U
digitalno doba, nema ničega što nas sprečava da pređemo određene granice, a
ipak su nam potrebni istraživači da nas usmere na pravi put
Mark
Kazins, Sajt end Saund (prevod NasJa, posvećen najradoznalijem istraživaču izvan staklenog zvona - M. N.)
Džon
Stajls je nedavno izjavio da je mana jednog od njegovih filmova „kritični manjak
belaca“. To me je baš nasmejalo. Kada bismo samo mogli da prebacimo Rajana
Goslinga ili Dženifer Lorens u istoriju afroameričkog filma, možda bi ostvarenja iz te kinematografije privukla daleko veću pažnju.
Stajlsova
opaska me je podsetila na dete koje sam nedavno video u prodavnici. Opazilo je gumene bombone
marke Haribos i, budući da ih je očigledno probalo ranije i samim tim bilo u
mogućnosti da u glavi zamisli njihovu slatkoću, oduševljeno je posegnulo za njima.
Rajan Gosling i Dženifer Lorens su naše gumene bombone. Okusili smo ih, ukus nam se svideo, želimo da
ih jedemo ponovo i ponovo. Kad god pomenem da bismo mogli u bioskop, neko iz
moje porodice pita: „A, ko igra?“ Živimo pod staklenim zvonom sačinjenom od sopstvenog
ukusa, spoznaja i želja.
Dovoljan
dokaz je nedavno objavljeni članak „25 najboljih filmskih kritičara svih
vremena“ , na adresi www.complex.com/pop-culture,
koji je privukao veliku pažnju i divljenje. Na listi se našlo dosta odličnih
kritičara, ali nijedan sa kontinenta koji je iznedrio najviše filmova na
planeti – iz Azije; zapravo, na toj listi nema nijednog kritičara istočno od
Francuske – Sergeja Ejzenštajna i ostalih. Tvorci ove liste su sasvim očigledno posegnuli za svojim gumenim bombonama.
Ukoliko živite pod staklenim zvonom, takve liste su svakako oličenje
profesionalizma, ali i zabave, međutim - gledano sa strane, one su, između
ostalog, bez ikakve zle namere - rasističke.
Znam
da ovo može zvučati preterano, ali pomisao na gumene bombone-rasizam
dolazi u prvi plan zbog nedavne smrti
američkog kritičara i reditelja Donalda Ričija koji je veći deo svog
života proveo u Japanu. Ričiju se nije svideo život pod staklenim zvonom (a,
moguće je da ga je ova dušegupka sama i odbacila kao strano telo) te je postao istraživač. Poput Žozefine Beker ili T. E. Lorensa, njegovi životni instinkti radili su na centrifugalnni
pogon. Poput priče u Homerovoj „Odiseji“,
bio je izgubljeno veslo, prepoznato u potpuno novom svetu kao osvežavajući
element. Kao takav, svrstao se u galeriju prečana čija raznovrsnost je
zadivljujuća: Ajda Lupino, Salman Rušdi,
Pol Gogen, Rišard Kapućinski, Lena Horn, Jusef Šahin, Žan Mori, Gertruda Bel,
Pol Bauls, Marko Polo, Ibn Batuta, itd.
Samo pominjanje ovih ljudi priziva pomisao na njihovu blistavost,
energiju, odnos prema polu, seksualnosti, politici i njihovu radoznalost. Oni su osvešćivali sami sebe i druge, gradili mostove misli i pripovedanja, preispitivali
polaritet između subjekta i objekta, opažali su i bili su opažani – posedovali su
dualitet filmskih zvezda.
Nema
sumnje da, u najbolju ruku, centrifugalna sila pretvara život u drumski film, u
neku vrstu drugorazrednog sjedinjavanja ovog i onog, samog sebe i odsustva
sopstva – a, to je, svakako, dobra stvar. Ali, vredi pitati: ko su ti drugi nalik
Donaldu Ričiju u filmskoj kulturi? Kritičar Dejvid Bordvel (koji je, uz Kristin Tompson, pomerio granice
filmske kritike) takve ljude zove animateurs (neka vrsta gurua za kulturu). Oni
su menadžeri, kolekcionari, arhivari,
istoričari, izdavači, urednici i producenti. Pritom se misli na ličnosti poput
Anrija Langloaa, P. K. Nair, Pjera Risena, Vilijama Eversona, Tadaoa Satoa,
Ajris Beri, Džeja Lejdu i Kevina Braunloua, za početak. Ono što danas znamo o
filmu dalje su oblikovali Nvakukvu Frank Ukadikve, Toni Rejns, Nasrin MuniKabir, Lora Malvej, Roj Arms, Beri Salt, Martin Skorseze, Đanluka Farineli, Ejb Mark Norns, Hamid Nafisi, Tom Ladi, Mantja Djavara, Ričard Dajer, KventinTarantino i mnogi drugi. Ukoliko vam neka od ovih imena nisu poznata,
bacite se na guglanje. Svakako ima još dosta ljudi koji bi trebalo da se nađu
na listi poput ove.
U
digitalnom dobu, često koristimo reč portal, koja je u ovom slučaju sasvim odgovarajuća,
budući da je svaka od gore pomenutih ličnosti portal, bekstvo iz staklenog
zvona. U eri filmskog izobilja, radari za
nepoznate staze nisu samo ljudi, već i „mesta“: youtube, Criterion, na stotine
filmskih festivala (Festival tri kontinenta, Kan, Roterdam, itd), Sajt end
Saund i mali izdavači DVD-ja poput londonskog Second Run, koji nas vodi u
istraživanje istočnoevropske i indijske kinematografije.
Ali,
kuda nas vodi ova mantra, kada svet očigledno postaje sve manji i sve ozvučeniji,
a sve je manje neosvojenih vrhova? U davna
vremena, filmski istraživač se upuštao u avanture izvan staklenog zvona,
bivao(la) je promenjen(a) tim putovanjem, te je pisao(la) ili prorokovao(la)
nakon istog, učeći na toj promeni. U
današnje vreme, putnici bloguju svoje impresije u toku svog putovanja. Avantura
je življa. Oni pokušavaju da nama, koji smo i dalje pod staklenim zvonom, pruže neposredan doživljaj prisustva
avanturi, oduševljenju, otkrivanju, pretvaranju u nešto drugačije, osvrtu na tačku
poslaska. To je potencijal digitalnog, svrhovitog doba. Filmska kultura postaje
masa poenti, glasova sa svih meridijana koja stremi da stvori realnu sliku
trenutnog stanja. Optimistično gledano - koji bismo carevi bili kada bismo
zaista dozvolili da sve onlanj dostupne informacije o filmu obikuju našu oflajn
personu. Recimo, u dosluhu sa Le Korbizijeovom idejom da je tehnologija zapravo
poetična.
Ali,
teško je ne udariti u zidove sopstvenog oflajn bića, baš kao što se udara u
zidove staklenog zvona. Nedavno sam upoznao jednog filmskog fana, zapravo urednicu
studentskog filmskog časopisa. Ona je čula za afričku i istočnoevropsku
kinematografiju, ali nikada nije zaista pogledala neki primerak iste. Zauzeta
je radom na svojoj doktorskoj tezi i nema mnogo vremena da se bakće takvim
filmovima. Ipak, smatra, da među njima sigurno ima dobrih primeraka. Ovo me je prilično iznenadilo. Zapravo, ona je pripadnik prve generacije
koja nema baš nikakvih barijera u istraživanju filmova koji joj nisu na dohvat
ruke, koji joj se sami ne nude. Informacija je na klikometar, a, u većini
slučajeva, to važi i za same filmove.
Nema stakla na zvonu. Ona ne zna ono što ne zna, a ne deluje ni
zainteresovano da sazna. Gumene bombone su dovoljne, a nema ničega što je vuče
dalje od njenog nosa – ni siromaštvo, ni seksualna različitost, ni buntovnički
duh, niti intelektualna radoznalost, ni centrifugalna sila, ili nestrpljivost,
strast ili politika. A, sve to je jednako zanimljivo kao što je bilo i pre
digitalnog doba.
Ukoliko
smem da joj dam jedan savet – pogledaj dvaput nedeljno film o kom baš ništa
nisi pročitala.
Uh, odličan je tekst! A i posveta našem istraživaču M.N. je prava. :) Pozdrav
ОдговориИзбришиmožda ne izgleda tako na prvi pogled, ali, duhovno gledano, radoznalost je daleko najveća tekovina "liberalizma".
ОдговориИзбриши