On ne može a da se ne oseti bezvredno

Draga mi je muka ljudi koji pronalaze veze između rečenica tipa: „Eva u toku romana ispriča nekoliko svojih snova.“ i „Ali čni se da je ceo roman jedan san“ ili „Eva je sve vreme u ludnici.“ i „Možda je zaljubljena sve vreme dok je u bolnici, i tako dalje.“ Onda: „Ovde je metafora kasnije dopunjena poređenjem.“ i „Ne da zanese rečima, nego da opiše pokret.“

Iako ovakvi iskazi mogu izazvati odbojnost, jer su možda anahroni, utuljeni, spori, nadobudni, nakinđureni, a i ja to ponekad mislim o njima kada ih čitam ili slušam, čini mi se da samo ovakva pažnja za reči, za njihovo slaganje na kamare, govori o nečijoj pažnji i želji da objasni. Ako uzmemo u obzir da je većina stvari neobjašnjiva drugima, mene uvek gane kada neko pokuša da od reči napravi tako neki svečani sto, sa svećama, tanjirima, poslužavnicima i da vam izmakne stolicu, a onda je uvuče da sednete i uklopite se taman u onaj obod svetla koji bacaju sveće. Dešavalo mi se već da me obuzme milina kad slušam nekoga da govori. Nevezano za sadržaj, samo za to da su rečenice vezane jedna za drugu nekakvim koncem koji ne mora da bude logičan, nego više stvar neke muzike. Devojka jednog drugara ima taj dar. Kad sam išla tamo na posao, a ona svrati i sedne ko neki vrabac u kraj sobe, a drugar je ućutkuje jer kao mi radimo, a ona samo brboće i ko da stalno teče neka voda iz tog ugla gde ona sedi. Isti dar imale su neke žene kod nas tamo na selu. Samo krenu da pričaju, a tebe obuzme neka milina i samo bi zaspo. Al ne skroz, nego bi voleo da si zauvek na tom krajičku gde čuješ glas bez sadržine, koji te štiti i bišti. To bištanje osetim nekad na radiju, kad čitaju naučne i literarne eseje. Da me se ne tiče, al da me češka. Najbolja stvar.