Deca Tvitera

Kad se pročulo da je Twitter popularna stvar, otišla sam i učlanila se. Nisam toliko aktivna, ali čitam šta ljudi tamo pišu i povremeno nešto napišem kad mi dune. Međutim, ako se dugo ne ode tamo, pa se onda ode i pročita onako đuture šta su ljudi pisali, dođe se do zaključka da je sve to nebulozno.
Pritom ne mislim pozitivno nebulozno. Recimo, probaću da pojasnim šta me iznerviralo. Ima ljudi koji tako nešto odvale. Teče neki razgovor i oni naprosto odvale nešto van svakog konteksta, van razuma i mimo linije kojom je do tada tekao razgovor. Obično su to ljudi koji su inače u tom društvu poznati po takvim ispadima i zbog toga voljeni ili nevoljeni (nebitno je). Prosto, takvi su. Uglavnom su dobrodošli, jer se jave onda kada logici neke priče pukne lastiš, pa se ovi ostali vrte, kao koze oko drveta ponavljajući, isterujući mak na konac i radeći slične, nebulozne stvari. Zapravo, svaki razgovor se u neko doba izanđa. Otuda, takvi likovi dobro dođu da stvar preokrenu, da trgnu narod podižući ih sa usijane tacne razgovora na viši nivo igre, razbibrige i zdrave budalaštine. Ja volim takve ljude. Ali, baš zato što ih volim znam koliko su retki. Većina ljudi pozicionira svoje duhovitosti – sedi u društvu, nesposoban da se uključi, a željan toga, pa onda smišlja na koji način bi mogao upasti u priču. Ili se desi nešto drugo što ga podstakne da svesno tako reaguje. Stvar je o osećaju – osetite kada je neko iskreno pao s Marsa. I to možete voleti ili ne.
E, sada, Tviter omogućava ljudima, savršeno prizemljenim, savršeno uklopljenim u sasvim razumne kontekste svojih života i svojih životnih priča da glume da su pali s Marsa. Zapravo, fabrikuje uspešne, ili manje uspešne aforističare koji činjenicu da im je ograničen broj karaktera koriste da izbegnu da se izraze baš kao što kenjaju u bilo kom dugometražnom razgovoru
Zapravo, omogućeno im je da fingiraju kontekst svoje priče i svoje ličnosti. Da glume opuštenost, da iz svog kompletno opremljenog stana za koji su propišali krv izdvoje jedan detalj (recimo neku bednu kap kiše) i u njoj se, naočigled svih, tako krnji ogledaju. A, suštinski su celi da celiji ne mogu biti!
Fingiranje detinjastog ludila, iracionalnosti, snolikosti, te krnjosti omogućava ovim mladim japijima da po vas dan ostavljaju haikue na netu osećajući se kao ona deca iz iranskog filma Deca raja koja međusobno menjaju patike da bi stigla u školu. Iako su budni sve vreme, Tviter im omogućava da, ko bedna Amelija Pulen, natakare monokl stare babe i izigravaju ludilo. Da ne završavaju rečenice onda kada ih savršeno završavaju na svom poslu, u banci, ili gde bilo.
Zanimljiva je na Tviteru ta proračunatost. Znajući da im je malibroj karaktera omogućen, niko (ili retko ko) od korisnika ovog servisa pokušava da se izrazi u tako ograničenom prostoru. Većina, znajući za caku te kratke forme, unapred apstrahuje svoj smisao i unapred ne želi da se izrazi nego ovu formu koristi kao nekakav gedžet. Glumataju da su za nešto uskraćeni, namerno prave rečenice koje namerno nisu završene, namerno plasiraju smislove koji nemaju nikakvog smisla. Većini ovih ljudi, čak i da im je dato da napišu pet strana smislenog teksta, taj prostor bi bio povod za budalaštinu.
Zato sam zaključila da je Tviter leglo najstrašnijih pozera koji postoje na ovoj planeti. Ljudi koji ne žele da završe svoje rečenice. Koji se opiru smislu, iako su u svom svakodnevnom životu savršeno racionalni. Ljudi koji glume da su deca, nesposobni, zapitani, glupi i, sve u svemu, poetični. Ovo ide nauštrb međuljudske komunikacije, zato što se među njima gube ljudi koji zaista mucaju, ljudi koji zaista vide samo fragmente, ljudi koji zaista umeju da prekinu neki dosadan razgovor. U pitanju su fragmenti gomile dosadnih unutrašnjih monologa kojima je dobrodošao manjak prostora jer su sve ostalo kupili ili pojeli.