Danas je prvi, pa kapiram da puno ljudi koji su podstanari daje kiriju (izuzev ako nemaju dogovor da kiriju daju recimo 15. u mesecu). Da sam neki drugačiji ludak, tražila bi da se svaki prvi u mesecu obeležava kao Dan podstanara, il tako nekako. Ali neću o tome, nego me podsetilo da razmislim kakve sve čovek može da ima odnose sa svojim gazdama. Ako izuzmemo one u kojima su gazde stvarno skotovi, a o kojima sam samo slušala, moram da priznam da sam ja do sada uglavnom imala sreće. Ipak, ono što oću da kažem, čak i kada su gazde sasvim OK, čak i kada imam pare da im odnesem kiriju, imam neki osećaj nelagode kada treba da se nađem sa gazdom stana u kom živim. Posebno kada su ljubazni. Recimo, gazda ovog stana u kom živim, se na početku pokazao kao veoma ljubazan lik, pa sam prvih mesec dana dobijala te ponude da mi u stan unesu krevet (kog nije bilo), pa ogledalo (kog nije bilo), na šta je moja mama sve vreme ponavljala, osećajući valjda istu neprijatnost ko ja: ma ne treba njoj ogledalo! E, to mi je bilo dosta smešno. Kao, brate, izvini što je podstanar! I ne treba joj ogledalo da se vidi! Pošto je primetio ovaj talas apsolutnog negodovanja, gazda je povikao, pa treba ti ogledalo bre!
Uglavnom, otkuda ta neprijatnost? Iako plaćate kiriju, imate stalno (tačnije oko prvog u mesecu) utisak da živite na tuđoj teritoriji, da ste tu gost, da ste privremeni, da nešto prljate tuđe, koristite tuđe... Otuda, kad god na mobilnom vidim broj gazdin, prva reakcija mi je: šta sam sad zasrala. Mislim, što bi inače zvao. Oni obično zovu kad hoće da vam povise kiriju, da jave da pravite veliku buku, da s vas nešto curi, cvili, buči, muči druge. Eto. I onda se ja ne javljam. Al, opet, kad dođe prvi, sve me sačeka. Isto, kada vam traže da prinesete sve račune, mene uhvati neka trema, iako znam da sam ih sve platila.
Poenta je da je s agazdom stana u kom ste podstanar nemoguće biti prijatelj i to sam danas shvatila kada mi je nestalo svetla na hodniku i kad sam u onom mraku tražila svetlo. Odma sam pomislila: treba li ja da kupim sijalicu. Da živim u svojoj zgradi, bilo bi me baš briga. I zapravo, meni su uvek bile najviše potaman one gazde koje se ne javljaju, koje se ne interesuju ni za stan (čak i kad mu izbije neki kvar), koji su nevidljivi! Imala sam samo jednog takvog gazdu. Naprosto, oni koji prećute da niste svoj na svome, da oni to ne znaju.
Pošto ceo post i tako nema puno smisla, prihvatam onu tezu odozgo koju sam olako odbacila misleći da ću reći nešto pametnije (kad rekoh, neću ja o tome). Dakle, tražim da se 1. april proglasi Danom podstanara! (mož i neki drugi prvi...)
Нема коментара:
Постави коментар