Pitanja i sumnje skromnog Hrišćanina

Eto, još prekjuče su javili da će sinoć početi kiša i da će padati tokom celog vikenda, te da će temperatura pasti za deset setepeni. Imala sam plan da odem do servisa za bicikle i da mi pregledaju moje vozilo (imala sam plan da odem i kod zubara, ali to je druga priča, držimo se teme!), i odustala od istog jer sam čula za tu kišu. Umesto toga, odem kod mojih, naravno, sa šerpicama, kad vidim oni ne čekaju mene, nego popa. Pop se javio i rekao da će doći da “sveti vodicu” pred Uskrs.

Mala digresija – kako Uskrs godinama šeta, kao želudac kod bolesnog čoveka, samo nedelju dana pre ove koincidencije (mada je ne možemo nazvati tako jer susret mene i popa nije neka koincidencija, jer se obojica drugačije oblačimo, a inače se sve ovo ovako i ne piše), sjebala sam neki plan na poslu oslanjajući se na moj želudačni osećaj Uskrsa, ubeđena da je isti narednog vikenda. Uglavnom, sad sam se našla u stanu gde dolazi pop da “sveti vodicu” dve nedelje pre Uskrsa. Znam da navodim vodu na svoju vodenicu, ali koincidencija samo što nije!

Dakle, sedim tako sa mamom i sestrom i čekamo popa. Mislim, ja ga i ne čekam, jer nisam znala da dolazi, ali, pošto je pomenuto da će doći, nemam ništa protiv da ga čekam. Čekaju ljudi i manje ozbiljne stvari. Koju god temu da započnemo, majka, na svakih pet minuta, opominje odsutnog popa kako kasni. Pa, još i pomene kako ona nema njegov broj da ga zove i kaže: “Slušajte, do sada sam vas čekala, jer ste rekli da ćete doći u periodu od 10 do 12, a sada je jedan! Ja ne mogu više da vas čekam!”, ali kako broj ima tata koji nije tu... A, nije tu, i tu svi zaboravimo popa i na trenutak čekamo da padne kiša, jer je otac otišao biciklom, a nije uzeo jaknu za kišu, nego onu koja je za vreme kada ne pada kiša.

Tu se vraćamo na vremensku prognozu koja je i mene sprečila da odem u servis za bicikle. Međutim, kako pomenem bicikl, majka se zapita da li će tata možda ostaviti bicikl kod babe, ako je i on video da se sprema kiša,ili će krenuti biciklom, a kiša će ga možda mimoići jer joj se čini (dok gleda kroz prozor koji ne može da zatvori dok ne dođe tata, a kad mu ja priđem - ne tati, nego prozoru, ona i sestra poviču uglas: NEEE, iako slično ne viču kad pipnem kadionicu spremljenu za popa.... Dakle, dok gleda kroz prozor, zaključuje da je oblak otišao ka Vračaru, ali za popa još ništa ne može da vidi, jer to, naravno, ne javljaju na vremenskoj prognozi). Samo kada bi mogla da mu javi da ne dolazi, ali nema njegov telefon, a tata ima, ali tata je na biciklu. Ali, ako tata smesta ne krene, uhvatiće ga kiša, a obukao je onu jaknu koja nije za kišu.

Tu se ja već zapitam da li mi se možda nije više isplatilo da pokisnem na tom jebenom biciklu do servisa, mesto što sad, ničim izazvano, čekam i popa i kišu i tatu.

U svakom slučaju, dođe taj pop, očita šta ima. Kako on izađe, pade kiša, tata pokisnu, javi se da je dobro, kiša iz pljuska pređe u rominjanje, ja se spakovah da krenem, sa šerpicama, kući, zadovoljna što nisam vozila bicikl do servisa, jer je kiša pala, pop stigao, a tata pokisnuo.

Međutim, kako stadoh na hodnik spremna da me sitna prolećna kiša pomiluje po licu, mami nešto ne dade mira, pa se glasno zapita: “A, čime li je pop došao, ja mu ne videh kola?”