Deca neba

Od trenutka kada su ljudi počeli da se žale na izaslanike iz raznoraznih stranaka koji im dolaze na vrata ili ih zovu telefonom, čudila sam se što baš nikoga nema kod mene. I iako su svi pominjali Vučićevu izvidnicu, nedavno se, kao prvi glasnik proleća, na mojim vratima pojavio jedan iz SPS-a. Zapravo, tog sam ga dana videla dva puta.
Jednom kada je zakucao na moja vrata, onako smušen, stidljiv i skroman, a drugi put, kada sam sa šerpicom išla do mojih, u zgradi posađenoj u manje vise istoj liniji, kako uporno i strpljivo čeka da mu neko otvori, na vratima susednog stana. Pognuo glavu, stiska svoju malu svesku, ne podiže svoje velike plave oči.
“Ma, ko ga jebe!”, rekao je Džoni, “mi ga nismo pustili.”
Par dana kasnije, a opet sam se našla kod mojih, ovoga puta da vratim ambalažu, neko je zazvonio na interfon. Mama je rekla da ne puštam nikoga, jer se niko nije ni najavo. Čarobna sprava zvana interfon kod mojih radi. Ima neka caka da zaglaviš vrata ako se odmah vraćaš, ali inače je programirana da se vrata otključaju samo prema volji stanara i putem detektovanja glasa osobe koja stoji na ulazu. U mojoj zgradi su vrata širom otvorena svima, ali samo do 22 sata. Od 22 sata, zgrada ne pušta nikoga, ni sama od sebe, a ni voljom stanara, nego moraš, u papučama, da siđeš sa petog sprata, sa kalauzom i otvoriš vrata i svom najrođenijem. Uglavnom, život je nekom majka, nekom maćeha, a mnogima ni rod ni pomozi bog! Ovo ne važi samo za stanara u prizemlju koji uredno, kad krene da spava, u 22 sata izađe, jednako u papučama, i zaključa vrata iznutra, proguta ključ obložen mekinjama i valjda ga ujutro iskaki. Tad nas sve otkljuca. O tome da će nas zaključavati, doduše, obavestio je sve sustanare, jer pored dobrog varenja poseduje i štampač, selotejp i makaze.
Da ne skrećem sa teme, kako je mama dreknula da se niko ne pušta u njihovu zgradu u kojoj interfon i dalje radi po zakonima mehanike, a ne psihopatologije stanara, ja sam pustila te Vučićeve ljude – tačnije, nekakvu skromnu devojku (sa sveskom) i nekog rmpaliju obučenog u kombinaciju đubretarskog i odela Gradskog zelenila. Znajući da se mama plaši poseta stranih ljudi, da joj se politika gadi, da je nerviraju svi ti ljudi koji upadaju u vreme popodnevnog odmora i da generalno ne želi da se izjašnjava, otvorila sam vrata, saslušala pitanje i rekla da nismo zainteresovani. “Uostalom, ja i ne živim ovde”, dodala sam, posebno uživajući u toj smicalici.
Međutim, taman kad su, toliko u medijima, pričama mojih prijatelja, te tužbama po “društvenim mrežama” “agresivni ljudi”, “Plaćenici”, uljudno koraknuli ka hodniku, moja je apolitična, umorna majka koja se zalaže za “popodnevni mir”, onako u hulahopkama, hrupila na vrata, izgurala me i krenula da drži miting samo nosem promoljenim kroz vrata. Od gradskog prevoza, preko zdravstvenih knjižica, biroa, pokretanja proizvodnje do, ničim izazvanog pominjanja poljoprivrede (kojom se niko od nas ne bavi, hvala bogu), ispovedila se ovim strancima, zaključivši, krajnje patetično (po mom ukusu) kako “ne zna da li će izaći na izbore, kad su oni takvi!”. I zalupila im vrata. Sela je na stolicu i odahnula. “E, ispraznih se!”, rekla je.
Pa, mislim se, jadni ti ljudi! Mislim na decu neba. Politicari misle bolje je omogućiti svakome da mitinguje na svojim vratima, da se isprazni, da zamrzi izbore kao “uznemiravanje popodnevnog odmora”, da u svoje, ko zna kakve hodnike uma uvuce neduzne ljude koji su  imali samo tu omasku da zakucaju na vrata potpunog stranca, nego mu omogućiti da na bilo koji način misli i, ako mu prigusti, jednostavno otključa svoja vrata (i vrata svoje zgrade), izadje konacno napolje i vrišti na ulici. Ali, kad bolje promislim, proleće je i tako doba patetike.