Tri kubika

Prvi – Dragan

Iz udoline dopire zvuk motorke. Kad čovek pogleda u brdo – stameno i moćno, zvuk motorke deluje kao da neko para porub suknje. Iako proređena, šuma i dalje miruje u izmaglici, kao prkosni dečak kog šišaju.
Dragan prvo obara drva, pa ih pusti da se svale u potok, a onda ih volovima izvlači uzbrdo, do kuće gde ga čeka kamion, kupljen od otpremnine iz Energoprojekta. Kad čuju da se Dragan vratio na planinu, seljaci kažu „lud je“. Za kubik u Valjevu dobija tri hiljade, a u Beogradu četiri. Da li mu se isplati.
Kad prođe putem, pa ustavi volove se kojih se uzdiže para, Dragan, onako žilav i mršav, sa lancem u rukama, deluje kao koren koji je vetar odvojio od starog stabla i njime mlatara usred pustog brda ne bi li stablo iščupao. Ni da se vrati u zemlju, ni da prekrene drvo.
U noć, kad se iznad Draganove kuće izvije dim, seljaci pričaju da je kao dečak pobedio šizofreniju. Kažu, ležao je u Beogradu, iza rešetaka. Kažu, kad mu ko dođe, on se lepo upita, al u neko doba pruži ruku i kaže „Eno Mića!“. Kog niko ne vidi.
I niko ne zna kako se Dragan izvukao iz Beograda. Ko ni onaj vetar što njime mlati na brdu. Jal pod zemlju, jal na vrh brda.

Drugi – Vida

„Nemam slatko. Pravila sam od kupina, al već dve godine nisam“, kaže Vida dok saginje glavu nekih dvadeset santimetara da ne udari temenom o niski plafon kuće.
Kada je prvi put došla tu u komšiluk, u očevinu svog muža, plašila se zmija. Kuća je podignuta na temelju od tri reda kamena kroz koji su se zmije lako uvlačile pa ih je nalazila i pod jastukom.
O praznicima, a i inače, visoka i stasita Vida, nije izgovarala reč „zmija“. Ne valja se, kažu, to ni izgovoriti.
Dok vadi poslednju cigaretu iz kutije, osluškuje. Sada već razlikuje huk potoka podno brda od zvuka koji voz ispušta probijajući se kroz tunel. Očekuje večernji kojim treba da joj dođe muž Mićo i donese cigarete. Propušila je pošto je u otišla penziju. Ranije, u hotelu u kom je radila, nije puno pušila. Sad, na planini, očas nestane struje i šta čovek da radi nego da puši. Mićo se vraća iz Beograda gde je išao na ultrazvuk nakon operacije debelog creva. Tumor ga nije uplašio. I dalje pije.
Prinosi cigaretu ustima, pa opet zastane. „Koji je danas dan?“, pita. Baci pogled na kalendar. „Lučindan.“ Pripali.
„Na današnji dan, pre dve godine, ujela me zmija.“ Povlači dim i zagleda se u mrak iz kog svakog časa treba da naiđe Mićo sa cigaretama. „Nije zmija. Poskok.“

Treći - Obrad
3.april 1977.

Draga moja majko, ja sam zdravo što i vama želim. Evo me u ovoj pustinji libijskoj, a premda sam ti reko da ću doći u maju, pre jula me nemojte pogledati. Pisalo mi je dijete Dragan i od njega sam čuo da se tu po selu šire razni abrovi o meni i mojoj mladosti. Reci tvojoj snaši, mojoj Gogi, da u te priče ne vjeruje. U tu svrhu, šiljem ti ovu pjesmu da joj pustiš da zna da je ona meni jedina: http://www.youtube.com/watch?v=q7YPKuQszMI&feature=related

Kako mi je dijete Dragan javilo, proljeće je tamo rano stiglo, pa će i ljeto valjda rano doći. Livadu morate sraditi kako znate, ako treba pozajmite se, a ja ću pare poslati. Opet kažem, pare ću poslati po Miću, al one prije mene ne mogu stići. Strpite se. Stoku nemojte prodavati, jer neću da, pored svoje stoke, idem po selu i tuđe janjce kupujem. Ako vam mala Vida more preći da nešta pomogne, reko sam joj doneti raznih poklona i to neka znate.
Livadu sradite i čuvajte našu stoku. Eto mene u julu mesecu, pa ćemo spremiti i tri kubika drva.
Vaš Obrad.