четвртак, 24. новембар 2011.

Moja ideja o filmu - sastav


Da sam kojim slučajem živela u vreme kada je film nastao i da se iste večeri na jednom mestu prikazuje film braće Limijer, a na drugom, film Žorža Melijesa, pod optimističkom pretpostavkom da bih bila jedna od onih koji bi se uopšte i zainteresovali za film, ja bih svakako kupila kartu za Melijesov mali spektakl.

Imajući u vidu nešto širi izbor na savremenom bioskopskom repertoaru kao i moju želju da od besposlenog šetača u potrazi za sat i po dobre zabave porastem u filmskog radnika koji u svetu filma pokušava da razabere svoj put, melijesovsko opredeljenje ne iscrpljuje moju ideju filma, bar ne sasvim, mada je, reda radi, za početak najavljuje.

Dakle, biću preciznija: film ka kom težim i kakav uvek rado gledam je igrani film klasične narativne strukture.
Odrednica “igrani” odnosi se na zahtev za određenim stepenom imaginativne obrade stvarnosti i stoprocentno iluzionistički pristup svetu i junacima koje film tretira. Pri tom se ograđujem od igranih struktura sa dokumentarističkim pretenzijama bilo u vidu oporog i minimalističkog tretiranja likova i situacija ili u smislu ignorisanja granice između filma i stvarnosti tako što se, na polju dramaturgije, ostaje na odviše sirovim, nedovršenim situacijama, nezaokruženoj priči koja se skromno odriče svake selekcije stvarnosti, lutajućim likovima bez fokusa u motivima i odvažnije potcrtanih odlika i stavova, kakvi su stvarni ljudi, ili, na polju režije u vidu kamera koje se sa namerom tresu, nejasnih kadrova i sl. (“Ljubavnici”, “Projekat veštice iz Blera” i sl.). Ova vrsta iluzije ne tiče se potrebe za uverljivošću zamišljenog sveta i njegovih junaka, koja je primarna, već potrebe za autentičnošću samog medijuma koji se trudi da nam na taj način garantuje za nešto što mu nismo tražili i u šta je, i pored sveg truda, nemoguće poverovati, a to je da film više nije zamišljen svet u koji želimo da zaronimo, već izveštaj sa lica mesta.
Film se mora bazirati na elementima čoveku pojmljive i bliske stvarnosti kako bi korespondirao i pošteno odgovorio gledaocu, otvorenom i voljnom da ga primi, doživi i da mu se raduje. U suprotnom, samoživi film koji troši veliku količinu energije da se objavi kao samosvojna i vankontekstualna tvorevina, u međuvremenu gubi na uverljivosti i neizveštačenosti, kao imperativima svake igre i ubrzo počinje da se objavljuje samo kao beživotna stilska figura.
Film mora biti uvek dramaturški konstituisan kao avantura: akteri moraju biti jasno među sobom podeljeni kao frontovi, pripravni da brzo i lako reaguju u okolnostima logične i akciono potencijalne priče, što isključuje preterano masne psihološke profile koji su skloni relativizaciji svake situacije zbog svog prirodnog svojstva da se zadržavanju u trajnim iznijansiranim stanjima, te se opiru bilo kakvom konkretnijem angažmanu koji bi se pokazao kao iole dostojan dramaturški izazov. A, kao u svakoj avanturi, likove u filmu moramo zateći u graničnoj poziciji, a ne u trajnim, neodređenimim stanjima podobnim za muzičke spotove i reklame za kiselu vodu. Vreme mora proticati ne u poetsku, već u akcionu i saspensivnu svrhu. Motivacije i ciljevi likova moraju biti što konkretniji, uverljiviji i ljudskiji, dok se sa njihovim životnim stilom, stavovima i načinima koje preduzimaju ne bi li ove postigli, može poigravati i zbijati šala što je znak ljubavi prema likovima, jer oni su uvek naša deca od koje znamo za malo više, dovoljno da ih začikavamo i dražimo.
Ovako konstituisan film podrazumeva autora koji će u određenom trenutku, kada likove i njihov svet postavi, što bi rekli, na njihove noge i kad im zada pravila igre, pristati da postane medijator sveta koji je stvorio, da nastavi da koristi njegove resurse, a ne da, na kvarno, krišom dovlači sirovine sa strane. On mora da stoprocentno komunicira sa tim svetom bez povlačenja i neverice, kao jedan od njih, a ne kao njihov svemoćni demiurg, jer, ako oni osete da on ne veruje u njih kao takve, već da ih koristi kao maketu za mnogo veći, tobož življi i složeniji, projekat, oni će prestati da sarađuju i samo će stati i popadati kao trošne figurice. Dakle, apriorno želeći da filmom nešto dokaže, nekog prosvetli, izbori se sa svojim frustracijama o njima razglabajući, a sve to mimo i na uštrb jednog sveta koji je počeo da živi svojim životom, filmski stvaralac redovno pravi mrtvački film, jer ga parametri i pravila koja je sebi unapred nametnuo čine napetim i proračunatim u stvaralačkom procesu i navode ga na kriv put na kom on zanemaruje svoje likove i njihov svet zarad iskonstruisanih perspektiva. Dakle autor mora da voli i ima poverenja u svoje likove i svet koji im je stvorio, da se trudi da on bude najbolje mesto za njih i to je najviše i najlepše što za sebe može da traži.

6 коментара:

  1. Mudro zborish. Stvarno je lepo čitati te opet. Inspirisaćeš i drugu polovinu da se ponovo aktivira.

    ОдговориИзбриши
  2. Druga polovina je suva aktivnost u mirovanju! Misli taj u sebi više nego što ću ja ikad napisati! :)

    ОдговориИзбриши
  3. E, jeste to, u stvari, napisano kao manifest :)

    ОдговориИзбриши
  4. "suva aktivnost u mirovanju" !!!

    tačno, smorilo me pisanje. ponekad me nešto žacne, a onda shvatim da ne želim da se uplićem. ionako znam da ću tek da pišem i to mnogo, samo kad dođe vreme. jednog dana.

    ОдговориИзбриши