Majka je neprestano pitala kako joj je. Iako joj je bilo dobro, ako se
izuzmu neke uobičajene neprijatnosti, učestalost majčinog ispitivanja joj je, vremenom, nametnula utisak da nešto nije u redu. Da mora biti da nešto nije u redu. Jer majka oseća čak i ono što ona možda ne zna.
Jedino što je predstavljalo problem je to. Naime, već duže vreme je kasnila na posao. Bez ikakvog razloga. Naprosto, legla bi uveče u pravo vreme, a čak i kada bi legla u nedoba, navila bi sat, uostalom, imala je satić usađen negde u glavi koji je radio sasvim dobro, oduvek. Znao je, čak i kada bi se ona zamislila, kako kažu, zapustila, kada treba da je pozove. Vreme se, u njenoj glavi, oduvek delilo na važno i nevažno vreme. Čak i onih dana kada je bila očajna, depresivna, znala je kada mora sasvim ustati sa poda da se sve ne bi raspalo. Imala je nekakvo tolerantno vreme, ali taj sekund, važan trenutak u kom se mora ustati, u njenoj glavi oduvek je otkucavao sasvim jasno, u pravo vreme. Da se sve spase.
Posle nekoliko svađa sa šefom, u kojima je više odbijala da se izvini, nego što nije imala nameru da prestane da kasni, priznala je majci da joj se sve češće dešava da uopšte ne čuje sat kako zvoni i da se ne seća trenutka kada zvono ugasi. I to je više priznala preko reda, preko volje, čisto da udovolji upornom majčinom ispitivanju o tome je li sve kod nje u redu. Dok se majčino lice mrštilo, osetila je kako joj je dala neki predmet kojim će se baviti, i automatski blaženstvo koje se razliva između njih dve. Majka je volela da popravlja stvari, a njoj je, tako je ispalo, uvek falilo sasvim malo do tog reda. Zapravo, činilo joj se da je svoj sat uvek navijala da kasni, ili da žuri, samo da bi ga neko regulisao. Samo da bi imala svoje vreme da iz njega posmatra kako drugi postoje, kako im je stalo. I majka je jedva dočekala ovu odluku da se nešto konačno reši.
Bila je jasna: biće uporna i pustiće telefon da zvoni sve dok ona ne podigne slušalicu i ne uveri je da istog časa izlazi iz kreveta.
I zapravo, majčin glas jeste delovao razbuđujuće tako da je prvih nekoliko dana, čim ga čuje sa one strane slušalice, pomešanog sa šumom vode iz slavine, sa zvukovima vetra, tramvaja i saobraćaja koji je dopirao kroz prozor negde iza majčinih leđa, kao sa neke slike naivnog slikara, imala utisak da je zaista jutro. Pravo jutro; ne ono njeno trapavo, kaobajagi jutro, kada se mrzovoljno strovali u autobus kao na nošu, nadajući se da će se nešto usput pokvariti, verujući da je nemoguće da se sve odvije dalje, iznenađujući se da ume išta da uradi sama sa sobom i sa drugim ljudima. Zbijajući šale na svoj i na račun drugih, kao da iščekuje zaista ozbiljno uputstvo za dalji tok stvari, demant dotadašnjeg života.
I ta čudna paučina koja se razvlači sa nje ka mestima koja je već prošla, ka vremenu koje je već proteklo, otežavajući joj svaki dalji korak. Zato je sedala na sedišta koja gledaju unatraške, već zamišljajući kako se vraća.
Mamino jutro bilo je kao čaša puna česmovače – pravo, glatko jutro po kom se klizi kao po nekakvom Labudovom jezeru, odeven u triko. Prazno, spremno da primi sve, kao da ničega juče nije bilo. U njega se ulazilo bez ikakvog predumišljaja, kao što se menja voda cveću u vazama. Kada mama pozove da je probudi, kao da je neko već prošao tom jutarnjom stazom i za nju stresao svu rosu, paučinu i zasekao u maglu. Ostajalo je da se ustane i prođe kroz prijatnu jutarnju izmaglicu, na široka vrata, iz sobe u sobu, u dan koji ju je prihvatao meko, blagonaklono i majčinski.
„Jesi ustala“, pitala bi majka glasom u kom su se mešali briga i nežnost, sa onom tihom žurbom sa kojom ju je hrabrila da ustaje za školu. Mrak se povlačio, a melem koji već duže vreme nije osećala, iz dana u dan, obavijao je celo telo koje se, u komadu, odvajalo od kreveta i kretalo, redom – ka kupatilu, kuhinji, sobi... Čuo se u tom glasu i osmeh, neizbežan deo svakog razgovora sa majkom. Osmeh svaki put kada majci da priliku da ima neki zadatak, da je očisti, isprazni, spremi, miropomaže za novi dan. Kao glas pažljivog lekara koji je dobio mogućnost da leči njenu, po svemu sudeći, potpuno misterioznu bolest.
Dogovor sa majkom, o buđenju, radio je savršeno. Bio je to dogovor o tome da će sve biti u redu.
„Jesi li ustala?“, čulo se sa druge strane slušalice.
„Jesam. Evo, ustajem, mama“, čula je svoj glas kao da dolaze iz ugla sobe, odnekud gde ne može trenutno da stigne, ali samo što nije.
Ali, veza se nije prekinula, uz uobičajeno „dobro, ajde, ajde, zovu me, čujemo se predveče“, niti ju je slušalica onako odbacila kao magnet, zalupila joj svoja plastična vrata puna slatkog sadržaja. Još neko vreme su se čuli zvuci tramvaja i nekakva ptica i, učinilo joj se, zvuk televizora, uključen negde iza majčinih leđa, sa kog neko čita jutarnju prognozu. Talozi blatišta, što je nanela kiša...
Ni ona nije htela da prekine vezu, želeći da još koji sekund iz slušalice dopire ta jutarnja svežina i majčin blagi glas koji najavljuje početak koji samo što nije načeo nešto sasvim drugo, samo njeno, s čim će posle da se nosi. A, blato je iza, negde saterano džakovima peska.
„Ti, sine, znaš da te mama voli“, rekla je majka a, neprijatnost koja bi je obično namah ispunila nakon majčinih inače retkih izliva nežnosti, nije došla. U stvari, majka je retko sebi dozvoljavala da išta unosi, uglavnom bi samo sklanjala. Sklanjala samu sebe, sebe iz sobe, sebe iz sebe, nju iz sebe, i sve tako, u krug oko sobe, kao oko velikog, čistog ambisa. I kad bi je poljubila, odma bi joj brisala obraz, a nikad nije davala da se posle nje pije iz čaše. Ona je starija, ne valja se. Ali ona će piti posle dece, jer to nema veze. Sve je kroz nju prolazilo kao kroz vazduh. Niko, baš niko sem nje, nije smeo da stane spram tog praznog prostora koji se kroz nju prečišćavao.
I baš u trenutku kada se sasvim prepustila tom milozvučju, sa druge strane slušalice doprle su majčine reči: „Ti ne znaš.“ Ponovila je ovo nekoliko puta.
Zatim je rekla: „A, njoj se naduo stomak, i kosa joj opada, ima da uđe u prevremenu menopauzu. Mozak ostareo. Ja ću se ubiti. Ti ne znaš. I tebe lažu. Ja sam se javila na telefon. Namerno sam se javila kad je zvao. Vene su mi iskočile. Nema više ništa od mene. Ti ne znaš. A, znaš li da smo onaj dan zalutali, nas troje, kad smo je vodili. A, ti ne znaš. I tebe lažu. I šta ćeš zimus? Ti ne znaš, ali videćeš“
Svako jutro, od tada, majka je budi. Iako nikada nije sigurna je li to san, ili stvarnost. Ipak, od tada, svako jutro, ustaje na vreme.
Нема коментара:
Постави коментар