Amundsenova putovanja

Kaže mi tata juče: jesi čitala o Amundsenu u novoj Nacionalnoj geografiji? Reko, nisam. I to je bilo dovoljno da Džoni otpočne dug, isprekidan monolog o osvajanju Južnog pola, o herojstvu, avanturi... Na kraju je izneo ideju da nas dvoje krenemo biciklima na Tibet. Tu sam već videla da je vrag odneo šalu, a i inače me iznervira kada Džoni krene da priča sam sa sobom. Pa sam mu rekla da je Amundsen jedna korporativna vucibatina, da danas ne bismo ni čitali o njegovoj avanturi da ga nekakva vlada nije poslala da zabode zastavicu nekakve države u nekakav sneg. Da on jeste avanturista, ali da bi eventualno otišao na neko drugo mesto, a da mi o tome ne bismo ništa znali. Da mi možemo otići a Tibet, al da za to nikoga ne bi bolelo dupe, niti bismo se upisali u pano heroja, niti bi to bilo išta značajno.

Ne verujem da je Džoni čuo išta izuzev mojih negacije: nije, ne može, nije da jeste itd. I samo na to je reagovao vrćenjem glave kao da razgrće neki amundsenovski sneg. I ponovo je rekao da zajedno možemo ići biciklima na Tibet. Pošto sam opet udarila u istu priču zaključivši da je danas nemoguće biti bilo čija poruka, Džoni je polako odustajao od Tibeta. Nabavio je novi polovni bajs samo za Krnjaču (da ne prelazi Pančevac) i pitao me da mu pozajmim ventile. Napomenuo je da čovek svaki dan valja da ide pet kilometara peške, da živi zdravo. Onda se pokupio i otišao.

Tek danas, nešto me natera da odem na sajt Nacionalne geografije i pročitam onaj tekst. Na pomen Amundsena setim se da je Džoni prvi put za ovog lika saznao u bolnici gde je dospeo nakon što se zadavio ljuljaškom u šupi na Vilinim vodama. Naime, ubeđen da je patentirao ljuljašku bez daske za sedenje, Džoni je stajao na jednom kanapu obešenom o krov šupe i tako se klatio. Sat vremena kasnije, našao ga je drug obešenog o kanap. I danas se prepričava anegdota kako je baka, pošto joj lekari nisu dali da vidi sina nakon operacije u kojoj mu je sečen grkljan, donela od kuće merdevine i sa ulice se popela na prozor bolnice da vidi maog Džonija. Onda se onesvestila, pala s merdevina i polomila kuk. Bakine koleginice su Džoniju na poklon u bolnicu donele knjigu „Amundsenova putovanja“.

I ako nikad ne odemo na Tibet biciklima, Džoni će uvek biti poruka. Za mene.