Maler

Tek mi je danas rekla žena da nije trebalo da idem kod nećaka, da mu čestitam na prvorođenčetu i da darujem dete. Kaže, snajka se naljutila, a nećak se posvađao sa svojom majkom zbog mene.

Znao sam da je snajka na svoju ruku, da se, još od kad je došla da živi s mojim nećakom zabarakadirala u prizemlju njihove kuće i da neće da ima nikakav kontakt sa njegovom rodbinom. Bokte pitaj zašto. Neki kažu, namćor, moja žena misli da je snajka, kao i cela njena porodica u sekti. Mene nije bilo briga, nisam ulazio u to, samo sam pomislio: rodilo se dete, volim da ga vidim, a red je da ga darujem. I tako sam i pošao.

Kad sam rekao zašto sam došao, oni se uzmuvaše, te čekaj da je pitamo dal sme, pa zvoni na ona vrata sa stražnje strane kuće. Snajka ne otvara, a unutra gori svetlo. Pa, ajd nazad u kuću, da je zovu telefonom. Nešto su ona i moja tetka pričale, tetka je nešto ubeđuje, a onda mi manu rukom i kaže, ajde, može.

Snajka nam je otvorila vrata. Izuo sam se i dao joj kafu, a detetu do glavice spustio 10 evra (nisam imao više, a i za to me posle žena grdila, kaže na ovu krizu i nemaštinu daruješ dete i to te posle grde što si uopšte išao). Seo sam kratko, ona ničim ni da me ponudi, ma ni ne gleda me. Meni neprijatno, a utom joj zazvoni telefon. Ona se nešto izdra i baci onaj telefon na krevet. Ustao sam, pozdravio se, nazuo cipele i s vrata još jednom pogledao prvorođenče.

Kod kuće me sačekala žena, besna ko ris. Te što si išao kad je namćor, snajka nagrdila mog nećaka, nećak svoju majku što me odvela da vidim dete, a moja majka zvala moju ženu da je grdi što je mene poslala. Neko od njih se valjda i rasplakao.

Kad mi je žena to rekla, bilo mi je krivo i na um mi pade taj događaj koji sam već bio zaboravio.

Imao sam pet godina kad se u kućici do naše, mom stricu rodi treće detence – devojčica. Baba je grdila, htela da je nazovu Mrzana, jer je niko nije želeo – stric je već imao dva dečačića, Vidosava i Dragana, sa kojima sam se ja najbolje družio jer smo bili maltene vrsnici. Povazdan smo vijali oko kuće i vodenice podno bašte. Vidosav, najstariji već je krao duvan od mog strica, i pokazivao nam kako se pućka. A, stric me voleo jer sam bio jedino dete njegovog rođenog brata. Nikom nije bilo pravo što se mala rodila, a ja i moja braća smo je odma zavoleli. Velike oke, lepa kao sa slike. Bio sam ko naprstak, žgoljav, a mama mi je još šila suknjice, jer nije umela da napravi nogavice za pantalone, ali sam tad bio srećan, ma puno mi srce što su baš mene odabrali da tražim stricu muštuluk.

To celo popodne, od kad je sestrica zakmečala sedeo sam u travi kod tarabe i čekao strica, iako sam znao da on dolazi kad kokoši poležu, s prvim mrakom s posla. Čim sam čuo njegov zvižduk kojim se oglašavao s ćuprije pojurio sam vičući: muštuluku, muštuluk! Stric se obradovao i pružio mi novčanicu – tada je to bilo pet hiljada. Velika para! Najveća koju sam ikad video. Bio sam ponosan i odma pojurio nazad, u kuću. Ne znam ko je sedeo, mama i baba, a posle se nekako i tata stvorio. Mahao sam novčanicom ponosan na tako veliku nagradu. Ali, umesto da me pohvale kako sam se nadao baba je prva nadigla dreku i dovukla strica grdeći ga: jel ti tolko zarađuješ da možeš ovako da se razbacuješ parama. Mama joj se priključila, pa spopade na mene da pare smesta vratim stricu. Ja pare nisam dao, strpao sam ih u džep i pobegao između njihovih nogu. Otac me pojurio, ščepa me za košulju straga, prebi me ko mačku nasred dvorišta, ote one pare i ode u kuću. Ostao sam da plačem i da ih grdim što su mi oteli mojih pet hiljada.

Nije prošlo tri dana, svanu jutro, bebi udarila pena na usta. Prvo ko skrama, ko kajmak neki. Ono ludo vreme, selo u planini, niko da se seti da ode po lekara. Ostaviše je onako malu, kažu, vraća mleko. Dan, dva posle mala umre.

Bila je kruška na vrh livade. Tu su je, podno te kruške sahranili. Nismo je ni krstili.

Eto, taj mi moj muštuluk, pade sad na um. Mislio sam da je maler što su naterali strica da uzme pare, što su mi ih oteli, što su radost pretvorili u žalost i čamotinju.

I sad su me, pedeset godina kasnije opet grdili. Ali, sad mi nije krivo što sam otišao. Rodilo se, nek mu je sa srećom. Pare sam ostavio, male, i ako sam preko reda ušao što im se ne mili, obradovao sam mu se. I razbio maler.