I dalje stoji osećaj da čovek živi u dve potpuno odvojene zemlje. Jedna, ona fejsbukovska, ušuškana, spremna je da odreaguje na apsolutno sve što prepozna kao govor mržnje, dok je druga neki nepoznati kosmos u koji svako od njih umače noge kao u hladnu vodu, a onda se dugo pere i o tome ništa ne govori. Jer misle da treba izvesti nekakvu alhemiju sa svojom dušom: izdvojiti samo zlato, svoje mišljenje, koje ne mora imati nikakve veze sa govnima ispred vrata. Ni sa samim sobom.
Spremnost ovih kometa da se ispale rečima i statusima na apsolutno sve što im ovih dana zaliči na početak kataklizme jednaka je njihovom kukavičluku da u svakodnevnom životu učine bilo šta što ih izdvaja iz mase, makar to bilo i ustajanje starijim ljudima da im se ustupi mesto u prevozu. Tako su, čim je izašla vest da je Mirjanu Karanović opsovao ministar kulture svi poleteli da se nad tim činom zgroze, iako je vest posle demantovana, a sama Karanovićka je valjda dala neko suludo objašnjenje šta se zapravo desilo (ako nekoga uopšte zabole dupe). I onda ide gomila onih napisa: jao, sram ga bilo, jao kakav skot, jao zlo nepojamno! I sačuvaj nas sve bože.
Onda, kad je javljeno da je bačena baklja na Filozofski fakultet, opet su nagrnuli sa tim zgražanjem, kao one babe koje automatski odobravaju apsolutno sve što njihova unučad kaže da ne bi ispalo da su protiv mladih, kao one babe koje krenu da piju koka kolu i uče da se snalaze na netu da bi ih unuci pokazivali kao operativne maskote koje i dalje žive jer koriste net.
Nije toliko bitno ni šta se zaista dešava napolju, ni ko kome šta radi, niti se sačeka tri sekunde da se sazna, eventualno raspita za celu priču, za nekakav kontekst, bitno je samo da se što pre upišeš, zapljuneš i prijaviš krivca i svrstaš na pravu stranu. Fali im samo servis za čaj.
Нема коментара:
Постави коментар