четвртак, 8. мај 2014.

Izvan staklenog zvona

U digitalno doba, nema ničega što nas sprečava da pređemo određene granice, a ipak su nam potrebni istraživači da nas usmere na pravi put

Mark Kazins, Sajt end Saund (prevod NasJa, posvećen najradoznalijem istraživaču izvan staklenog zvona - M. N.)

Džon Stajls je nedavno izjavio da je mana jednog od njegovih filmova „kritični manjak belaca“. To me je baš nasmejalo. Kada bismo samo mogli da prebacimo Rajana Goslinga ili Dženifer Lorens u istoriju afroameričkog filma, možda bi ostvarenja iz te kinematografije privukla daleko veću pažnju.

Stajlsova opaska me je podsetila na dete koje sam nedavno video u prodavnici. Opazilo je gumene bombone marke Haribos i, budući da ih je očigledno probalo ranije i samim tim bilo u mogućnosti da u glavi zamisli njihovu slatkoću, oduševljeno je posegnulo za njima. Rajan Gosling i Dženifer Lorens su naše gumene bombone.  Okusili smo ih, ukus nam se svideo, želimo da ih jedemo ponovo i ponovo. Kad god pomenem da bismo mogli u bioskop, neko iz moje porodice pita: „A, ko igra?“ Živimo pod staklenim zvonom sačinjenom od sopstvenog ukusa, spoznaja i želja.

Dovoljan dokaz je nedavno objavljeni članak „25 najboljih filmskih kritičara svih vremena“ , na adresi www.complex.com/pop-culture, koji je privukao veliku pažnju i divljenje. Na listi se našlo dosta odličnih kritičara, ali nijedan sa kontinenta koji je iznedrio najviše filmova na planeti – iz Azije; zapravo, na toj listi nema nijednog kritičara istočno od Francuske – Sergeja Ejzenštajna i ostalih. Tvorci ove liste su sasvim očigledno posegnuli za svojim gumenim bombonama.  Ukoliko živite pod staklenim zvonom, takve liste su svakako oličenje profesionalizma, ali i zabave, međutim - gledano sa strane, one su, između ostalog,  bez ikakve zle namere - rasističke.

Znam da ovo može zvučati preterano, ali pomisao na gumene bombone-rasizam dolazi u prvi plan zbog nedavne smrti  američkog kritičara i reditelja Donalda Ričija koji je veći deo svog života proveo u Japanu. Ričiju se nije svideo život pod staklenim zvonom (a, moguće je da ga je ova dušegupka sama i odbacila kao strano telo)  te je postao istraživač. Poput Žozefine Beker ili T. E. Lorensa, njegovi životni instinkti radili su na centrifugalnni pogon.  Poput priče u Homerovoj „Odiseji“, bio je izgubljeno veslo, prepoznato u potpuno novom svetu kao osvežavajući element. Kao takav, svrstao se u galeriju prečana čija raznovrsnost je zadivljujuća:  Ajda Lupino, Salman Rušdi, Pol Gogen, Rišard Kapućinski, Lena Horn, Jusef Šahin, Žan Mori, Gertruda Bel, Pol Bauls, Marko Polo, Ibn Batuta, itd.  Samo pominjanje ovih ljudi priziva pomisao na njihovu blistavost, energiju, odnos prema polu, seksualnosti, politici i njihovu radoznalost.  Oni su osvešćivali sami sebe i druge,  gradili mostove misli i pripovedanja, preispitivali polaritet između subjekta i objekta, opažali su i bili su opažani – posedovali su dualitet filmskih zvezda.

Nema sumnje da, u najbolju ruku, centrifugalna sila pretvara život u drumski film, u neku vrstu drugorazrednog sjedinjavanja ovog i onog, samog sebe i odsustva sopstva – a, to je, svakako, dobra stvar. Ali, vredi pitati: ko su ti drugi nalik Donaldu Ričiju u filmskoj kulturi? Kritičar Dejvid Bordvel  (koji je, uz Kristin Tompson, pomerio granice filmske kritike) takve ljude zove animateurs (neka vrsta gurua za kulturu). Oni su menadžeri,  kolekcionari, arhivari, istoričari, izdavači, urednici i producenti. Pritom se misli na ličnosti poput Anrija Langloaa, P. K. Nair, Pjera Risena, Vilijama Eversona, Tadaoa Satoa, Ajris Beri, Džeja Lejdu i Kevina Braunloua, za početak. Ono što danas znamo o filmu dalje su oblikovali Nvakukvu Frank Ukadikve, Toni Rejns, Nasrin MuniKabir, Lora Malvej, Roj Arms, Beri Salt, Martin Skorseze, Đanluka Farineli, Ejb Mark Norns, Hamid Nafisi, Tom Ladi, Mantja Djavara, Ričard Dajer, KventinTarantino i mnogi drugi.   Ukoliko vam neka od ovih imena nisu poznata, bacite se na guglanje. Svakako ima još dosta ljudi koji bi trebalo da se nađu na listi poput ove.

U digitalnom dobu, često koristimo reč portal, koja je u ovom slučaju sasvim odgovarajuća, budući da je svaka od gore pomenutih ličnosti portal, bekstvo iz staklenog zvona.  U eri filmskog izobilja, radari za nepoznate staze nisu samo ljudi, već i „mesta“: youtube, Criterion, na stotine filmskih festivala (Festival tri kontinenta, Kan, Roterdam, itd), Sajt end Saund i mali izdavači DVD-ja poput londonskog Second Run, koji nas vodi u istraživanje istočnoevropske i indijske kinematografije.

Ali, kuda nas vodi ova mantra, kada svet očigledno postaje sve manji i sve ozvučeniji, a sve je manje neosvojenih vrhova?  U davna vremena, filmski istraživač se upuštao u avanture izvan staklenog zvona, bivao(la) je promenjen(a) tim putovanjem, te je pisao(la) ili prorokovao(la) nakon istog, učeći na toj promeni.  U današnje vreme, putnici bloguju svoje impresije u toku svog putovanja.   Avantura je življa. Oni pokušavaju da nama, koji smo i dalje pod staklenim zvonom,  pruže neposredan doživljaj prisustva avanturi, oduševljenju, otkrivanju, pretvaranju u nešto drugačije, osvrtu na tačku poslaska. To je potencijal digitalnog, svrhovitog doba. Filmska kultura postaje masa poenti, glasova sa svih meridijana koja stremi da stvori realnu sliku trenutnog stanja. Optimistično gledano - koji bismo carevi bili kada bismo zaista dozvolili da sve onlanj dostupne informacije o filmu obikuju našu oflajn personu. Recimo, u dosluhu sa Le Korbizijeovom idejom da je tehnologija zapravo poetična.

Ali, teško je ne udariti u zidove sopstvenog oflajn bića, baš kao što se udara u zidove staklenog zvona. Nedavno sam upoznao jednog filmskog fana, zapravo urednicu studentskog filmskog časopisa. Ona je čula za afričku i istočnoevropsku kinematografiju, ali nikada nije zaista pogledala neki primerak iste. Zauzeta je radom na svojoj doktorskoj tezi i nema mnogo vremena da se bakće takvim filmovima. Ipak, smatra, da među njima sigurno ima dobrih primeraka.  Ovo me je prilično iznenadilo.  Zapravo, ona je pripadnik prve generacije koja nema baš nikakvih barijera u istraživanju filmova koji joj nisu na dohvat ruke, koji joj se sami ne nude. Informacija je na klikometar, a, u većini slučajeva, to važi i za same filmove.  Nema stakla na zvonu. Ona ne zna ono što ne zna, a ne deluje ni zainteresovano da sazna. Gumene bombone su dovoljne, a nema ničega što je vuče dalje od njenog nosa – ni siromaštvo, ni seksualna različitost, ni buntovnički duh, niti intelektualna radoznalost, ni centrifugalna sila, ili nestrpljivost, strast ili politika. A, sve to je jednako zanimljivo kao što je bilo i pre digitalnog doba.


Ukoliko smem da joj dam jedan savet – pogledaj dvaput nedeljno film o kom baš ništa nisi pročitala.    

2 коментара:

  1. Uh, odličan je tekst! A i posveta našem istraživaču M.N. je prava. :) Pozdrav

    ОдговориИзбриши
  2. možda ne izgleda tako na prvi pogled, ali, duhovno gledano, radoznalost je daleko najveća tekovina "liberalizma".

    ОдговориИзбриши