Pišljivi bob

U neko doba, po svadbama, saranama, o rođendanima, za slavskim stolovima, na porodičnim ručkovima, kad više nema o čemu da se priča, a klima se toliko promenila da je, iz engleskih razgovora prešla u domen stručnjaka i SF bardova, moji rođaci su počeli da govore o alergijama. Malo malo pa se pomene gluten, protein, a po neki se redovno javljaju i lekaru. Oni su bili na testu intolerancije na hranu. I znaju ko su. Bespoštedno, bespogovorno. Konačno znaju ko su i gde pripadaju. Kao Hamlet kom je konačno stigao telegram sa odgovorom na pitanje biti ili ne biti. Kao Don Kihot koji je konačno dobio tačnu terapiju. Ali, taj put do samospoznaje je trnovit.

Ima i onih koji lutaju u tom limbu od života. Jedi pasulj – gasovi, jedi krompir – zavija, apni jaje – zovi popa. Stomak je merilo duše, a ko će bolje da ga izmeri ako ne test intolerancije na hranu. A, hleb niko ne pipa kao da je tempirna bomba i svaki ima svog dilera za hleb, koji zna od kog je zrna i kalibra. I, apsolutno nema veze da l' si bogat, siromašan, srećan, udat, jeban, nejeban – kad nam bace šaku mešanog zrnevlja, svaki će znati da stane u svoju sortu i svaki će naći svoj identitet.

A, kad je već pitanje identiteta postalo toliko ključno, onda postoje i popusti, pa se, o tim istim porodičnim ručkovima džoraju oglasi za jeftiniju intoleranciju, tablete, vitamini, te vesti o štetnosti hrane i specifičnim podvrstama identiteta. Ne, naravno da nema dva ista čoveka. Jednom od integralnog samo zavija, a drugom kao da nešto i prigudi na kraju. Tolika raznovrsnost, toliko pitanja, a nigde odgovora. Sem, naravno, na testu intolerancije na hranu.

U isto to vreme, pišljivi smrznuti bob u reklami živi u kući od sto kvadrata o kojoj mi možemo da sanjamo. Lebac ti jebem (il ne jebem).

Superkalifradžilistkekspijalidoušas

Meri Popins, Mali Princ, Petar Pan, Holden Kolfild, sve sama već brendirana imena, poluproizvodi poluljudi, ljudi sa crticom.
Sa kapicom, kišobranom, senkom, slamkom.
Stvorovi gedžeti.
Stvoreni da budu ogledala društva koje su naposletku svojom nevericom u isti zaslepeli.
Sem toga, moj deda je govorio – post na usta ne ulazi, nego izlazi. Nemam više ovih rektalnih pošalica o ustima.

 Ozbiljno, evo pedeset je godina otkad je Meri Popins, čuvena britanska neni sletela sa stopalima u poziciji k'o na fizičkom, oduvala sve druge dadilje ispred porodične kuće Benks, a mi i dalje verujemo da baš tu, u lebdenju, leži rešenje zagonetke o opstanku u šumi ljudi koji od nas samo hoće znoj i novac. Čudni su ti likovi koje unajmimo da našoj deci pričaju bajke, a onda ih mi prisvojimo ko vibratore za dušu, dok deca, kao što je tačno zapisao Duško Radović, normalno, rastu. Možda je baš ova godišnjica povod da malo razgrnemo vile, vilenjake i patuljke koji beogradsku matoru mladež opsedaju kao godišnja pretplata.

Autorka osam knjiga o Meri Popins koja je poživela skoro sto godina, svađala se sa Voltom Diznijem oko ekranizacije “Meri Popins” jer joj animirani delovi filma nisu delovali baš dobro. Zapravo, bili su joj odvratni. O pesmama, od kojih je jedna pobrala silnu slavu, valjda ona o dimnjacima, mislila je sve najgore. Reč je o ženi koja je provela neko vreme među indijanskim plemenima izučavajući mitologiju. Dakle, bavila se naukom, magija joj je bila posao (između ostalog).

Petar Pan je ipak, na kraju, ispao najveći car. Završio je na klinici. Kad se za nekog od ortaka kaže da ima kompleks Petra Pana, to znači da je propalica i to nikome više nije simpatično, čak ni onima koji se pretvaraju da su mladi. Nisam proveravala, možda ima i sindorm "Meri Popins". Zvuči kul kao naziv motivacione škola za hostese.

Kad smo kod mladosti, tu je Mali princ koji se ponajduže održao. Nikad mi nije bilo jasno zašto, sa toliko razneženosti, ljudi ne govore o Guliveru. Zar su dimenzije toliko važne?

Naposletku, čuveni Holden? Uništio je život svome tvorcu. Svi smo se toliko potresli oko toga što je čovek završio u bunkeru. Svaki dan kad stanemo na pešački prelaz uzdrhtimo. Naučili smo da se distanciramo od njega, od te priče, ali smo nekako, svako za sebe, prokrijumčarili svoju verziju Lovca. Ima li, opet, među nama nekoga ko je nekoga spasao da ne padne sa te jebene litice il je sve samo pesma da lakše izdržimo put od kuće do škole koji prodajemo direktorima?

E, sad dolazimo do najbolnijeg dela!

DA LI STE...?

Mislim da ću umreti od:

a) raka
b) čitanja ovog teksta i tvog bloga, smaraču
c)onoga što sam malopre pojeo
d)letenja

Rođen sam kao: 

a)čovek
b)vaška
c)šta god je pod a)
d)ističe mi parking

Živim život kao: 

a)tvoja mama
b)moj ujak, voleo je srebrne kašike i ubijao partizane
c)ne znam, ali redovno plaćam račune, je l' imam popust?
d)traktor

Tražim pomilovanje za: 

a)Znam, Desanka Maksimović!
b)Aleksa Šantić!
c)E, gluperde – Đorđe Balašević!
d)za sve ljude ovog sveta!

Nisam siguran u: 

a)svog trenera
b)svoj bicikl
c)ne smem da kažem
d)za sebe  (izvini, ne, "u sebe!", jese tako kaže, tetkaaaa!)

Moj... (završi rečenicu) 

a)Kurac!
b)Zašto je u muškom rodu?
c)ne želim da biram!
d)mrzim ovaj kviz i zašto u tekstu nisu pomenuti Doroti, Lav, Strašilo i Limenko!


AKO IMATE NAJVIŠE ODGOVORA POD (..) vi ste (...): 

A – Car
B - Car(ima belissima)
C -Curica
D -game over

Zloupotreba bicikla

Iako je ovaj blog otpočeo sa idejom da podrži biciklizam, te u slavu tog prevoznog sredstva I, ako se premota unazad, ima dosta tekstova o biciklističkim avanturama, moramo da apelujemo na zloupotrebu ovog vozila u kapitalističke svrhe.

Bicikl je zloupotrebljavan na razne načine:

1)      U reklami, kao znak slobodnog života, neformalnog saobraćanja, individualizma, ne hajenja za novac, korporacije, porodicu, higijenu I najprostačkiji je oblik romantizma u kapitalističkom društvu koje ne može da napravi ni tri koraka, a da za sva tri ne plati I još se busa u grudi kako je uspešan, živ   I punokrvan.

2)      U indi filmovima, kao znak za mlade, nehajne, šareno odevene ljude koji ne voze motore, džipove, već prkose svojim drugarima koji će kasnije ići na koledž I postati korporativni magovi. Ne, naši mladi prijatelji na biciklu prvo će malo eksperimentisati sa životom u prikolici, a onda će praviti kreativne prezentacije I reklame za drugare u džipovima (vidi stavku 1))

3)      Rekreacija staraca I iluzija o večnom životu I kretanju. Starce ne želimo da vidimo u staračkim domovima, a ni kako se kobeljaju sa štapovima I protezama po putu, nerealno je da ih vidimo u kolima, ali bicikl je taman za njih! Beskrajni reklamni spotovi koji reklamiraju lekove koji produžavaju život rasterećujući svet od brige za stare pretke, sve ih tovare na bicikle, nazuvaju im patike I reklamiraju kretanje starih preko bicikla, kao inkluziju u sofisticirani pakao. Pomirite se sa time, morate brinutti o svojim starima jer ne voze bicikl.

4)       Raznorazne evropske firme, magovi korporativnog pakla, bivši kolonisti zemalja kojima su douzeli sve sem vatre I točka, vraćaju svojim, inače zombiziranim radnicima, pravo da se putevima, zagušenim od saobraćaja, isparenja, stresa I gomile kapitalističkih govana, kotrljaju biciklom sa tankim gumama I korpom punom paradajza. I ako ne stigne majka sa pilatesa, na biciklu po dete u vrtić, stiže tata koji se upravo iskrcao iz NATO aviona koji je sjebao živote gomile dece u trećem svetu koja nikad neće naučiti šta je to točak.

5)      Turističke agencije koje znaju da imate novac, a da vam je muka od tehno sveta, uvaliće vam dvotočkaš da se pošteno namučite pedalajući I iskupite sve svoje grehe nakupljene u firmama koje proizvode besmisao. Znoj se stoko, rastresi grižu savesti, od septembra te čeka posao.

6)      Bildovanje ega. Regresijom na dva točka nećete izlečiti sve svoje muke.

Apelujem na spasavanje dostojanstva bicikla koji služi samo I isključivo za uživanje, satanističke akcije I apsolutni nemar prema planeti, te izazivanje saobraćajnih nezgoda. Možda je bicikl najbliži snovima o letenju, ali on se ipak oduvek kotrlja samo po zemlji zato odjebite sa simbolikom.    

Pod tačkom razno - agresija

Ako se iko pitao zašto je Nušić u svoje, a i u naše vreme bio onoliko popularan, treba da bar jednom poseti sastanak skupštine stanara svoje zgrade. U stvari, tek na takvim sastancima biće vam jasno koliko smo svi u krivu kada se pravimo da ne znamo kako je propala ideja o demokratiji, kako je nastao fašizam, i kako je moguće da ljudi u savremenim nazovi liberalnim društvima pristaju na to da budu špijunirani i nadgledani.

Skupština stanara valjda uvek počne od nekog ozbiljnijeg povoda kao što je recimo higijena u zgradi. U tih prvih dvadeset minuta, do pola sata, svi deluju krajnje ozbiljno, uljudno, malo je reći – normalno. Svi se slažu da zgrada treba da bude čista, da se ne sme ostavljati smeće po hodnicima, stepeništu, te u blizini zgrade. Međutim, kako vreme odmiče, ljudi se nekako opuste u tom forumu gde smo svi jednaki i gde se podrazumeva da, pošto živimo pod istim krovom, svi imamo jednak status, jednako pravo, uostalom i svoje najbolje namere za dobar i normalan zajednički život, pa se otvore. Žele da daju doprinos toj normalnosti utrkujući se u tome ko će dati bolji predlog, stroži primer, ko će doći na lucidniju ideju za održavanje civilizovanog stanja u jednoj četvorospratnici i njenoj okolini. I, tako, kad se ta ista ideja o normalnosti do te mere uozbilji, a predsednik Saveta se zajebe pa stavi, pored dve nužne tačke (higijena i osvetljenje), i tačku Razno, vaše komšije dolaze na različite ideje.

Na primer – da se ispred zgrade instaliraju metle koje će biti vezane kanapima tako da niko ne može da ih odnese, a koje svako od nas, tako normalnih i sklonih čistoći, na putu do posla može da upotrebi u čišćenju okoline zgrade. Zatim, da se zgrada ogradi nekom vrstom metalne žice kako Cigani ne bi mogli da prođu (doduše, tu se ekipa podelila u dve frakcije – jedni su bili za totalnu izolaciju, a drugi su bili liberalniji – da se kroz metalnu žicu proseče određena rupa veličine čoveka da ciganski pojedinci, ako već odluče da obijaju stanove, ne moraju da prosecaju i žicu koju smo svi platili, nego da im se omogući da se ipak provuku i valjda usput, onako izgrebani, predomisle i vrate na pravi put). 

Zatim, da se ugrade kamere za nadzor svih ljudi koji ulaze i izlaze, kako oni koji ostavljaju skaredne poruku na dušebrižničkim, a redovno nepismenim natpisima stanara upućenim drugim (normalnim) stanarima, mogu biti viđeni, upozoreni i, po predlogu (doduše neusvojenom) predati u ruke nekom od stanara koji je usput provukao da bi se rado domogao tog zlotvora samo kada bi znao ko je. 

Zatim, kako sastanak odmiče, rađaju se nove ideje zarad očuvanja normalne zajednice – zaključavanje zgrade dok se ne opravi interfon, ali, i ako se opravi – možda ipak i jedna mala kamerica da vidimo ko nam to zvoni na interfon. Detekcija glasa može biti varljiva, a ipak, nedavno su u zgradu ulazili kojekakvi nepoznati entiteti koje ne poznajemo svi i nosioce reklama treba dobro izšikanirati (iako pola zgrade radi u nekakvom nazovi društvenom sektoru, bar dvoje u kojekakvim firmama za pravljenje reklama). 

Zatim, kad grupa malo zanemoća sa predlozima, javi se neka ženska koja uporno ponavlja da „mi, žene koje živimo solo“ „želimo“ da se sa spiska stanara uklone „naša imena“ da „provalnici“ i valjda neke siledžije ne bi analizirale de samo ženskinje. Da je bar otvoreno rekla – braćo, muškarci, kolko vas tu na okupu ima, nek me neko pojebe, pa da mi ostali ne moramo da odvajamo silne pare za to silno obezbeđenje ko da živimo u američkoj ambasadi.

Kad su se istrošile ove bezbednosne teme, na red su došle životinje – neka gospoja je videla miša, tvrdi da nije gušter, a valjda je jednako zaboravila da živi usred bivšeg sela, pa insistira da se zatvaraju prozori (pao je i "razumniji" predlog da se čitava zgrada prefarba nekakvom masnom bojom na koju će se miševi klizati, ali je zanemaren kad su dovukli stanara iz susedne zgrade koji im je potvrdio da je to skupo), druga gospoja smatra da treba da prijavimo sve pse, a i da obeležimo parking mesta na poljani ispred zgrade (   verujem da nema auto).  Gospodin koji je ranije pomenuo da se dokopa šaka, podseća ponovo da valja na zgradi instalirati neku vrstu reflektora da se narkomani koji se okupljaju noću uplaše, jer kad vide svetlo – znaće, naravno, da je to zajednica ljudi, posramiće se pred okom Boga, pa će se razbežati. Ipak, smatram, da ćemo uložiti novac u reflektore samo da ovaj dokoni gospodin bolje osmotri svoje žrtve.

A, da, smetaju im i deca (iako ih većina ima, ali valjda misle da su njihova vaspitana), buka, muzika, do te mere da sumnjiče sve podstanare mlađe od 30 godina. Jer, naravno, oni su normalni, oni skupljaju novac, oni kreče, opravljaju, tepaju, snimaju. Sve to pod tačkom razno. Elijas Kaneti, autor knjige „Masa i moć“, to je odavno opisao kao licemerje savremenog, tobož civilizovanog čoveka koji nalazi načine, u strukturama savremenog društva da ispolji svoju agresiju. Sigurna sam da ima još objašnjenja. Znaćemo kad ugradimo kamere i upalimo reflektore. Poneki đavo se nađe i u travi oko zgrade.

Izvan staklenog zvona

U digitalno doba, nema ničega što nas sprečava da pređemo određene granice, a ipak su nam potrebni istraživači da nas usmere na pravi put

Mark Kazins, Sajt end Saund (prevod NasJa, posvećen najradoznalijem istraživaču izvan staklenog zvona - M. N.)

Džon Stajls je nedavno izjavio da je mana jednog od njegovih filmova „kritični manjak belaca“. To me je baš nasmejalo. Kada bismo samo mogli da prebacimo Rajana Goslinga ili Dženifer Lorens u istoriju afroameričkog filma, možda bi ostvarenja iz te kinematografije privukla daleko veću pažnju.

Stajlsova opaska me je podsetila na dete koje sam nedavno video u prodavnici. Opazilo je gumene bombone marke Haribos i, budući da ih je očigledno probalo ranije i samim tim bilo u mogućnosti da u glavi zamisli njihovu slatkoću, oduševljeno je posegnulo za njima. Rajan Gosling i Dženifer Lorens su naše gumene bombone.  Okusili smo ih, ukus nam se svideo, želimo da ih jedemo ponovo i ponovo. Kad god pomenem da bismo mogli u bioskop, neko iz moje porodice pita: „A, ko igra?“ Živimo pod staklenim zvonom sačinjenom od sopstvenog ukusa, spoznaja i želja.

Dovoljan dokaz je nedavno objavljeni članak „25 najboljih filmskih kritičara svih vremena“ , na adresi www.complex.com/pop-culture, koji je privukao veliku pažnju i divljenje. Na listi se našlo dosta odličnih kritičara, ali nijedan sa kontinenta koji je iznedrio najviše filmova na planeti – iz Azije; zapravo, na toj listi nema nijednog kritičara istočno od Francuske – Sergeja Ejzenštajna i ostalih. Tvorci ove liste su sasvim očigledno posegnuli za svojim gumenim bombonama.  Ukoliko živite pod staklenim zvonom, takve liste su svakako oličenje profesionalizma, ali i zabave, međutim - gledano sa strane, one su, između ostalog,  bez ikakve zle namere - rasističke.

Znam da ovo može zvučati preterano, ali pomisao na gumene bombone-rasizam dolazi u prvi plan zbog nedavne smrti  američkog kritičara i reditelja Donalda Ričija koji je veći deo svog života proveo u Japanu. Ričiju se nije svideo život pod staklenim zvonom (a, moguće je da ga je ova dušegupka sama i odbacila kao strano telo)  te je postao istraživač. Poput Žozefine Beker ili T. E. Lorensa, njegovi životni instinkti radili su na centrifugalnni pogon.  Poput priče u Homerovoj „Odiseji“, bio je izgubljeno veslo, prepoznato u potpuno novom svetu kao osvežavajući element. Kao takav, svrstao se u galeriju prečana čija raznovrsnost je zadivljujuća:  Ajda Lupino, Salman Rušdi, Pol Gogen, Rišard Kapućinski, Lena Horn, Jusef Šahin, Žan Mori, Gertruda Bel, Pol Bauls, Marko Polo, Ibn Batuta, itd.  Samo pominjanje ovih ljudi priziva pomisao na njihovu blistavost, energiju, odnos prema polu, seksualnosti, politici i njihovu radoznalost.  Oni su osvešćivali sami sebe i druge,  gradili mostove misli i pripovedanja, preispitivali polaritet između subjekta i objekta, opažali su i bili su opažani – posedovali su dualitet filmskih zvezda.

Nema sumnje da, u najbolju ruku, centrifugalna sila pretvara život u drumski film, u neku vrstu drugorazrednog sjedinjavanja ovog i onog, samog sebe i odsustva sopstva – a, to je, svakako, dobra stvar. Ali, vredi pitati: ko su ti drugi nalik Donaldu Ričiju u filmskoj kulturi? Kritičar Dejvid Bordvel  (koji je, uz Kristin Tompson, pomerio granice filmske kritike) takve ljude zove animateurs (neka vrsta gurua za kulturu). Oni su menadžeri,  kolekcionari, arhivari, istoričari, izdavači, urednici i producenti. Pritom se misli na ličnosti poput Anrija Langloaa, P. K. Nair, Pjera Risena, Vilijama Eversona, Tadaoa Satoa, Ajris Beri, Džeja Lejdu i Kevina Braunloua, za početak. Ono što danas znamo o filmu dalje su oblikovali Nvakukvu Frank Ukadikve, Toni Rejns, Nasrin MuniKabir, Lora Malvej, Roj Arms, Beri Salt, Martin Skorseze, Đanluka Farineli, Ejb Mark Norns, Hamid Nafisi, Tom Ladi, Mantja Djavara, Ričard Dajer, KventinTarantino i mnogi drugi.   Ukoliko vam neka od ovih imena nisu poznata, bacite se na guglanje. Svakako ima još dosta ljudi koji bi trebalo da se nađu na listi poput ove.

U digitalnom dobu, često koristimo reč portal, koja je u ovom slučaju sasvim odgovarajuća, budući da je svaka od gore pomenutih ličnosti portal, bekstvo iz staklenog zvona.  U eri filmskog izobilja, radari za nepoznate staze nisu samo ljudi, već i „mesta“: youtube, Criterion, na stotine filmskih festivala (Festival tri kontinenta, Kan, Roterdam, itd), Sajt end Saund i mali izdavači DVD-ja poput londonskog Second Run, koji nas vodi u istraživanje istočnoevropske i indijske kinematografije.

Ali, kuda nas vodi ova mantra, kada svet očigledno postaje sve manji i sve ozvučeniji, a sve je manje neosvojenih vrhova?  U davna vremena, filmski istraživač se upuštao u avanture izvan staklenog zvona, bivao(la) je promenjen(a) tim putovanjem, te je pisao(la) ili prorokovao(la) nakon istog, učeći na toj promeni.  U današnje vreme, putnici bloguju svoje impresije u toku svog putovanja.   Avantura je življa. Oni pokušavaju da nama, koji smo i dalje pod staklenim zvonom,  pruže neposredan doživljaj prisustva avanturi, oduševljenju, otkrivanju, pretvaranju u nešto drugačije, osvrtu na tačku poslaska. To je potencijal digitalnog, svrhovitog doba. Filmska kultura postaje masa poenti, glasova sa svih meridijana koja stremi da stvori realnu sliku trenutnog stanja. Optimistično gledano - koji bismo carevi bili kada bismo zaista dozvolili da sve onlanj dostupne informacije o filmu obikuju našu oflajn personu. Recimo, u dosluhu sa Le Korbizijeovom idejom da je tehnologija zapravo poetična.

Ali, teško je ne udariti u zidove sopstvenog oflajn bića, baš kao što se udara u zidove staklenog zvona. Nedavno sam upoznao jednog filmskog fana, zapravo urednicu studentskog filmskog časopisa. Ona je čula za afričku i istočnoevropsku kinematografiju, ali nikada nije zaista pogledala neki primerak iste. Zauzeta je radom na svojoj doktorskoj tezi i nema mnogo vremena da se bakće takvim filmovima. Ipak, smatra, da među njima sigurno ima dobrih primeraka.  Ovo me je prilično iznenadilo.  Zapravo, ona je pripadnik prve generacije koja nema baš nikakvih barijera u istraživanju filmova koji joj nisu na dohvat ruke, koji joj se sami ne nude. Informacija je na klikometar, a, u većini slučajeva, to važi i za same filmove.  Nema stakla na zvonu. Ona ne zna ono što ne zna, a ne deluje ni zainteresovano da sazna. Gumene bombone su dovoljne, a nema ničega što je vuče dalje od njenog nosa – ni siromaštvo, ni seksualna različitost, ni buntovnički duh, niti intelektualna radoznalost, ni centrifugalna sila, ili nestrpljivost, strast ili politika. A, sve to je jednako zanimljivo kao što je bilo i pre digitalnog doba.

Ukoliko smem da joj dam jedan savet – pogledaj dvaput nedeljno film o kom baš ništa nisi pročitala.    

Đavolska posla oko Uskrsa

I ove godine, moja mama pokušava da od plavog praha dobije plavo, a ne ljubičasto jaje, a od crvenog crveno, a ne prljavo ili karmin roze. E, đavolje li rabote.

Svake godine, pred Uskrs, mama i baka se, baš kao onomad Istočna i Zapadna crkva, podele u dve frakcije – naime, baka je pobornik ekstremnog paganizma koji pod farbanjem jaja podrazumeva isključivo korišćenje resursa iz prirode – luk koji jajima daje tamno crvenu (mada mama ovo zove “cigla” bojom), a za ukrašavanje istih – isključivo lišće i čarapu. Ornamentika bakinih jaja mami je naznaka nereda i odbijanja da se živi u savremenom životu. Otuda, za svoj set uskršćnjih simbola koristi isključivo fabričke boje i nalepnice.
Mama je, u upražnjavanju ovog modernijeg ukrašavanja jaja čak prevazišla i starodrevne ikoničke nalepnice sa bukvalnim predstavama zečeva, pečuraka, i inie flore i faune, te se, po napretku uskršnje ponude na tržištu, preorijentisala na simboličke i alegorijske predstave – nalepnice izrezane u oblku slova, hijeroglifa i ostalih hrišćanskih simbola. Sukob ove dve frakcije ne treba brkati sa ratom budući da je cilj obe strane isti – proslava Uskrsa. I na taj dan, zaista, svi se osećamo dobro i nikome ne bude neprijatno kada mama i baka iznesu svoje dve činije bojenih jaja poteklih iz dva različita koncepta ne samo životnog stila, nego i estetike.
Ali, ne treba ni nipodaštavati ove razlike. Sve razlike koje opstaju u kohabitaciji, dobro su došle i ne treba ih potirati. Eto, tako, o uskršnjem ručku, kad se već jaja, ofarbana ovako ili onako, lome, krene rasprava o tehnikama farbanja istih. Tu mama mora da prizna, na bakino čuđenje otkud tolika ljubičasta jaja u jednoj hrišćanskoj kući - da je zapravo i ove godine od vizantijsko plavog i zelenog praha dobila lila, a od crvenog – prljavo ili karmin roze jaja. Baki to već bude dovoljno kao predaja pred njenom lukovica praksom, ali kako je glupo na hrišćanski praznik isticati svoje alhemijske, da ne kažemo, đavolske i paganske moći, ona skromno poduči mamu kako sledeći put zaista mora uzeti čarapu i luk, a ne izmišljati besne gliste. Otac samo stigne da primeti da je juska jajeta porozno tkivo, da obe, u tim hrišćanskim rabotama, gledaju da nas ne otruju. Pokaže jedno golo, delimično zabojeno, jaje sa izrazom zgroženog forenzičara na licu i poviče - evo! Na to mu mama koja ne odustaje od potrage za hrišćanski crvenom i vizantijski plavom na račun svih nas, samo kaže da ne kvari praznik.
Taman se tu dve frakcije nekako udruže protiv krajnje racionalnog i antiprazničnog pristupa koji na jaje gleda kao na hranu (o poroznosti ljuske da ne govorimo), jer mamine nalepnice, posebno u novijoj, simbolističkoj fazi, deluju reprezentativnije od bakinih sve mrljavijih otisaka maslačaka i bokvica nalik pećinskim crtežima izumirućeg plemena koje već zanemaruje svoj duhovni život jer su otkrili naftu, kad se pomene dosije “Čuvarkuća”. Naime, u pitanju je jedino preživelo prošlogodišnje ofarbano jaje koje treba “žrtvovati”, tačnije olupati u danima proslave aktuelnog Uskrsa.
Po bakinim zapisima, ovo nedužno jaje samo valja uništiti. Međutim, mama ima detaljnije instrukcije - jaje godinu dana valja čuvati u uglu sobe, na strani onog zida na kojoj izlazi Sunce, u ukrasnoj kutijici (dakle, poklopljeno), a zatim ga samo čuknuti o obližnji orah, a onda baciti u travu. Kada čuje ove instrukcije, baka, koja je verovatno zaboravila aksiome svoje frakcije, pa se seća samo krajnje sudbine prošlogodišnjeg jajeta, tj. destrukcije istog, frkne – e, sad, ukrasna kutijica!
Unapred se radujem ponovnom samitu ove dve frakcije. Znam da će i ove godine obe odvojiti, u posebnu činijicu, jaja koja nisu podnela njihove estetske, naučne i alhemisje tretmane bojenja i ukrašavanja. Jaja koja su, prilikom bojenja i kuvanja pukla. U tim slučajevima, obe ih slažu u neke prozaične činijice u koje odlažu oprane, ali još neukrašene rotkvice ili žilave ostatke belog mesa pri seckanju za rusku salatu. Jer, kad uskršnje jaje pukne, i po jednoj i po drugoj frakciji, mora da ode u limbo. Đavolja je to rabota!

 Don't have to be my Santa Claus, don't have to be my Bunny easter, be my Đoen...

Srpska piramida

Dok se naši majstori ekonomije i socijalne pravde bave iznalaženjem načina kako da zaposle toliki nezaposleni narod, on se i sam nekako snašao. Ređi su primeri, kao oni o nezaposlenim radnicima u fabrici “Koža” u Užicu koji su odlučili da hladne i neiskorišćene hale fabrike upotrebe za uzgoj pečuraka sorte bukovača, a daleko je veći broj ljudi mlađe i srednje dobi koji su se zaposlili ili to pokušavaju na talasu tzv. “piramidalne ekonomije”.

Ovaj grandiozni uvod je zapravo moj pokušaj da sebi objasnim kako to da u stanu moje zanemoćale bake svake sedmice primetim novi entitet – hvatač za kese, namagnetisanu ogrlicu, dušek sa magnetima, specijalne čizme u kojima moraš da gaziš samo pravo (ako promoče kišu, a oće, nema vrdanja!), zavese koje filtriraju svetlost sunca, mućkalicu za jaja koja ne podleže koroziji i gravitaciji, jastuci koji, i ako upiju znoj ne emituju fleke, specijalni tiganj koji... Ne znam šta tiganj radi, valjda ima ugrađen feder ako poželiš da se više puta udariš po glavi. Zaista, Luna park na 40 kvadratnih metara!

U čemu je stvar? U komšiluku. Meni je baka značajna, ali da će baš živeti u centru jedne piramide, to mi nije bilo ni na kraj pameti. Naime, ona je centar ekonomije u svojoj maloj zgradi!

Ako se pitate ko su ti glasovi koji vas pozivaju preko telefona i kažu da ste upravo izvučeni iz bubnja i da samo treba da se pojavite na atraktivnoj destinaciji (npr. u sportskom centru Tašmajdan, ili u nekakvom etno hotelu u Kotežu, po bakinom opisu “ima panj, a na njemu cveće, a ozgo ovolko debelo – trska!”) na svečanom ručku i prezentaciji, ali da povedete još troje (u poslednje vreme su smanjili kvotu na dva, pa na jednog “žiranta”) “prijatelja”, znajte da i te poslove obavljaju očajni ljudi koje su neki “bizmismeni” ubedili da tako mogu da zarade.

Toliko malih, regrutovanih kapitalista u vašoj okolini koji se oblače u domaćice, poštare, vaše kolege ili rođake je scenario kojim su treš američki horori iz 80-ih plašili svoje stanovništvo krajem ere Hladnog rata. Međutim, ova “body snatchers” bolest se sada, kao bumerang, vraća u obliku kapitalističke napasti.

Iako je naučno dokazano da tu nema nikakve koristi, te da je ova vrsta piramide apsolutno neodrživa, nehumana i da donosi novac samo onima koji su pri vrhu piramide, ona je pustila grane i neobično procvetala u Srbiji. Jer, samo ljudi u Srbiji imaju dovoljno komšija, prijatelja, rođaka, poznanika kojima mogu da zabiju sekiru za vrat. Da im uvale ove magnete, jastuke, parfeme, kreme, pneumatske cipele, skupljače mrva, vibratore, peščane časovnike i ostala jogin govna.

Zaista ne vidim bolji način da se tako plodnoj, tradicionalnoj zemlji koja se vekovima unazad dičila svojim patrijarhalnim ustrojstvom bolje uvali pravi trojanski konj. Biznis toliko besmislen, toliko protivan konceptu prijateljstva i brige za svoje bližnje, a toliko ovistan o broju članova familije, prijatelja i jednom rečju – bližnjih i strahu od iskrenosti i obračuna sa istima. Ako piramidalna ekonomija ne procveta u Srbiji, nigde neće! Jer, to je zemlja u kojoj je sramota bratu, prijatelju, ujaku, komšiji koji nosi magnet podmetnuti beli luk pod nos. Magneti teku našim venama!

Bananameni, kitovi i jetiji

Nas su učili da decu ne donose rode, sada tvrde da ih ne rađaju ni kitovi. Ne znam više kome da verujem.

Nedavno je na stranici "Blic žena" objavljen članak pod naslovom "Mama koja je u trudnoći jela samo banane rodila zdravog dečaka : Ne morate da postanete kit dok čekate bebu". Prvi deo naslova aludira na tekstove iz "Trećeg oka", međutim, ako se udubite u dalji tekst, stvar je jasna - žena tvrdi da je deo nje, tokom trudnoće, bio dete, to ne poriče, ali ostatak je bio voda! Pa, sad ti plivaj.
"Treće oko" storija o državljanki Engleske koja je rodila "živo i zdravo dete" iako se zarekla, u toku trudnoće, da će biti vegan i jesti banane, se nastavlja. U članku se navodi i neka predistorija ove samo na prvi pogled čudne odluke (nezdrav život koji je prethodio istoj), ali time se ne bih bavila. Niko od nas, kao ni naše odluke nije pao s Marsa, međutim "ženska strana" Blica svakako jeste neka vrsta portala za vanzemaljske signale. Krenimo od mogućih, zdravorazumskih, objašnjenja, sklonih nama Zemljanima. Predrasuda!
Što bi rekao Dovlatov (u prevodu Milje Lukić) "Englezi su, na primеr, svе svoje glupave navikе prеtvorili u tradiciju. I tako je Engleska postala zemlja tradicije."
Ono što je ovde posebno zanimljivo jeste ta konstatacija mlade Engleskinje da se u trudnoći "ne mora biti kit". Bar da su rekli, da se ne mora biti gabarita pet pingvina, petnaest koala, kengura ili neke druge životinjske vrste, nego tako, kratko, jasno i glasno - kit. E, sad, svi mi u Srbiji znamo šta je kit, kao što znamo i šta je trokrilni šifonjer, kao što u ostalom znamo kada nekoga oko 20 časova namerno pitaš koliko je sati, ne bi li ti rekao osam.
U pitanju je ne samo uvreda trudnih žena koje su konačno dobile priliku da jedu za dvoje, nego nastavak konstantne fešte kontrol frikova po ženskim stranicama ovdašnje Srbije koju u svetu zadnjih nekoliko godina predstavlja zadrigli, grozomorni političari kojima je bilo koja vrsta estetike, duševnog, kao i fizičkog zdravlja zadnja rupa na svirali. Ne libe se da porodice sa Kosova prikazuju kao plemena jetija koji glabaju hleb u reklamnim kampanjama prikupljanja novca za njihovu prehranu, iako taj novac odlazi njima u prljave džepove, ako jop od zadriglosti mogu da ih otvore. Ne libe se čak ni svog izgleda, ni prljavih čarapa i pokvarenih zuba, afti u ustima, ali zato "ženske strane" cvetaju od saveta o poželjnom "slim" izgledu, nevinosti i "civilizovanom" podnošenju trudnoće i stresova. Na sve to, nadaju se natalitetu. Čekam samo objavu: "Zatrudnela bez seksa" Jer, ženske strane prosto inkliniraju nekadašnjem "Trećem oku" - kako da se namestite Sudbini, a da vas ne boli. Treba davplačemo za 90-im godinama prošlog veka i bajalicama onog vremena.

"Iako si zaposlena, ne moraš biti nezainteresovana", "Iako imaš dečka, ne moraš da se zapustiš", "Iako ti se bacaju stare farmerke, napravi od njih šorts", "Iako te drugarice vole, ne otkrivaj im sve svoje tajne", "Iako si trudna, ne moraš biti  ružna, debela, zapuštena.... (takoreći kit). Dakle, konstantan pritisak da se ostvari neka vrsta lažne solidarnosti u nekom umišljenom ženskom svetu koji zna neke metatajne. Takoreći, žene, uvek treba da imate neki tajni plan, neku tajnu uslugu, nešto... ma, samo vaše. Jednom rečju, ne budite sa ove Planete. Budite Ništa.
E, pa, iako me zabole, zabole me.

Pitanja i sumnje skromnog Hrišćanina

Eto, još prekjuče su javili da će sinoć početi kiša i da će padati tokom celog vikenda, te da će temperatura pasti za deset setepeni. Imala sam plan da odem do servisa za bicikle i da mi pregledaju moje vozilo (imala sam plan da odem i kod zubara, ali to je druga priča, držimo se teme!), i odustala od istog jer sam čula za tu kišu. Umesto toga, odem kod mojih, naravno, sa šerpicama, kad vidim oni ne čekaju mene, nego popa. Pop se javio i rekao da će doći da “sveti vodicu” pred Uskrs.

Mala digresija – kako Uskrs godinama šeta, kao želudac kod bolesnog čoveka, samo nedelju dana pre ove koincidencije (mada je ne možemo nazvati tako jer susret mene i popa nije neka koincidencija, jer se obojica drugačije oblačimo, a inače se sve ovo ovako i ne piše), sjebala sam neki plan na poslu oslanjajući se na moj želudačni osećaj Uskrsa, ubeđena da je isti narednog vikenda. Uglavnom, sad sam se našla u stanu gde dolazi pop da “sveti vodicu” dve nedelje pre Uskrsa. Znam da navodim vodu na svoju vodenicu, ali koincidencija samo što nije!

Dakle, sedim tako sa mamom i sestrom i čekamo popa. Mislim, ja ga i ne čekam, jer nisam znala da dolazi, ali, pošto je pomenuto da će doći, nemam ništa protiv da ga čekam. Čekaju ljudi i manje ozbiljne stvari. Koju god temu da započnemo, majka, na svakih pet minuta, opominje odsutnog popa kako kasni. Pa, još i pomene kako ona nema njegov broj da ga zove i kaže: “Slušajte, do sada sam vas čekala, jer ste rekli da ćete doći u periodu od 10 do 12, a sada je jedan! Ja ne mogu više da vas čekam!”, ali kako broj ima tata koji nije tu... A, nije tu, i tu svi zaboravimo popa i na trenutak čekamo da padne kiša, jer je otac otišao biciklom, a nije uzeo jaknu za kišu, nego onu koja je za vreme kada ne pada kiša.

Tu se vraćamo na vremensku prognozu koja je i mene sprečila da odem u servis za bicikle. Međutim, kako pomenem bicikl, majka se zapita da li će tata možda ostaviti bicikl kod babe, ako je i on video da se sprema kiša,ili će krenuti biciklom, a kiša će ga možda mimoići jer joj se čini (dok gleda kroz prozor koji ne može da zatvori dok ne dođe tata, a kad mu ja priđem - ne tati, nego prozoru, ona i sestra poviču uglas: NEEE, iako slično ne viču kad pipnem kadionicu spremljenu za popa.... Dakle, dok gleda kroz prozor, zaključuje da je oblak otišao ka Vračaru, ali za popa još ništa ne može da vidi, jer to, naravno, ne javljaju na vremenskoj prognozi). Samo kada bi mogla da mu javi da ne dolazi, ali nema njegov telefon, a tata ima, ali tata je na biciklu. Ali, ako tata smesta ne krene, uhvatiće ga kiša, a obukao je onu jaknu koja nije za kišu.

Tu se ja već zapitam da li mi se možda nije više isplatilo da pokisnem na tom jebenom biciklu do servisa, mesto što sad, ničim izazvano, čekam i popa i kišu i tatu.

U svakom slučaju, dođe taj pop, očita šta ima. Kako on izađe, pade kiša, tata pokisnu, javi se da je dobro, kiša iz pljuska pređe u rominjanje, ja se spakovah da krenem, sa šerpicama, kući, zadovoljna što nisam vozila bicikl do servisa, jer je kiša pala, pop stigao, a tata pokisnuo.

Međutim, kako stadoh na hodnik spremna da me sitna prolećna kiša pomiluje po licu, mami nešto ne dade mira, pa se glasno zapita: “A, čime li je pop došao, ja mu ne videh kola?”

Deca neba

Od trenutka kada su ljudi počeli da se žale na izaslanike iz raznoraznih stranaka koji im dolaze na vrata ili ih zovu telefonom, čudila sam se što baš nikoga nema kod mene. I iako su svi pominjali Vučićevu izvidnicu, nedavno se, kao prvi glasnik proleća, na mojim vratima pojavio jedan iz SPS-a. Zapravo, tog sam ga dana videla dva puta.
Jednom kada je zakucao na moja vrata, onako smušen, stidljiv i skroman, a drugi put, kada sam sa šerpicom išla do mojih, u zgradi posađenoj u manje vise istoj liniji, kako uporno i strpljivo čeka da mu neko otvori, na vratima susednog stana. Pognuo glavu, stiska svoju malu svesku, ne podiže svoje velike plave oči.
“Ma, ko ga jebe!”, rekao je Džoni, “mi ga nismo pustili.”
Par dana kasnije, a opet sam se našla kod mojih, ovoga puta da vratim ambalažu, neko je zazvonio na interfon. Mama je rekla da ne puštam nikoga, jer se niko nije ni najavo. Čarobna sprava zvana interfon kod mojih radi. Ima neka caka da zaglaviš vrata ako se odmah vraćaš, ali inače je programirana da se vrata otključaju samo prema volji stanara i putem detektovanja glasa osobe koja stoji na ulazu. U mojoj zgradi su vrata širom otvorena svima, ali samo do 22 sata. Od 22 sata, zgrada ne pušta nikoga, ni sama od sebe, a ni voljom stanara, nego moraš, u papučama, da siđeš sa petog sprata, sa kalauzom i otvoriš vrata i svom najrođenijem. Uglavnom, život je nekom majka, nekom maćeha, a mnogima ni rod ni pomozi bog! Ovo ne važi samo za stanara u prizemlju koji uredno, kad krene da spava, u 22 sata izađe, jednako u papučama, i zaključa vrata iznutra, proguta ključ obložen mekinjama i valjda ga ujutro iskaki. Tad nas sve otkljuca. O tome da će nas zaključavati, doduše, obavestio je sve sustanare, jer pored dobrog varenja poseduje i štampač, selotejp i makaze.
Da ne skrećem sa teme, kako je mama dreknula da se niko ne pušta u njihovu zgradu u kojoj interfon i dalje radi po zakonima mehanike, a ne psihopatologije stanara, ja sam pustila te Vučićeve ljude – tačnije, nekakvu skromnu devojku (sa sveskom) i nekog rmpaliju obučenog u kombinaciju đubretarskog i odela Gradskog zelenila. Znajući da se mama plaši poseta stranih ljudi, da joj se politika gadi, da je nerviraju svi ti ljudi koji upadaju u vreme popodnevnog odmora i da generalno ne želi da se izjašnjava, otvorila sam vrata, saslušala pitanje i rekla da nismo zainteresovani. “Uostalom, ja i ne živim ovde”, dodala sam, posebno uživajući u toj smicalici.
Međutim, taman kad su, toliko u medijima, pričama mojih prijatelja, te tužbama po “društvenim mrežama” “agresivni ljudi”, “Plaćenici”, uljudno koraknuli ka hodniku, moja je apolitična, umorna majka koja se zalaže za “popodnevni mir”, onako u hulahopkama, hrupila na vrata, izgurala me i krenula da drži miting samo nosem promoljenim kroz vrata. Od gradskog prevoza, preko zdravstvenih knjižica, biroa, pokretanja proizvodnje do, ničim izazvanog pominjanja poljoprivrede (kojom se niko od nas ne bavi, hvala bogu), ispovedila se ovim strancima, zaključivši, krajnje patetično (po mom ukusu) kako “ne zna da li će izaći na izbore, kad su oni takvi!”. I zalupila im vrata. Sela je na stolicu i odahnula. “E, ispraznih se!”, rekla je.
Pa, mislim se, jadni ti ljudi! Mislim na decu neba. Politicari misle bolje je omogućiti svakome da mitinguje na svojim vratima, da se isprazni, da zamrzi izbore kao “uznemiravanje popodnevnog odmora”, da u svoje, ko zna kakve hodnike uma uvuce neduzne ljude koji su  imali samo tu omasku da zakucaju na vrata potpunog stranca, nego mu omogućiti da na bilo koji način misli i, ako mu prigusti, jednostavno otključa svoja vrata (i vrata svoje zgrade), izadje konacno napolje i vrišti na ulici. Ali, kad bolje promislim, proleće je i tako doba patetike.

FEST: Film "Sibirska jaja"

-A, nisi mu dala da preveze jaja biciklom, bojiš se polomiće.
  -Ma, znam ja, on će da krene biciklom, zato sam vam i javila. Reko' lep je dan, ja ću doneti.
  -E, baš ti hvala, mi baš nismo imali jaja!
-A, jeb'la vas ta jaja! Ma, gled'o sam neki film, igra Ljuba Tadić i Olivera Marković, mlada, lepa, crno-beli... Po nekom ruskom piscu, jer njih sve šalju kao u Sibir, gde li...
-Ma, polupaće i', bojim se, on uzme biciklo, a na mostu se trucka... A, Lepa i ja kupile na pijaci u Borči, mnogo e bliže ako se ide 96-icom...
 -I oni, tako, u bukagijama, Ljuba Tadić se zaljubljuje u Oliveru Marković, a ona je valjda već izgubila muža, njemu se izranjavele noge...
 -...A, od Krnjače, ako ideš 95-icom, ima mnogo da se pešači do pijace, a meni lepa kaže...
 -...on usput ugledao tu devojčuru, ma, neka, reko bi, malo luda...
 -...Ma, dela, promeni tu stanicu.
 -To je disk, ruske pesme, Tina mi dala.
 -... nešto nju rane i ona stalno, kad god je prikažu, liže krv sa ruke...
 -Nešto me sad nervira. Baš mi ide na živce. Je l' to opera?
-I, ja mu kažem, nemoj jaja na biciklo... Lep je dan, ja ću, polako...
 -...u Sibir. Sve njih. I, on tu devojčuru ugledao, pa sa njom nešto očijuk...
  -I, Lepa meni kaže, ma, Milka, jesi ti sigurna da ti deca nose te gaće?
-...a, a Olivera Marković, jadna, skinula onu jednu čarapu što ima i njemu da obloži, jer mu se izranjavele noge...
- Ja, reko, ne znam, četri para za sto dinara, al pozadi, 'de je guzica, samo... ma ko pola prsta...
-I ta devojčura zgrabi Oliveru... Marković i obe se potope u reci i umru!
 -I ja, ostavi one gaće!
 -A, Ljuba Tadić gleda i ovako... ovako se uhvati za glavu.
-Ma, dobro je da nisi bacila pare!

 -Nego, mnogo je bliže kad ideš 96-icom!
 -Ma, strašan film, a on je sve kriv!
-E, sad bar imamo jaja!
 -I nikako da saznam - koji sam, bre, film gled'o!

Higijena ubija

U vreme kada smo živeli pod Turcima, postojala je jedna jednostavna higijenska mera – karantin na granici između Srbije i Austrougarske, u Zemunu. Ko god je namerio da pređe na ovu stranu reke, morao je provesti neko vreme gde ga bište od vaški i drugih pošasti. I to je, valjda, bilo to. U ono vreme nije bilo ljudi, ni načina za pobunu protiv ove, praktične, ali svakako fašističke mere opreza. Danas, kada verujemo da živimo na slobodnoj, demokratskoj teritoriji, ova higijenska granica se pomerila – ka vašim domovima. Isprečila se između vas i vašeg dostojanstva. A, većina pobornika demokratije se nikada nije oglasila apropo te vrste ponižavanja ljudi - pišu reklame za domestose i ostala kancerogena sranja, a u slobodno vreme posećuju eko žurke i pričaju o tome kako ne treba vršiti nasilje nad ženama. A, da, onda naprave reklamu sa muškarcem koji pere veš kancerogenim tekućinama ne bi li postigli zahtevanu rodnu ravnopravnost. Za to vreme, ljudi u Užicu kupuju skupu vodu i gledaju novu reklamu za sanitetsko obrađivanje kupatila koja tvrdi da je plastika otrovna, te da treba izdvojiti dvesta dinara više za osveživač kupatila koji se nanosi u vidu pečata, kao aplikacija na govnjivim diplomama koje su odneli kući da im skupljaju prašinu i godinama kasnije njihovoj majci izazovu smrtonosnu astmu.
Higijena je zadebljala, nalik je bolesti koja se reklamira i lako prenosi putem reklama – liči na neku vrstu unutrašnjeg karantina. Niko se zaista ne bi usudio da nekome kaže da smrdi i prijavi ga policiji, ali tortura higijenskih proizvoda za intimne i civilno vidljive delove tela je toliko prisutna da smo, ničim izazvano, počeli da se gadimo samih sebe. I da se buđamo iznutra, kao kraljevi u Francuskoj, XVIII veka. Ljudi se ne kupaju, al se pokrivaju slojevima dezodoransa, sprejova i mirišljavih vodica. Kad odem u užički kraj i vidim jelkicu u kolima, bude mi lakše – u pitanju je prašnjavi relikt prošlosti, a ne higijenski obzir. Znam da higijena i mirisi buržoazije nisu zabili svoj nos u ovaj budžak.

Nedavno su počele da kolaju reklame za tzv. pečat za wc šolju. Godinama unazad, kao osveživač za to mesto gde i car ide peške, korišćene su viseće plastične korpice sa antibakterijskim osveživačima (u ulošcima) koji se menjaju kad se istroše. I onda se neko dosetio da ti plastični držači blagodeti skupljaju daleko više bakterija, nego što ih njihovi ulošci eliminišu. Ma nemoj.

Da stvar bude još gora, plastični držači na kojima većina ljudi odlaže mokre, tek oprane tanjire i drugo posuđe, takođe se ukazuju kao najveći skupljači nekakve čudne skrame. I plastične držalje za viljušške, kašike i sličan pribor. Sve to, preko noći, postaje mač sa dve oštice – suši, pomaže, ali i cveta u svom bakterijskom raju.

Svi smo složni u zaključku da je plastika prljava! Kako je moguće da se niko toga nije dosetio pre? Higijena, koja je ranije korišćena kao način uvrede za celu jednu naciju, danas je postala posebna grana ekonomije koja vređa džep čoveka srednje klase.

I ne samo džep. Kako oni, na tenane, po svim pravilima dramaturgije, otkrivaju nova mesta koja treba dezinfikovati – u stanu, na glavi bebe, u anusu vašeg supružnika, tako se rađa jedan pipavi, skupoeceni odnos prema životu, dušebrižničko, higijeničarsko, sterilno ophođenje koje pojedinca ubija u pojam. Da se toliko brige oko jednog, civilnog kupatila uložilo u prečišćavanje reka iz kojih pijemo vodu i brigu o silnim plastificiranim govnima koje izlivamo u kanalizaciju, a koja su na prvom mestu imala tako naivnu ulogu da našoj bebi zamirišu dan i omoguće puzanje po parketu, možda bi narod iz Užica proveo novu 2014. godinu sa čašom šampanjca, a ne sa čašom skupo plaćene flaširane vode.

Uvod, razrada i zaključak ili Kako je zelena bila moja dolina

Ako si dobro pisao tzv. “sastave” u osnovnoj školi mogao si postati pekar, lekar i apotekar jednako. Nikako pisac.

U pitanju je, iskreno verujem (nisam proveravala) veoma jedinstvena literarna forma zvana “uvod, razrada, zaključak” za koju imaš oko 40 minuta da je napišeš na zadatu, uglavnom paušalnu temu. Tri, četri, sad!

Veoma često je ista imala značajne povode kao što je početak nekog godišnjeg doba, početak školske godine, kraj raspusta, a, ukoliko je profesorka baš odlučila da bude konkretna, onda se vršio profajlerski uviđaj u pojedine članove porodice – moj otac, moja sestra, moja majka, moj kućni ljubimac... Ma, do mojega! Taj uvod, kao deo formatiranog teksta, naprosto te terao da zavoliš svakog stranca koji je prohodao planetom Zemljom inače ćeš dobiti keca. Ako nemaš kućnog ljubimca, ma izmisli! Navođenje deteta da svojata kojekakve ličnosti, događaje, godišnja doba, boje, predmete i životinje, veoma je zabrinjavajuće u tom periodu odrastanja. Liči na predizbornu kampanju za peticu.

Tek kasnije, kada se stvari uozbilje, preduzimalo se analitičko mišljenje nad stvarima koje realno, civilizacijski postoje. Ne kažem da Moj Otac ne postoji, ali da ne preterujemo!

Dakle, ako ste se ikada zapitali postoji li palac na vašoj nozi, kada, rano izjutra, onako iskosa, na njega padne zrak svetla, nemajte sumnje da postoje – Suncokreti Jovana Dučića. Ako zauzvrat pokušate da se, nekakvom analitičkom mišlju odrodite od takve teme, tu je nastavnica da vam precizira – nije to tek tamo neki Dučić, i tek tamo neki suncokret, nego je to “Moj doživljaj Suncokreta Jovana Dučića”. Pa, samo dok naslov ispišeš, ode ti deset minuta dragocenog vremena za uvod.

Razrada je najgora stvar koja može da se desi čoveku u životu- čak i ako razvučete slova, uhvatiće vas na nekoj okuci. Život nikad nije tako razvučen kao razrada. Sećam se ljudi koji su se više tresli pred pismeni zadatak iz srpskog nego pred pismeni iz hemije. A, ako čovek dobro pogleda, pre će neki hemičar da digne svet u vazduh nego neki pisac.

Zaključak. Zapravo, obuka za pisanje nikada nije bila cilj tih pismenih zadataka, jer pesnici večito umiru od tuberkuloze i nekih svojih jada koje n'umu da napišu kako treba.

Dečje pesme

Ćošak

Na ćošku te svako vidi

Ćoše štrči, ljude sreće

Ćoška se ni sto ne stidi

U ćošak i kliker sleće.

Ćošak tamo, ćošak vamo

Na ćošku se baš svi znamo

Do ćoška se lako stiže

Od ćoška je svuda bliže

Zgrada svaka, pa i mala

Ćoše ima za oslonac

Biciklima, baki što je stala

Da odmori žuljeviti palac

Ćošak tamo, ćošak vamo

Na ćošku se baš svi znamo

Do ćoška se lako stiže

Od ćoška je svuda bliže

Ćoše

Kad je neko na tri ćoška

Taj je besan, taj je ljut

Nemoj da se s nekim koška

Neka nađe sebi put

Jedno ćoše skroz je dosta

Da ugostiš svakog gosta

Da se družiš i opustiš

Da se nečeg lepog setiš

Tri su ćoška već previše

To je znak da se briše

Da se nekom kaže šetaj

I nekome drugom smetaj

Jedno ćoše skroz je dosta

Da ugostiš svakog gosta

Da se družiš i opustiš

Da se nečeg lepog setiš

Ljuto

 

Kada ljuto okusi se

Vatra bukne, vatra sukne

Bocka, peče, u ustima

Da je voda da poteče

Ljuto, ljuto!

Kada ljuto okusi se

Iznenada, bez pripreme

Uši gore, jezik pecka

Crvene te misli more

Ljuto, ljuto!

Kada ljuto okusi se

Ama kolko na vr prsta

Nema mesta, nema kuda

Jezik beži tad iz usta

Ljuto, ljuto!

Pesma od početka

Ljuta mama, ljut i tata,

Ljuta baka, ljut i deka,

Svi su ljuti čak i tetka

Pesma ide od početka!

Ljuta mama, ljut i tata,

Ljuta baka, ne i deka,

Svi su ljuti čak i tetka

Pesma ide od početka!

Ljuta mama, ljut i tata,

Ali nije ljuta baka

Deka se već vedar šetka

Tetka ljuta, ispočetka!

Ljuta mama, ljut i tata,

Baka, deka, a i tetka

Sad me vole, a i hrabre

Pesma ide od početka!

Mama, tata,

baka, deka, a na sve to

Još i tetka, sada viču

Da pričamo ispočetka

Ali, pesmi biće kraj

Jer, sada ljut sam ja. 

Mole se stanari

Stanari u mojoj zgradi svaku, i najmanju, vremensku nepogodu dočekaju ažurnim objavama na ulaznim vratima. Nekako, pravilo je da su objavama najskloniji oni najnepismeniji. Civilizacija ih je opskrbila štampačem, a tastatura je, sticajem okolnosti, baš tim najnepismenijima, zaglavljena baš na tasterima “bold” i “caps lock”, pa tako svaka objava zvuči kao pretnja.
Ali, nije samo to . Među njima ima ljudi koji toliko ozbiljno shvataju svaku, i najmanju vrstu povrede, onesposobljavanja ili uvrede stanara, da su u stanju da kucaju na vrata ne bi li sve ostale, nešto nemarnije stanare, uključili u svoje odbrambene i akcije u cilju očuvanja... pa, očuvanja.
Vreme je novac, a smrt nas može zateći na svakom koraku.
 Čim padne sneg, eto njih sa pozivom u rat protiv snega: “Mole se stanari...”, kao da su nam preko noći na glave napadale zmije i skakavci. Čim otopli, i iz prvog snega izviri ono zaboravljeno gradsko smeće oko zgrade, eto ih, u kombinezonima, kako pleve, bište, vade nekakvo korenje oko zgrade i navatavaju nas manje ažurne na ulazu sa pošalicama kako je to sve “naša zajednička stvar, prostor, imovina...”.
Kad još malo otopli, pa se podmladak okupi oko zgrade, a oni se skupe, pa teraju decu koja razbijaju prozore, oštećuju ograde i galame.
Čuvene narodne poslovice  – počisti prvo ispred svog praga, ili balvan u svom oku, a iverak u tuđem...  u slučaju mojih sustanara, protumačena je doslovno. Naime, ti ljudi će se postarati da počiste dva kvadratna metra snega ispred svog ulaza, a ostatalih stotinak metara će se klizati do prodavnice, stanice... mrndžajući sebi u bradu kako ostali nisu "iščistili balvan iz svog oka".Kada se primeni na zgradu, dakle mikrokosmos, oni će glavu da otkinu susedu koji živi vrata do njih što nije skinuo grumuljicu snega sa svoje terase.
Jednom prilikom, osvanuo je natpis jednog od tih čuvara našeg Balvana ili Iverka sa porukom prepoznatljivog zaglavlja: “mole se stanari...” (valjda nekomsvom bogu ), ...da ne ostavljaju đubre u dnu zgrade...” Gde je dno zgrade valjda znaju oni koji ne znaju gde je dno njihovoga straha, pedanterije i dušebrižništva.
Ako je pitanje ima li zgrada dno stvar rasprave, pitanje ima li prozore je već lako rešivo. Kad je reč o našem Metropolisu – neki je projektant izračunao da će uštedeti na prostoru ako na tih pet, šest spratova ne probija prozore u hodnicima zgrade, nego napuca po četri stana na svakom spratu. I, onda razumem – iskeširaš pare za jeftin stan u zgradi bez prozora, izrodiš neku decu, platiš redovno račune, a onda, svaki dan šipčiš - 1.sprat-gibanica, 2.sprat-ukakane pelene, 3.sprat-zgaziš na đubre koje je ostavio neko kome se smučilo da se spušta dalje...
I onda računaš sad ću da smorim ostale sustanare da sačuvamo od vetra, leda, snega, kiše, đubreta, dece što se igraju ig rudvama gađaju fasadu od iverice, i ovu kulu od karata, kad već nisam mogao da kupim stan u zgradi sa prozorima. Eto, tako nastaju moralisti, džangrizavci i seratori. Kad shvate da su se zajebali, oni zajebavaju sve oko sebe.

Provetrena pesma

 

Mole se stanari

Da uklone ledenice

sa svojih prozora i terasa.

Pada na glavu.

Takođe proverite crep!

Takođe, stanari

ledenice na glavu!

Mole se

Sa svojih prozora da

Pada i terasa

Na glavu.

Led...