Pod tačkom razno - agresija

Ako se iko pitao zašto je Nušić u svoje, a i u naše vreme bio onoliko popularan, treba da bar jednom poseti sastanak skupštine stanara svoje zgrade. U stvari, tek na takvim sastancima biće vam jasno koliko smo svi u krivu kada se pravimo da ne znamo kako je propala ideja o demokratiji, kako je nastao fašizam, i kako je moguće da ljudi u savremenim nazovi liberalnim društvima pristaju na to da budu špijunirani i nadgledani.

Skupština stanara valjda uvek počne od nekog ozbiljnijeg povoda kao što je recimo higijena u zgradi. U tih prvih dvadeset minuta, do pola sata, svi deluju krajnje ozbiljno, uljudno, malo je reći – normalno. Svi se slažu da zgrada treba da bude čista, da se ne sme ostavljati smeće po hodnicima, stepeništu, te u blizini zgrade. Međutim, kako vreme odmiče, ljudi se nekako opuste u tom forumu gde smo svi jednaki i gde se podrazumeva da, pošto živimo pod istim krovom, svi imamo jednak status, jednako pravo, uostalom i svoje najbolje namere za dobar i normalan zajednički život, pa se otvore. Žele da daju doprinos toj normalnosti utrkujući se u tome ko će dati bolji predlog, stroži primer, ko će doći na lucidniju ideju za održavanje civilizovanog stanja u jednoj četvorospratnici i njenoj okolini. I, tako, kad se ta ista ideja o normalnosti do te mere uozbilji, a predsednik Saveta se zajebe pa stavi, pored dve nužne tačke (higijena i osvetljenje), i tačku Razno, vaše komšije dolaze na različite ideje.

Na primer – da se ispred zgrade instaliraju metle koje će biti vezane kanapima tako da niko ne može da ih odnese, a koje svako od nas, tako normalnih i sklonih čistoći, na putu do posla može da upotrebi u čišćenju okoline zgrade. Zatim, da se zgrada ogradi nekom vrstom metalne žice kako Cigani ne bi mogli da prođu (doduše, tu se ekipa podelila u dve frakcije – jedni su bili za totalnu izolaciju, a drugi su bili liberalniji – da se kroz metalnu žicu proseče određena rupa veličine čoveka da ciganski pojedinci, ako već odluče da obijaju stanove, ne moraju da prosecaju i žicu koju smo svi platili, nego da im se omogući da se ipak provuku i valjda usput, onako izgrebani, predomisle i vrate na pravi put). 

Zatim, da se ugrade kamere za nadzor svih ljudi koji ulaze i izlaze, kako oni koji ostavljaju skaredne poruku na dušebrižničkim, a redovno nepismenim natpisima stanara upućenim drugim (normalnim) stanarima, mogu biti viđeni, upozoreni i, po predlogu (doduše neusvojenom) predati u ruke nekom od stanara koji je usput provukao da bi se rado domogao tog zlotvora samo kada bi znao ko je. 

Zatim, kako sastanak odmiče, rađaju se nove ideje zarad očuvanja normalne zajednice – zaključavanje zgrade dok se ne opravi interfon, ali, i ako se opravi – možda ipak i jedna mala kamerica da vidimo ko nam to zvoni na interfon. Detekcija glasa može biti varljiva, a ipak, nedavno su u zgradu ulazili kojekakvi nepoznati entiteti koje ne poznajemo svi i nosioce reklama treba dobro izšikanirati (iako pola zgrade radi u nekakvom nazovi društvenom sektoru, bar dvoje u kojekakvim firmama za pravljenje reklama). 

Zatim, kad grupa malo zanemoća sa predlozima, javi se neka ženska koja uporno ponavlja da „mi, žene koje živimo solo“ „želimo“ da se sa spiska stanara uklone „naša imena“ da „provalnici“ i valjda neke siledžije ne bi analizirale de samo ženskinje. Da je bar otvoreno rekla – braćo, muškarci, kolko vas tu na okupu ima, nek me neko pojebe, pa da mi ostali ne moramo da odvajamo silne pare za to silno obezbeđenje ko da živimo u američkoj ambasadi.

Kad su se istrošile ove bezbednosne teme, na red su došle životinje – neka gospoja je videla miša, tvrdi da nije gušter, a valjda je jednako zaboravila da živi usred bivšeg sela, pa insistira da se zatvaraju prozori (pao je i "razumniji" predlog da se čitava zgrada prefarba nekakvom masnom bojom na koju će se miševi klizati, ali je zanemaren kad su dovukli stanara iz susedne zgrade koji im je potvrdio da je to skupo), druga gospoja smatra da treba da prijavimo sve pse, a i da obeležimo parking mesta na poljani ispred zgrade (   verujem da nema auto).  Gospodin koji je ranije pomenuo da se dokopa šaka, podseća ponovo da valja na zgradi instalirati neku vrstu reflektora da se narkomani koji se okupljaju noću uplaše, jer kad vide svetlo – znaće, naravno, da je to zajednica ljudi, posramiće se pred okom Boga, pa će se razbežati. Ipak, smatram, da ćemo uložiti novac u reflektore samo da ovaj dokoni gospodin bolje osmotri svoje žrtve.

A, da, smetaju im i deca (iako ih većina ima, ali valjda misle da su njihova vaspitana), buka, muzika, do te mere da sumnjiče sve podstanare mlađe od 30 godina. Jer, naravno, oni su normalni, oni skupljaju novac, oni kreče, opravljaju, tepaju, snimaju. Sve to pod tačkom razno. Elijas Kaneti, autor knjige „Masa i moć“, to je odavno opisao kao licemerje savremenog, tobož civilizovanog čoveka koji nalazi načine, u strukturama savremenog društva da ispolji svoju agresiju. Sigurna sam da ima još objašnjenja. Znaćemo kad ugradimo kamere i upalimo reflektore. Poneki đavo se nađe i u travi oko zgrade.