Ne dam vam kese

Pre neki dan sam nabasala na vest da će u Vranju, od septembra, skroz da ukinu plastične kese. Tako će, kako prenose, Vranje biti prvi kesafree grad u Srbiji! Protiv onih koji se ne pridržavaju zabrane upotrebe plastičnih kesa, komunalna policija primenjivaće kaznene mere od januara iduće godine, kaže se u toj objavi. A, ovo je tek početak, molim lepo!
Mene, istina je, kese nerviraju. Ako su poluprazne, landaraju, ako su pune, usecaju se u ruke. Jedino za šta su dobre je da ih posle iskoristiš za đubre, ali one Maxijeve su toliko slabušne da, čim iz njih istovariš šta si doneo, možeš da ih baciš. Pa onda treba paziti da pikavac ne zapali tolko kesa u kanti za đubre. Šušte i nekako se svuda skupljaju. Šta god da kupiš, makar bio i najmanji prcvonjak, tutnu ti u kesu, pa je još zadrže u ruci, da ti u kesu ubace i račun. I tako imaš i kesa i papira, a sve što si kupio se nekako brzo potroši i ti ostaneš međ tim kesama i računima ko posle nekog tužnog vašara.
I stalno je sa tim kesama bio neki problem. Uvek me nervirala ona hijerarhija na kasama, gde ti kao pakuju stvari u te tanke kese, a ako hoćeš deblju kesu sa ručkama, treba da je kupiš. Moja majka je uvek, kad su to izmislili, obožavala da kupi kesu. Nekako joj je uvek bitno da ima tu jednu deblju kesu u torbi. Ta njena opsesija kesama me jedno vreme izluđivala. Kad god se krene na ekskurziju ili na selo, ona izvuče čitav tabak novih novcijatih kesa i zgura mi ih u torbu, kao zlu ne trebalo. Ko da ću povraćati usput sve vreme. Pa, onda kesa za prljav veš, pa kesa za kesu za prljav veš. Pa, kesa za čist veš i kesa za mokar veš. I tome nikad nema kraja s tim kesama! Sad mi je malo krivo što kao ukidaju te plastične kese, pa će verovatno da uvedu one papirne koje valjda ne mogu da budu takav fetiš ko plastične. Krivo mi baš.
Moja majka inače opsesivno skuplja i po ormarima pohranjuje, pored kesa, i kutije, kutijice, i sve moguće ambalaže. Skladišti taj prazni prostor po fijokama i policama, sortira ga po vrstama – papirne, a plastificirane sa kanap ručkama, kese iz supermarketa (deblje i tanje), ukrasne kese i kesice (samo ako se pažljivo odstrani selotejp), one za vino, kesice iz apoteke... Počasno mesto su uvek imale velike, lepe kese iz butika i kutije od cipela i čizama.
Pažljivo očišćene od prethodnih mirisa i ukusa, ove rupe su presavijene ležale, spremne da prihvate svaki novi sadržaj i teret. Međutim, brzina i nervoza sa kojom majka prepakuje stvari, gledajući da sadržaj uvek potisne, vakumira, uvek mi je bio čudan. Kao da to skladištenje nije iz praktičnih razloga – da, kad ti kesa čista zatreba, da nešto u nju staviš, imaš na dohvat ruke. Nekako je akcenat uvek na tome da se kese oslobode. Čuvanje praznog prostora je bitnije od bilo kakve njegove kasnije upotrebe. To me jako nerviralo. Delovalo mi je da me uvek nešto prepakuje, presavija, izoluje sa svih strana. Da može čovek lakše glavu da ponese, da je prepakuje, i za to bi se našla manja ambalaža. Jer onaj prostor na ramenima može za nešto da zatreba.
U prodavnici, za kasom, na dve pune uzima se po deset praznih, kao za neki svaki slučaj, da se usput lakše ponese ono prazno, uz ono puno. A, to prazno je tolko teško da treba deset kesa.
Tamo gde druge žene vide prstenje od zlata, moja mama uvek prvo vidi divno izrađenu kutijicu i, posebno, sjajnu kesicu u koju kutijicu pakuju.
Posebno mesto u hijerarhiji ambalaža, zauzima ona za jaja. Ništa mamu toliko ne ražalosti kad ima jaja, a mora da ih pakuje u nešto što nije ona izreckana kutija za jaja.To je čist amaterizam prenošenja! Potpuno neozbiljno. Zatim, o slavama, na zvona za torte i na ćase i kutije, upisuju se imena, ne da se zna šta je ko doneo (mada, ok, i to), nego, čini mi se, više da se zna kome treba vratiti opranu ćasu, ispražnjenu kutiju, makar bila ambalaža od davno pojedenog sladoleda. Eto, sve to iz onog vremena, kad se više prenosilo, nego kupovalo, kad se kajmak nalazio u kutiji za sladoled, a sladoleda nigde!
A, najviše od svega, nervira moju majku kad se malo nekog sadržaja duže vreme zadržava u nekoj plastičnoj posudici i tako je ta ušljiva smesa sprečava da oslobodi taj prostor! Nego se onako malo nečega šepuri na onoliko slobodnog mesta.
I zašto sada ukidati te kese? U čemu će, eto, samo se to pitam, u čemu ćemo da nosimo taj silni prazni prostor, prljav veš, čist veš, da sortiramo gaće, maramice, sapune?
A, bez kese, čime će majka detetu da pokaže da je ona jedina brana između njega i ostatka zlog, nesortiranog, razasutog i mrljavog sveta? Poljupcem neće sigurno. Ne dajmo kese!

Izazov

Došlo je proleće. Ljilja je, kao i svakog proleća, mrzela proleće. Imala je utisak da se od nje traži da na taj život oko sebe uzvrati životom. I to ne bilo kakvim životom, onim njenim, već, kako reče glas spikerke ili one s jogurtom, «da odgovori na izazove». Što se Ljilje tiče, bila je izazivana stalno. Da psuje. Da se najebe majke svima.
Ali, ovog proleća, za Ljilju se spremao novi početak. Vraćala se s posla, košulja se ispasala, sve one sitnice koje je tog jutra namestila, nekako su se poremetile i sklanjala je pogled sa uglancanih izloga. Imala je utisak da je izgužvana, da ju je ovaj dan popunio kao obrazac i onda zgužvao kao birokratsku grešku.
Ljilja se svakog proleća osećala kao da se neki loši mirisi skupljaju samo u njoj, da je ona neka magična, preteška krpa koja upija tuđe senke, da se sav smog ovog grada skuplja u njenu kožu, ne da joj da diše. Da ne može da odgovori na izazove. Te izazove na koje se drugi uvijaju kao na viklere.
Dok se tako sporo sklanjala po ulici, tražeći senku, nervirajući se što joj sunce bije pravo u oči kao da je skenira, tačno ispred nje, kao pod konac, stao je automobil. I vrata su se otvorila. Bio je to dobro poznati auto. Milutinov. Njenog Milutina. Onog Milutina s kojim živi evo već dvadeset i kusur godina. Kom je odavno rekla «da», a onda i «podrazumeva se». Ali, ne podrazumeva se da Milutin koči ispred nje kao da je poludeo.
«Jesi lud?», izletelo joj je, kada je Milutin, inače uniformisan u sivo odelo u kom ide na posao, izašao iz kola da joj otvori vrata. U novom, elegantnom mantilu, ozaren kao da mu je neko prešao šakom preko lica i odneo sve brige, bore navike. Nije to više bilo ono lice – kopija preko kopije. Prozračno, ozareno lice osmehivalo se zbunjenoj Ljilji nudeći joj suvozačko mesto.
«Koji ti je đavo, Milutine?» pobunila se Ljilja, dok ju je blago gurao u kola. Dok su se vozili prema kući, Ljilja je primetila da se Milutin sredio. Više nego sredio. Menjao je stanice, uporno tražeći neku dobru pesmu. Inače bi pustio da svira ono na šta prvo naiđe. Onda je krenulo.
«Ljiljo, nedostajala si mi»
«Šta pričaš, jutros smo se videli?»
«Ne, Ljiljo, ti si mi nedostajala»
«Šta ja, bre, šta pričaš?» Ljilja se zasmejala.
Milutin je naglo skrenuo i nastavio da vozi brže.
«Jesi lud, uspori.»
«Ne brini, buco».
Dok je izgovarao ove reči, Milutin je gledao Ljilju. Nije to bio onaj «znam da si tu» pogled, «aj ćuti, mislim» pogled, «skloni mi se» pogled, «mislim o nečem mnogo bitnom za nas» pogled. Milutin ju je gledao kao da ništa drugo ne postoji o čemu bi mislio u tom trenutku. Tek tada, Ljilja se opustila u sedištu. Kao da joj je neko izvukao veliki čep, zabijen pravo u teme, prigušivač koji ju je držao u stanju stalne napetosti. U stvari pripravnosti. Za sve osim za ovakve situacije. Pustila je da Milutin vozi brzo.
Pružio je ruku i dodirnuo joj koleno. Spustio je ruku kao da je to najstamenije mesto na koje može da položi svoju umornu ruku. Kao da se sve okolo ljulja, a ona je jedina kojoj veruje. Prvi put, proleće je za Ljilju bilo ono proleće o kome se toliko priča. Milutin joj je poklanjao pažnju. Prvi put posle dvadeset i kusur godina, doterivao se za nju, čekao je posle posla, smišljao male avanture. Odlučila je da smrša. Nije joj bilo teško. Želudac nije više vapio kao presahli bunar koji traži sve nove i nove ukuse. Bilo je važnijih stvari od toga. Uzbuđeno je virila kroz prozor kancelarije, čekajući da se parkira Milutinov automobil.
Ipak, Ljilja nikako nije mogla da poveruje u ono što se zbivalo. Na svaku Milutinovu nežnost, pitala se «šta mu je?» i «koji mu je đavo?». Ali je uživala. Jednom rečju, prepustila se. Onaj stari Milutin koji uđe, ni ne vidi je, ni ne pita je, ni ne, ni ne, ni ne... «Ovaj je mnogo bolji».
Nije da se nije pitala šta mu je, ali joj je godilo. Zabrinula se jedino kada je zatražio da mu ofarba kosu. Kuma se zgranula. «Ali, lepo mu stoji», pokušavala je da razgali stvar Ljilja. Bilo im je sve lepše. Ljilja je napokon smršala. Ljilju je neko voleo. Ljilji je proleće prvi put u životu delovalo kao vreme izazova.
Milutin je vozio sve brže. Onda se jednog dana zakucao u autobus. Našli su ga na ulici. Nije se sećao ničega. Ljilja ga je odvela kod psihijatra. Psihijatar je Ljilji predložio da Milutin snimi glavu. Milutinu su našli frontalni tumor.
Ljilja je ušla kod doktorke koja ju je gledala preko snimaka.
«Zar niste primetili da je promenio karakter?»
«Ali, klimaks... proleće...», zamucala je Ljilja.
«Ali, kako vam nije bilo čudno? Znate li vi za koga ste se udali?»
Ljilja je zamucala. Šminka, razmazana na licu od plača, slivala joj se niz lice. Torba, otežala od krpica za novi početak, skljokala se na stolicu ispred doktorkinog stola.
Svetlo doktorkine lampe osvetljavalo ju je kao na isleđivanju. «Mislila sam da je klimaks...» Doktorka je nešto zapisivala na papir.
Ljilja je izašla iz bolnice i krenula prema kući.
Sutra ujutru, doći će da obiđe Milutina. Doneće mu pitu od jabuka.
«Konačno izazov, jebao vam pas mater», promrmljala je dok je trljala oči.

Slagalica

A, kod dede ista muka. Posle šloga koji mu se desio pre dve godine, ima problema sa govorom. Za moje pojmove, deda priča sasvim dobro. Ne može da se seti imena rođaka (naših imena se setio nedelju dana posle šloga, svako je bio na svom mestu - nabrajao je naša imena kao da nas ponovo krsti i u dubini duše svi smo mu bili zahvalni što nas podseća, mada i dalje povremeno brka mamu i sestru što nije ništa s obzirom kolko se one međusobno brkaju, a i mi s njima, ponavljajući, sve jednako: ja nisam ona, ti nisi ja, on nije svoj, a svi nismo čisti), ili nekih reči za određene predmete po kući, ali uvek se sporazumemo, jer on krene da nabraja asocijacje. I to se ne dešava toliko često, pošto deda i nema neke komplikovane prohteve, jedino nam zada muke kad mu dođe da prepričava snove u kojima se obično pojavi gomila pomrlih rođaka kojih se niko sem njega ne seća, a njemu je baš bitno da kaže koji ga je tačno pozvao da pođe sa njim, nasmešio mu se i sve nas pozdravio. Nikada nije bio preterano pričljiv. Ućutkivan ceo život od pričljivijih, i to malo reči što je sebi dozvoljavao najednom ne može da nađe. I onda uvek, u očajanju odustaje.
I danas se vajkao – zašto je preživeo, trebalo je da umre tada i da se ne muči ovako, ne muca i ne sramoti. I onda odmahne rukom ko da tera nekog dosadnog dobrog boga koji ga ubeđuje da je i dalje živ. Deda ga odmeri od glave do valjda repa i kaže: koji si sad pa ti bezimeni. Ja mu kažem, ne bi li sve okrenula na šalu, mada sam i ozbiljno mislila – a, šta te briga, ima nas koji laprdamo stalno, a ništa ne kažemo. On samo cokne, misli se, verovatno, lako je reći (a teško je reći!). Ja ne dam da mi tako zamukne, pa dodam, evo, gledaš televiziju, kolko samo pričaju i šta – ništa! Al, tu se deda još više zabrine – ja njih ništa ne razumem! Shvatim da sam sasvim zasrala, jer dedu sad muči i to što ne razume više o čemu pričaju na TV-u, iako sam htela da mu kažem da su oni ti koji pričaju u prazno. I šta je čoveku koji sedi po ceo dan u kući, uvučenoj daleko preko Pančevačkog mosta, kog obilazimo samo mi povremeno, a retko može i da izađe i čuje neku ljudsku reč, televizor nego izvor nekih živih glasova, gost i prijatelj. I tad se setim kolko deda voli da gleda Slagalicu. Još dok smo bili u selu, naterao je tatu da dovuče stabilizator samo da bi se bolje videle kućice sa asocijacijama. Pamtio je sve – koji takmičar se kolko zadržao, koji je smiren, a koji ljut kad izgubi i kad se promeni voditeljka. Sedao je za Slagalicu ko ljudi za Dnevnik (a baka pod „ljudi“ podrazumeva „odgovorni, domaćinski ljudi“ što deda, pošto gleda Slagalicu, nije, što baka, kojoj su reči uvek bile laka roba, ne razume), a kad počne Dnevnik izlazio je iz sobe svojim poslom (sve te gušenice!).
Ali, na pomen spasonosne Slagalice, deda me gleda belo ko da traži rešenje stupca। Ja mu ponovim par puta – Slagalica, deda, znaš, onaj kviz i mrzim sebe što mu podmećem muda za bubrege i što mi treba da se seti Slagalice da bi ja mogla da pođem kući, a da znam da mu je bar malo lakše. Tu se uključi tata koji je za sve to vreme popravljao slavinu što je zapušila i kaže: ama, šta se mrštiš, sinoć si gledao Slagalicu! Okrene se prema meni i kaže, otpušavajući rečima i moja usta ko tu zarđalu slavinu – gleda to svako veče. Deda klimne, shvata, prati našu bujicu reči pogledom, želi, kao oni igrači Slagalice što im se pred očima roje razna slova da poviče stop i pogodi smisao. Onda pomirljivo kaže – znam, volim.

Priča je napisana za dedinog života. Proletos je umro, pa mu je ovom prilikom posvećujem.

Keva

Tri meseca pošto se njen Milan odselio Rosa je u kupatilu, u dnu cipelarnika pronašla njegove cokule. Isprva nije ni znala zašto ih je izvukla iz paučine, pažljivo izglancala i stavila kraj svojih cipela u predsoblju. Rosa nije bila zatucana žena iako bi to neko ko je vidi kako čeka poslednju 32-ojku pre nego što krenu one noćne u kojima ne važi radnička markica, sedeći na prevrnutoj kofi, u trošnom kaputu ispod kog viri kombinezon šireći miris jeftinih deterdženata, sa metalnim šnalama u glavi, mogao da pomisli. Zna da se Milan neće vratiti, ali je cokule stavila u presoblje jer su joj delovale sasvim očuvane. Prosto da se čovek začudi zašto ih je Milan ostavio kad je spakovao onaj jedan ranac i poljubio je u obraz rekavši da će se snaći, da ne može više tako, na njenoj grbači, u tom kraju, s tim ljudima, sve jednako i sve iznova.

Rosi se činilo da su cokule sasvim jake i da će joj barem jednom dobro doći da očisti sneg ispred zgrade kad na nju dođe red da čisti.

Eto šta su ti deca, čistiš sneg da ne lome vratove, a ona onda nađu neki spust baš da lome vratove.

Onda je jedne večeri, vraćajući se iz centra gde je čistila u zgradi u ulici Đure Daničića, koja je upijala sav smog iz zapušene Ulice 29. novembra kojom su purnjali autobusi, Rosa pokisla. Cipele su joj bile natopljene vodom, „a jesu bile jeftine“ – govorila je u sebi Rosa. Ljuta na sebe što kasni na posao, Rosa je ujutro nazula Milanove cokule. Tek uveče kad je sa nateklih nogu skinula bakandže shvatila je da je iz kuće izašla budiboksnama i zabrinula se kako su je drugi videli. Ali, iako su njene cipele sutradan bile suve, a napolju vreme gotovo prolećno, obula je Milanove cokule.

Prvih nedelju dana bile su joj teške, a i napravile su joj žuljeve na peti i na palcu, pa ih je na poslu skidala i obuvala papuče dok čisti. Onda se navikla. Čvrstina oko nogu i pomisao da su te jake, čiste cipele pripadale njenom Milanu činila je da se oseti bliže sinu. Onda je sasvim prisvojila cokule i skoro da se radovala jutrošnjem izlasku jer će ih obuti. Rosa je nosila cokule kuda god da kene – na pijacu, do komšinice, u čišćenje snega. Razgrtala je cokulama tugu, melanholiju, strah i gnev.

Jedne večeri, stajala je tako na stanici, hodajući levo desno. Primetila je da je već neko vreme ljudi kojima svakog jutra, u ranu zoru, klimne glavom u znak zajedništva i vedrog saučešća što su budni dok drugi spavaju, gledaju zbunjeno, skreću pogled ako im ona pogled uzvrati ili klimne glavom.

I dalje je čistila zgradu, ali onda su joj rekli da više ne dolazi – našli su drugu ženu, ona nije radila posao kako treba.

Hodala je gradom. Frižider je bio prazan, telefon više nije zvonio.

Onda se jednog dana javio Milan. Čula je glas sa one strane žice: Sve je propalo, ne mogu više da podnesem ove ljude, ovaj kraj, ovaj život.

Rosa je upravo očistila cokule. Supa je vrila. Rosa je postavila još jedan tanjir.

Šećerna pena

Rekli su mi da je u bolnici. Kao mnogo puta do sada.
Ipak, naoružao sam se pozitivnim duhom zečeva pred parenje i hladnim razumom patologa: otuda jabuke – zdravlje na usta ulazi (obećanje ni više ni manje od toga, nikakav znak ljubavi mimo toga) i došao sam biciklom – čovek koji racionalno koristi dva točka (kretanje kao obrtanje pedala, ni manje ni više od toga, nikakav znak ljubavi mimo toga). Sasuću joj razloge u krilo kao što bager zatrpava zjapeću rupu, okrenuću se i otići uveren da sam u pravu i da će doktori učiniti sve ostalo. Ostaviću je za sobom kao rešenu jednačinu. Zapravo, dok budem tamo, već ću biti negde drugde.

Kružio sam oko Dragiše Mišovića obešen o kesu sa jabukama. Vreme za posete je skoro isteklo, a ja nikako da uđem. Bar da joj nisam javio da ću doći. Mogao bih se izvući. Kao mnogo puta do sada. Ali, znala je da sam doputovao i hteo sam da odradim tu posetu. Kao mnogo puta do sada. Jedino, nisam znao da je toliko loše. Gore nego što je bila i baš onako kako će, osećao sam, biti mnogo puta od sada.

Kroz otškrinuta vrata dnevnog boravka, dok sam čekao pred prijavnicom, video sam nekoliko devojčica uvijenih u bade-mantile kao odojčad (ili starice) kako zure u televizor. Frenetične boje i pokreti, šarenilo i metež preletalo je preko njihovih lica kao preko belog zida. Prepoznao sam je po očima i stavu zgrčene, ispijene zverčice koja brani prilaz iako umire od gladi. Zenice su bez fokusa zurile kroz ekran kao kroz prozor tražeći nešto iza oblika. Život iza života. Spas izvan sebe. Donja usna, zašivena konacima, poslednji je pokušaj bekstva iz kaveza. Zašivena, sanirana. Između rešetaka, bridele su grudve reči. Ožiljci po koži iza koje su bubrele vene kao rešetke koje neko iznutra trese dozivajući stražare, širili su se kao izukrštane mape bezbroj puta planiranog bekstva.
Jabuke u mojoj ruci tresle su se pred ovim nepoznatim godišnjim dobom.
Belilo zidova trunilo mi se u pluća. Vapeće dozivanje iz nje gušilo me. Dva točka i jabuke, dva točka i jabuke – zamišljao sam ravnu ulicu i bele zareze na drumu koji štikliraju moje odmicanje od nje.
Pobegao sam niz hodnik. i evo me - kružim okolo ne usuđujući se ni da odem, ni da se vratim unutra. Dok kružim osećam da mi je glava ekserom prikovana za zid zgrade. Nikada neću otići odavde.

***

Prošlo je već sat vremena od kad smo se kolima dovezli na zaravan. Od tate ni traga. Dok smo se vozili, nije progovorio, kao i obično, ni reč. Sunce je peklo zadnje sedište i Ana, spakovana veknica u rerni, gužvala je znojavim rukama haljinicu koju je mama dugo peglala da Ana bude lepa za vašar. Nervirao me odsjaj sa njenih lakovanih cipela i znoj koji se skupljao na tatinom vratu i to što se ni jednom nije okrenuo da nas pogleda, da se našali. Kao da prevozi vreće krompira. Hteo sam da razgovaram sa Anom, da je golicam ili se pravim pametan. Ali, stavio sam slušalice vokmena u uši i divio se sebi što sam daleko. Između tatinog ćutanja i moje osvete, Ana je naposletku, od toplote, truckanja i smrada benzina zaspala.
Dugo smo tražili mesto za parking. Kada smo se, polupečeni, iskobeljali napolje, tata mi je samo tutnuo zgužvani svežanj novčanica, ne obazirući se na Anu koja je počinjala da kenjka, uplašena gungulom u kojoj se probudila.
“Evo vam za ringišpil”, gledao je negde iznad mene kao da me mrzovoljno čeka da porastem.
Dok je odlazio prema velikom razapetom šatoru ispod kog je treštala muzika, osećao sam se po malo kao plaćeni ubica: nisam brojao novac, ali sam bio siguran da ima dovoljno da gomilom slatkiša zapušim Ani usta. Ana je već vrištala hvatajući se za moje nogavice i dozivajući mamu. Da pre dva meseca nisam napunio devet godina i sam bih se prodrao da me vade odande. Kad samo pomislim da sam se danima radovao vašaru. Dok sam pokušavao da odvojim Anu od nogavice na nas je zatrubeo ogroman kamion iz kog se promolila oznojena glava.
“Miči, mali, da ne gazim!”, prodrao se na vozač, na šta je Ana jače zaridala. Kamiondžija je već psovao Sunce i Boga, dajući gas i ja sam podigao Anu i požurio da se sklonimo u stranu. Ispod cerade kamiona uz koji smo se pribili, bila je hladovina i Ana je počela da se smiruje. Ljudi su nadirali sa svih strana i dok sam je držao u naručju, mrzeo sam tatu i Anu i sve te ljude. Najviše sebe. Posrnuo sam napred jedva uspevajući da je ne ispustim u balegu i polomljene pivske flaše.
Iznad sve te gungule, jedine slobodne, lako su kružile korpe ringišpila. Kretati se, leteti, samo ne stajati na jednom mestu, kao izbačen prtljag. Zureći u ringišpil, dobio sam neku novu snagu, pokazivao ga Ani kao da sam ga upravo ja smislio. Hteo sam da se oboje popnemo na ringišpil, da ne budemo tako mali i nemoćni. Na putu do ringišpila, dokazivao sam joj svoju snagu pucajući plastičnim puškama u plišane zečeve, jedući pljeskavicu u tri zalogaja, sudarajući se sa automobilima koji su se odbijali od mene i Anu kao bačeni projektili, metalnim hvataljkama grabeći glave igračaka. Vašar kom sam se toliko radovao, postao je za nas dvoje bojno polje.
U znak trijumfa, naposletku smo se popeli na ringišpil i leteli u krug. Gazili nogama šator i tatu u njemu, brda i ljude, kuće i kola, krave i ovce, flaše i balege. Ana se smejala.
Ali, ringišpil je stao i Ana se opet našla kraj mene. Neko vreme smo lutali, ali vazduh zahvaćen plućima na onoj visini, ubrzo se ispumpao i vukli smo se po vašaru kao dva raspukla balona. Gužva nas je omamljene od sunca povlačila po vašaru kao ostatke bogatog obroka. Ni da nas svari, ni da nas ispljune. Ana je zatražila da odemo kod tate, ali ja sam znao da to nije dobra ideja i pokušao sam da je zabavim. Zavukao sam ruku u džep, ali imao sam samo još neku siću. Smrkavalo se. Tulum je tek počinjao, a kola su bila zaključana.
Jedino što sam za to još mogao da kupim da nam ubijem vreme bila je šećerna pena. Najjeftinija zafrkancija na vašaru. Platili smo bradatom prodavcu i nestali iza ružičastih oblaka šećera. Ana je zgrabila svoju penu. Seli smo ispod drveta i, činilo mi se, dok je Ana jela treću, da smo potpuno poraženi. Od plastičnih pušaka, plišanih igračaka i obezglavljenih trofeja. Ringišpil se nad nama vrteo, vodeći neke druge ljude na mesec. Štapić je pao na zemlju. Anino lice se iskrivilo. Znao sam da joj je muka sa svim onim šećerom u stomaku i dao bih sve u tom trenutku da sam mogu da povratim umesto nje, da se ne muči. Počela je da plače i, samo sekund pošto sam pomislio kolika sam budala što sam je vukao kroz svo to ludilo, opalio sam joj šamar. Korpe ringišpila srušile su nam se na glave kao prezrelo voće.
Držao sam joj glavu dok je povraćala.
Otac nas je našao ispod drveta. Nije ni primetio da je Ana bleda, da su nam cipele isprskane, da sam potrošio novac, iako sedim praznih šaka. “Idemo”, rekao je gledajući negde između nas.

***
Od mame sam saznao da Ana ima bulimiju, godinu dana pošto sam se odselio. Plačući preko telefona, molila me je da dođem kući jer ne zna šta da radi. Kao puno puta do sada. Nikada neću otići odavde.

***

Ostalo je još pet minuta do kraja posete koju nisam posetio. Prošao sam pored prijavnice za kojom je sestra listala časopis i popeo se na prvi sprat. Prošao sam pored grupe devojčica koje su igrale karte. Našao sam Anu kako leži sama u sobi. Na zidovima, preko puta njenog bili su izlepljeni posteri Britni Spirs i Džonija Depa. Na njenom, bila je do pola obojena šuma – crtež istrgnut iz sredine nekakve bojanke za decu. Zagrlila me. Na licu joj se poznala zahvalnost, a potom strepnja. Kao mnogo puta do sada. Seo sam na ivicu kreveta, ne znajući koliko parče mi pripada. Koliko tog kreveta je moje. Hteo sam da joj kažem da znam sve, da i moje oči gledaju kroz televizor, da ni ja ne volim da se vraćam kući, da ne verujem u prave linije, ni u jabuke, u bolničare.
Ali, najteže mi je bilo da kažem da ne verujem u ringišpil, da priznam da smo onog dana na vašaru nas dvoje izgubili bitku i propustili šansu da odemo.
Pružio sam joj jabuke koje je odložila više kao dragu uspomenu, nego kao hranu. Povinovao sam se sestri koja je došla sa lekovima i izašao.
Sišao sam niz stepenice i izašao na ulicu nad kojom se već smrkavalo. Prišao sam biciklu, podigao ga obema rukama i bacio. Onda sam ga izgazio, pa opet bacio. Oko mene, roletne su se spuštale. Jebeni ringišpil se okretao. Bez nas.

***

Mama me više ne zove. Nekoliko puta sam okrenuo broj da vidim šta se dešava, ali bih prekinuo čim čujem nečiji glas sa druge strane. Često sanjam onaj dan na vašaru. Samo što se u tom snu sestra ne ispovraća od šećerne pene, već od nje poraste. Postane toliko velika i jaka da joj se ja divim i pomalo je se plašim. Ja plačem, a ona me uzima u naručje, gazi ceo vašar, krave, ovce, pljeskavice, prodavca pene i tatu ispod šatora. Onda potrči preko planina i odnosi me daleko, a ja se osećam sigurno i srećno, jer je ona jaka, jer nisam sam, jer mogu da plačem, a da me ne bude sramota. Nemamo para i ne treba nam, mi smo jaki, nas dvoje i ne zastajemo ni u jedan red da kupimo slatkiše kao ostala deca. Dok Ana preskače brda, vidimo mamu ispred kuće. Ona nam maše i doziva, viče kako nam je spremila krevete, ali mi joj samo odmahnemo i odemo dalje.

Stanje stvari

Ima mnogo stvari koje ja ne razumem. Tako kaže mama. Tata kaže kako je nešto apstraktno. Ne voli da me, kao mama, navodno potcenjuje i kaže da ja nešto ne razumem. On smatra da to nije dobro za moj razvoj i da me čini, kako kaže, “pasivnim”. Oboje se u stvari vade kad ih uhvatim u nečemu, pa me ćušnu u stranu. Međutim, kakva god da je, muka koja je mučila mog brata, koju je tata, kad sam ga pitao što se brat zalepio za kauč, nazvao «stanje« ima da se reši. Nema druge. Kad ga vidim kako sedi sam u sobi, ko popišan, osećam se nekako mrzovoljno. Nije da me je i pre «stanja« obasipao pažnjom. Ćušne me u prolazu, preko volje objašnjava pravila kad gledamo utakmicu, a i sam gunđam kad nas mama natera da me on pokupi iz škole. Opet, sad kad je sve to prestalo i kad me uopšte ne primećuje, ni da me ćušne u prolazu, nekako mi se sve srušilo. Izem ti ovaj život, mislim se.

A, bilo mu je baš prigustilo. Bio je raskinuo sa devojkom, nekom Biljanom. O tome se u kući, kao i obično, ništa nije pričalo. Svi se prave ludi, a brat danima nigde ne izlazi, slabo jede, ništa ne priča i stalno pušta jednu te istu pesmu. Ne razumem reči, ali kapiram da govori o tome kako da preživiš kada te ostave. Ko da pa imaš drugog izbora, mislim se, samo ti treba da ti neko još kenja o tome. Moji nisu nameravali, kolko sam uspeo da vidim, ni prstom da mrdnu. Obilaze ga k'o da se uneredio, uđu na prstima i ostave mu supu kod kauča k'o kad su na pokojnog dedu ređali pomorandže kad je jesenas umro. Čujem mama priča da hoće da mu daju prostora. Prostora da odapne, mislim se. Svi su se usrali. Provalio sam ja njihov bedni plan i tad sam shvatio da moram da uzmem stvar u svoje ruke.

Mislili su da sam izašao, ali ja sam namerno samo zalupio vratima i ostao u predsoblju. Nije neka caka, ali kod njih pali. Ne primete ni krupnije gluposti. Virim. Koje “stanje”. Moji oboje pripalili cigarete, viju se dimovi između njih ko između dva jadna Indijanca. Gledaju jedno drugo ko popišani. I ide ovako:

Tata: Opet nije jeo?

Mama: Ništa.

Tata : mmmda.

Mama : Ne znam.

Tata : Proći će.

Mama : Misliš ?

Tata : mmmda... to je samo... stanje.

Onda oboje povuku po dim da dobiju na važnosti. Mislim se, da baš ćete mu pomoći i izletim napolje zalupivši vratima. Nije me bilo briga što sam za njih već bio izašao pre deset minuta.

Šta sam imao? Skoro ništa. Eto, znao sam da će se bratu olupati o glavu što me uvek isteruje kad ta Biljana dolazi. Njega ništa nisam mogao da pitam. Ne shvata me ozbiljno, mogu da zaradim i batine. Osim toga, brat je, u naletu besa, kad je «stanje« počelo, spalio sve što je od nje ostalo. Uspeo sam da spasem gaćice, jer sam znao da će mu posle biti žao. Sad bi mi dobro došle da ga obradujem, ali mi ih je mama našla u rancu. Zamalo što užinu nije uvila u njih. Naravno, ništa mi nije rekla, samo sam primetio kako me ona i tata odmeravaju preko supe, prave se ludi. Pitao sam se šta bi rekli da sam povikao: ko mi je uzeo gaće iz torbe! Uglavnom, ono malo tragova sto je ostalo od Biljane, po neka dlaka, ižvakana žvakaća guma ili trag karmina na bratovljevoj majici, moja je mama uklonila energijom pitbula. Prvi put kad je brat morao da se izdvoji ispod tapeta zida i ode da piša, mama je uletela u sobu natovarena usisivačem i svim mogućim sranjima za dezinfekciju koja reklamiraju u pauzama za njenu glupu seriju i iz sobe uklonila sve tragove. Ko da je znala šta smeram. Prosto mi nisu ostavili nikakvu šansu da započnem istragu, ništa. A ni bratu nije mnogo pomoglo. Ost'o je ko neka rana koja krvari i kvari se iako su dezinfikovali sve oko nje, da ti srce stane. Nije mi bilo ni do čega. Nisam imao sa kim da radim u toj kući. Nisam hteo da se s njima pretvaram da je sve kao pre nego što je ta mala ušla u život mog brata. Morao sam da izbacim to iz sebe, da isteram stvari na čistac.

Izašao sam iz kuće. Pokušavao sam da se setim nečega što znam o toj maloj. Osim toga da se zvala Biljana, kao gomila drugih i da je imala dobre sise. Možda nisu bile prave. Misli, govorio sam sebi dok sam čekao da se dosadni sivi oblaci već jednom prelome i saspu mi kišu za vrat ili da mi se skinu s grbače. Kupio sam paklo žvaka, da razgibam mozak. Volim one s ukusom jabuke, samo što odma' izgube ukus. Hrabro, momče, mislio sam u sebi, znaš ti tu Biljanu. Ne može da bude mnogo drugačija od ostalih žena. Po pravilu, sve hoće da smršaju, znači treba da pokrijem mesta gde se to radi, sportske terene, bazene. Onda, sve se one doteruju: obići salone, radnje sa svim onim sranjima za kosu, lice, valjda onda i butike. Ne ide, što sam više mislio u tom pravcu, ispadalo je da ću uspeti da je privedem za sto godina, a do tad će mog brata da pojedu stenice iz dedinog kauča i mama će ga usisati sa sve prašinom da ukloni tragove. Meni će verovatno da zaleme usta da nikom ništa ne pričam I ugušiti me cigaretama. Treba da mislim obrnuto: po čemu se ta ženska razlikovala od ostalih? Tu ima manje stvari, onda ću za njih da se zakačim i da joj uđem u trag. Hodao sam ulicama. Znao sam da sam beznadežan slučaj, jer što sam više mislio morao sam sebi da priznam da sam budala što se igram detektiva. Nisam se uopšte sećao lica te Biljane. Nije me zanimalo, a i brat ju je provodio kroz stan kao što ja ispod jakne švercujem igrice i stripove.

Mamlaz je projurio pored mene kao furija. Posrnuo sam k'o pijan i da povratim samopoštovanje, okrenuo se da ga ispratim jednim opakim pogledom. Više sebi nisam smeo da dozvolim. Video sam da je odjurio u pravcu bioskopa gde ga je čekala neka cica. Dok su se ljubakali, a ja se ko budala umesto njih brinuo što će da im počne film, ili još gore da im promaknu inserti koji idu pre, video sam da ona nosi duksericu koja mi je bila poznata. Niko osim mog brata nije imao takav duks. Obožavao ga je. Dao je sve što je uštedeo da je kupi preko neta. Bila je velika, teget, sa natpisom koji nisam razumeo, ali sam upamtio sliku: čovek koji pika loptu. Molio sam brata da mi je da da je obučem za školu, hteo da se pokažem. Nije dao. Nešto me secnulo ispod rebra kad sam video da ju je dao, i to zauvek, toj Biljani. Pre nego što ju je onaj mamlaz, sa šakom na dukserici mog brata, uveo u bioskop da kao gledaju film, pojurio sam za njima. Upao sam u bioskop i okretao se ne bih li ih ugledao. Ni traga od njih. Samo neki brkati, debeli na vratima. Isprečio mi se i tražio mi kartu. Nije hteo ni da čuje za moje razloge, samo mi je dao znak rukom da se čistim.

Džumio sam na izlazu da ukebam ono dvoje na delu i da duksericu vratim bratu, nadao se, možda je kao trofej dobijem zauvek, ali u onoj gužvi i na kiši, nisam uspeo da ih vidim. Bilo se već smrklo. Opučila kiša da izgledam još jadnije. Nabio sam kapuljaču na glavu i krenuo. Uopšte mi se nije išlo kući. Šta mi je ovo trebalo? Pomisao na brata u tapetama padala mi je za vrat kao kiša.

Ušao sam u stan. Ništa nisam uradio. Osećao sam se kao govno. Nije mi se ulazilo u sobu kod brata. Moji su hrkali, dva valjka pored navijenog sata. Nasuo sam čašu mleka i popio je naiskap. Onda još jednu. Sa gađenjem sam odgurnuo načetu paklu cigareta i zakunuo se sebi da nikad neću pušiti, kol'ko god da stanje postane apstraktno, jebalo ih ono. Sedeo sam osvetljen svetlom iz frižidera kao poslednji i mrzeo sebe što sam jedini budan. Onda sam čuo kako se vrata bratovljeve sobe otvaraju. Ušao je u kuhinju. Bio je bled, ali ne tol'ko k'o tapeta, više kao da je sastrugao nešto sa lica. Ruke su mu izgledale nekako skroz prazno. Prišao je frižideru, uzeo tetrapak, nagnuo iz njega da pije i kad ništa nije izašlo, bacio ga u kantu.

“Popio si sve, govnaru”, ćušnuo me u prolazu i otišao u sobu. Učinilo mi se da sam video mali osmeh. Skupio sam noge na stolicu. Sačekao sam da ispod vrata bratovljeve sobe nestane pruga svetla. A, onda sam dremnuo.

Maler

Tek mi je danas rekla žena da nije trebalo da idem kod nećaka, da mu čestitam na prvorođenčetu i da darujem dete. Kaže, snajka se naljutila, a nećak se posvađao sa svojom majkom zbog mene.

Znao sam da je snajka na svoju ruku, da se, još od kad je došla da živi s mojim nećakom zabarakadirala u prizemlju njihove kuće i da neće da ima nikakav kontakt sa njegovom rodbinom. Bokte pitaj zašto. Neki kažu, namćor, moja žena misli da je snajka, kao i cela njena porodica u sekti. Mene nije bilo briga, nisam ulazio u to, samo sam pomislio: rodilo se dete, volim da ga vidim, a red je da ga darujem. I tako sam i pošao.

Kad sam rekao zašto sam došao, oni se uzmuvaše, te čekaj da je pitamo dal sme, pa zvoni na ona vrata sa stražnje strane kuće. Snajka ne otvara, a unutra gori svetlo. Pa, ajd nazad u kuću, da je zovu telefonom. Nešto su ona i moja tetka pričale, tetka je nešto ubeđuje, a onda mi manu rukom i kaže, ajde, može.

Snajka nam je otvorila vrata. Izuo sam se i dao joj kafu, a detetu do glavice spustio 10 evra (nisam imao više, a i za to me posle žena grdila, kaže na ovu krizu i nemaštinu daruješ dete i to te posle grde što si uopšte išao). Seo sam kratko, ona ničim ni da me ponudi, ma ni ne gleda me. Meni neprijatno, a utom joj zazvoni telefon. Ona se nešto izdra i baci onaj telefon na krevet. Ustao sam, pozdravio se, nazuo cipele i s vrata još jednom pogledao prvorođenče.

Kod kuće me sačekala žena, besna ko ris. Te što si išao kad je namćor, snajka nagrdila mog nećaka, nećak svoju majku što me odvela da vidim dete, a moja majka zvala moju ženu da je grdi što je mene poslala. Neko od njih se valjda i rasplakao.

Kad mi je žena to rekla, bilo mi je krivo i na um mi pade taj događaj koji sam već bio zaboravio.

Imao sam pet godina kad se u kućici do naše, mom stricu rodi treće detence – devojčica. Baba je grdila, htela da je nazovu Mrzana, jer je niko nije želeo – stric je već imao dva dečačića, Vidosava i Dragana, sa kojima sam se ja najbolje družio jer smo bili maltene vrsnici. Povazdan smo vijali oko kuće i vodenice podno bašte. Vidosav, najstariji već je krao duvan od mog strica, i pokazivao nam kako se pućka. A, stric me voleo jer sam bio jedino dete njegovog rođenog brata. Nikom nije bilo pravo što se mala rodila, a ja i moja braća smo je odma zavoleli. Velike oke, lepa kao sa slike. Bio sam ko naprstak, žgoljav, a mama mi je još šila suknjice, jer nije umela da napravi nogavice za pantalone, ali sam tad bio srećan, ma puno mi srce što su baš mene odabrali da tražim stricu muštuluk.

To celo popodne, od kad je sestrica zakmečala sedeo sam u travi kod tarabe i čekao strica, iako sam znao da on dolazi kad kokoši poležu, s prvim mrakom s posla. Čim sam čuo njegov zvižduk kojim se oglašavao s ćuprije pojurio sam vičući: muštuluku, muštuluk! Stric se obradovao i pružio mi novčanicu – tada je to bilo pet hiljada. Velika para! Najveća koju sam ikad video. Bio sam ponosan i odma pojurio nazad, u kuću. Ne znam ko je sedeo, mama i baba, a posle se nekako i tata stvorio. Mahao sam novčanicom ponosan na tako veliku nagradu. Ali, umesto da me pohvale kako sam se nadao baba je prva nadigla dreku i dovukla strica grdeći ga: jel ti tolko zarađuješ da možeš ovako da se razbacuješ parama. Mama joj se priključila, pa spopade na mene da pare smesta vratim stricu. Ja pare nisam dao, strpao sam ih u džep i pobegao između njihovih nogu. Otac me pojurio, ščepa me za košulju straga, prebi me ko mačku nasred dvorišta, ote one pare i ode u kuću. Ostao sam da plačem i da ih grdim što su mi oteli mojih pet hiljada.

Nije prošlo tri dana, svanu jutro, bebi udarila pena na usta. Prvo ko skrama, ko kajmak neki. Ono ludo vreme, selo u planini, niko da se seti da ode po lekara. Ostaviše je onako malu, kažu, vraća mleko. Dan, dva posle mala umre.

Bila je kruška na vrh livade. Tu su je, podno te kruške sahranili. Nismo je ni krstili.

Eto, taj mi moj muštuluk, pade sad na um. Mislio sam da je maler što su naterali strica da uzme pare, što su mi ih oteli, što su radost pretvorili u žalost i čamotinju.

I sad su me, pedeset godina kasnije opet grdili. Ali, sad mi nije krivo što sam otišao. Rodilo se, nek mu je sa srećom. Pare sam ostavio, male, i ako sam preko reda ušao što im se ne mili, obradovao sam mu se. I razbio maler.