko da je znala šta smeram. Prosto mi nisu ostavili nikakvu šansu da započnem istragu, ništa. A ni bratu nije mnogo pomoglo. Ost'o je ko neka rana koja krvari i kvari se iako su dezinfikovali sve oko nje, da ti srce stane. Nije mi bilo ni do čega. Nisam imao sa kim da radim u toj kući. Nisam hteo da se s njima pretvaram da je sve kao pre nego što je ta mala ušla u život mog brata. Morao sam da izbacim to iz sebe, da isteram stvari na čistac.

Izašao sam iz kuće. Pokušavao sam da se setim nečega što znam o toj maloj. Osim toga da se zvala Biljana, kao gomila drugih i da je imala dobre sise. Možda nisu bile prave. Misli, govorio sam sebi dok sam čekao da se dosadni sivi oblaci već jednom prelome i saspu mi kišu za vrat ili da mi se skinu s grbače. Kupio sam paklo žvaka, da razgibam mozak. Volim one s ukusom jabuke, samo što odma' izgube ukus. Hrabro, momče, mislio sam u sebi, znaš ti tu Biljanu. Ne može da bude mnogo drugačija od ostalih žena. Po pravilu, sve hoće da smršaju, znači treba da pokrijem mesta gde se to radi, sportske terene, bazene. Onda, sve se one doteruju: obići salone, radnje sa svim onim sranjima za kosu, lice, valjda onda i butike. Ne ide, što sam više mislio u tom pravcu, ispadalo je da ću uspeti da je privedem za sto godina, a do tad će mog brata da pojedu stenice iz dedinog kauča i mama će ga usisati sa sve prašinom da ukloni tragove. Meni će verovatno da zaleme usta da nikom ništa ne pričam I ugušiti me cigaretama. Treba da mislim obrnuto: po čemu se ta ženska razlikovala od ostalih? Tu ima manje stvari, onda ću za njih da se zakačim i da joj uđem u trag. Hodao sam ulicama. Znao sam da sam beznadežan slučaj, jer što sam više mislio morao sam sebi da priznam da sam budala što se igram detektiva. Nisam se uopšte sećao lica te Biljane. Nije me zanimalo, a i brat ju je provodio kroz stan kao što ja ispod jakne švercujem igrice i stripove.

Mamlaz je projurio pored mene kao furija. Posrnuo sam k'o pijan i da povratim samopoštovanje, okrenuo se da ga ispratim jednim opakim pogledom. Više sebi nisam smeo da dozvolim. Video sam da je odjurio u pravcu bioskopa gde ga je čekala neka cica. Dok su se ljubakali, a ja se ko budala umesto njih brinuo što će da im počne film, ili još gore da im promaknu inserti koji idu pre, video sam da ona nosi duksericu koja mi je bila poznata. Niko osim mog brata nije imao takav duks. Obožavao ga je. Dao je sve što je uštedeo da je kupi preko neta. Bila je velika, teget, sa natpisom koji nisam razumeo, ali sam upamtio sliku: čovek koji pika loptu. Molio sam brata da mi je da da je obučem za školu, hteo da se pokažem. Nije dao. Nešto me secnulo ispod rebra kad sam video da ju je dao, i to zauvek, toj Biljani. Pre nego što ju je onaj mamlaz, sa šakom na dukserici mog brata, uveo u bioskop da kao gledaju film, pojurio sam za njima. Upao sam u bioskop i okretao se ne bih li ih ugledao. Ni traga od njih. Samo neki brkati, debeli na vratima. Isprečio mi se i tražio mi kartu. Nije hteo ni da čuje za moje razloge, samo mi je dao znak rukom da se čistim.

Džumio sam na izlazu da ukebam ono dvoje na delu i da duksericu vratim bratu, nadao se, možda je kao trofej dobijem zauvek, ali u onoj gužvi i na kiši, nisam uspeo da ih vidim. Bilo se već smrklo. Opučila kiša da izgledam još jadnije. Nabio sam kapuljaču na glavu i krenuo. Uopšte mi se nije išlo kući. Šta mi je ovo trebalo? Pomisao na brata u tapetama padala mi je za vrat kao kiša.

Ušao sam u stan. Ništa nisam uradio. Osećao sam se kao govno. Nije mi se ulazilo u sobu kod brata. Moji su hrkali, dva valjka pored navijenog sata. Nasuo sam čašu mleka i popio je naiskap. Onda još jednu. Sa gađenjem sam odgurnuo načetu paklu cigareta i zakunuo se sebi da nikad neću pušiti, kol'ko god da stanje postane apstraktno, jebalo ih ono. Sedeo sam osvetljen svetlom iz frižidera kao poslednji i mrzeo sebe što sam jedini budan. Onda sam čuo kako se vrata bratovljeve sobe otvaraju. Ušao je u kuhinju. Bio je bled, ali ne tol'ko k'o tapeta, više kao da je sastrugao nešto sa lica. Ruke su mu izgledale nekako skroz prazno. Prišao je frižideru, uzeo tetrapak, nagnuo iz njega da pije i kad ništa nije izašlo, bacio ga u kantu.

“Popio si sve, govnaru”, ćušnuo me u prolazu i otišao u sobu. Učinilo mi se da sam video mali osmeh. Skupio sam noge na stolicu. Sačekao sam da ispod vrata bratovljeve sobe nestane pruga svetla. A, onda sam dremnuo.