Želim svima

Da se manje useru pred narednu NG!

Cigla

Kad staneš nekom na vrata
Stani ravno, budi dobar
Budi jasan, glasno reci
Što si došo!

Nema nade, mimo tog koraka
Kada uđeš i kad si sve reko.
Ako si malo napred, malo nazad
Ako si se malo uvuko
Nema šanse da sve prođe.

Budi sam, u sebi jasan,
I kada te pozove drug
Budi dobar, među svetom krasan
Kada kući odeš, budi svud.

Svet postoji da bi stao
Samo na jednu ciglu
Od svih koje postoje.

I da

Ako sada staneš, nikad neće proći
S druge strane, mora se otići
Da bi bio spreman za sve posle
I da bi sve ono pre sraslo.

Nema načina da se stane igde
Da se nešto zauvek kaže
Nema načina da se nešto zauvek uzme
Da se nečemu priđe ili nekom slaže.

Možeš biti samo svoj
Sam sa sobom
I nigde više.

Ne pričaj mi

Ne pričaj mi s kim si, gde si, pri čemu si
Ne reci mi dođi, priđi, pronađi, uđi
Ne zovi me nikud!

Ne daj mi da ti priđem jer će mi se zgaditi
I ja ću se zgaditi tebi

Među nama nema ničeg, jer ničeg nikad nije
ni bilo.

Ti si ti, ja sam ja i ostanimo
dostojanstveni.

Samo tako, ko dva neprijatelja
možemo se potući i tek onda reći
Ko je pobedio!

Udav

Ustručavam se da skuvam kocku za supu
Jer u nju ide još
Luk, paradajz, karfiol, ljubav
Nova, čista krpa za dvoje
Peškir sa inicijalima
Otirač, šerpe, mleko
Cipele očišćene jakako
Autobus, vrata od stakla
Staza do zgrade
Kučeći lanac, besmiso tacne
Kad sveća kane u mraku
I zalepi se da stoji.

Ustručavam se da zalijem cveće
Zaliva se trpiput naveče kažu
Ako curi, zid će biti oštećen
I izrašće pelcer
Za dalji život nekom u komšiluku.

Možda mogu otići

Možda mogu otići nekud zauvek
Da se nikad ne vratim,
da ne znam da sam negde bio
Da se negde svratim

Možda mogu otići nekud zadugo
Kao kap u dnu
Da znam da se ne mogu vratiti
Ni u snu

Možda mogu otići da se ne osvrnem
Na taj raj
Otići, ko čovek, lakim hodom
U kraj.

Nasmejani autobusi u dupetu Srednje Evrope

Bliska, prema „fascinaciji svetom“ i „svetskim prostranstvima“ Nacionalnoj geografiji je i turistička organizacija Jungle Tribe koja se nedavno u City Magazinu reklamirala preko intervjua sa članom Plemena Nasmejanih ljudi koji je pričao o tome da je reč o društvu nasmejanih autobusa. Dok N. G, u svojim putešestvijama bez granica i u nepriznavanju istih za bele bogate novinare sa pasošem i crnačkim obezbeđenjem, pozajmljuje principe holivudskih filmova, Jungle Tribe grade svoj biznis obične turističke agencije na diskursu putovanja bez granica, nasmejanom putovanju i nasmejanim autobusima (dakle, rabe i apsurd kao književnu, stilsku figuru).
Pre nego što su nam ukinute vize, ova agencija je gradila svoj imidž na priči o tome kako želja za putovanjem nema prepreka, te kako je moguće, uprkos tome u kakvoj se dušegupki nalazili, da budete slobodan čovek, te da sa jednim šatorom i pajtosima i tri krigle piva oblepite ceo svet sopstvenim alavim jezikom. Ali, ne lezi vraže, iako su insistirali, u svojoj PR spiki, na tom duhovnom putovanju, kada nam ukinuše vize, ovi su se trajbaši, kao i svaka turistička šuša, pridružili turama do Budimpešte gde je valjda trebalo da, kao oslobođeno zverinje iz dupeta Balkana, zarijemo svoje slobodne pasoše u
dupe budimpeštanskih pijaca i popijemo im svo pivo koje nude, zamaskirani u mlade, srećne i ljudovoleće debile sa Balkana !
Budući da sam do tog trenutka, ne svojom voljom, bila na njihovoj mejling listi, te da sam redovno primala tu poeziju o putovanju duše i keruakovska proseravanja, u trenutku kad je stigo taj poziv da svi, zajedničkim snagama, proburazimo stomak srednjeevropske usedelice koja čuči pred vratima Zapada i kenjamo po budimpeštanskim haustorima, poslala sam im mejl de sam rekla da su bezobrazni, jer su do juče tvrdili da mi svi putujemo uprkos svim granicama, i što sad slave što su nam ukinuli vize i zarađuju na toj Budimpešti ko da je Rio de Žaneiro!
Isključili su me s liste. Sva sreća, više nemam ausvajs za nasmejani autobus.

Nacionalna geografija

Iako su svi ti tekstovi uglavnom tu da predoče probleme neke izolovane, nerazvijene zajednice koja im problema, ili nekih retkih životinjskih vrsta koje izumiru, koje su nezaštićene i ugrožene, svi dramski elementi u ovim tekstovima tiču se povlašćenih aktera u ovoj surovoj sredini. Tako se čitalac manje potresa zbog izumiranja slonova, a više kada slon nasrne na istraživača koji je krenuo u izvidnicu. Ili zbog toga što je karavan fotografa, skupljača kostiju i naučnika dobio neki oblik dizenterije, isprepadao s od lokalnih razbojnika ili dobio opekotine od sunca idući kroz pustinju Tenere na jugu Sahare. Tako ovi istraživači i fotografi dobiaju zaštitu lokalne vojske od razbojnika sa kojima je lokalna vlast u sukobu, kao i lokalno stanovništvo spremno da ih prati u njihovim poduhvatima i rizicima.Takoreći, iako ceo svet propada, kao njegove stare tradicije, stare životinje, stare nacije, jedino što opstaje i što dobija svu zaštitu uprkos propasti šuma, divljači i retkih mušmula, jeste beli, bogati fotograf!

Počnimo od rubrike „Vaša fotografija“. Obično na samom početku broja, odabrane fotografije su one kojima je priroda ili određeni demografski elementi samo potka za dalju estetsku obradu. Priroda (biljke, životinje), ljudi i demografija ovde su uglavnom deo široke, indiferentne palete koja crpi dramatiku iz kontrasta boja ili tekstura predmeta/bića, npr. naglašeno zelena boja vodozemca u kontrastu sa naglašeno crvenom bojom punoglavca; kontrast između crveno-belih šara letećeg balona i pozadine koju čini braonkasti, peščani pejsaž Kapadokije; smežurana staračka ruka u prvom planu (lice zamagleno) dok uzima parče sparušenog hleba; šarene suknje turistkinja ispred šarenila Kremlja; živahno-cvetna marama žene iz Jordana čija glava viri iz šupljine jednog od nekakvih sedam svetskih čuda. Sasvim retko, ove fotografije imaju nekakvu priču, poentu koja se odnosi na nešto više od pukog estetskog užitka koji od žabe uzajmljuje boju, poput fotografije biljke koja je nikla u slivniku lavaboa (eno je gore) . Da nije opisa (imresija) fotografa priložene uz odabranu fotografiju, ovi uvodi bi delovali kao jedna od savršeno izrađenih slika u okviru reklamnog prostora koji prednjači u uvodu svakog broja Nacionalne geografije. U odbranu Nacionalne Geografije, odnosno ovih fotografa treba navesti činjenicu da su reklame i generalno PR sektor visoko podigli svoju lestvicu zadirući u domen umetnosti, pa i angažovane umetnosti. Ne samo da za svoje tekstove i slike angažuju renomirane umetnike, a za svakodnevni posao regrutuju uglavnom ljude obrazovane u sektorima umetnosti (dizajna, dramske umetnosti i tome slično), već se trude da fotografije i snimci koji vremenom prerastaju u kratke filmove, u svoja značenja apsorbuju rečnik koji asocira na angažman, provokaciju, ironiju i ostale izražajne figure srodne tekstovima koji nešto saopštavaju, a ne prodaju. Samim tim, može se reći da nije krivica na uredništvu časopisa što se vremenom u domen fotografije kakvu oni neguju ugradila druga ruka. Ali, prirodno je onda očekivati da se ljudi koji se bave tako zaposednutom oblašću pomere korak dalje, ili korak unazad, u stranu, gde god, umesto da, kako se meni čini u slučaju imidža Nacionalne Geografije (koji je većinski izgrađen na fotografiji, bilo u rubrici „Vaša fotografija“, ili onoj „Prizori zemlje“) da prećutno iskoriste tu srodnost, te da prirodu i njene pojave, jude, demografiju i probleme u zabačenim delovima sveta kojima se bave plasiraju kao deo reklame, jezikom reklame i njenom estetikom.

Nije problem što su fotografije lepe, tj. što estetizuju prizore iz prirode i iz života. To i jeste njihova umetnička namena, a bila bih nepoštena kada bih rekla da mi većina njih nije pružila estetski užitak. Problem nastaje kada se ova rubrika sagleda kao deo celine koju Nacionalna geografija nosi kao časopis i kao prepoznatljivo ime. Obično ćete čuti da je ljudi svrstavaju u rang „Politikinog Zabavnika“ – časopis koji je lako voleti. Koji je za sve i ni za koga posebno. Koji je šaren, humanistički nastrojen, pa mu se mogu prikačiti, kao ikebana, neke od odrednica tipa „za radoznale“, „riznica znanja“, „za ljubitelje prirode“, „za ljubitelje životinja“, i tome slično. Međutim, za razliku od Zabavnika koji poseduje određenu infantilnost (ukrštenice, mozgalice, stripovi, crteži u okviru članaka koji se bave „ozbiljnim“ stvarima, humor, te pripovedna forma koja, koliko god vešto novinarski bila upotrebljena, u svakom članku kao da počinje rečenicom „Bilo jednom...“), Nacionalna geografija pretenduje na određeni angažovani novinarski pristup koji teži da čitaoca približi manje dostupnim čudima prirode. Ne sa namerom da ih zabavi, već da im aktuelizuje neki problem (zagađenja, zapuštanja određenih tradicija, izumiranja životinja, promena u društvu nauštrb „malog naroda“). Ako se takvi ciljevi primete, onda se automatski, svaka rubrika i svaki element ovog časopisa uzima drugačije, nego kada je reč o Zabavniku.

Recimo, prva razlika koju je moguće uočiti (u ovom nametnutom poređenju) jeste strah. Dok u Zabavniku čovek ne oseća strah, čak ni kada čita one ispovesti pogorelaca u rubrici „Život piše drame“, Nacionalna Geografija je natopljena strahom. Ispod lepih fotografija u pomenutim rubrikama, a i u okviru većih članaka i reportaža, većina tema i načina na koje su u ovom časopisu izložene, plasira strah kod čitaoca, i to strah od: kraja sveta, izumiranja određenih nacija, izumiranja određenih životinjskih vrsta, apokaliptičnih predviđanja nestanka resursa pijaće vode, zdrave hrane, strah od bakterija koje jačaju, od zagađenja, od katastrofa svakog tipa. Da se ne lažemo, mene suštinski nije strah ni od jedne od ovih stvari iako redovno čitam Nacionalnu geografiju, već mi je više zanimljiv taj kontrast između apokaliptičnih tekstova i masnog papira, te lepe fotografije. Ovaj spoj stvara specifični amalgam, a u ljudskom obliku asocira nekakvog sveštenika prirode koji meditira nad propašću sveta i prikuplja, unapred, nekom vrstom retroaktivne arheologije, njegove poslednje, lepe primerke. Dok je svet živ, dok se još uvek koprca, živi svoje, kakve takve živote, poslednjim pipcima, kracima, talasima, rukama grabi ono malo vazduha, ovaj časopis ga fotografiše, sortira i odlaže u nekakvu lepu, glatku fasciklu za neke buduće vanzemaljce.

Neka pitanja

-U gradskom prevozu, kada je gužva, pa se, na svakoj sledećoj stanici, razmiču ljudi i otkrivaju sve nova lica koja se do tada nisu videla. Tek kad se to desi, u sekundi se zapitam da li sam ranije ikad išta videla.

-U prevozu, kako žene nose hleb u torbama. Uvek mi je bila enigma što se hleb nosi sa tolike udaljenosti, iz grada gde rade do kuće, nekih desetak autobuskih stanica. Drže vekne u krilu kao decu. Nešto sam htela da pitam, a onda me to sve asocira na veliki trud.

-Rasparena cipela na ulici, odbačena, ali jedna. Uvek se pitam otkud samo jedna?

-Kako je iz knjiga moguće shvatiti kakva se devojka sviđa piscu, na osnovu devojaka koje opisuje u svojim knjigama i kako o njima piše. Tj. da li on stvarno, u životu, voli takve devojke.

-«Go back in the car» - rečenica koja se često čuje u američkim filmovima. U situacijama opasnosti, jači likovi obično govore slabijima da se vrate u kola, iako kola nisu nikakva zaštita onima koji se u njih zatvore. I zašto ovi drugi ne znaju da voze.

-Kada neko postane omiljeni par i kako to da neko dvoje ljudi koji se isprva sastanu zarad samih sebe, mogu postati celina za druge. Ima priča o momku i devojci koji su izuzetno popularni u društvu, toliko rado viđeni kao par da u jednom trenutku prihvataju percepciju koju drugi imaju o njima i između njih ne ostaje ništa, sem te izigrancije. U jednom trenutku, odvajaju se od gomile i kreću u nepoznato, isprepadani, ali spremni da se konačno upoznaju i vide ima li ičega među njima. Što su isprva zajedno? I jesu li oni ludi?

-Zašto se za neke projekte, filmove, knjige i ljudske poduhvate kažu da su „nezahvalni“, ako se kasnije, u tekstu, utvrdi da je to vredna stvar? Ko je tu i kada odustao od čega, i, ako je već odustao, čime na dalje vrednuje stvari? Ako to radi da bi izdvojio vrednosti koje su vremenom izumrle, u jednom konkretnom, živućem društvu, zašto onda, takvom rečenicom, potcenjuje ljude koji uspevaju da opstanu u takvom društvu koje isprva ne ceni te vrednosti?

Kapa

„Ama, skini kapu“, mrmlja starica dok korača iza svog supruga, između nogu već pristiglih pacijenata u hodniku Klinike za mentalno zdravlje u Palmotićevoj. Ne skidajući kapu, starac žurno napreduje niz hodnik sevajući pogledom levo-desno, u potrazi za praznim mestom.
„Ti sedi. I ja ću sesti. Ako ima gde da se sedne“, kaže glasno da ga svi koji sede čuju.
Zaista ne želi da otkrije, čak ni sebi, da je sa staricom krenuo samo zato što je računao na jednu praznu stolicu i sate tišine u kojima će studirati svoje novo otkriće – Nemačku gramatiku – mesto, gde mu ona neće sedeti za vratom kao obično. Ona nek radi šta hoće. I onako je ona insistirala da se u tu kliniku dođe, boga pitaj zašto. Nešto joj fali. Zajedno su, tu su gde su, niko više u to ne sumnja. Čemu toliki cirkus? Stolica!
Starac žurno zauzima slobodno mesto između mladića koji cupka nogama potresajući ceo red i blentavo se smeška ostalima, i žene koja se skupila na svojoj stolici kao ptica u dva broja većem kaputu.
„Skini, pobogu se, tu kapu“, prigušeno mu dobaci starica koja se nezadovoljno smesti u redu preko puta, malo ukoso od starca. Starac otvara knjigu. Ako se svet i ne nastavlja, gotovo nikad ne nastavlja tamo gde je stao, knjiga, a posebno ova Nemačka gramatika, ima svoj red. Jakako! Sada, dakle, konačno može da nastavi.

Tek sada, kada je sela, smirila se i pogledala na sat, a potom prebrojala ljude koji su na redu pre nje, starica je shvatila da i ovde, kao i svuda, nema reda. Nigde nema reda, jer sve uključuje druge ljude koji nešto smišljaju. Na svoju ruku. Eto, jutros je matori ostavio tu glupu Nemačku gramatiku nasred kuhinjske površine, kao da se ne seća da je dan ranije rekla da će trebiti pasulj. I sada mora da čeka, da se opet nečemu povinuje. Baš tu, na tom mestu, za koje se unapred nadala da će joj pružiti mogućnost da konačno svede račune, da bude zarad sebe baš tu. Baš tu, gde je mislila da će ga naterati da se zamisli, on je poneo tu glupu Nemačku gramatiku. Umesto da se zamisli zašto su baš tu i zašto je ona na tome insistirala. I što je posebno nervira - i ova situacija, pruža mogućnost starcu da se odmori. Taj se svuda odmara. A, ona baš nigde. Da zaspi uz svoju knjigu, prokletu nemačku gramatiku koju je, kao i sve što čini, samo iskopao žmurećki iz hrpe drugih, sasvim razbacanih stvari i odlučio da je proglasi centrom svoje pažnje. I opet ne skida prokletu kapu!

Eto, kako ju je samo preveslao. Znala je da doktor Drakulić radi od dva i lepo je rekla starcu da predaju knjižicu ranije, još pre početka popodnevne smene. U podne, recimo ili makar u jedan. Ne, on se uporno drži te priglupe logike: kako ući u radnju koja radi od dva, ako ne od dva? Neka se drugi preračunavaju, mi nećemo. A, videla je, lepo je videla kako se nervira što nema mesta i kako mu je laknulo kad je našao jedno, kako je odmah zalepio svoju stražnjicu, praveći se da je tako nešto i očekivao. Da se nije preračunavao. I tako su u Palmotićevu stigli oko tri, da ne uznemire nikog, dostojanstveno, sasvim po redu, staloženo. I sad on čita, a ona čeka! Sa dvadesetoro sasvim stranih ljudi. Verovatno ludih!

++++

„Ona nije luda“, misli starac ne skidajući kapu i pokušavajući da odlepi dva lista sa glagolima. „Koji li joj je đavo da se vucaramo ovde, mesto da kuvamo onaj pasulj!“

++++

Onaj prvi ludak je, kako je starica čula odvojivši uvo, predao knjižicu jutros u deset. „Da, ali njemu je pomoć možda zaista potrebna, kad usred svog ludila mora da računa na vreme najpogodnije da preda svoju knjižicu. „Koja smejurija!“, čini joj se da kaže njen suprug dok nečujno miče usnama pokušavajući da oblikuje imenice. Da, on je uvek iznad situacije. Kako mu uspeva da tako za par sekundi zaspe ostrvo, usred života, da se odvoji, da da znak da on zapravo nije tu, da ima preča posla. A, kako je njoj!
„Šta rade toliko unutra“, nervozno kaže starica. Gleda na sat, računa, naginje se ka starcu koji zarad nje prekida svoje mrmljanje nemačkog.
„Unutra su u proseku 45 minuta. Pa to je da ispričaš ceo život“, frkne on. I ne skida kapu.

Možda kapa, prekrivena iglicama poluodmrznutog snega koji ju je na trenutak podsetio da je napolju sneg, dan, da se nekuda može otići, daleko od te zagrejane čekaonice. Od svega što je trenutno tišti. I tek sada, u Palmotićevoj gde je, mora sebi to da prizna, otišla da bi starca odvojila od nove opsesije – učenja nemačkog, u trenucima kada je osećala da umire, da, kako je čitala, treba i mora da bude uz čoveka koga voli, koga je, na kraju krajeva, izabrala, tek sada shvata da je on sve vreme od nje zahtevao više nego što je ona mogla da ostvari, a to je da ode od sebe. Da, sledeći njegov primer, ode od svog bola koji ju je ceo život okupirao kao trn zaboden u prst. Nikada to nije uspela. Ako nikada nije mogla otići od sebe, ako joj je uvek prvo na pameti bilo da skine kapu kada spolja uđe, je li ga ikada volela ili je samo, kao kod vrača, prihvatila to glupo dečačko obećanje da će joj biti bolje, da će sve proći?
Nikad nije zaboravila da skine kapu, nikada nije zaboravila glavu. Ni svoju, ni njegovu.
Sedeći u tom hodniku, padne joj na pamet da je i sada, dok su navodno tu zbog nje, kao proizvod cele predstave koju je izvela, zbog koje je on pristao da krene, da je i ovde ona zbog njega. Kao neki čiviluk na koji on uvek može okačiti svoju kapu, a da je cela ordinacija, psihijatar, ceo njen svet samo čiviluk za njega. Izgovor da kapu ne skine.

Psihijatar, psihijatar će joj dati potvrdu, potpis da su tu zbog nje. Ne zbog njega.

Tada ugleda sliku. Na zidu. Starac je uvek voleo umetnost.
„Kako ti se čini ova slika?“, pita naginjući se ka starcu. Starac gleda par sekundi, ustima oblikuje nažvrljanu reč „Miro“, pa podiže pogled, anatomski, studiozno, ispod kape.
„Dobra je. Samo, ovaj dečak je nacrtan naopako. Glava mu je naniže, na mestu gde bi trebalo da su mu noge“, kaže, zatim spušta pogled na Nemačku gramatiku i nastavi da mrmlja glagole.
Starica se nasmeje od srca. Zatim čuje svoje ime i ustane.

Voda iz špijunke

Još dok smo živeli stan iznad njih, večito su se žalili. Te smeta im što su deca bučna, te što smo parkirali ispred samog ulaza da moraju da se provlače kad krenu na pijacu, pa šta stalno tražimo u podrumu, na krovu, na hodniku... i tako sve. A, mi smo ih poštovali – penzionerski par, ona operisala kuk, on plašljiv, dostojanstven. Kad god sam im pozvonio na vrata, proviri jedno od njih u strahu, iskolači oči kao da ću da ga progutam i pre nego što kažem šta mi treba već pritvara vrata. Niko nikad nije ušao u njihov stan, večito su čuvali taj svoj mir od 5 do 7, il do kad im je trajao. Opet, nisu bili sasvim ni po strani. Ključ od vešernice je bio kod njih, pa smo svi, kad nam zatreba recimo dovod vode za crevo, da ga ne sprovodimo čak iz stana, morali da tražimo ključ od tog komšije Panića. Hteo je da prisvoji tu vešernicu samo za sebe, da je adaptira i da prepreči izlaz na dvorište. Mene je komšinica iz dvorišta pitala da joj budem svedok na suđenju, kad su je ti Panići sprečili da kroz zgradu ide do dvorišta gde je bila njena kućica. Uglavnom, nije da je čovek na te Paniće mogao da se ljuti. Nisu davali nikakve znake života, sem što je matori Panić držo taj ključ od vešernice.

I tako, odselismo se mi, al ne može čovek tek tako na prečac da raskrsti sa komšijama. Komšinica iznad nas umre, a stan ostane njenoj sestri iz Pirota. Ova pet nije mogla da preseče da stan proda, a ne sme ni da ga izda, jer će studenti da joj unište nameštaj. Zamoli nas ona da joj dolazimo po račune i pošaljemo joj za Pirot. Hteli smo da učinimo, nije nas ništa koštalo. Ali, krenuli da stižu neki veliki računi za struju, pa se žena zabrinula da nije negde nešto ostavila uključeno. Opet, ne sme da nam da ključ od stana, a moja žena neće ni da ga uzme, zarekla se da neće nipošto jer je stan tuđi, i neće da posle bude da smo mi tu nešto. Stan zaključan, prazan, a račun raste. Ja predložim toj komšinici da je najbolje da odvrnem osigurač. I tako, morao sam do Panića po taj ključ. Prvi dan, kao i stalno pre toga kad me sretnu na hodniku, ljubazno me upitaju kako smo, gde smo sad i slično. Ali, kako se to sa strujom zakomplikovalo, a ja zaređao svaki dan da im zvonim na vrata i tražim taj prokleti ključ, krenuli Panići sve mrzovoljnije da mi se obraćaju. Sve ređe pitaju kako su mi kod kuće i sve češće samo proture ključ kroz otškrinuta vrata, ko da sam gubav.

Onda, jednog dana, a svraćao sam već mesec dana svakog vikenda, kaže stari Panić: „A, što se vi, komšija, bakćete oko tog stana? Kako je nije sramota da vas, pored svih vaših problema, opterećuje njenim komunalnim i drugim situacijama?“
Shvatio sam da njemu nije stalo do mene, niti do toga da li mene iskorišćava naša komšinica, moja bivša komšinica. Zapravo, ta je umrla, nego njena rođaka, nego da Panić naprosto ne želi da ga iko uznemirava.

Razumeo sam to, ali najednom mi je delovalo da ništa od toga nije u redu. Osetio sam da je loše i sumnjivo to što ja radim. Začudio sam se nad samim sobom, ne nad Panićem. Začudio sam se zašto radim ono što niko ne bi radio, iako je to možda dobro. Zapitao sam se da li me iskorišćavaju. Dok me je Panić gledao kroz špijunku, svaki put kada sam ulazio u tu staru zgradu, pitao sam se šta radim pogrešno.
Tek kada je Panić umro, a njegova udovica se još više zatvorila u taj stan, špijunka je zamrla. Zatvorila se kao neko mrtvo, umorno oko iz kog više nije izlazila ni voda. Voda na decu, voda niz oluk. Nikakva voda. Ključevi više nisu stajali kod njih, nego kod drugih, operativnijih ljudi, a ja nisam stigao da pitam Panića šta mu toliko smeta.

Moj rečnik omiljenih reči i sintagmi (i svačega što ljudi izgovaraju s vremena na vreme, a meni se svidi pa zabeležim, molim lepo i pička ti materina!

Luftiguz – onaj koji ne radi, nema obaveza, gotovan, danguba
Beskičmenjak – Slabić, pizda
Kopneti – Gubiti na težini, fizički propadati
Basta! – Dosta!
Ruglo – Nešto za osudu, sramotu
Duše – Ljudi u množini (bezazlene duše, ljudi, - oli ovo rekoh)
Urušavati – kad se nešto samo od sebe raspada
Sazdan – sačinjen (al nekako finije)
Dan-danji – dan-danas (al preteći, tipa i dan-danji mi nisi vratio dug, pičko jedna!)
Pripovedanje – pričanje priče (al polako)
Pikarski roman – pustolovni roman
Pomoliti nos – pojaviti se nakon dužeg vremena i skrivanja (jer si pizdurina!)
Vazda – uvek, al ko da si ceo život kenjao
Varoš – malo mesto, al ušuškano
Tiskati se – biti zguran u masi, al prijatnije nego kad ti kažu da se guraš i umuvaš
Nazori – ubeđenja, al sporije sticana (i ko da usput ništa jebo nisi!)
Opanjkavati – ogovarati (al uz ratluk il tako nešto mekano u ustima, il da samo pljuješ dok govoriš)
Uskopištiti se – biti zadrt (al ujedno imati i neki šešir na glavu!)
Čudno jedno – vala baš!
Prionuti – zalegnuti na neki rad, al da ti se lepe prsti na artiju jer si pre toga jeo baklavu
Noćobdija – ko dugo ostane noću (al mora da dočeka zoru i da peva u taj sat, na terasi!)
Silan svet – mnogo ljudi (al da su svi iz davnine i pošteni!)
Prostota – Bedno, jadno al saliveno u ljudskom obliku tako da ga možeš pipnuti i udariti
Larmadžija – svađalica, kavgadžija (da se ne lažemo, pijandura)
Zebnja – strepnja, strah (al na mesečini)
Naklapanja – pričanje besmislica (al na toplom)
Deobe – raskoli, razmimoilaženja u mišljenju i drugim stvarima
Obnevidelost – zaslepljenost (može biti emotivna, kad vidiš lepog momka, a može i od očnog pritiska)
Stolovati – vladati, rukovoditi (kad si mrtav pjan!)
Ni dan-danji – nisam shvatio!
Ogavno – ružno, al na slovo „O“
Nagrditi – izgrditi nekog, al da ti ne pršti pljuvačka na usta, jer si na verandi
Neka ih! – nek se nose
Muvator – simpatična protuva za koju si znao da će te zajebati
Valjano – treba li išta reći dalje (najvaljaniji su ljudi iz Valjeva)
Okaditi – (ova reč mi zanimljiva u metaforičnom smislu: posle neke sramotne, prljave stvari očistiti. Ne znam kako!)
Trijumf jajeta! – trik pitanje! (pa nije ti ovo rečnik!)
Dokon – bresposlen
Vrištav – šljašteći, bučan, napadan (ovo neki ko ja)
Hacijenda – ovo mi samo zvučno dobro nekako miluje uši, suštinski znači veliki posed. Ko ga ima, njemu lako
Ćoškast – ovo ako si neka prostorija
Manjež – škola jahanja (ja mislila kafana, pa me oduševljava to otkrovenje, da ne kažem demantija)
Jezgrovit – sažet, al pun i nema niki da ti prdne pod pendžer
Iznuriti – ovo ako ti ostane malo još snage da opišeš kolko si umoran (mada bi se mogo jebati)
Zastori – vidi iznad
Tražiti kavgu – provocirati
Sportski – fer
Stuštiti se – nahrupiti, il kad pada kiša
Bezazlen – ne ko reč, nego ko čovek volim!
Osloviti – kad nekog pozoveš imenom, pa zna da si mislio baš na njega, a ne na neku drugu protuvu
Izanđati se – ofucati se, al u duši
Prigodno – korisno, kad se prilagodi
Preturiti se – e, ovo mi do jaja, odma se zasmejem jer to je neko ko se sruši sa one hoklice
Opak – zao, mada i zgodan
Kuštrav – ko se nije brijo, ili je samo nakostrešen
Otklipsati – odvući se, nestati (mada, možda, u nanulama)
Beskrvno – beživotno, bledo, jad i beda!
Sviti – nema značenja, samo nastavaka: gnezdo, dom! Prava reč kojoj ne treba značenje, no ide odma u rečenicu
Raja – narod, al dobar
Fela – vrsta, al ona koja ti uzajmljuje ciment
Volšeban – čaroban, iako sumnjiv
Trtljati – e, ko ja sad
Popiti – al ne to što mislite, no otkaz il grdnju
Izmećarski – kao neki bedan poso recimo
Premrli – kao recimo od straa
Biti izbijen iz sedla – kad izgubi neko samopouzdanje
Masturbatorska srednja klasa zapada! – ne znam otkud mi ovo
Mućkaroš – kao jajara al na oko
Zađevica – svađa (al sitna!)
Dušegupka – e, ovo mi je najomiljenija od svi reči i znači neko mesto, u duši il poljski, de si stisnut
Solidan – do jaja reč koja ukazuje na izvesnu čvrstinu, al po normama, dakle ne neku herkulovsku
Alfa kokoška – neka predvodnica ženske klike koja ih sve okuplja i uslovljava ihpička koja zapišava svoju teritoriju kad skapira da joj neko otima momka, pa onda nakostreši (ima tu moć) sve svoje prateće frendice da se bore za njenu stvar. kretenka. ko zapišava svoje, ukazuje na to da se boji za svoj produžetak, takoreći, pridaje sebi previše značaja. najčešće je reč o ldp-kučkama koje čak i ne veruju u boga!
Tronuti – emotivno pogoditi (retka tica)
Uljudan – fin po bontonu, al onaj koji to i vezuje za neku filozofiju dobrote
Okoliš – okolina, al uz čaj (ne znam ko ovo koristi, valjda neki saputnik koji izađe iz kola da piša, pa ima taman tolko vremena da baci pogled na okoliš
Nakrcati – natovariti, al orasima
Kopistiti se – opirati se, al da na radiju ide neka čačanska pesma i, da jedeš pistaće
Čovekolik – licem čovek
Prispeti – stići, al da se ne oznojiš, nego si usput spevo pesmu i poljubio tri Anke
Odstupnica – prostor za povlačenje, al i mudar potez
Siguracija – rezervna varijanta
Samozaborav – pa to
Nemilice – bespoštedno, bezobzirno
Obilje – mnoštvo stvari, raskoš (al opet ko da ima ratluka)
Elementarno – osnovno, bazično
Očešljan kao oblak – raščupan
Bezazlen – pa to
Naplavina – nanos
Joguniti se – duriti se
Smion – drzak, hrabar
Zijan – šteta (al vesela, ko kad brkneš u džem)
Mrčotine – mazarije, kad se neko isproserava umetnički
Džumle – skupa, đuture
Alibabovska pećina – varvarski raj, yeah
Tromost – umor, al kad si se prejo
Zanovetalo – zakeralo
Vrljiv – krivudav
Klobučati – uzburkavati
Raskošan – bogat (u duši!)
Pripeka – kad je veoma toplo (al kad imaš leba i kajmaka i neku ladovinu pod hrastom
odakle to konstatuješ)
snevati – e to
žuč – esencija života (al si se naždro ratluka ranije)
šija – vrat (kad te već uvate)
nesvet – neko ko ne liči na druge, car
gicati se – vrpoljiti se (seksi!)
navrljen – nezgodan (najviše volim take gadove!)
Fem-fen





Samim tim, dodajem par pojmova koji nikom ništa ne znače do meni, a to su:

Borak – jedan jedini put kad sam se naduvala ko stoka, ponavljanje ove reči me spaslo, inače, geografski, reč je o glavnom trgu u selu Radanovci de su – prodavnica, crkva i osnovna škola (u blizini Kosjerića)
Samari – kraj sveta, železnička stanica bez otpravnika, čuvara, mesto moje volje i ljubavi

Derventa - mesto na putu od Ražane do Radanovaca, po svim verovanjima ukleto, jer je okolo šuma, a unutra kamen. Nikad ništa po noći videla nisam, iako sam dosta zla zamišljala.

Mravinjci - daljina (kad je zima vidi se u plavoj izmaglici ko daleko mesto, negde blizu Povlena, kad je lepo vreme i vedro, vidi se ko deo plana da ćemo tamo jednom ići, na putu do Povlena

San na navijanje

Majka je neprestano pitala kako joj je. Iako joj je bilo dobro, ako se
izuzmu neke uobičajene neprijatnosti, učestalost majčinog ispitivanja joj je, vremenom, nametnula utisak da nešto nije u redu. Da mora biti da nešto nije u redu. Jer majka oseća čak i ono što ona možda ne zna.

Jedino što je predstavljalo problem je to. Naime, već duže vreme je kasnila na posao. Bez ikakvog razloga. Naprosto, legla bi uveče u pravo vreme, a čak i kada bi legla u nedoba, navila bi sat, uostalom, imala je satić usađen negde u glavi koji je radio sasvim dobro, oduvek. Znao je, čak i kada bi se ona zamislila, kako kažu, zapustila, kada treba da je pozove. Vreme se, u njenoj glavi, oduvek delilo na važno i nevažno vreme. Čak i onih dana kada je bila očajna, depresivna, znala je kada mora sasvim ustati sa poda da se sve ne bi raspalo. Imala je nekakvo tolerantno vreme, ali taj sekund, važan trenutak u kom se mora ustati, u njenoj glavi oduvek je otkucavao sasvim jasno, u pravo vreme. Da se sve spase.

Posle nekoliko svađa sa šefom, u kojima je više odbijala da se izvini, nego što nije imala nameru da prestane da kasni, priznala je majci da joj se sve češće dešava da uopšte ne čuje sat kako zvoni i da se ne seća trenutka kada zvono ugasi. I to je više priznala preko reda, preko volje, čisto da udovolji upornom majčinom ispitivanju o tome je li sve kod nje u redu. Dok se majčino lice mrštilo, osetila je kako joj je dala neki predmet kojim će se baviti, i automatski blaženstvo koje se razliva između njih dve. Majka je volela da popravlja stvari, a njoj je, tako je ispalo, uvek falilo sasvim malo do tog reda. Zapravo, činilo joj se da je svoj sat uvek navijala da kasni, ili da žuri, samo da bi ga neko regulisao. Samo da bi imala svoje vreme da iz njega posmatra kako drugi postoje, kako im je stalo. I majka je jedva dočekala ovu odluku da se nešto konačno reši.

Bila je jasna: biće uporna i pustiće telefon da zvoni sve dok ona ne podigne slušalicu i ne uveri je da istog časa izlazi iz kreveta.

I zapravo, majčin glas jeste delovao razbuđujuće tako da je prvih nekoliko dana, čim ga čuje sa one strane slušalice, pomešanog sa šumom vode iz slavine, sa zvukovima vetra, tramvaja i saobraćaja koji je dopirao kroz prozor negde iza majčinih leđa, kao sa neke slike naivnog slikara, imala utisak da je zaista jutro. Pravo jutro; ne ono njeno trapavo, kaobajagi jutro, kada se mrzovoljno strovali u autobus kao na nošu, nadajući se da će se nešto usput pokvariti, verujući da je nemoguće da se sve odvije dalje, iznenađujući se da ume išta da uradi sama sa sobom i sa drugim ljudima. Zbijajući šale na svoj i na račun drugih, kao da iščekuje zaista ozbiljno uputstvo za dalji tok stvari, demant dotadašnjeg života.

I ta čudna paučina koja se razvlači sa nje ka mestima koja je već prošla, ka vremenu koje je već proteklo, otežavajući joj svaki dalji korak. Zato je sedala na sedišta koja gledaju unatraške, već zamišljajući kako se vraća.

Mamino jutro bilo je kao čaša puna česmovače – pravo, glatko jutro po kom se klizi kao po nekakvom Labudovom jezeru, odeven u triko. Prazno, spremno da primi sve, kao da ničega juče nije bilo. U njega se ulazilo bez ikakvog predumišljaja, kao što se menja voda cveću u vazama. Kada mama pozove da je probudi, kao da je neko već prošao tom jutarnjom stazom i za nju stresao svu rosu, paučinu i zasekao u maglu. Ostajalo je da se ustane i prođe kroz prijatnu jutarnju izmaglicu, na široka vrata, iz sobe u sobu, u dan koji ju je prihvatao meko, blagonaklono i majčinski.

„Jesi ustala“, pitala bi majka glasom u kom su se mešali briga i nežnost, sa onom tihom žurbom sa kojom ju je hrabrila da ustaje za školu. Mrak se povlačio, a melem koji već duže vreme nije osećala, iz dana u dan, obavijao je celo telo koje se, u komadu, odvajalo od kreveta i kretalo, redom – ka kupatilu, kuhinji, sobi... Čuo se u tom glasu i osmeh, neizbežan deo svakog razgovora sa majkom. Osmeh svaki put kada majci da priliku da ima neki zadatak, da je očisti, isprazni, spremi, miropomaže za novi dan. Kao glas pažljivog lekara koji je dobio mogućnost da leči njenu, po svemu sudeći, potpuno misterioznu bolest.

Dogovor sa majkom, o buđenju, radio je savršeno. Bio je to dogovor o tome da će sve biti u redu.

„Jesi li ustala?“, čulo se sa druge strane slušalice.
„Jesam. Evo, ustajem, mama“, čula je svoj glas kao da dolaze iz ugla sobe, odnekud gde ne može trenutno da stigne, ali samo što nije.
Ali, veza se nije prekinula, uz uobičajeno „dobro, ajde, ajde, zovu me, čujemo se predveče“, niti ju je slušalica onako odbacila kao magnet, zalupila joj svoja plastična vrata puna slatkog sadržaja. Još neko vreme su se čuli zvuci tramvaja i nekakva ptica i, učinilo joj se, zvuk televizora, uključen negde iza majčinih leđa, sa kog neko čita jutarnju prognozu. Talozi blatišta, što je nanela kiša...
Ni ona nije htela da prekine vezu, želeći da još koji sekund iz slušalice dopire ta jutarnja svežina i majčin blagi glas koji najavljuje početak koji samo što nije načeo nešto sasvim drugo, samo njeno, s čim će posle da se nosi. A, blato je iza, negde saterano džakovima peska.

„Ti, sine, znaš da te mama voli“, rekla je majka a, neprijatnost koja bi je obično namah ispunila nakon majčinih inače retkih izliva nežnosti, nije došla. U stvari, majka je retko sebi dozvoljavala da išta unosi, uglavnom bi samo sklanjala. Sklanjala samu sebe, sebe iz sobe, sebe iz sebe, nju iz sebe, i sve tako, u krug oko sobe, kao oko velikog, čistog ambisa. I kad bi je poljubila, odma bi joj brisala obraz, a nikad nije davala da se posle nje pije iz čaše. Ona je starija, ne valja se. Ali ona će piti posle dece, jer to nema veze. Sve je kroz nju prolazilo kao kroz vazduh. Niko, baš niko sem nje, nije smeo da stane spram tog praznog prostora koji se kroz nju prečišćavao.

I baš u trenutku kada se sasvim prepustila tom milozvučju, sa druge strane slušalice doprle su majčine reči: „Ti ne znaš.“ Ponovila je ovo nekoliko puta.

Zatim je rekla: „A, njoj se naduo stomak, i kosa joj opada, ima da uđe u prevremenu menopauzu. Mozak ostareo. Ja ću se ubiti. Ti ne znaš. I tebe lažu. Ja sam se javila na telefon. Namerno sam se javila kad je zvao. Vene su mi iskočile. Nema više ništa od mene. Ti ne znaš. A, znaš li da smo onaj dan zalutali, nas troje, kad smo je vodili. A, ti ne znaš. I tebe lažu. I šta ćeš zimus? Ti ne znaš, ali videćeš“

Svako jutro, od tada, majka je budi. Iako nikada nije sigurna je li to san, ili stvarnost. Ipak, od tada, svako jutro, ustaje na vreme.

GSP bajka

Vozimo se tako majka, otac, sister and I gradskim busom. Mi mali manji, oni veliki odrasli. Naprasno, dve stanice pre naše, krkljanac! Sestru pričvrlje ona vrata. Da u kosmosu, onako beskonačnom, ima neka brava nju bi uštipila! Udarismo u dreku i lelek keva i ja! Kriv je vozač! Najednom, dok se derem, kako mi iz dijafragme ide psovka, kapiram krivi su svi: ljudi u busu, grad, ceo svet koji je najednom stao na nečiju nogu i, uprkos toj maloj prepreci, piči dalje. Vrata se otvore. Nešto zgroženih ljdui (ne tolko pričepljivanjem kolko vikom mene i majke) izađe na svež vazduh. Mene dibidus sramota, posebno što sister nije povređena, nego tek tolko ugruvana da bolje zaspi. Bus piči. Majka i ja rezignirano izlazimo napolje, stanicu pre naše. Iz protesta protiv sveopšte bede i nekakvog svemirskog bola koj se nasadio na sestrin palac. Osvrnemo se, oca nema!
Otvorimo vrata od stana, kad eto tate, stigo pre nas. Majka kaže: „Kako te nije sramota! Pa svi smo izašli, priklještili su je!“
“Mi izlazimo na sledećoj stanici“, kaže tata. Što je najgore, bio je u pravu.

Siđi mi

Do kraja meseca važiće dosadašnji sistem vožnje gradskim prevozom, a onda ćemo, od 1. januara (uvek je taj prvi gadan) morati da se prilagodimo novom sistemu zvanom Bus Plus. Da budem sasvim precizna, nije reč o sistemu, nego o podsistemu. „Centralno mesto - Operativno kontrolni centar, obavlja funkcije prijema, slanja, obrade i čuvanja podataka, što omogućava veću bezbednost saobraćaja, kontrolu vozila, ali i kupovine karata i plaćanje prevoza, evidenciju frekventnosti saobraćaja i putnika, preciznost i tačnost vožnji, veći komfor za putnike, različite vrste analiza i zbog svega toga bolje planiranje i poslovanje, dakle i - uštede“, stoji na sajtu posvećenom razumevanju ovog sistema. Na našu sreću, u najavama se, na tom sajtu, insistira na „uštedi“, „bezbednosti“, „frekventnosti“, „preciznosti“ (ili „tačnosti“ koja je, valjda tačnija od preciznosti, ili sugerišu da će, sa Bus Plus sistemom, autobusi kočiti baš na stanici, vama ispred nosa, a ne par metara iza – ako se ispred vozača busa parkirao neki drugi bus, pa ovoga mrzi da sačeka i otvori vrata nakon što kolega odmakne, pa ih otvori između dve stanice i tako propustite svoj bus). Dakle, sada će biti em precizni, em tačni.
Međutim, ukoliko se dobro prostudira ovaj Bus Plus sistem, dolazimo do toga da je glavni cilj uvođenja ovog podsistema ne da ubrzava buseve, kultiviše nekakvu kulturu gradskog saobraćaja, odnose kontrolora i putnika, i generalno da podiže raspoloženje svih tih „učesnika u saobraćaju“. Suština je da se navataju slepi putnici u gradskom prevozu. Jer, „legalni“ korisnici gradskog prevoza svih fela (popularno prozvani: „zaposleni“, „nezaposleni“, „učenici“, „penzioneri“) dobijaće svoje vozne legitimacije kao i do sada (uz samo veći krkljanac na ulazu u bus, jer moraju da se otkucaju dok ih ostali revnosni podsistemski sapatnici gurkaju u dupe i gležnjeve, dok će jedini koji su do sada mogli da se provlače sa papirnatim kartama sada biti rendgenski uviđavani u busu kada se na vratima otkuca GSP-ovski Robokap od kontrolora.
U neko doba su skontali da se ljudi naprosto švercuju. Zato je GSP prestao da zaprašuje buseve žutaćima koji se vide iz aviona i svoje skupljače je počeo da šalje u civilu. Primenom ovog predatorskog principa, navatali su podosta ljudi, ali naš narod im je odgovorio zasluženom, naučenom, izargatovanom (za sve pare!), o da, balkanskom apatijom! I inatom! Piši kaznu, pizda ti materina!

Onda su face skapirale da je stvar s gradskim prevozom i košnicama unutar te regije nemoguće rešiti i primenili su podsistem za sistem! Sada nas ubeđuju da ćemo, na konto Bus Plus-a kusati brži, efikasniji, precizniji i sve to na sisu susamastiji saobraćaj, iako će sve biti isto, jednako kasno, jednako nesređeno, jedano u kurcu, samo će vatati više ljudi koji se švercuju. E tu je caka! I sad vi, legitimno zaposleni, nezaposleni, učenici i penzionisani krcajte se u bulju Tempa i ostalih 79 prodajnih mesta da vas plastifikuju, da bi se navato onaj gamadasti deo mimo sjebitis košnice! Vi se unutar sistema prcajte u dupe u redovima, a vi van sistema se natrtite da primite puno funkcionisanje sistema. I ko ono zlatno magare iz bajke, ispljunite još koji zlatnik!

Dok ovaj Baj Ganjo „upravlja vozilima“ i šalje rendgenske snimke Evropi sa potpisom „sad smo povratili i sve smo za sobom počistili“, samuraji u podvrstama podsistema se među sobom kolju! Korisnici „radničkih“ markica koje od skora neće morati da opipavaju na mrazu, no da ih prinose pod nos GSP zveri dok mu, ko na Bošovim platnima, u dupe ulaze penzosi, učenici i ostala repata i evidentirana bratija na klizavom stepeništu busova, likuju nad sudbinom svoje do sada nelegitimisane bratije. One koja se ne otkucava dok ne mora. Ovi prvi klikću ko petlići koji su prvi došli na klanje, s visine panja: „tako vam i treba, do sada ste se vozili na NAŠOJ grbači, sad platite, sad će vas navatati!“ Eto autobusa punog lepog vaspitanja i pozitivnih emocija! Da rendgen ima srce registrovo bi mlohav kurac.

Sva sreća, pa će ovu izludelu barku izludelog naroda u podsistemu bez prebijene pare i s prebijenom glavom autobus na vreme upozoriti, prema novom sistemu, na koju stanicu nailazi. E sad mi siđi s kurca!

Šu bi du वाप And I dreamed the perfect song

Between words and music lie the sounds we make when we're singing but not using language. English doesn't have a word for them, perhaps fittingly a friend suggests rockolalia. "La-la land", Tim de Lisle (The Guardian, Friday 29 July 2005)
Oduvek sam volela one pesme u kojima se arlauče: „šu bi du“, „rama lama“, „la, la, la“, „na, na, na“ i slične nesuvisle poskočice. Jednim delom zato što je većina takvih pesama dobro producirana, pa te podstiče da skačeš i divljaš. Što bi to uopšte radio je druga priča, pa neću o tome. Zanimljivo je da se terminom "shoobee" isprva (pogrdno) oslovljavao turista u Nju Džersiju, te da je sama reč potekla od reči "shoebox" koja je označavala koferče za užinu tog bednika. Takoreći, od starta nosi klicu debiliteta. Kasnije, 50-ih godina, su ovu krilaticu usvojili
filadelfijski bendovi proširivši je na povike: "shoobee doo-wop".
Sa druge strane, neko bi sa strane, ko te gleda zatvorenog u tu, malo je reći novogodišnju kuglu, rekao da su ove pesme zicer, pop, ljiga.Zapravo, ako već ulazimo u to šta drugi pričaju, ima razlike između „na, na, na“ pesama koje su prljave i onih koje su ispolirane, pa se u skladu sa time razdvaja jesi li pao na ćupriji ili na mostu. Što se mene tiče, skapirala sam da imam uslovni refleks na „na na“-kanje. Takoreći – što besmislenije, to bolje (al da sačuva melodiju, jer je taj spoj besmisla i korseta u vidu dobre melodije i produkcije meni očigledno važan).

Međutim, kako smo preživeli muzičare tipa Nirvanu koji su opasno hteli da se izraze, a opet završili na tezgi, nemoguće je da čovek ne voli pesme u kojima se iskreno bekeće!
Treba reći da je besmslica usko povezana sa seksipilom ovih pesama. Nema ničeg besmislenijeg i više seksi od tog glupog povika "la, la, la". Sutra će vas pitati mudriji pisci šta ste pod time mislili!

Treba napomenuti da su se muzičari u neko doba zapitali nad ovim pevljivim besmislom i ustanovili da je suva matrica, melodija, oponašanje zvukova nalik onim ludacima koji podižu ruke u crkvi blisko jedinom smislu koji mogu izreći, te da to "la, la" i nije toliko loše. Poslušajmo...

Međutim, ne lezi vraže, još davno je shvaćeno da je pravilna melodija, kako izvor užitka, a ono izvor patnje. Iako otpisani ko poetični balvani, stihovi koji idu uz dlaku i njihovi izvođači koji se kerebeče uz mikrofon oponašajući seksualne radnje i pumpajući emocije u zagađeni zrak, došli su do svoje druge krajnosti i shvatili da nam čine zlo! Otuda me oduševljava postojanje romantike i samospoznaje tog ujebitisa u istoj pesmi i od strane istog autora. Ne znam tačno ko su ovi likovi, al me se njihova replika "na na is the saddest word" opasno dojmila (iako je drugar s fejsbuka pravilno primetio da je reč o dve reči! Utolko smo u većoj dubiozi!)

Pridodajem, bibliografije radi, dva naša suvisla primerka ove pop besmislice. Kapiram da ih ima još, al su mi ovi došli u san!



Slažem se da je, u neko doba, „la la“ ušlo u razumne diskurse, te da je ljudima, kako ovo krene, bilo jasno da treba da skidaju gaće (što znači da ova reč, reči ipak nešto znače). Ali, meni je zanimljivo da su na ove „nemušte“ pesme počeli da se lože i ljudi koji naprosto ne mogu ništa da kresnu, nego nekako to odsustvo smisla u njima prevode na svoju vodenicu – pošto sam sve skapiro, „la, la“ mi dođe kao krik, pritajen pop produkcijom, da ti kažem da te volim, da oću da se ubijem, da oću kući da nahranim mačku i tome slični vapaji. U isto vreme, nahrupili su oni koji su želeli da, u muzičkoj industriji, uprljaju ranije čisto „lelekanje“ i tako ga predstave kao čisto prljavu stvar koja je suštinski čista!(bogaoca šta sad rekoh! Naime - čisto i prljavo meni se nekad brka, smatram da imaju srodnosti!)

Vezu između jeftinog, nazalnog popa i suštinske, lingvističke nemoći jednog čoveka ponajbolje je prikazao lik kog ću postovati na kraju ovog teksta, sa pesmom u kojoj prevodi svoj san. Pritom, moram da napomenem da opasno gotivim nemušte pop pesme! Budući da je pevljiva melodija po sebi potcenjena, kao slušaju je samo oni koji nemaju dušu, nemaju sluha, nemaju živaca, nemaju kurca i slično, ove pesme me svojim mumlanjem ohrabruju da je pop muzika na putu do srca čoveka koje svakako, il bar kako ja verujem, ne zna ničiji jezik. Kom jezik nije bitan, nego radi na ritam, ko trava, sunce i puževi.

Last night I swear I felt your touch
Gentle and warm
The hair stood on my arms
How, how, how?

Show me the way, show me the way, show me the way
To shake a memory

I flipped my forelock, I twitched my withers, I reared and bucked
I could not put my rider aground
All these fine memories are fuckin' me down

I dreamed it was a dream that you were gone
I woke up feeling so ripped by reality
Love is the king of the beasts
And when it gets hungry it must kill to eat
Love is the king of the beasts
A lion walking down city streets

I fell back asleep some time later on
And I dreamed the perfect song
It held all the answers, like hands laid on

I woke halfway and scribbled it down
And in the morning what I wrote I read
It was hard to read at first but here's what it said

Eid ma clack shaw
Zupoven del ba
Mertepy ven seinur
Cofally ragdah

Show me the way, show me the way, show me the way
To shake a memory

Ruke u džepove

Kad se ljudi žale, a žalim se i ja počesto, radimo to iz navike. Negde, duboko u duši, svi kapiramo da imamo ono što možemo da imamo i da nešto više – slika o nečem većem, ili samo dalekom, da je ona nametnuta i da je red da se ne bude zadovoljan onim što imaš, što jesi. Uglavnom, i ne treba biti, ali ne u odnosu na tu nametnutu sliku (ka kojoj se nominalno i zvanično teži), nego onako, ko što putnik čuva čuturicu vode za slučaj da ga ne prime u neku krčmu, tako, verujem, treba čuvati u rezervi nezadovoljstvo, nedovršenost, svoje neko nepotpuno biće. Čim to glasno izgovoriš, čuturica se razbije i ostaneš bez te svoje rezerve. Kao nekog crtanog junak ono ka čemu se teži je uglavnom teško opisati i samom sebi, na kraju krajeva i opasno, tako da se poseže za nečim lako teško-dostižnim o čemu se priča. Neki ljudi naprosto kriju da bi voleli biti malo niže nego što jesu, ili negde u stranu od tog mesta gde su zaboli štap. Međutim, pravolinijska misao koja preovladava, nameće ti ideju da moraš želeti (što bi rekli Ameri, may want to consider) nešto više po toj liniji na kojoj si.
Smatram da je svaka ljudska nedovršenost, nemoć i neostvarena želja nekakav orah koji se drži u džepu i stiska tako povremeno. Otac me to naučio nenamerno, doduše.
Kad je umro deda, njegov ćale, pa smo išli da mu damo 40 dana, neka se strina, u želji da nam izleči muke, izlanula i rekla: „Ma, svi ćemo umreti. Tako ćeš i ti, sutra, Nikola, umreti i kao što ćete vi zaboraviti Milorada, tako će i tebe tvoja deca zaboraviti.“ Na to je moj ćalac proguto knedlu i rekao: „Ja njega nikada neću zaboraviti.“
Eto, tako nekako – imaš neku muku, koju je nemoguće razrešiti, a kad se o njoj priča završi na tim tetkastim utehama koje ti nisu potrebne. Liče na one nerazumljive radijske prenose nebuloznih operskih arija posle kojih čuješ snimljeni smeh, pa skapiraš da se desilo nešto razbibrigasto, a ceo taj prenos ti razbija bubne opne koliko je težak, nerazumljiv i tragičan.
Jednostavno je reći, al čini mi se da čovek mora pristati na to da živi svoj život bez tih arija, bez tog aplauza, da svoja nezadovoljstva drži u džepu ko neki stari orah koji povremeno pipne, njime se poigra, a onda mora stati na neki kamen. Inače ništa nema smisla. Sreću je lako podeliti sa drugima, dok se nesreća čuva samo za sebe. I to sasvim iz logičkih razloga – zato što je to nedovršena stvar, pouka, samo tvoja dobit koju ćeš nekad kasnije, možda sam razvezati.

Deca Tvitera

Kad se pročulo da je Twitter popularna stvar, otišla sam i učlanila se. Nisam toliko aktivna, ali čitam šta ljudi tamo pišu i povremeno nešto napišem kad mi dune. Međutim, ako se dugo ne ode tamo, pa se onda ode i pročita onako đuture šta su ljudi pisali, dođe se do zaključka da je sve to nebulozno.
Pritom ne mislim pozitivno nebulozno. Recimo, probaću da pojasnim šta me iznerviralo. Ima ljudi koji tako nešto odvale. Teče neki razgovor i oni naprosto odvale nešto van svakog konteksta, van razuma i mimo linije kojom je do tada tekao razgovor. Obično su to ljudi koji su inače u tom društvu poznati po takvim ispadima i zbog toga voljeni ili nevoljeni (nebitno je). Prosto, takvi su. Uglavnom su dobrodošli, jer se jave onda kada logici neke priče pukne lastiš, pa se ovi ostali vrte, kao koze oko drveta ponavljajući, isterujući mak na konac i radeći slične, nebulozne stvari. Zapravo, svaki razgovor se u neko doba izanđa. Otuda, takvi likovi dobro dođu da stvar preokrenu, da trgnu narod podižući ih sa usijane tacne razgovora na viši nivo igre, razbibrige i zdrave budalaštine. Ja volim takve ljude. Ali, baš zato što ih volim znam koliko su retki. Većina ljudi pozicionira svoje duhovitosti – sedi u društvu, nesposoban da se uključi, a željan toga, pa onda smišlja na koji način bi mogao upasti u priču. Ili se desi nešto drugo što ga podstakne da svesno tako reaguje. Stvar je o osećaju – osetite kada je neko iskreno pao s Marsa. I to možete voleti ili ne.
E, sada, Tviter omogućava ljudima, savršeno prizemljenim, savršeno uklopljenim u sasvim razumne kontekste svojih života i svojih životnih priča da glume da su pali s Marsa. Zapravo, fabrikuje uspešne, ili manje uspešne aforističare koji činjenicu da im je ograničen broj karaktera koriste da izbegnu da se izraze baš kao što kenjaju u bilo kom dugometražnom razgovoru
Zapravo, omogućeno im je da fingiraju kontekst svoje priče i svoje ličnosti. Da glume opuštenost, da iz svog kompletno opremljenog stana za koji su propišali krv izdvoje jedan detalj (recimo neku bednu kap kiše) i u njoj se, naočigled svih, tako krnji ogledaju. A, suštinski su celi da celiji ne mogu biti!
Fingiranje detinjastog ludila, iracionalnosti, snolikosti, te krnjosti omogućava ovim mladim japijima da po vas dan ostavljaju haikue na netu osećajući se kao ona deca iz iranskog filma Deca raja koja međusobno menjaju patike da bi stigla u školu. Iako su budni sve vreme, Tviter im omogućava da, ko bedna Amelija Pulen, natakare monokl stare babe i izigravaju ludilo. Da ne završavaju rečenice onda kada ih savršeno završavaju na svom poslu, u banci, ili gde bilo.
Zanimljiva je na Tviteru ta proračunatost. Znajući da im je malibroj karaktera omogućen, niko (ili retko ko) od korisnika ovog servisa pokušava da se izrazi u tako ograničenom prostoru. Većina, znajući za caku te kratke forme, unapred apstrahuje svoj smisao i unapred ne želi da se izrazi nego ovu formu koristi kao nekakav gedžet. Glumataju da su za nešto uskraćeni, namerno prave rečenice koje namerno nisu završene, namerno plasiraju smislove koji nemaju nikakvog smisla. Većini ovih ljudi, čak i da im je dato da napišu pet strana smislenog teksta, taj prostor bi bio povod za budalaštinu.
Zato sam zaključila da je Tviter leglo najstrašnijih pozera koji postoje na ovoj planeti. Ljudi koji ne žele da završe svoje rečenice. Koji se opiru smislu, iako su u svom svakodnevnom životu savršeno racionalni. Ljudi koji glume da su deca, nesposobni, zapitani, glupi i, sve u svemu, poetični. Ovo ide nauštrb međuljudske komunikacije, zato što se među njima gube ljudi koji zaista mucaju, ljudi koji zaista vide samo fragmente, ljudi koji zaista umeju da prekinu neki dosadan razgovor. U pitanju su fragmenti gomile dosadnih unutrašnjih monologa kojima je dobrodošao manjak prostora jer su sve ostalo kupili ili pojeli.

Jestiva istorija jednog čoveka

Nedavno smo među sobom delili knjigu „Jestiva istorija čovečanstva“ dotičnog Toma Stendidža. U ovom delu, autor prati kako se gajenje, kultivisanje i uvođenje u upotrebu određenih namirnica (kukuruza, krompira itd.) odražavalo na istoriju čovečanstva. I obrnuto – kako su se neke namirnice, za koje danas mislimo da su dar prirode (npr. kukuruz) zapravo razvijale uz veliko, svesno učešće čoveka. Najzanimljivija ideja u celoj knjizi za mene je bila upravo ta – halabuka koja se danas podiže na genetski modifikovane i hibridne proizvode podrazumeva da postoje prirodni proizvodi, izuzimajući činjenicu da je većina stvari koje smatramo darovima iz prirode zapravo odavno taknuta ljudskom rukom i veoma prilagođena ljudskim potrebama. Bilo potrebama poljoprivrednika (da lakše, brže uzgaja određene namirnice), ili i potrebama potrošača (da ih lakše pripremaju i konzumiraju). Ova ideja možda i nije toliko korisna, koliko je duhovita u svojoj iskrenosti i, na moju radost, rasterećuje obaveza savremenog čoveka, toliko opterećenog povicima da nije dovoljno obazriv (u ishrani, higijeni, estetici, ljubavi, itd.), jer mu pokazuje da je većina stvari od starta veštačka, tj. ljudska. Takoreći, nismo pali s drveta.

Budući da ova knjiga na neki način prati istoriju čovečanstva sa obzirom na to šta konzumira, slično bi se moglo primeniti i na pojedinca. Ukoliko bi se svako preslišao kada je koju namirnicu zavoleo, koja mu je nametnuta, koja prikazana kao luksuz, a koja kao jeftina, niža vrsta, možda bi mogao doći, ako ne do nekih saznanja o sebi, a ono do neke vrste zabavnog samootrežnjenja.

U neko doba, recimo da je to bio četvrti razred osnovne škole, postao je običaj da se rođendani slave u Mekdonaldsu. To je za nas onda bio pojam gala rođendana, a negde u to vreme se na Slaviji otvorio prvi Mek. I svi su ga slavili tamo. Nedelju dana ranije po razredu bi kružile profi otštampane pozivnice sa Ronaldom Mekdonaldom koji balonima ukazuje na ime slavljenika, ručno ispisano, kao i na vreme početka krkanluka. Tek kasnije, nakon što su prohujale godine bede spram koje je Mek uvek bio luksuz parekselans, povikali su da je ta hrana nezdrava. Do tada su brojne porodice potcenjivale danas proslavljeno bareno povrće u svojim domovima i žudno gledale u sjajna stakla ovih restorana. Beleg je načinjen, nije se moglo nazad. I danas, iako retko idem u Mek, za mene je to carstvo svečanog gastronomskog provoda.
Slično je važilo za pice। Snela ih je kokoš kada i Mek, ovoga puta u pekari kraj naše osnovne škole. Čak i da si imao novca da svaki dan „za užinu“ kupuješ te pice prečnika 20 cm, nisi mogao doći na red. Danas savetuju deci da za užinujedu jabuke, kojih sam tada imala na pretek, a nisam imala pojma da sam povlašćeni, zdravohranećise stvor.

U vezi sa picama, u ono vreme se kod Maratonca (blizu Gradić Pejtona i Čuburskog parka) otvorila kiosk picerija. Majka nas je vodila tamo onda kada hoćemo „da se počastimo“. Slično je važilo za burek. Iako smo sve vreme imali gibanicu kojoj ništa nije falilo. Mislim da je fora bila u tome da se izađe iz kuće da bi se jelo. Da se izađe sa tom namerom. I da se za to plati. Danas, opet, sednem s drugaricom koja se mrtva umorna vraća s posla i oduševljeno, romantično mi saopšti da ide kući jer joj momak kuva ručak. E, jebi ga, reko! Danas je fora da te zovu kući i da ti nešto ručno, sami skuvaju. To je sad nekakav luksuz. Luksuz utrošenog vremena, a ne jaja. U vezi sa tim, sasuto je kilo sjaja i čarobnjaštva na kuvare koji su postali naprasno magovi, kao da niko pre njih nije umočio varjaču u vrelu vodu.

Sve što je u našem domu važilo za nedeljni, svečani ručak meni je išlo na nerve. Ako izuzmem omiljenu kombinaciju – prženi krompir, supa i pileće meso – svi drugi mamini izumi za svečano danas su mi užasni. Recimo, sve vrste testenine koje su kao fenski, super kultivisan obrok (posebno tzv. paštašuta, testenina sa mesom) za mene je bilo pravo mučenje. Em što ga treba žvakati sto godina, pa se duže zadržavaš za stolom, em što se povremeno nailazi na raznorazne različite teksture u ustima (tu osobinu ima i pilav – inače, još jedan vid „svečanog, nedeljnog ručka“), što mi je teralo žmarce na kožu – rezultat je bilo vekovno gađenje koje i danas imam na ova dva recepta.

Vremenom su mi omiljena postala upravo ona jela koja su u našoj kući, tokom devedesetih, smatrana za sirotinjska – proja, kiflice sa sirom, boranija i kačamak.. Ironija sudbine doprinela je da se baš ova jela (ako izuzmemo kiflice) danas smatraju posebno zdravim. Čak možeš napraviti proju od prosa! Da budeš još zdraviji.
Od svog voća za kojim se onda čeznulo, i pošto sam ga u međuvremenu većinski isprobala, opet sam došla do onoga što sam na početku znala – jabuke su najbolje.

Nema nekog mudrog zaključka, iz svega ovoga. Ali, recimo da sam zaključila da je najbolje ono što je najprostije i, još važnije za mene, da je najbolje ono što ti je prvo dato da probaš. Ipak, treba preći neki put da bi se vratio na to staro. To se slažem!

Brži od svetla

Isprva sam mislila da je do sijalice na mom spratu, ali od kada sam došla u ovu zgradu shvatila sam da je nemoguće sa pretposlednjeg doći na poslednji sprat a da se ne ugasi svetlo na hodniku. Izuzev ako si supermen. Jednostavno, ne možeš. Do tada već si prešao dosta stepenika i taman tu te napušta snaga, pa ne možeš da ubrzaš ne bi li stigao do stana dok gori. Onda u polumraku tražiš bravu.
Ima još ovakvih primera, recimo semafora na prelazima koje je nemoguće preći (izuzev ako nećete da pojurite ko ludak dok drugi prelaze laganim hodom), dok traje zeleno, a da se negde na pola ili pred kraj ne upali crveno. Nemoguće je. ako želite da ostanete dostojanstveni i ne hrupite na drugu stranu ko davljenik. Semafor je prosto namešten za manijakei za begunce iz zatvoraZatim, autobus 25P, novouvedeni u naselju u kom živim, nemoguće je sačekati. Ili ti ode ispred nosa (pa znaš da ćeš ga čekati još 10, 15 minuta – dovoljno da se popneš do stare stanice i linija za koje je 25P uveden kao zamena, za nas odozdo), ili stigneš u nekakvoj međusmeni kada sa dna ulice ne nazireš baš ništa nalik autobusu, pa te to iznervira i pomisliš da možeš tako gledati u prazno narednih pet, deset minuta (jer ne znaš je li ti bus otiao ispred nosa, a samo ga nisi video), te da imaš još samo par minuta da kreneš na drugu opciju i ne ispadneš moron koji stoji deset minuta, a onda krene samo da bi ga 25Prešišo i pre nego što mu izgovoriš ime.

Zatim, u životu, nemoguće je, ako nemate nekog pri ruci, utvrditi da li je sijalica, koju niste promenili mesec dana od kada je crkla, uključena ili upaljena, te da li će, kada je zavrnete, zasijati vama pravo pred nosom bez ikoga dole da je ugasi. Mada se meni najčešće dešava da ne zasija bilo upaljeno ili ugašeno, jer se ispostavi da je iskočio osigurač.

Bolja polovina ima običaj da kaže: „prestani da misliš o tome i desiće se“. Moj otac je večito odbijao da ode sa stanice. Majka, nakon prvog minuta čekanja, kaže: „Ajmo, nema ga.“ Otac kaže: „Neću da idem kad sam ga ovoliko čekao.“ Makar to ovoliko bilo i jedan sekund.

Eto, dakle, ili o tome ne misli. Ili misli o tome uporno, pa se u međuvremenu zaboravi. Ili, brate, proveri osigurač.

Bicikl kroz istoriju

Prvi bajs dobila sam negde u četvrtom osnovne. Kupili mi moji. Bio je metalik ljubičaste boje, a učila sam da ga vozim u tada slepoj Baba Višnjinoj ulici koja je udarala na veliki parking ispred poslovne zgrade Robnih kuća, a potom si mogao da skreneš ka Kursulinoj – taj deo bio je oivičen betonskim branicima iza kojih je bio, za mene tada duboki ponor koji je gledao na podrumske prostorije te poslovne zgrade što je meni onda izgledalo tajnovito (Baba Višnjina ka Kursulinoj oko osam uveče bila je najčarobnije mesto u mojoj svesti na biciklu, nije bilo dalje!). U tom zidu, palili su, u mrežicama zarobljene, lampe, otprilike u isto vreme kada se popale i one ulične svetiljke. Voziti kroz ta noćna svetla na prostoru koji mi sada deluje toliko malešan, onda je delovalo kao velika sloboda. Maltene kao ova koju sada imaju carevi koji osvje deo parkinga u tom napucanom kraju. Skretanje iz Baba Višnjine ka Kursulinoj (o vožnji do Karađorđevog parka da ne govorim!) bio je posebno opasan teren za moje prve vožnje, jer si imao utisak da se prostor najednom sužava i da moraš voziti – pravo! Užas!
U to vreme, kod nas je na čuvanje došo moj brat od strica, Raša. Mali nije hteo da jede (zapravo, povraćo je konstantno i užasno me nerviro jer je tako metiljav i iziskuje pažnju mojih roditelja koja je prvenstveno, kako sam verovala, namenjena meni!). Taj se mali, mesto na hranu, opasno primio na bajs, pa je, u njegovu čast, otac pristao da nas kolima (sa bajsom u gepeku) odveze na poligon za učenike vožnje negde u predgrađu (i dan danas ne znam gde je to tačno bilo, recimo negde kod Dušanovca). Sećam se da mi se izmešala sreća što će se voziti na tom otvorenom prostoru, tamo de voze pravi vozači, pravih vozila! U isto vreme, išo mi je na nerve mali Raša koji je stalno dobijao prednost na mom bajsu, a potom i sestra koja se naprasno, s obzirom na ceo izlet, zainteresovala za vožnju. Sve vreme mi se kuvalo u stomaku: a sad biste da vozite, kad ste već doveženi! I, to je moje biciklo, odbijte! Mrzela sam ih oboje! Dokazivala sam se na tom biciklu tolko da sam se naposletku slupala u neko auto, pa su me odvezli kolima kući. Onesposobljena, na papirićima, pisala sam neke poruke kako su oni pokvareni što mi uzimaju biciklo i mog tatu i te poruke ubacivala u šrafove u ormaru u predsoblju. Da ne bude zabune, mali Raša je danas veliki car, živi u Valjevu i ima svoj bicikl, a njegov mlađi brat čak vozi kamion! Raša mi je nedavno pozajmio na čitanje Dostojevskog, siti se ispričamo kad god se vidimo, uglavnom idemo peške, pa sednemo negde na pivo i užasno se ponosim što mi je on brat.

Ovaj prvi bicikl bio je predmet raznih svađa u ulici, a kada mi je drug, neki pegavi Nebojša jednom prilikom pozajmio bajs i vratio ga sa oklembešenim lancem, i pre nego što sam shvatila da je lanac relativno lako namestiti nazad, nasrnula sam na pegavog Nebojšu i potukla se s njim. Od onda nismo progovorili, a on se u međuvremenu odselio. Od tada, pa sve do faksa skoro da nisam sela na bicikl. Jednostavno mi je to vozilo delovalo kao veliki problem, jedna prljava stvar oko koje moraš da se tučaš – nikad ne znaš kad je tvoj red na vožnju, a i kad je red, onda se negde zabiješ u neki stub u ulici, pa te posle grde, a ti ih sve mrziš. Dakle, biciklo je bilo zaboravljeno za dugo, dugo vreme. Da bi se vratio...

Nakon što mi je pukla prva prava ljubavna veza, šetam ja Bulevarom revolucije i ugledam biciklo! Mnogo lepo – crveno, tanki, maltene ćelavi točkovi, lagan! Ima i mesto za korpu i generalno je elegantan! Jebo momke, ponovo otkrivam biciklo! Sad nema nikog da se za biciklo borim i kupujem ga svojim, stipendijskim parama u radnji sa carinskom robom. I to je početak cele radnje.
Ovaj bicikl je zapravo najzaslužniji za rađanje moje ljubavi prema vožnji. Na njemu sam se prvi put odvažila da izađem iz komšijskog kruga, prema Adi, pa prema Tošinom bunaru, pa na drugu stranu, uz Bulevar Revolucije i dalje od tramvajskih šina. Na njemu sam prvi put skapirala da treba povremeno izravnati točkove, te da je moguće voziti i ne misliti ni o čemu – najvrednija stvar. U isto vreme, da se i misli izravnaju kao i točkovi. To je prosto poštena stvar – svaki čas, dok voziš, rešavaš neke logičke zagonetke (gde skrenuti, kada pošteno stati, kada ubrzati, zakočiti...), dok, paralelno sa tom armaturom po kojoj kliziš, primoran da si tu, prisutan u gradu, možeš biti miljama daleko, sa glavom zarinutom u oblake. Ova fer podela me kupila već prvi put kada sam na bajsu uronila u grad. I shvatila da nema lepše stvari koja može da mi se desi. Lepša je od pisanja. Lepša je od momaka. I od hrane. I od svakog razgovora. Sve ti je, jednostavno, jasno.

Vozila sam ovaj bajs narednih pet godina kada ga je nasledio moj otac, koj mi je kupio, preko firme, odličan, terenski bajs, koji su mi ukrali dva dana pošto je kupljen. Tako da taj, koji je verovatno bio i najbolji bicikl koji sam ikada imala (a vožen je jednom), ne računam. Kapiram da svakome ko vozi bicikl, nekad jedan moraju ukrasti. Nema druge.
Poslednji i aktuelni bicikl kupljen je u Tempu. Sećam se da je lik na kasi koji je stajao ispred mene platio veći račun za prehrambene namirnice od mog računa za ovo čudo. To je bila neka 2008. recimo. Ovaj bicikl je sada već krš, al je prešao dosta i planiram da ga zamenim za neki novi. Ovaj me posebno nekada nervira jer mi deluje premali za mene. Ali, stvar sa biciklima je sigurna – najbolje je voziti ih sam. Situacija života se uvek predstavi kao jedan, jednostavan kadar koji se postepeno menja. Vozeći, otvaraš prozore u gradu, krčiš svoj put, budeš uporan, vremenom jačaš, smiruješ nerve, smiruješ misli. Dolaziš na neko mesto gde se parkiraš i posediš. Onda kreneš nazad. I sve dalje deluje kao sasvim laka stvar. Samim tim što od nje uvek možeš da se odvezeš nekud dalje.

Baka u hausu na Pančevcu

Skapirala sam da sam u ovim porodičnim hroniku prenebregla baku. Ili je ona uvek sporedni lik koji nešto serinda. A to nije fer. Naime, pod jedan, baka je jedini preostali živi član četverca baba i deda po mami i tati, pa makar za to zaslužuje da je preporučim. Sem toga, baka je tvorac neviđenih replika, tipa: „komšinica je tražila cement“ (onda se ispravi, pa kaže „ciment“), pa „a na Pančevačkom mostu haus!“ i, čuvena, „deco, izlazimo!“ jedno dvesta metara ispred tunela koji deli Lastru i Samare, dve železničke stanice (mi inače silazimo u Samarima). Takođe, baka je apsolutno nenamerni duhoviti lik u raznoraznim prilikama, od onih čaplinovskih kada skače po krevetu i lovi sve moguće komarce u sobi, kada paukove ubija peglom, kada pravi eksces u Pošti jer joj ne daju da podigne novac za akcije za pokojnog dedu („Nikola, jesam ti rekla da ga odvedemo dok je bio živ da potpiše!“). Tom prilikom, ženi na šalteru je napravila ceo cirkus kada joj je izvela, sa sve štapom, pravu joneskovsku dramu: „Kaži ti meni: dok je Milorad bio živ, ja sam Nikoli rekla, idemo da podignemo akcije. I mi dođemo, a vi kažete ne može. Mora on da lično upiše ili da vam sud prenese pravo. Ja vama kažem, kako da on dođe, dok mu ja platim taksi, meni se te akcije više ne isplate, jel ti to jasno!“
Bakina moć rešavanja situacija sa administracijom i, generalno, obračunavanja sa spoljnim svetom posebno je došla do izražaja kada sam živela dve ulice od nje i tada živog dede. Dođe meni račun za struju pogolem! Svi udarismo u kuknjavu, jer nismo znali da u stanu nema tzv. jeftine struje. Sedim kod bake, vajkam se, ona plače (očas posla zaplače!) Odem kući, legnem. Oko dva sata u noć budi me zvono telefona. Baka. Viče: „Tino, ne moraš da platiš račun!“ Reko, bako, znam da ne moram, nego dela reci što. Baka viče iz petnih žila: „Oni su pogrešili!“ Sutradan, na seansi sa bakom i računima, ona mi objasni da je od sedam popodne do dva ujutru čitala moj račun za struju i ustanovila da s ovi iz Elektrodistribucije dopisali jednu nulu. Greškom! Njihovom! I ja, Tina, ne moram da platim! Ne pamtim kad sam toliko htela nekog da izljubim i izgrlim kao najvećeg cara na planeti.

Eto, to je baka. A, najjača stvar što je još živa, čita račune i šljaka ko najveći lik kog znam!

Razumeli smo se

Kažem mu sereš. Nakon što je on kenjo mami što po kući hoda u hulahopkama. U sebi mislim, samo nemojte, nemojte, molim vas, pričati naglas.
On stoji do kante za đubre i ćuti, a onda kaže: „to ne priliči akademskom građaninu da se tako izražava“. Ja mu kažem, u redu, al ne seri. I dal bi razumeo da sam ti rekla drugačije? Sad bi on najrađe da mi sedimo satima i raspravljamo o stvarima koje su svima jasne. Pijan si? Ok, skloni se. Luda si? Ok, skloni se. Bolesna si? Ok, skloni se. Iako smo svi pijani, ludi, bolesni i napušeni, nemojmo se međusobno jebati. Samo to, ljudi! Samo nemojte misliti naglas, molim vas! Učinite mi. Tolko puta sam učinila ja vama razne gluposti. On stoji, obuva patike, izlazi napolje, u onu maglu.

Kažem joj sereš. On mi kaže ne izražavaj se tako pred njom. Obuvam patike i idem u maglu. E, sad vi sedite i mislite.

Neki likovi renoviraju stan u prizemlju pa se po vratima skupio neki prah. On ga pokupi prstom i pokazuje ga svima. Nama. Kaže: vidi. I kaže još kakva sramota. Nemam snage išta da kažem. U sebi se mislim, sereš. I još, siđi u podrum, samo siđi! Viče kako je to nepristojno i glupo. Mama viče, zatvori vrata, čuće te. I izuj cipele, unosiš prašinu, danas sam ručno prala tepih. Čuj, ručno! I on je ručno pio i ručno nazuo te patike koje unose prašinu. Svi su se ručno usrali. On se ne obazire, štrapa patikama, kaže kako sam nepristojna. Ja mu opet kažem da sere, pitam mamu ima li neko đubre da se izbaci i krenem opet i opet i opet da obuvam patike. Izlazim. Neko im je opro hodnik. Odlučujem, dok se spuštam niz stepenište, sa krompirima u rancu, da im nikad više ništa neću reći. Da im nikad više ništa neću tražiti.
Dođem kući, upalim sve što radi, pojedem krompir, onda mi se sloši i kažem im da se izvinjavam, da ja ništa ne razumem, teško je vreme, svi su u kurcu. On mi samo napiše: razumem.

Pa, ok, razumeli smo se.

Moja ideja o filmu - sastav

Da sam kojim slučajem živela u vreme kada je film nastao i da se iste večeri na jednom mestu prikazuje film braće Limijer, a na drugom, film Žorža Melijesa, pod optimističkom pretpostavkom da bih bila jedna od onih koji bi se uopšte i zainteresovali za film, ja bih svakako kupila kartu za Melijesov mali spektakl.

Imajući u vidu nešto širi izbor na savremenom bioskopskom repertoaru kao i moju želju da od besposlenog šetača u potrazi za sat i po dobre zabave porastem u filmskog radnika koji u svetu filma pokušava da razabere svoj put, melijesovsko opredeljenje ne iscrpljuje moju ideju filma, bar ne sasvim, mada je, reda radi, za početak najavljuje.

Dakle, biću preciznija: film ka kom težim i kakav uvek rado gledam je igrani film klasične narativne strukture.
Odrednica “igrani” odnosi se na zahtev za određenim stepenom imaginativne obrade stvarnosti i stoprocentno iluzionistički pristup svetu i junacima koje film tretira. Pri tom se ograđujem od igranih struktura sa dokumentarističkim pretenzijama bilo u vidu oporog i minimalističkog tretiranja likova i situacija ili u smislu ignorisanja granice između filma i stvarnosti tako što se, na polju dramaturgije, ostaje na odviše sirovim, nedovršenim situacijama, nezaokruženoj priči koja se skromno odriče svake selekcije stvarnosti, lutajućim likovima bez fokusa u motivima i odvažnije potcrtanih odlika i stavova, kakvi su stvarni ljudi, ili, na polju režije u vidu kamera koje se sa namerom tresu, nejasnih kadrova i sl. (“Ljubavnici”, “Projekat veštice iz Blera” i sl.). Ova vrsta iluzije ne tiče se potrebe za uverljivošću zamišljenog sveta i njegovih junaka, koja je primarna, već potrebe za autentičnošću samog medijuma koji se trudi da nam na taj način garantuje za nešto što mu nismo tražili i u šta je, i pored sveg truda, nemoguće poverovati, a to je da film više nije zamišljen svet u koji želimo da zaronimo, već izveštaj sa lica mesta.
Film se mora bazirati na elementima čoveku pojmljive i bliske stvarnosti kako bi korespondirao i pošteno odgovorio gledaocu, otvorenom i voljnom da ga primi, doživi i da mu se raduje. U suprotnom, samoživi film koji troši veliku količinu energije da se objavi kao samosvojna i vankontekstualna tvorevina, u međuvremenu gubi na uverljivosti i neizveštačenosti, kao imperativima svake igre i ubrzo počinje da se objavljuje samo kao beživotna stilska figura.
Film mora biti uvek dramaturški konstituisan kao avantura: akteri moraju biti jasno među sobom podeljeni kao frontovi, pripravni da brzo i lako reaguju u okolnostima logične i akciono potencijalne priče, što isključuje preterano masne psihološke profile koji su skloni relativizaciji svake situacije zbog svog prirodnog svojstva da se zadržavanju u trajnim iznijansiranim stanjima, te se opiru bilo kakvom konkretnijem angažmanu koji bi se pokazao kao iole dostojan dramaturški izazov. A, kao u svakoj avanturi, likove u filmu moramo zateći u graničnoj poziciji, a ne u trajnim, neodređenimim stanjima podobnim za muzičke spotove i reklame za kiselu vodu. Vreme mora proticati ne u poetsku, već u akcionu i saspensivnu svrhu. Motivacije i ciljevi likova moraju biti što konkretniji, uverljiviji i ljudskiji, dok se sa njihovim životnim stilom, stavovima i načinima koje preduzimaju ne bi li ove postigli, može poigravati i zbijati šala što je znak ljubavi prema likovima, jer oni su uvek naša deca od koje znamo za malo više, dovoljno da ih začikavamo i dražimo.
Ovako konstituisan film podrazumeva autora koji će u određenom trenutku, kada likove i njihov svet postavi, što bi rekli, na njihove noge i kad im zada pravila igre, pristati da postane medijator sveta koji je stvorio, da nastavi da koristi njegove resurse, a ne da, na kvarno, krišom dovlači sirovine sa strane. On mora da stoprocentno komunicira sa tim svetom bez povlačenja i neverice, kao jedan od njih, a ne kao njihov svemoćni demiurg, jer, ako oni osete da on ne veruje u njih kao takve, već da ih koristi kao maketu za mnogo veći, tobož življi i složeniji, projekat, oni će prestati da sarađuju i samo će stati i popadati kao trošne figurice. Dakle, apriorno želeći da filmom nešto dokaže, nekog prosvetli, izbori se sa svojim frustracijama o njima razglabajući, a sve to mimo i na uštrb jednog sveta koji je počeo da živi svojim životom, filmski stvaralac redovno pravi mrtvački film, jer ga parametri i pravila koja je sebi unapred nametnuo čine napetim i proračunatim u stvaralačkom procesu i navode ga na kriv put na kom on zanemaruje svoje likove i njihov svet zarad iskonstruisanih perspektiva. Dakle autor mora da voli i ima poverenja u svoje likove i svet koji im je stvorio, da se trudi da on bude najbolje mesto za njih i to je najviše i najlepše što za sebe može da traži.

Bezazlene zazubice

Nedavno, stojimo Mare i ja kod Nišlije i čekamo na niški komplet (pljeska, kačkavalj i prženo jaje i preko uz neizbežni, semfasti niški sos, prim. prev. Maare koji uvek ekscentrično jede). Ispred nas neka žena, preuzima svoju kobasicu. Ono rano jutro, a kobasica, pod onim jutarnjim svetlom, kako je žena prihvata, stvarno deluje ogromna. U to, ulicom prolazi neki deda, zastaje i zagleda kobasicu, pa onu ženu. Iako bi u priči ona trebalo da oseti taj prodorni pogled na vratu, žena ne oseti, nego regularno plaća. Čovek, izneveren od strane ove literarne konvencije, prilazi bliže i fiksira kobasicu, pa kaže: „Uh, i vi ćete sve to da pojedete?!“ Žena se i dalje ne osvrće, kao da je glas došao negde odozgo, u nekakvom stripu, u oblačiću što se diže iz kobasice, koji ona samo treba da rasprši jednim dahom. Kaže: „Pa, potrudiću se.“ Dedica se osmehne nekako zlobno-tužno, što nije raskravio ženu (je li hteo deo kobasice, pitam se), pa ode napred i dalje vrteći glavom (deluje, kao da se čudi i njoj što će pojesti onog gmaza, tako rano, tako sama, tako tu, i sebi što je reko naglas takvu stvar, po koji put, i što su ljudi generalno čudni i kobasičasti).
Onda, ja imam tu teoriju kobasicu koju nikako da uobličim. Na pitanje kad se čovek najviše skenja. Ako zanemarimo one sasvim objektivne situacije u kojima bi se svako skenjao, smatram da se ljudska duša najpre skenja ne onda kada ga ne razumeju, ili kada ga ne simpatišu, ili kada ga se stide, kada ga teraju, kada mu se podsmevaju, kada ga šikaniraju. Čovek se najviše skenja onda kada mu ne daju da se našali. Onda kada taj čovek ima priliku da se našali, ali nekako skonta da bi mogao biti pogrešno shvaćen (pre il pošto se našali), kada shvati da to nije primereno, ili da bi se neko mogao naći uvređen. Eto, tada čovek proguta knedlu, suspregne se. Najbolje bi bilo kad bi tada, kraj sebe imao nekoga kome može reći tu glupost koja mu je pala na pamet. Makar se ovaj do njega i ne nasmejao, nego mu rekao: „e, debilu jedan“. Samo da ta glupost koja mu je pala na pamet ne ostane u njegovoj glavi, i u njoj ne krene da prevrće stolice ko neki pomahnitali, udebljani zec. Kad si bezazlen, najbolje je da ti nikakva misao ne padne za zube, nego da kažeš. Najveća je sloboda čoveka da nešto naglas lupi. Najbolje bi bilo kad bi tada, kraj sebe imao nekoga kome može reći tu glupost koja mu je pala na pamet. Isto kao što bi s nekim podelio onolku kobasicu. Sve drugo je pamet ili bes. A kome to treba?

Pupak

Nedavno se porodila žena mog strica. Moj stric je mlađi od mene, što je sad duga priča kako to. I nebitna za ovo što hoću da kažem, a u vezi je sa pupkom.
Dakle, porodila se ta ujakova žena i rodila devojčicu. Odem ja danas kod bake koja živi blizu te žene, od tog mog strica, a u vezi s pupkom. I baka ljuta. Ama, nervozna. Skroz neprimereno za moju baku koja je inače uvek dobrovoljna, a i kad joj nešto fail odma saspe, pa nemaš utisak da jenešto muči (zdravlje ne računam, mada i za to baka uglavnom stiska zube i kaže baš onda kad joj prigusti).
Uglavnom, pitam ja, reda radi, kako je to dete. Baka samo cokne i kaže: nikako dam u otpadne pupak. Eto ti ga sad! Reko, nemoj zajebavati, bako, kako ne otpada! (mislim se u sebi, koji pupak, sine, kakvo otpadanje, koja beba, čija, čiji stric boktemazo?!) Al, baka sve zna gde je ko i kad je ko. I kad čiji pupak ima dotpadne! Ko da oseti moju konfuziju, baka uzdahne i kaže mi da je na pupku od bebe da otpadne u roku od sedam dana. Priseća se: ne zna kojoj, dal meni il sestri, pupak nije hteo da otpadne dugo (mimo tog roka) i da su nekoj od nas mazali vosak, pa preko pelenu, pa to da se zavije, čvrsto, da, kad se beba pomera, pupak ravnomerno pristaje da otpadne, a ne da ga isteruješ onako. Nekoj je, kaže, otpo odma!
Pitam ja baku, motam se rečima oko nje, njoj milo, oću da čujem to o pupku, mnogo me zanima i baku bes pušta: ma, neke današnje žene su stalno ljute, neće da čuju ništa, ne možeš ti da rodiš prvi put, a onda ne slušaš nikog, nego izneseš bebu na terasu, a ono šmrklja, pa vidi mator čovek kako ga uvati kijavica, pa mu muka, akamoli bebica! Onda je išla u Tiršovu, rekli joj sve, kaže baka, al ko da je Tiršova muči, jer je i ona sve to znala, al je niko ne sluša. Bebi vosak na pupak, pa pelenu, pa peškir da se zagreje peglom, pa je uviješ, al onako, da ima mesta da mlatara nogicama i rukicama, da se migolji, da ne žulja, pa onda Pavlovića mast ispod ušiju, oko vrata, i svukud. Četres dana da se ne iznosi na promaju!
I onda, baka se smeje, kaže, ne zna je li to laž il ima nešto: kad se beba rodi, ako bebu boli stomak, majku ne boli i obrnuto. Tu već ništa ne kapiram, a i rakija deluje, pa samo klimam glavom. Beše o pupku? I lep pupak, kaže baka, a meni došlo smešno nešto kako to pupak može biti lep. Tek kad mi je ispričala ceo poso oko toga, gotovo juvelirski (ima voska, neke vreline, pa neki tu oprljci otpadaju, pa nekog boli, pa oš neš, ispo pupak lep!) skapiram celu priču. I milo mi, volela bi da sam ja taj kojoj nije dugo hteo pupak. Ne znam što. Valjda, ako nije hteo dugo, a ono predodredi neke dalje predumišljaje. Jer, kako objasniti sva ova moja sranja? S druge strane, bilo bi super da sam odma zarasto i bio fer sa svima. Koj kurac da se migoljim, ovako, ko pupak, i da smaram ljude oko sebe. Takoreći, s tim pupkom, fino je kako okreneš! Nema lošeg! Živ bebac i oće na svoju stranu da navrti pupak. Milina jedna! Nemoguća stvar!

Pa, jel dobro to derište?, dođe mi da pitam, jer nakon svih ovih instrukcija deluje mi da je to nemoguće podgajiti. Baka se osmehne i kaže jeste. Mada je i dalje besna jer je ne poslušaše za vosak, nego su morali na Tiršovu d aim kažu šta treba i dali im neko čudo što se potapa u vodu, greje i privija na pupak bebin. Baka misli da je to sve odbijanje mladih majki da saslušaju starije. Ja sedim, greje me rakija i mislim o tom pupku od bebe. Kolko mora biti do jaja: privijaš toplo, čekaš da otpadne, čekaš da se desi.

Grand, Grandisimo, Grandoseri

Kad je krenula ova Grand nagradna igra, mama mi je, kuvajući kafu, rekla, da skuplja te kesice. Ja, reko, ima li šta novo, kad mi ona dade jednu punu kesu kafe. Što je meni bilo super. Al me obavezala da joj vratim praznu kesicu. Što me smorilo. Reko, daj, mama, da popijemo kafu negde. Ono kao, pune šolje kafe, ne moramo prati, nositi kući ambalažu i tome slično. Mislim, ne moramo ih čak ni popiti. Samo da sedimo kraj njih onako punih da se puše.
Al, jok, oće mama praznu kesu. Reko, može! Igramo se! U Idei kad su delili ona govanjca što se lepe: daju ti karton, ko samolepljivi album, al ne lepiš Himena nego idea nalepnice, pa kad ih skupiš sve dobiješ lonac, tiganj i tome slično. Još se setim kako su me zajebavali u drugom osnovne što mi mama kupila album s Himen sličicama i kako učiteljica upitala što ne lepim nešto za devojčice. Oćeš šamar? Sad ja lepim za mamu i ne podsmevam se. Lepimo, pijemo kave i zajebavamo se.
I tako ja to sredim. Al, oš đavola, odem da platim račun u poštu i natakari se ta neka ženica koja oće svoj paket. Šalter joj reče da nema više i šta su svi zapeli i još posle prevrnu očima, kao, kolko vas je! I tu mi se sve stuži.

Volim ja mamu, samo mi kretenski da uvek skupljam sličice i prazne kese da bi joj to dokazala. Al, kad oće da se igra, a oću i ja, onda može!
Samo mi je čudno kako to tako dugo putuje. Ti pokloni i te nagrade. Sedimo tako, mama me zadržava, sedi, popi kafu, oćeš sok, pa oćeš sok? Nemoguće je kod mame popiti čašu vode. Kako se uvatim za česmu, ona se uvati za frižider i drekne: „Nemoj piti vodu!“ Ko da će nas ta voda zalediti, ko da ću otići niz vodu. Ne, nego mora biti sok, nešto zašećereno, voćno, namirisano, obojeno. Ništa providno, tako bezlično.

Pošto nisam stigla na red, imadoh vremena da mi prođe kroz glavu ovo: kako je glup taj lanac poklona, taj lanac punjenja i pražnjenja kafe i onda stalno bude prazno – kafa i šalter i sve nešto prazno da bi naposletku dobio puno, a kad otpakuješ ono opet prazno. Nekakve šolje. I sve mi tako bilo prazno. Uto mi reče ova kolko da im platim. Dođe mi nasred one pošte da povičem: Himene, pomagaj!

Izađem na vazduh, ne verujem da žene skupljaju te kesice jer im treba taj paket, ne znam zašto ga skupljaju, ni zašto se ove na šalterima nerviraju kad su isti kurac. Verujem da to neko odozgo pozove na čajanku. Pusti čovek balon koji se vremenom ispumpava i ispumpava i onda, dok pada, oduševljenje splašnjava i padne na zemlju ko neko govno. Samo prosto uposli dosta ljudi oko toga da se ugovnja. Posle to zovemo emocijom, a ja onda o tome nešto napišem. Platim im račun. I dođe mi, samo zato što sam ga platila, da priđem onoj ženi i kažem joj da se lepo jebe. Šta nju bole kurac ko je došo po paket. Daj, brate, otkaz ili umukni.