четвртак, 08. децембар 2011.

Jestiva istorija jednog čoveka


Nedavno smo među sobom delili knjigu „Jestiva istorija čovečanstva“ dotičnog Toma Stendidža. U ovom delu, autor prati kako se gajenje, kultivisanje i uvođenje u upotrebu određenih namirnica (kukuruza, krompira itd.) odražavalo na istoriju čovečanstva. I obrnuto – kako su se neke namirnice, za koje danas mislimo da su dar prirode (npr. kukuruz) zapravo razvijale uz veliko, svesno učešće čoveka. Najzanimljivija ideja u celoj knjizi za mene je bila upravo ta – halabuka koja se danas podiže na genetski modifikovane i hibridne proizvode podrazumeva da postoje prirodni proizvodi, izuzimajući činjenicu da je većina stvari koje smatramo darovima iz prirode zapravo odavno taknuta ljudskom rukom i veoma prilagođena ljudskim potrebama. Bilo potrebama poljoprivrednika (da lakše, brže uzgaja određene namirnice), ili i potrebama potrošača (da ih lakše pripremaju i konzumiraju). Ova ideja možda i nije toliko korisna, koliko je duhovita u svojoj iskrenosti i, na moju radost, rasterećuje obaveza savremenog čoveka, toliko opterećenog povicima da nije dovoljno obazriv (u ishrani, higijeni, estetici, ljubavi, itd.), jer mu pokazuje da je većina stvari od starta veštačka, tj. ljudska. Takoreći, nismo pali s drveta.

Budući da ova knjiga na neki način prati istoriju čovečanstva sa obzirom na to šta konzumira, slično bi se moglo primeniti i na pojedinca. Ukoliko bi se svako preslišao kada je koju namirnicu zavoleo, koja mu je nametnuta, koja prikazana kao luksuz, a koja kao jeftina, niža vrsta, možda bi mogao doći, ako ne do nekih saznanja o sebi, a ono do neke vrste zabavnog samootrežnjenja.

U neko doba, recimo da je to bio četvrti razred osnovne škole, postao je običaj da se rođendani slave u Mekdonaldsu. To je za nas onda bio pojam gala rođendana, a negde u to vreme se na Slaviji otvorio prvi Mek. I svi su ga slavili tamo. Nedelju dana ranije po razredu bi kružile profi otštampane pozivnice sa Ronaldom Mekdonaldom koji balonima ukazuje na ime slavljenika, ručno ispisano, kao i na vreme početka krkanluka. Tek kasnije, nakon što su prohujale godine bede spram koje je Mek uvek bio luksuz parekselans, povikali su da je ta hrana nezdrava. Do tada su brojne porodice potcenjivale danas proslavljeno bareno povrće u svojim domovima i žudno gledale u sjajna stakla ovih restorana. Beleg je načinjen, nije se moglo nazad. I danas, iako retko idem u Mek, za mene je to carstvo svečanog gastronomskog provoda.
Slično je važilo za pice। Snela ih je kokoš kada i Mek, ovoga puta u pekari kraj naše osnovne škole. Čak i da si imao novca da svaki dan „za užinu“ kupuješ te pice prečnika 20 cm, nisi mogao doći na red. Danas savetuju deci da za užinujedu jabuke, kojih sam tada imala na pretek, a nisam imala pojma da sam povlašćeni, zdravohranećise stvor.

U vezi sa picama, u ono vreme se kod Maratonca (blizu Gradić Pejtona i Čuburskog parka) otvorila kiosk picerija. Majka nas je vodila tamo onda kada hoćemo „da se počastimo“. Slično je važilo za burek. Iako smo sve vreme imali gibanicu kojoj ništa nije falilo. Mislim da je fora bila u tome da se izađe iz kuće da bi se jelo. Da se izađe sa tom namerom. I da se za to plati. Danas, opet, sednem s drugaricom koja se mrtva umorna vraća s posla i oduševljeno, romantično mi saopšti da ide kući jer joj momak kuva ručak. E, jebi ga, reko! Danas je fora da te zovu kući i da ti nešto ručno, sami skuvaju. To je sad nekakav luksuz. Luksuz utrošenog vremena, a ne jaja. U vezi sa tim, sasuto je kilo sjaja i čarobnjaštva na kuvare koji su postali naprasno magovi, kao da niko pre njih nije umočio varjaču u vrelu vodu.

Sve što je u našem domu važilo za nedeljni, svečani ručak meni je išlo na nerve. Ako izuzmem omiljenu kombinaciju – prženi krompir, supa i pileće meso – svi drugi mamini izumi za svečano danas su mi užasni. Recimo, sve vrste testenine koje su kao fenski, super kultivisan obrok (posebno tzv. paštašuta, testenina sa mesom) za mene je bilo pravo mučenje. Em što ga treba žvakati sto godina, pa se duže zadržavaš za stolom, em što se povremeno nailazi na raznorazne različite teksture u ustima (tu osobinu ima i pilav – inače, još jedan vid „svečanog, nedeljnog ručka“), što mi je teralo žmarce na kožu – rezultat je bilo vekovno gađenje koje i danas imam na ova dva recepta.

Vremenom su mi omiljena postala upravo ona jela koja su u našoj kući, tokom devedesetih, smatrana za sirotinjska – proja, kiflice sa sirom, boranija i kačamak.. Ironija sudbine doprinela je da se baš ova jela (ako izuzmemo kiflice) danas smatraju posebno zdravim. Čak možeš napraviti proju od prosa! Da budeš još zdraviji.
Od svog voća za kojim se onda čeznulo, i pošto sam ga u međuvremenu većinski isprobala, opet sam došla do onoga što sam na početku znala – jabuke su najbolje.

Nema nekog mudrog zaključka, iz svega ovoga. Ali, recimo da sam zaključila da je najbolje ono što je najprostije i, još važnije za mene, da je najbolje ono što ti je prvo dato da probaš. Ipak, treba preći neki put da bi se vratio na to staro. To se slažem!

12 коментара:

  1. Spremam ja tako slavu, sve đakonija do đakonije... a moj srednji sin, tada mali, kaže mi vrlo tužan: "A kad ćeš da spremiš svečani ručak?"
    "Ovde je sve svečano. Kakav svečani ručak?"
    "Pečeno pile i krompirići!"

    ОдговориИзбриши
  2. :)) Razumem i podržavam! Za mene je to uvek bio pravi svečani ručak.

    ОдговориИзбриши
  3. Super tekst! Inače, pravljenje proje od prosa takođe predstavlja povratak na staro. Proja (od proha) prvobitno je značila proso, i to se značenje sačuvalo i danas u dijalektima. Kasnije je kukuruz potisnuo proso, pa se danas proja pravi od kukuruznog brašna, ali je stari naziv ostao. Pozdrav, Marija

    ОдговориИзбриши
  4. e, pa vidi, probala sam da napravim ne baš proju od prosa, nego navodno pitu od prosa (u koju je još išla, ako se dobro sećam, blitva i praziluk) al to niko živi nije hteo da jede :) ispala je nekako bljutava, a namučila sam se da sameljem ona zrnca od prosa (dok nisam pronašla savet na netu da proso potopim u vodu da odmekani). Meni ta pita nije bila tolko loša, s tim što, ako opet budem pravila, sigurno ću dodati sir!

    ОдговориИзбриши
  5. Kod mene je slucaj (verujem i kod mnogih) da najvise volim da jedem ono sto sam jela od malena, sta su spremale mama i baka. Tako i dan danas za dorucak najvise volim sutlijas, kulju sa mnogo mleka, proju sa jako malo sira/skorupa (da prosto ima neceg da veze), u ovo zimsko vreme svinjokolja hrskave cvarke i bele kobasice..Od "prave" hrane shvatih da najvise volim sve raskuvano i dinstano, jer je mama tako uvek pravila, da bude mekano kao dusa. Posle sam naucila da nije bas fora da ti se povrce raspada, jer si tako ubio vitamine, pa kao povremeno mama i ja napravimo nesto zdravo "poluzivo" (nije mi ukusno ni izbliza).
    Jedino sta sad obozavam a da nisam kao mala, jeste corba od karfiola (cuvena scena "tata meni se ova supa ne svidja" i odgovor "mislis da se meni svidja?") (zavoleo ju je i on).

    Kad spomenu picu, secam se onih sveski-dnevnika koje su kruzile odeljenjem, sa pitanjima (ime prezime simpatija omiljeno pice jelo itd), i da je redovno kod svih stajalo - pica - samo kod mene rinflajs, sto je i dan danas moje omiljeno jelo. Tek pre nekoliko godina sam saznala da je ovo, krajnje jednostavno "nedeljni rucak" jelo, zapravo specijalitet u Becu ("Tafelspitz"). :)

    Knjiga deluje primamljivo ;)

    ОдговориИзбриши
  6. Od svega što si navela, ja jedino ne volim sutlijaš (u konkurenciji sa grizom uvek biram griz, mada mi ni to nije omiljeni slatkiš). Čvarke volim, al ne bi ubila za njih (mada sam probala one duvan čvarke i oni su mi bolji!) E, i ja volim karfiol čorbu, mada je moji retko prave, pravili su stalno supu s knedlama, to je kao svečano :) Ček, jel rinflajš kuvano meso s renom? AKo je to, to volim, još ako ima ona kuvana šargarepa, to je ekstra! A, knjiga je super, u biblioteci smo je uzeli i to je za preporuku.

    ОдговориИзбриши
  7. e, da, i ja isto više volim to raskuvano povrće :D

    ОдговориИзбриши
  8. Sataraš mi je dugo bio omiljeno jelo. To jes raskuvano dibidus!

    ОдговориИзбриши
  9. da, zaboravila sam da pomenem kačkavalj! to je uvek bilo o rođendanima i kao luksuz jelo (o drugim danima si imao beli sir i kajmak), i kačkavalj je do danas za mene zadržao tu kao auru luksuznog, poželjnog i dobrog jela!

    ОдговориИзбриши
  10. Jeste, rinflajs je supa pa kuvano (junece) meso, krompir i sargarepa iz nje, sa sosom od paradajza ili mirodjije, i ren :) "Rindfleisch" na nemackom znaci - junece meso - tako se odomacilo kod nas, pa ces cuti razlicite nazive u razlicitim kucama: rinflajs, rindflajs, rimflajs :)

    Kad spomenu kackavalj, pri zavrsetku gimnazije bila sam na nekom takmicenju u Rumuniji, koje je trajalo nedelju dana, i imali smo hranu sto u hotelu u kom smo bili smesteni sto po restoranima gde su nas profesori vodili, i ama svugde smo za predjelo dobijali pohovani kackavalj. Za mene je to jelo bilo gotovo egzoticno, ali je posle tih nedelju dana uspelo da mi se smuci :D Sad kad razmislim, nisam ga ni jela od te 2002.

    ОдговориИзбриши
  11. Odličan ti je ovaj tekst! Pita sa sirom, waldorf salata, čorba od povrća i reform torta. Ikone detinjstva. :)

    ОдговориИзбриши