Moja lista za 2013.

Bliži se kraj godine. Čuj bliži! Već je tu i samo što nije i, hteo ne hteo, čovek upada u tu euforiju. Ima onih koji ne vole tu trku i naprasno raspoloženje, ali, ako bolje razmislim – u koje doba godine može da mi se desi da u jednom danu sretnem čoveka koji nosi prazan akvarijum, ženu sa kesama iz kojih vire sijalice i veštačke jelke i tri Cigančića koja ovom prvom liku viču “ribice, ribice” - i sve to u jednom busu?! Meni puna kapa! Ja volim novogodišnje praznike, jer je sve šareno i jer su svi neozbiljni i sebi dozvoljavaju da se opuste i odmore. U takvim situacijama, vidiš najbolje i, što bi neke glave rekle, najlucidnije od čoveka. Međutim, moja baka je lucidna tokom cele godine i ona je na vrhu liste mojih najlepših doživljaja. Ovom prilikom, umesto liste najboljih filmova i albuma, izdvajam best of bakinih izjava koje sam skupljala poslednjih par godina. Izvinjavam se što nisu tematski sortirane, ali lepota bakinih izjava je upravo u tome što ubijaju svaki kontekst. O diskursu da ne govorimo!

BAKA O DRUŠTVENOM ŽIVOTU

• Kaže: dolazim $*utre ili preko$utre. Pa, reko', ajde preko$utre." (baka o gostoprimstvu)  

*Ovom prilikom, znakom $ označavam specifičan spoj glasova S i Š (a, ima valjda malo i J) koje živalj Kolubarskog kraja koristi u rečima kao što su “$esti”, “$enjara” i “$utre”

• Divni ljudi - ko da je neki nam rod! (baka o prijateljstvu) 

 BAKA O PRAZNICIMA, ROĐENDANIMA I SAHRANAMA

• Srećan rođendan, sine. Daj bar nešto od tebe da bude. (kako mi baka čestita rođendan) 

• Reko', 'ajde da mu uzmemo upaljač pošto puši. (kako baka bira poklon tati) 

• Te godine, puno i' je pomrlo od krvave stolice. sećam se, pored mene lavor. mene je spaso neki šipurak. ono puno crva, al se opere pa se skuva čaj. i to me spaslo. (baka za božićnim doručkom) 

• Izjavila sam učešće. (baka zna red)  

BAKA I TV

• Ma, kako ne znaš? Onaj zmijoglavi! (baka o nekom s TV-a) 

• Same o sebi pričaju 'mi smo 'vake, mi smo 'nake'... Ma, idi, mislim se! Pa, vidi narod sve, vidi Zadruga! (baka o Farmi) 

• Bila neka serija - tuču se, ubijaju. Ja ugasi'! (baka o nasilju) 

• Bila neka 'misija. 'Oko', kako li joj ime? I taj stariji čovek veli - znači, ja moram da otpustim starije da bi zaposlio mlađe? I onaj se voditelj obrte na stolici 'vamo i reče: 'Verujte našim očima!' Ma, ja, mislim se! (baka o rotirajućim stolicama, očima i zakonu o radu) 

• Raniše je u glavu, pa kao ožive, pa ustade, pa dođe kući. Ma beži bre! (...) Ja isplakah ko da mi je rod ili, bože prosti, živo biće. Sama sebi ne mogo' da oprostim. (...) To počne od jedno dvoje, pa se posle nagomila, treba da popamtiš ko je, šta je. Ma idi bre! (baka o telenovelama) 

• Prikovčati se. (ilegalni internet po baki)  

BAKA I KOMUNALNE TEME

• Čak i da imaju vodu i struju, kako ti ljudi žive?! (baka o životu ljudi na višim spratovima) 

• Ko se još ogrejo na struju (baka o naučnim dostignućima) 

• Plaćaš gole zidove! (baka o podstanarima)  

BAKA PROTIV BIROKRATIJE

• I on meni - kopiraj izvod. Ma, ko da se čovek opet rađa! (baka protiv izvođenja Izvoda iz matične knjige rođenih)

• Ja od kad znam za sebe, ne znam da je ikom našlo poso! (baka o Birou i specifičnoj upotrebi srednjeg roda koji označava zli, nepoznati entitet, jer, baka je kafkijanac) 

BAKA O NOVCU

• Eve ti 50, uplati mi 200. Imam hleba, imam hrane! (baka uplaćuje kredit i još časti) 

• Hiljadu i dvesta? Pa, reko, deco (a bili su mladi), de nađoste onih dvesta?! (baka o okruglom)

 

• 50 evra, eeeeej? Misliš 50 hiljada evra? Ma, ja! (baka o... vrednosti novca) 

BAKA O ŽIVOTU I APSURDU

• Probudila se izjutra s glavom! (baka o migreni) 

• Pa, znate, nano, koje su to godine. Naravno da vas boli! -Pa šta ću ja! Nema smrti! Ne mogu d'umrem! Podajte mi nešto da umine! Nemam podršku! Ove fizikalne - mo'š ceo dan mlatiti i šta koji klinac? Ništa! A, ne mo'š samo leći. Bojim se kreveta ko zmije! Majke mi!" (baka o “išijagu”, “lumbu” i kad čovek zanemoća)

• Baka: "Vidi štaga je hleba, bože me prosti!" Ja: "Pa, dobro, napravićeš prženice." Baka: "Ma, kakve prženice, treba i to pojesti." (baka o apetitima)

• Strugo talpin. -Talpin? -Pa, šta me zezaš - trenice!" (baka o izlišnosti objašnjavanja i komunikacije)

• I, mo'š misliti, pustili ga sa slobode! (baka o pravosuđu) 

• Haus na Pančevcu! (baka...) 

Niko nije pušio pre nego što je pušio

Istraživanje američkih naučnika pokazalo je da elektronske cigarete nisu tako bezopasne kako se mislilo. Naime, u tom istraživanju koje je preneo B92 (hvala, Bato!), kaže se da “zbog 'učestalosti pušenja' i 'dubine uvlačenja' pušači elektronskih cigareta unose veći nivo opasnih hemikalija, nego oni koji koriste obične cigarete.” Daleko je zanimljiviji nusproizvod ovog istraživanja – da čak 12 posto korisnika elektronskih cigareta ranije nikada nije pušilo! Ovaj podatak me iznenađuje iz više razloga.

Prvo, kako su se proizvođači e-cigareta provukli da, uz anatemu pušača (običnih cigareta), kao zamenu za iste plasiraju zapravo potpuno novi proizvod koji nije namenjen samo apstinentima, već i novoregrutovanim pušačima. Bila sam svedok scena u kojima klinci u autobusu puše elektronske cigarete za koje imaju čitavu opremu, kao za mobilne aparate - pink ogrlice i futrole za devojčice, te futrolice primerene batama. Elektronske cigarete, plasirane kao bezbedne, reklamirane su i kao novi gedžet uz prateće, za poneti, ukrase i džidža'bidže za klince. Luše novog milenijuma. Ako te mama pita što pušiš, čak i najštreberskiji klinac može da pokaže sertifikat da je to bezbedno. Zašto mi nismo imali te fore? Zašto televizija, marketing, vlast nije bila uz male vagabunde našeg vremena?

Drugo, da li nešto što je dozvoljeno (dakle, nije nedozvoljeno u vozu, kafiću, autobusu, taksiju, na poslu, u školi) može da postane i preporučljivo? Tanka je granica. I kako marketing i plasman novih proizvoda osvaja tržište samo zahvaljujući paranoji od bolesti i smrti koju tobož izazivaju drugi, nedozvoljeni, nepreporučljivi proizvodi. Ako pušač obične cigarete može da umre, ne znači da je zdravo ili da život produžava i “zdrava” cigareta. Može li se reklamirati zamena za porok, a da se isti porok ili simulacija istog ne proglasi za novu modu? Tako je i gospođa ministarka propušila – a, ako već puši, morala je naći i ljubavnika.

Pre deset godina smejali smo se kosmo disku i ostalim sranjima sa Tele šopa, ali niko ko je kupio kosmo disk kasnije nije poželeo da sebi slomi kičmu. Oni koji su se navukli na elektronske cigarete kao na pomodarski oralni šik sutra će propušiti prave. Bar da su nešto od života udahnuli.

Treća stvar koja je zanimljiva u vezi sa tim istraživanjem je taj izmereni procent – 12 posto elektronskim cigaretama deflorisanih nepušača. Je li iko ikada izmerio koliki procent pušača ranije nikada nije pušilo. Procenat je sigurno 100 posto. Niko nije pušio pre nego što je počeo da puši. Tako i ovo novo istraživanje pokazuje samo jedno - Što bi rekla moja baka za glavobolju – probudila se ujutro s glavom.

Ispred mene hrpa čikova...

Vitamini

U poslednje vreme, sve je više tekstove koje objavljuju nekakvi nutricionistički, astrološki, numerološki, medicinski i ostali sajtovi na temu – Jeli ste, a još vam se gricka, šta to znači? Pa, onda ide prošireni uvod, iliti razrada da nas pridobiju, da se, u svom prežderitisu, osetimo kao kod kuće, kao da nas niko ne krivi, kao da je to svakodnevica svakog srpskog građanina. Pa, onda ide solažakonkretizacija – ako vam se jede slatko iako ste pre dva sata jeli, to znači da vam fali litijum, natrijum itd. Ako ste pre samo sat pokrkali pun tanjir prebranca, a devica ste, to znači da vam je ušao strelac u veneru, i da ćete do kraja meseca želeti da pojedete celu svoju obitelj. Ako ste pre samo petnaest minuta pojeli ceo frižider, a sad vam se jede čips i pojeli biste i rođenu majku, nemojte ići u psihijatrijsku kliniku, to je samo znak da vam fali kalijum!

Ništa od ovoga nije istina i svi mi to znamo. Kad si jeo, na putu od kreveta do frižidera, vrlo dobro znaš da ti više ne treba, jer ne ideš da kopaš baštu, nego da spavaš. Nešto te uznemiruje? Šta je to? Sir koji kunja u tvom frižideru, a kupio si ga za naredne dane. Zašto ga ne pustiš na miru? Jer si lud. Jer si svinja. Nema drugog odgovora. Zašto svi ti napisi o kalijumu i natrijumu titraju čoveku koji, ako i pojede svoj sir, sutra nema za drugi?!

Što je najgore. Većina ljudi nema taj psihosocijalni odnos sa svojom kuhinjom, nego se ovakvim tekstovima huška i odobrava ta svinjska narav u narodu, to traženje utehe u hrani. To kapitalističko ušuškavanje u svojim estetizovanim kuhinjama i sobama, plakarima, dok se svako biće pojedinačno ne raspoluti na fijočice koje se raduju dok se ne udenu u neki topao kutak svoga doma. Kao da je dom nekakvo izbeglištvo od napolje. Kao da je kuća nekakva rupa u koju se valja zabiti i sakriti. Kao da je privatni čovek neko prokrvljeno, defektno, kapilarno ugroženo jezgro koje treba čuvati na toplom, među svojima, koje nema šta da traži napolju, u društvu, među neprijateljima!

Ali, ipak ima. Tu je Nova godina. Tu je radost. Tu su silne reklame, napisi, tekstovi koje pišu sociolozi, nutricionisti, lekari, kojima nije u cilju da ti preživiš srčani udar, nego da što više kupiš kako bi, u miru svoga doma, Novu godinu dočekao za punom trpezom. Onda krenu da savetuju kako valja trpezu začiniti crvenim detaljima – tamo paradajz, onde pršuta, ovde crvene čizmice, a da svima bude bolje – crven je i Deda Mraz. I onda svi neka okače ikebane, neka zaborave svoje lekarske nalaze, neka se opuste. Ako vam se prijelo malo prasetine, to znači da vam fali ljubavi. Možda vas žena ne poštuje? To što ne primate platu već tri meseca nema veze. Jel vam overena knjižica? Nije? E, pa, angažujte celu svoju familiju da iz podruma izvuče babinu škrinju. Postavite je na sred prostorije, one u kojoj se okupljate da primite vitamine, i u srednju fijoku turite knjižicu da se kiseli. Žuta boja dobro čini vašim doprinosima. I ako vaš šef ne misli na vas, vaša porodica misli. Čine da se svaki pojedinac zastidi što ide napolje u taj neuređeni svet u kom nema šta da traži dok ne dođe kući da se ušuška u crveno, u natrijum, u hrastovinu, u podrum, u uspomene, u toplinu porodice, u potaže!

Ne, mi želimo napolje!

Zašto Srbija mrzi dočeke Nove godine na trgu? Jer odavno nema javni život, jer odavno neguje odvratnu privatnost merenu na vitamine i zaštitu od prljavštine, od primitivizma. Ubiće vas vaše unutra! Jer sve poruke koje primate stižu tamo.

Otkad su uzeli licence za te časopise o zdravlju i estetskom uređenju stanova i bašti, čoveku deluje da mu stalno fali neki vitamin, iako mu zapravo fale ljudska prava. Fali mu gradski trg! Zato jede jebeni sir iz frižidera i kad ga nema.

Braćo i sestre, pomirimo se sa činjenicom da nam ne fale kalijum, natrijum, vitamin B, narandžasto povrće, nego smo jednostavno proždrljivi. Fali nam naše unutra i naše napolju. Siromašni smo. I biće nam još gore jer idu praznici koji i postoje da bi čovek ždrao i trošio. I ostao siromašan.

Ne dopustimo da se radujemo, ne dozvolimo da nam naturaju kalijum i babine škrinje na nos, ne dozvolimo da nas uče kako se voli, štedi, kupuje i veruje. Ostanimo napolju!

Korpa iza vas

Kako već neko vreme pišem o potrošačkim mukama, moram se pomiriti sa nekoliko činjenica – 1) Ja sam potrošač, 2) Moj san da postanem dramski pisac čije se drame odvijaju na autoputu, u vozu i u prljavim noćnim klubovima je propao, 3) Uvešću sekciju “potrošačke priče” na svom blogu, a apelovaću na istoričare književnosti da uvedu podžanr “komunalno”. 4. stavka da želim da živim što duže, pod bilo kojim uslovima, svakako ostaje nepromenjena i oko nje se svi slažemo!

U nekom trenutku, a sada ne mogu da lociram kada se to desilo, recimo da je bilo pre pet godina, počela sam da se osvrćem na korpe ljudi koji stoje iza mene u redu na kasi, u prodavnici. U tim trenucima, u meni se bore dve strane – želja da tim ljudima kažem da ne gledam šta su kupili, da me to zaista ne zanima, da im ne brojim zalogaje, da nisam nepristojna i želja da budem pristojan čovek koji bi da propusti svog sapatnika na kasi koji ima manje da pazari. Opet, ako nekom skreneš pažnju da ima manje, možda se i uvredi i je li ta vrsta deljenja pravde pred kasom dozvoljena? Otkud mi ta ideja?

Možda bi kupovina trebalo da bude kao hodanje – kupuješ i ne razmišljaš. Čim pomisliš da hodaš, sapleteš se. Čemu to sklanjanje gospođi koja se guzi ispred rafa sa supama, iako ja znam šta želim, a ona ne zna? I zašto mi strašno ide na nerve prodavac koji uporno ne da da ja sama izmerim svoj krompir, iako znam kako im radi ta vaga, nego on mora da izmeri i još da mi veže kesu na mrtvi čvor, pa posle, kod kuće, moram da je cepam, umesto da je odvežem, elegantno. Da ne pominjem pomoćnicu na merenju koja me naočigled svih (što ću saznati kasnije, na kasi) slaže da nema kesa za pakovanje voća, pa mi sve trpa u papirne fišeke tako da izgledam kao nesnađeni civil u reklami za “Dobro” proizvode koji gubi svoje mandarine po podu, pa ih nađe, uspravi se i, onako neobrijan, u kameru grokne: “Dobro je!”

Sve u svemu, ne mogu krivo da svedočim, povremeno se, u prodavnicama desi neki trenutak apokalipse – trenutak u kom pomislim: “Dobro. Svi smo doakali. Sad će da nas pokupe u gasne komore!”. Sa susedne kase, na kasu pred kojom stojim dolazi starica koja kupuje toalet papir i koja kune i proklinje celu radnju, u kojoj svi stojimo – kako tu radnju drže lopovi, dabogda se zapalila – ona je htela da kupi neki drugi toalet papir, a ne taj koji su joj uvalili, jer taj je skuplji, i kako su joj, jednom prilikom, na istom tom mestu, uvalili da plati nečiji tuđi pazar. Kako?

O teorijama relativiteta i paralelnih univerzuma u tim malim, izglancanim prčvarnicama da ne govorim! Kada rade dve kase ispred kojih stoje redovi od po petoro-šestoro ljudi i otvori se treća, koja nikad nije postojala, niko za nju nikada nije ni znao, niti na nuu računao – uvek onaj poslednji, sedmi član drugog reda pretrči i bude prvi ispred treće kase ni ne osvrnuvši se na nas ostale i izađe prvi i prvi stigne svojoj porodici iako su praktično svi ostali bili na redu pre njega.

Potrošači koji biraju povrće i voće su redovno najbezobrazniji jer veruju u neki biblijski zakon po kom, ako si u korpu spustio makar i jedan ambalažiran proizvod, imaš pravo da ga spustiš pred oltar kasirke dok naokolo berkaš ajsberg salate i još sirca na meru, pa dok se sve to uveže, poveže... a za sve to vreme, tvoja korpa sa onim jednim vakuumiranim isprdkom stoji pred kasom i preči put normalnim potrošačima koji su birali redom i na plaćanje došli tek kad su u glavi sabrali jedan i jedan. Na sve to, kasirka, koju isti berač mladog zeleniša poznaje, sa istim razgovara vama preko ramena! Zaželite da ispod miške makar nosite košnicu da se ne osećate tako jadno u tom baštenskom raju.

Sve me ovo navodi na pitanje postoji li potrošačka kultura? Ako gomila ljudi iz dana u dan ide u radnje da nešto kupuje i tamo doživi niz sitnih nepravdi, nepristojnosti, nepoštovanja, a pritom je uglavnom reč o porodičnim ljudima koji idu kućama da pomiluju svoju decu, da li to znači da ti ljudi imaju dvostruki moral, ili su samo u žurbi, ili su ludi, ili je onaj ko o tome misli lud.

Opet, ide mi na nerve kad su ljudi snishodljivi, kad se izvinjavaju čim te taknu u prolazu, a ne znate se, čim te propuštaju da prođeš prvi, ili se, da bi bili ljubazniji, ispljuju u maramicu, a ne na pod.

Ako ovako nastavim, doćićemo do pitanja prenaseljenosti! Stvar je u tome da se ono što zovemo kulturom nakotilo, pa smo uglavnom ili prekulturni ili do zla boga nekulturni. Kultura je toliko odsečena od bilo kakve vrste ljudskog razuma da treba da slavimo svakog ko u radnju uleti sa pištoljem u ruci i kasirku uhvati za sisu.

Želite li ružu?

"Hiljadu i dvesta? Pa, reko', deco - a, bili su mladi - 'de nađoste tih dvesta?" (Baka)

Stojim ispred trafike i brojim sitan novac da uplatim dopunu. Prodavačica razgovara preko telefona i nekome sa one strane kaže da ima mušteriju. Gleda u moj sitan novac i pita šta mi treba, ja kažem dopuna za 064, ona još jednom baci pogled na novac u mojoj ruci, pa kaže da joj ne radi aparat. Odmaknem se i čekam bus. Posle dva minuta, do iste trafike stiže druga mušterija i traži dopunu za 064. Prodavačica ga usluži.
Na obodu naselja u kom živim, baš tamo gde ima mostić koji podnosi par tona, redovno prenosim sitan novac – kad se sve radnje u okolini zatvore ta radi, kad niko ne prodaje pivo tamo ga prodaju, kad ti treba dopuna, jedino tamo možeš da je uplatiš a da ne pešačiš još deset minuta uzbrdo. I sve je papreno skupo. To je radnja za prvu pomoć u koju, kad god uđem, sebi kažem da više nikada neću ući. Zašto? Jer, gazda radnje (a, radnici se često smenjuju i uvek imaju izraz lica prezrivo izmučenih - “ako je meni loše, tebi ima da bude još gore” mučenika), svaki kupljeni artikal proprati komentarom čijoj gorčini ne bi bio ravan ni vlasnik svratišta iz Dikensovog romana.
Kad se zapitam čemu taj jed u konstatacijama tipa: “Ako želite samo dopunu nadam se da ste pripremili sitan novac. Ovde svi dolaze samo po dopunu”,shvatim da kod njega ljudi zaista kupuju samo dopunu i pivo posle deset sati u improvizovanoj kafanici sa drvenim klupama pod tremom. I uvek se pitam zašto, pobogu, taj čovek uopšte prodaje hleb. Kad mu zatražim hleb, on još stručno (uz blag osmeh koji sebi verovatno odbija od svoje STR plate) upita: “Hoćete li ružu?” Naravno, ne cvet, nego hleb u obliku ruže – veoma gnjecav, skup i prevelik čak i za četvoročlanu porodicu.
Par godina ranije, u jednoj privatnoj prodavnici u naselju Višjica gde sam živela, ukoliko bi zaboravio da kupiš osnovne i one druge namirnice u gradu, bio si osuđen na malu privatnu, porodičnu radnju u kojoj su prodavali sve – od svežeg povrća, preko cigareta do praška za pranje veša. Ali, ne i dopune! I oni su se ljutili ako uđeš samo po neku sitnicu. Nisu bili retki komentari: “Ne primamo sitan novac. Ovde dolaze mušterije koje puno kupuju.” ili “A, vi samo hleb jedete?” i tome slično. A, ja mislila da trgovci vole svoje mušterije. Da vole sitan novac. Pitam se kako bi se provelo dete kada bi, kao deca kakva sam ja bila u vreme svog balavog detinjstva, ušlo u neku današnju privatnu prodavnicu u predgrađu i zatražilo žvaku na komad. Verovatno bi ga prijavili policiji kao neizdašnog potrošača i njegove roditelje koji ne kupuju na veliko prijavili obližnjoj Poreskoj službi.
Živeći po predgrađima, susretala sam, naravno, i pristojne prodavce na malo, koji se raduju svakoj mušteriji i dočekuju je bez prezira makar kupovala i dve šargarepe, ali daleko je više prezrivih pogleda u silnim prilikama kada se ne kupuje na kilo već se u radnje ili na trafike ide samo da bi kupio nešto sitno, usitnio novac, doneo sitniš da ti ukrupne ili, ne daj bože, poželeo da uplatiš dopunu od sto dinara.
U osnovnoj školi “Sveti Sava” koju sam pohađala, imali smo nastavnicu fizičkog koja, na prvom mestu, nije bila žensko i užasno me je zbunjivala svojim poslovno-mačo-degenerisanim uvlačenjem u dupe deci bogatih roditelja i mafijaša. Jednom prilikom, u dvorištu se, ničim izazvano, makar za moje ondašnje pojmove, pojavio tadašnji predsednik države Slobodan Milošević sa svojim sinom. Našavši se u dvorištu, posmatrala sam kako se crte lica moje nastavnice fizičkog razmekšavaju, kako njene grudi ispod dizelaškog duksa narastaju i kako ona, uprkos kratkoj kosi i predatorskim crtama lica, počinje da liči na žensko. Jednostavno, ljudi su fini, lepi i ljubazni onda kada to moraju. Ili kada misle da moraju. Ono što posebno vređa u ovoj glupavoj hijerarhiji jeste ta vera u male ljude. Verujemo da siromašni, mali, jadni, podređeni umeju da cene dobrotu, a onda nas iznapušava i, zbog sitnog novca, odjebe nekakva siromašna prodavačica na trafici da bi potom, bez problema, uslužila lika koji je bio samo toliko u prednosti da nija brojao svoj jebeni novac pred njom.
Činjenica je da niko ne želi sitan novac iako svi apeluju da se isti predaje, prebraja, ne gubi, koristi, štedi, uzima u obzir, vrednuje. Novac je u Srbiji, a verovatno i drugde i dalje vredan samo ako ga ima mnogo. Čovek je u Srbiji, a verovatno i drugde i dalje vredan samo ako je uspeo da zašilji svoj kurac pred pedesetak očevidaca.
Beda se dalje širi u licemerje, budući da mlada pokolenja ili preziru siromaštvo i štednju ili joj se prekomerno dive kao nekakvom božanstvu prezirući sa druge strane bogataše i mafijaše. Između onih koji veličaju “malog sirotog čoveka” primoranog da radi na trafici, u stvari prezirući svakog ko ima manje od njega samog, i onih koji pljačkaju šta stignu, čoveku ne ostaje ništa drugo nego da pita: “Primate li sitan novac u ovoj zemlji izobilja i pravde?”

Slep kod naočara

“Slep kod očiju”, glasi narodna izreka koja se obično koristi za osobe kojima se nešto dešava pred nosem, a oni ne shvataju smisao tog zbivanja. Često se koristi da naznači propust, kako pozitivnih pojava (recimo, nekom se oko nogu mota neka lepa žena, a on je ne primećuje kad krene do šporeta) tako i negativnih (kad se nekom radi o glavi, a on izlazi napolje bez puške il makar nekog hladnog oružja). Ali, poslovica datira iz vremena dok smo bili pod Turcima, dakle – pre Kineza. Iz vremena feudalizma – dakle pre prvobitne akumulacije kapitala. Iz vremena pre naočara.

Dok smo bili pod Turcima, stvar sa očima je bila laka, jer sa njima valjda nisi ni imao problem dok ti ih ne iskopaju. Međutim, sa dolaskom Kineza, naš je narod čuo za dioptriju i prihvatio mogućnost da neprijatelja ili neku lepu pojavu ne vidi dok ne pazari naočare. Uz to, problem očinjeg vida naše nacije postao je i globalni problem jer su od nedavno počele da se daju pare za “opismenjavanje” malih nacija, te i za “progledavanje” istih. Glavno je da je vremenom dobar deo nacije izgubio zdravstveno osiguranje...

Previše faktora koje treba uzeti u obzir, a možda je glavno napomenuti da ovaj tekst piše ćorav čovek.

Naime, moja dioptrija je počela da raste još u vreme kada smo “slepo” (sad mi ova reč zvuči nekako simbolično, da ne kažem sablasno) verovali u zdravstvene institucije i kada su se, makar za decu mog tadašnjeg uzrasta, za dijagnostikovanje ćoravosti koristili isključivo te državne zdravstvene institucije, tipa Dom zdravlja, a za utvrđivanje iste - određena procedura, nrp. širenje zenica, buljenje u mozaike sastavljene od raznobojnih pločica u hodniku tog istog Doma zdravlja sve dok ne prestaneš da veruješ u spoljnu realnost i, onako oslabljen, ne počneš da se oslanjaš samo na antičko klepetanje lekarskih klompi iz daljine.

Koje idu do kartoteke - posebno odvojena prostorija u kojoj niko ne stanuje, ne ručava, ne sedi za kompom, u kojoj su pohranjeni samo papiri sa istorijama naših bolesti. Da bi došli do tvog slučaja i tvoje dijagnoze, imao si proći čitavu inicijaciju u vidu retro SF aparata kroz koje gledaš sedeći na ivici kreveta sa točkićima, pokrivenog pocepanim belim čaršafom kao Džefri Fermin ispod Vulkana Malkolma Laurija. Imao si vremena da razmisliš o nevidljivom svetu ispred sebe, da se, kao kakav android adaptiraš na naočare.

Naočare! Za njih si morao otići u čuvenu Optiku iznad Slavije u koju se nije ulazilo da se bira ram za stakla, nego sa receptom, kao u apoteku. Estetika je, ukoliko vam je uopšte bilo stalo do iste, dolazila tek na kraju – pošto se proveri je li utvrđena ćoravost baš vaša, a ne nečija tuđa, te da li ram na koji ste bacili i tako ćoravo oko pogoduje vašoj dijagnozi ćoravosti sa obzirom na vidno polje koje taj ram omogućava i pošto se roditelji, koji smatraju da će vas ćoravost, kao grip, proći, ne priviknu na činjenicu da treba da investiraju u nešto što će vam trajno promeniti lični opis (isto im, doduše, ne smeta da investiraju u zlatne minđuše veće od uveta deteta od tri meseca, al ajde). Tačnije, granica između vidljivog, poluvidljivog, te totalne ćoravštine bila je donekle domen medicine, i bila je, da se neko ne uvredi – jasna! Uprkos tome što ste polućoravi, mogli ste verovati da je ostatak sveta, makar oni koji se vašim ćoranjem bave, donekle pri očinjem vidu.

Zapravo, ne sećam se kada je ludilo sa naočarima počelo da se širi mojom bližom okolinom. U mojoj porodici. Najednom su oko mene, svi članovi moje porodice, počeli da nose kutijice za naočare, potom i naočare, potom... Ali, ne žurimo. Bog je krenuo redom.

Naime, sve je počelo od toga što je sestra stala na neki tatin okvir “za daljinu”, kada su i majka i baka, spremno, kao u vesternu, isukale svoje komplete naočara guzeći se da na tepihu ustvrde nepovratnu štetu. Tada su obe otvorile svoje tajne torbe, pokuljale su firmirane futrole i svakome, pa i meni, bilo je lako prebrojati porodični fundus naočara. Baka je u tom ključnom trenutku imala tri para plus jedan za specijalne prilike (malo zelenkast, koji je uporno pokušavala da nagura oko tatine glave predlažući mu kako da ga, po principu poluge, raširi), majka je odnekud izvukla moj nekadašnji, stari okvir (da bih kasnije saznala da je čak, neko vreme, nosila i moja tadašnja stakla neke tadašnje dioptrije), da bi potom odnekud izvukla još neka dva okvira (stakla idu đuture) koja je pazarila, ali joj nisu odgovarala stakla, kako tvrdi, pa je pokušavala da se istim trampi sa bakom. Tada su mi postali sumnivi!

Kada je sve ovo sa porodičnim slepilom prekardašilo, upitala sam ih kako to da tako lako rešavaju probleme nestalih i polomljenih naočara i saznala da oni, kad se okupe, ponesu po uzorak - baka isproba recimo mamine, ustvrdi da joj odgovaraju, a za mamine naočare tati, koji je svoje polomio da njene, koje on proba, kaže da mu “ode glava”, onda mu baka da dvesta dindži, pa on tu tarifu da mami, koja tati da svoje, a sebi kupi nove naočare na pijaci. Kod Kineza. Bira ram, kao gaće, a ako ram odgovara, onda prodavac pretraži takve ramove koje ona isprobava pa zajedničkim snagama ustvrde kroz koji najbolje vidi.

Kada ja, kao pošteni slepac, na ovakvo trange-frange podilkanim i kažem da neću tolerisati takvo odsustvo racija, majka mi posavetuje da ćutim. Jer, u stvari – kod bake, tamo preko mosta, ima neka radnja koja je optičarska, prodaju ramove, utvrde ti dioptriju, izrade stakla i uguraju u ram i sa sve futrolom dođe te – hiljadu dinara! Ali, kada odeš kući, isprobaš te iste naočare - “ode ti glava”.

Kada pomislim – sad ću da napišem fenomenološki tekst o tome kako se očinjim vidom diluje, kako je to znak kraha zdravstvenih institucija i, da se ne lažemo, u isto vreme krah humanog društva, jer - ko ne veruje u bolest ne veruje ni u zdravlje... zvoni mi telefon. Majka me šalje kod bake da pokupim neke nove nemačke lekove protiv bolova. Baka nabavila od komšinice Lepe koja inače, preko svog brata koji živi u Nemačkoj, diluje zavese, patike i biljni sir. Lek je isprobala i kaže da deluje.

Onda se prešaltam na potrebu za pisanjem teksta o široj fenomenologiji - kako je kapitalizam generalno progutao zdravstvo otuđivši ga od sopstvene svrhe. Naposletku, kada vidim...

Tu mi otpadne staklo iz desnog ćoravog oka, jer se večito otšrafljuje...

U stvari, šta ako se firma koja je meni prodala naočare samo, preko navodno određene dioptrije bori protiv Kineza koji prodaju prave naočare sa pravom dioptrijom koja zapravo leči strah od bolesti i od smrti?

Dramaturgija recepta iliti Nabijem te na prstohvat

Kako ne umem da kuvam bez recepta, često pretražujem po internetu ukucavši u pretraživač namirnice koje imam u kući, pa da vidim šta od njih može da se napravi. Naravno, uvek se ispostavi da mi, pored svega što imam, fale : pola kesice praška za pecivo, na vrh noža đumbira, kašika kisela pavlaka, kašičica slatke pavlake, pola pakovanja kvasca, malo belog vina, supena kašika jabukovog sirćeta, listić majorana i prstohvat nekog desetog govneta.
 I tu već poludiš: od svega što nemaš ti treba po milimetar, mililitar, zrnce, kašičica, na vr prsta, samo da zamiriše, kolko da potavani, kolko da se stegne, da ne preterate, kolko da ogrezne, itd. a što stoji u receptu pod nazivom: Jelo na brzinu, Jelo na brzaka, Jelo koje se samo sprema, Jelo za celu porodicu za pet minuta, Samo za vas od onoga što vam se nađe pri ruci! Možda se nađe pri ruci da živim u Nojevoj barci gde može da se čapne od svake bogovetne endemske vrste...
 I svi su kao opušteni: samo vade teglice, botuljke, merice. Kako bi bilo da ja odem u radnju i tražim po malo od svega, da otvaram pakovanja? Završila bih u apsu! Kako je to nemoguće, ja uvek kupim celo pakovanje kvasca i ono pola iskoristim, a drugu polovinu stavim u frižider i uvek je bacim, jer me spremanje jela “od pet minuta” toliko smori da narednih dvadeset dana jedem kajganu, supu iz kese i sendviče. I ono pola kvasca koje kad zatreba čarobno valja izvući iz Hobitove škrinje, par dana ranije sa gađenjem bacim. Kolko sam se slatke pavlake nabacala da ne govorim, jer uvek uzmem, kako u receptu kažu, kašiku, kašičicu, žličicu i pipetu.
A, što bacim? Moliću lepo! Ostane ti tako po malo od svega, vidiš da truli, trune, umire, propada, ukucaš šta imaš i izađe ti da može sve to, al treba još – kilo junećeg mesa, čaša belog vina (koje si popio nakon spremanja prvog jela), ceo kvasac! I, malo dobre volje! Toga imamo na pretek!
Kad shvatim da ta ekonomija ne ide, onda se bacim na one recepte koji tvrde da se ništa ne baca. Tad oprezno odvajam, vadim, seciram korenje, ljuskie, liske i stabljike koje normalan svet na selu baca u pomije (pa kasnije jede u obogaćenom mesu kad zakolje prase il kokoš). Ali, ne lezi vraže! I tu se zatraži Nojeva barka – nemojte baciti koren, ima vitamine, ali da bi bio jestiv, dodajte – prstohvat đumbira, glavić korijandera, analno izbušite ananas (sačuvajte sok, trebaće vam, al u sok kasnije dodajte malo utucanog kestena)... Beskrajna priča! Da čovek podilkani!
Ako bi se poklizao, kojim slučajem po kuhinji i da te nađu forenzičari sa korenjem nečega u jednoj i plodovima druge biljne vrste u onoj drugj ruci, valjda bi te poslali u Petnicu da te analiziraju novi naraštaji andragoga.
Ono što me, dalje, u dramaturgiji recepata, živcira jeste ta odjava, iliti zaključak. Kakvo je to džeziranje! Nikad kraja! Je li kraj recepta kad ti kaže sve sastojke, ili kada ti kaže: Pecite na 220 stepeni. Ili, kako mnogi čine, uvereni da još nije kraj vašeg druženja sa njima: Izvadite. Pa, ne nego ću da guram glavu u rernu da jedem. Ili: Servirajte toplo (ili hladno). Ako ni ovde ne popizdite, ide konstruktivniji predlog koji vas vuče dalje u ludilo: Servirajte uz (prstohvat...). I onda te potprcnu, pa kažu: Prijatno.

Ljubav je (i košta 700 dinara)

Kada kuma Vida kaže:
"Mića mi ne brani da idem po saranama"

Kada kum Mića kaže:
"Kupio sam sredstvo protiv stršljena, 700 dinara"

Ljubav je, ljubav je
Kada je Vida alergična na stršljena.

Ljubav je kada Vida kaže:
"Mića je mrtav pjan došao iz Valjeva, a doneo mi je duvana."

Ljubav je, ljubav je
Kada Vida ima astmu.
A, Mića joj kod Kineza kupi zabranjenu spravu.

Ljubav je kada Mića pije
Ljubav je kada Vida ima astmu.
Ljubav je kada te ujede stršljen.

Ljubav je, oh, ljubav je kada nam ne brane da idemo po saranama!

The Ramones . Oficijelno omiljeni bend ovog bloga

HOw do you move in a world of fog  Im no longer a solitary man. But she just couldn't stay she had to break away Because of all my pride, the tears I gotta hide Just put me in a wheelchair, get me on a plane

Oraji padaju na Malu Gospojinu

Dogovor je bio jasan – u petak idem kod mojih da uzmem kesu paradajza, kesu jabuka, pola 'leba, pola kese crne kafe, dve kesice nes kafe (iliti nec-a, kako ga zove baka). Džoni u petak, s posla svraća do Buvljaka da kupi ventile, a u njegovu torbu idu još i paprike, nešto suvomesnatog (onog što se ne jede živo, nego samo u kajganu), mesni narezak (koji će jesti on, ne i ja! Jer mrzim) i dva jajeta, pažljivo uvijena, svaki ponaosob, u salvetu, te spakovana, taman toliko da suzbiju ono malo vazduha koji bi doprineo fatalnom sudaru i prevremenoj kajgani negde između Maljena i Povlena.

U subotu, 21. septembra, u šest ujutro, nalazimo se kod Džonija – on plaća dve povratne karte do Samara. U Zabavu stižemo okvirno oko podneva, skuvamo kafu, jedemo, idemo na groblje, a onda idemo da tresemo oraj!

Plan je usvojen još u četvrtak, zapravo, ostalo je samo da rešimo neke sitnice – moj strah od zmija. Koji je golem. Nimalo mali. Iste večeri sanjam kako ispod naše stare kuće u planini otvaram tarabu i, kao da se to podrazumeva, u kupaćem kostimu, sa sestrom, uplivavam u livadu podno kuće, koja iz nekog razloga (a to u snu ne čudi ni mene, ni sestru, ni okolne ljude, rekla bih da ih ima, u mom snu, a i u Zabavi, na javi, pride). Najednom, usred tog našeg plivanja po livadi koja nekako uspeva da predstavlja jezero (rekla bih more da nije čudnih, u snu podrazumevajućih, preliva talasa na trave), ka meni srlja jedan krokodil. Ja ga gledam iz daljine, ali mi deluje kao običan stanovnik ovog pejsaža – ne diram ga, ne dira me. I da nije vriska sestre koja očigledno pliva nešto sporije, iza mene, ja bih ovog stanovnika travnatog jezera pustila da ode svojim putem. Međutim, nekako ja tu, u snu, shvatim da se plašim, ali ne što je sve to nenormalno, ne trave koja je zapravo more, ne sebe koja tako, iz čista mira, ko pomahnitali, plivam po travi, nego tog nekakvog krokodila! Kud jedna vrisne, vrisne i druga, pa ti se ja setim da naskočim na tarabu, krokodil prozuji pored mene i valjda se zakuca u poljski šporet (to ne vidim u snu, al kapiram da nema kud, jer poljski šporet smo realno tamo ostavili) i preneražena se probudim! Uplašena da nas u Zabavi čekaju silni gmizavci koje me je inače strah da sanjam, pa sanjam, kao naznaku krokodile! Kažem sebi da sam ludak i potvrdim Džoniju svoj dolazak u subotu ujutro.

Međutim, vreme je smutno, mama se u petak naveče, pošto je plan usvojen, setila da je baš u subotu ni manje ni više nego Mala Gospojina. Dan rođenja Presvete Bogorodice. Javi meni da se na selo nikako ne može ići, da se nikako ne smeju ometati oraji, ni skupljati, inače opali plodovi njiovi, te da nam valja u kućama mirovati toga vikenda.

Džoni jednostavno popizdi. Posvađa se sa mamom, zatim ode i iz inata usisa ceo bakin stan (što redovno mrzi, čak i kada nije praznik). Baka mu na to oćuti (jer joj je mama unapred javila da je Džoniju javila da je Mala Gospojina, da ne trese oraj, te da se baka ne uznemiri što Džoni besno upada i rka usisivačem, da mu nipošto ne pominje da se ne valja usisavati na Malu Gospojinu).

U nedelju, kada nas je sve prošlo praznično raspoloženje, svi smo se zapitali (pošto u subotu kada je bila Mala Gospojina, te kada nismo smeli da pitamo ljutog Džonija kud se devo do sedam naveče), gde je bio Džoni pretjodnog dana.

Moramo priznati, zarad ovog prikaza, da se prva osokolila baka da pita. I on je pošteno priznao – kako je bio voma ljut zbog opstrukcije planiranog vikenda i trešenja oraja koje je najednom postalo uznemiravajuće, on se na biciklu otpravio po predgrađu. Nađao je nekakve zabrane (nije i dalje poznato gde, kako ni u koje doba). On je zabasao u te bašte, divio se kako u gradu rastu trnjine – polu šljive polu grožđe. Zatim je obišao neke krajeve u kojima opadaju i oraji. I to nikome nije bilo čudno. Vreme im je. Neke je i skupio.

Baka se iščudila - “Ne znam gde to raste – vidim na televiziji, pokazuju pune šake trnjina. Okrugle, lepe, velike. Da l' ih sade, da l' ih nalaze, ja ne znam! Pokažu pune šake – lepe, velike. Ja ne znam – da l' je to na televiziji, pa uveličaju!?”

Mama je samo pitala Džonija: “Nakupi li koji oraj?”

Narednu noć sam opet sanjala krokodila u travi. Ovoga puta moj pratilac nije preživeo.

Svađa na delikatesu

Ukoliko se odvija svađa u javnom prevozu, na ulici, ili u radnji, ne daj Bože, u nekakvom mega marketu, bolje vam je da ste učesnik. Ukoliko ste posmatrač osetićete se zaista posrano!

Prvi put sam bila svedok raspodele brojeva na suhomesnatim proizvodima – uzmeš broj, a isti se potom objavljuju kao u Poštanskoj štedionici ili, uostalom, na Birou i kako se pojavi tvoj broj, a uzvikne ga i radnica na sečenju, ti se prikučiš i boriš za svoje meso. Odlična ideja, al nekako ljudi prvo uzmu broj, a onda tek odlučuju šta bi uzeli i upoređuju kvalitet i cenu. Kako je tu i popust, te akcija, ne daj Bože, preporuka meseca, dana, godine, tiskanje se produžava uprkos numerološkom sistemu. Onda, ako uzmeš broj, ne znaš da li se neki tu tiska da odmeri mortadelu ili da bi te istisnuo iz reda (onda sebe zapitaš – pa šta i ako me istisne, imam ja moj broj, merkam na ekranu, ali opet crv u tebi ne da ti mira – ljudi su ćudljivi, pitaće samo za kvalitet a uzeće celu polutu)!. Strah i tenzija na licima ljudi sugerišu da oni te mesne proizvode dobijaju za džabe, da ih neće platiti – ceo sistem mega marketa je osmišljen kao video igra – ima toliko nivoa da zaboraviš da naposletku sve plaćaš i krećeš da se boriš za svoju dobit kao da je imaš za džabe!

Vidim razočaranje na licu žene koja shvata da nekakvu salamu ne može na štap da uzme sa strane, nego mora da čeka – da li da odustane, da li da ode, da li da uzme onu malo skuplju, ili onu na akciji, ili onu za koju ima bon (ali, ne, nije to taj bon, nego onaj za sijalicu!).

Nebrojeno je nivoa u toj borbi čoveka da naposletku da sopstveni novac.

I u toj borbi mora doći i do viteštva! Inače bi sve bilo naprosto kao nekakva kantina za besplatnu hranu. Gde je tu čast, gde dostojanstvo?

Čovek koji je poveo i ženu i troje dece počinje da viče na starijeg lika sa bradom – ne pominje da je isti pokušao da uzme svoje meso na mufte (što skapiramo kasnije), nego pominje “čast”, gospodinove “godine”, kako je stariji gospodin konačno “doakao”, kako će se sada “konačno naučiti pameti” jer, eto, toliko je “svedoka”. Iako bi se očigledno radije provukao sa nekim pičkaranjem koje je bilo u modi 90-ih, stariji gospodin je prinuđen da se tu, nad delikatesnim karetom, uključi u raspravu o časti, svojim godinama, prevari, korupciji, večitom neadjebavanju nekih nas i nekih njih i naposletku uzima svoj broj, svoju kobasicu i odlazi među rafove. Porodični čovek i dalje lamentira nad svojom velikom dobijenom bitkom kraj staklenih rafova, kraj žene i dece koja od njega uče.

Prioriteti

Ima onih testova na prioritete – ređanje pojmova kao što su sreća, ljubav, novac (mislim da naprave caku sa životinjama, pa kad naređate životinje iznenadi vas koji su vam zapravo prioriteti). Međutim, čovek retko kada dobije priliku da donese tako velike izbore u svom životu. Iako nam svaki dan deluje dramatično, retko kada je reč o tzv. Graničnim situacijama u kojima tobož dođe neko i kaže vam – evo ti, ili idi sada tamo i dobiješ puno para, ali da ostaviš celu svoju familiju koju će iz dana u dan da gađaju krompirom, ili ostani sa familijom ali će da vas jedu pacovi... I tome slično.

Naime, izbori su, iz dana u dan, prilično prozaični – da li kupiti kiselo mleko ili neku sitnu slau zanimaciju, da li ići do obližnje pošte ili bankomata, ali oni uzimaju procent ili otići do grada u te ispostave koje su prijateljski nastrojene prema građanima, ali u kojima je red i do kojih treba platiti i kartu u autobusu? Neko tvoj nema zdravstvenu knjižicu jer neko drugi tvoj radi za gazdu koji mu ne uplaćuje zdravstevo, pa si u prilici da mu kažeš da su na beogradskoj hronici rekli da može da tuži gazdu obližnjoj poreskoj, ili da mu ne kažeš jer na Beogradskoj hronici rekli da to može da se oduži i kao pokrivalicu pustili užasno tužnog čoveka koji sedi za musavim stolom koji za tu opciju zna, ali mu ne pomaže? I tako, da ne nabrajam... One velike izbore uglavnom možemo da odlažemo, ali opet – ne treba potcenjivati ni te male. I oni o nama nešto govore.

Evo, recimo.

Pregori nama u stanu jedna sijalica. U kupatilu. Kako smo iače morali do radnje, mi tu sijalicu kupimo, jer dalje gledano – jedan bi se mogao okliznuti u tom kupatilu (mada seljudi uglavnom okliznu zbunjeni svojim odrazom u ogledalu, što s eu mraku ne vidi, te bi statistički trebalo da je manji broj povreda kad si u kupatilu bez sijalice, ali mi odlučimo da je kupimo, jer je necivilizovano nemati svetlo u kupatilu). I kupimo tu vajnu sijalicu. Čim je zavrnemo, ona crkne. Radnja je daleko, jer smo, da bismo uštedeli, išli do nešto udaljenije radnje koja vikendom daje popust (popusta je, doduše, bilo, ali samo na određene artikle, ne i na sijalicu), te ne možemo da odemo do nama najbliže i reklamiramo tu feleričnu sijalicu koja prosto ne podnosi da je neko zavrće i pušta joj struju. Radnja koja je blizu se u međuvremenu zatvorila. I sada dolazimo do gnog izbora ovog mirnog nedeljnog popodneva – koju sijalicu iz preostalih prostorija u stanu odvrnuti i zavrnuti je u kupatilu!

Da izbor ne bude tako prost (mada bi većina rekla da se odvrne ona iz hodnika, ali ne žurimo, ne odlučujmo olako!), napomenućemo jednu moju slabost – ja svetlo u prostoriji ne volim (kao što sam ranije pisala na ovom istom blogu, što verni čitaoci znaju – svetlo od sijalice, onako žuto, apadnuto mušarcima, asocira me na lubenice koje su dugo stajale, na sto pokriven mušemom i porodicu koja za stolom sedi i nema šta da jede, i generalno na propast i siromaštvo. Volim svetla reflektora, stonih lampi i sveća – ne grobljanskih!). Dakle, izbor se tu komplikuje jer meni svetlo treba ne iz glavnih, već iz sporedne prostorije odakle mi ne svetli, nego samo dosijava!

Lupam, sedim ja u spavaćoj sobi i tu svetlo ugasim, ali upalim ono u hodniku, a kad baš hoću da spavam, ugasim i to u hodniku, a upalim ono u kujni, da mi odande dolazi samo tračak svetla da mogu da zaspim.

Izbor postaje previše komplikovan, jer znam da ne smem odvrnuti sijalicu iz kujne (od koje bi se, da se ne lažemo, najradije odrekla!), te odvrćem sijalicu iz hodnika! Učinim, dakle, nešto što bi uradio svaki normalan čovek – hodnik je sporedna prostorija, kada otvoriš ulazna vrata (pod uslovom da ne živiš sa ludim komšijama koje ne menjaju sijalicu u hodniku zgarde) u leđa ti bije svetlo sa hodnika zgrade, pa se nećeš saplesti ako odmah ne upališ svetlo u hodniku stana! Dakle, to je sasvim razuman izbor, ali nije moj! Jer meni treba to sporedno svetlo i ne želim da sedim ispod upaljene sijalice koja me podseća da sam stanar. Da sam podstanar. Da sam sijalicu kupila. Tera me da kad mi se prispava, ustanem i ugasim je. A, ja ne želim da znam i ne želim za sobom da gasim svetla. Želim da mi svetli sa strane i da neko drugi gasi svetlo. Da neko drugi kupuje i menja sijalice. Da neko drugi bude budan dok ja spavam, da svet postoji zauvek i u nedogled, a da ja nemam baš nikakvu glupavu odgovornost da mu menjam sijalice!

I posle nek me neko pita kako bih poređala svoje životne prioritete!

Liebster nagrada od Milje Lukic

Ova lukovska zabit početkom avgusta dobila je prestižnu Liebster nagradu od jedne od naših omiljenih spisateljica blogova, Milje Lukić. Milja je ovim povodom postavila niz zanimljivih pitanja na koje ću, belog mi luka, pošteno odgovoriti ispod.

 

1.Otkud želja da plivate u blogerskim vodama?

Kud svi Turci, tu i mali Mujo.

2.Omiljena knjiga.

Nemam omiljenu, ali imam pojedine koje su mi u određenim periodima bile važne. Da me neko postavi u red za odstrel i pita isto, verovatno bih se setila prve koja mi je na pameti, a to bi bila “Zlatne bajke o ljudima”, Branko Ćopić. Koja o meni ne govori ništa, al govori sve.

3.Omiljen film

Ista stvar, s tim što bi me tu već ubili, a ne bi čuli odgovor. Ipak, stalno mi se vraćaju pojedine scene iz filmova “Biti Julija” i “Gunisi”. Niđe veze.

4.Da ste jedan dan na vlasti u ovoj zemlji, šta biste uradili?

Ništa.

5.Najlepši trenutak u životu. Kad ste bili toliko srećni da Vam je sve bilo lepo?

Na svim letnjim raspustima u periodu od 1988. do 1991. Zato što sam sam tada mislila da će mi kasnije biti baš dobro.

6.Najteži trenutak u životu. Kad ste bili toliko nesrećni da vam je sve izgledalo beznadežno?

Pa, ovo što sam do sada prošla se preživelo. Još čekam najgore.

7.Opišite sebe u tri reči. Koje su osobine vašeg karaktera dominantne?

Strah od bolesti. To su tri reči. A, moje dominantne osobine su toliko dominantne da se međusobno glože za primat i trenutno ne mogu da se dogovore. Glavna jeste strašljivost.

8.Da li postoji osoba na čijem biste mestu voleli da budete makar neko vreme?

Da. Na mestu gde sam prava ja.

9.Imate li uzor, nekog na kog se ugledate? Ako imate - zašto ste baš tu osobu izabrali?

Nemam uzor, ali recimo da bih se ugledala na Klinta Istvuda. Nedavno sam na RTS Digital gledala dokumentarnu emisiju o njemu i oduševila se koliko je taj čovek prizeman, skroman i sposoban da sroči jednostavne istine, a da iste ne zvuče kao da sam ih hiljadu puta čula. Samo zato što ih izgovara neko ko ih je proživeo.

10.Da li ste zadovoljni poslom koji radite? Ako jeste - zašto; ako niste - koji biste drugi izabrali?

Zadovoljna sam i ne bih menjala jer bih u drugim poslovima bila daleko gora.

11.Gde biste voleli da živite? Zašto?

Na Povlenu. Jer tamo imam grobno mesto.

E, sad valja da ja ovo žezlo prenesem na neke ljude koje smatram dobrim blogerima, a to su:

Marko

Pitanja:

1.U šta verujete?

2.Da ostanete sami u šumi šta biste prvo naučili da radite? Kako biste se organizovali?

3.Da ostanete sami u šumi koga biste odabrali za prijatelja - čoveka, psa ili kravu i zašto?

4.Čega se najviše plašite ako sebe zamislite za dvadeset godina?

5.Šta vas čini radosnim?

6.Koja je vaša omiljena folk pevačica i folk pesma i zašto?

7.Kada vam neko kaže "odrasla, zrela osoba" na koga prvo pomislite?  

 

Vidi narod sve, vidi Zadruga

Akademici SANU-a su se nedavno oglasili protiv rijaliti programa, ali ovo sasvim prirodno zapljuvavanje samo je zvanični i reda radi avaz koji SANU i treba da pošalje na suprotnu adresu. Nije reč o nekoj kontri za koju ranije nismo znali. Sa jedne strane su ljudi u gaćama, a sa druge ljudi u odelima, sa jedne su neškolovani, doškolovani, kupljeni, a sa druge školovani, preškolovani i nepotkupljivi. Pravi strip za decu koji su raskrinkali svi iole inteligentniji novinari, a duhovit osvrt na izlazak mečke iz SANU-a napisao je jedan od mojih omiljenih kolumnista, Mihajlo Medenica u nedeljniku. Međutim, mene nekako ne zanimaju ti stavovi, odnosi snaga i slično. Stvari se jednostavno dešavaju, pojave se množe bez ikakvog reda i stava, kao nekakve muve i nema tu mesta da se čovek pošteno ni pobuni. Mene je zaista zanimalo zašto ljudi gledaju Farmu. Ne to šta ona predstavlja, a protiv čega, razume se, treba da se borimo. Ako ništa, Endi Vorhol je davnih dana snimao sate i sate ljudi koji samo knjavaju u svojim sobama, a većina evropskih umetničkih filmova o parovima pred razvodom liče na Farme makar po tim besmislenim, ljubomornim raspravama i pljampanjima o životu, komarcima, jutrima što sviću, o hrani, vinu, o tome da li piškiti il ne piškiti. Pa, je to proglašeno za nekakav uhvaćeni život, a sada ovo ispade balega. Dilemu mi je, kao i obično, razrešila moja baka koja je inače pasionirani gledalac Farme. Možda treba navesti i okolnosti u kojima je baka to postala – ona ne može da čita titlove i to je smara, dakle osuđena je na izgovorenu, srpsku reč. Njoj je, iz nekog razloga, dosadan i Larin izbor i Radoš bajić, a ako ih malo duže gledate, biće vam jasno i zašto – ovi su programi namenjeni ljudima na umoru, nekim zlehudim pesnicima i njihovim jednako zlehudim rečnim vilama koje ne znaju kud su došle ni kud pošle. Baki nije ostalo previše vremena, a otkad su joj ukinuli dosta kanala jer nema dobru antenu i nešto se tu po zgradi potuklo, pobilo, oko plaćanja računa, pa nekako se izbor svede na Farmu. Ali, baka pruža otpor. Gleda ona, ali kritički! I tako mi lepo pojasni: “Same o sebi pričaju 'mi smo 'nake, mi smo 'vake... Ma, idi, mislim se! Pa, vidi sve narod, vidi Zadruga!” Baka je sasvim jasno osetila da je Farma u narodu omiljena zato što se tu sve vidi i sve se zna, a ovaj narod večito, il bar neko duže vreme živi ubeđivan da se od njega nešto krije, u vremenu u kom ga stalno stavljaju pred svršen čin, u kom mu se iz dana u dan izričito priča istorija, večito otkrivaju ranije nepoznate afere, isporučuju neki raniji robijaši, hajduci, u kom mu se kaže da je on talac neke velike šifre, u kom mu se kaže da mu nikad ništa neće biti jasno, u kom svi od njega nešto kradu, a on je jadan žrtva, obmanut, prevaren. Narod koji živi u vremenu u kom je malo ciman na odgovornost i odlučivanje svojom glavom, a kad zatreba tretiran ko marva poželeće da gleda format u komse jednostavno i prosto sve vidi. Ma, šta to sve bilo! Al, baka kaže još i ovo - “Samo mislim – ispašćete svi!”.

Deca nedeljom vrište

U mojoj ulici (a ne sećam se je li tako bilo i ranije, u drugim ulicama, ranije) deca nedeljom vrište više i jače nego drugim danima u sedmici. Verovatno je to zato što ih nedeljom roditelji izvode napolje, pa ovim drugim danima ne čujem jer njihovu vrisku priguše zidovi. Pretpostavljam da je jedan od razloga i taj što tokom drugih dana u sedmici roditelji nemaju vremena da animiraju decu, jer ovo je vriska radosti. Nedeljom su tu i majka i otac i igračke, a i sva druga deca i njihove majke i očevi. Ništa drugo ne radi, izuzev ulice na kojoj se svi oni okupljaju pa deca vide sve duplo i sve u koloru. Vriska odzvanja, posebno nakon ručka, pa sve do kasno u noć kada ostanu samo malo starija deca – tada čujem kako se ko od njih zove, jer vrisku smeni dreka roditelja koji sa prozora viču na decu da uđu u stanove.

Ali, šta sam htela reći? Da! Deca nedeljom vrište glasnije nego drugim danima. Imala sam tu tezu kako je reč o danu u sedmici kada se tobož za sve ima vremena, ali u nekom trenutku tog vremena pretekne, pa se osetiš samom sebi dovoljan i nekako preteran i naprosto priželjkuješ da krene ponedeljak jer ne znaš kako sebi da ispuniš sva ona obećanja i želje koje si gajio tokom prethodne sedmice. Primećujete da uporno rotiram “nedelju” i “sedmicu” da izbegnem ponavljanje. Svake druge rečenice nađem se u nedelji, a one prve u sedmici, a svake treće ne znam šta sam htela reći. Moja baka ima običaj da sa jednom krpom šeta po stanu, od zida do zida, i da priča nepovezano, a onda sve poveže jednom replikom - “Po šta sam pošla!” E, tako je meni svake druge, do treće nedelje, s tim što nemam ni tu rekvizitu, kao što baka ima krpu (sad ima štap, što je još uverljivije!). Baka je car!

Jedno vreme sam imala običaj da vikendima svraćam kod mojih i kod bake, čime nedjelja dobije neki svečan, da ne kažem sanitarni oreol. Odem sa kornetima za jaja, praznim šerpicama, presavijenim kesama, prljavim vešom, i sve me neka blagost obuzme, kao da sam krenula na vašar ili u Grad! Ali, ovaj se ritual poremetio, pa, kako se vreme promenilo – klima i sve druge pošasti, svraćam i ja neredovno – nekim mrljavim sredama, nekim četvrtcima, budiboksnama, kad mi se ne ide kući, kad mi se ne ide istom trasom, kad mi se ne ide nikuda! I tako pokvarim sve! Užitak svraćanja vikendom, neki red planiran unapred, da se poštuje i voli. I onda nedeljom zaglavim kod kuće!

I slušam decu kako vrište. Od radosti. A, meni žao što sam dete bila u sredu i što sad, u nedelju, nemam pravo. 

Popustite malo

Izvinite vi sa decom, Vi, kojima je preko glave Izvinite vi sa kreditima Jer ste platili more lane Izvinite vi koji ne znate Kada je kasirka ona a ne ova koja zna kad penzioner stane. Pa popust ima. Izvinite vi što čeznete Da kupite kuću, il stan Il stalni poso, pa kad neko pre vas Krene napred, a vi dreknete Kud si kreno, kud pošo! A, onda se sagnete kad kažu Pa popust ima! Izvinite skrajnuti i tužni Što čekate pravdu, pesmu u duši I vesti gde se neko kažnjava Gde se nekom nad glavom puši Izvinite jer nikad ne znam kada Treba viknuti u sebi i u guši Pa popust ima! Izvinite što smatram Da se život traži mimo zabrane i prava Što ga ima stoka svaka i zec kada spava Što ga ima svinja što u smradu smrdi Što se svaki čovek u prdežu budi i viče Pa popust ima! Izvinite što ne znam I ovako vezan, vičem Popustite malo

Nesporazum

Nemilice dotakoh svoje lice

I osetih strah, ljutnju i bol

Sa leve, a i desne strane

Neke čudne ožiljke, bubuljice

Nije to sve, to je samo od lane.

I stadoh da mislim, da se trebim

Čučnuh, pa stadoh na obe noge

U čučnju tragah za uglom sobe

U koji da odložim tegobe obe

Leve i desne te neobale mnoge!

Kad preda me dođe sasvim jedan fin

čovek ili džin, ne bi znala reći

koji reče gromko: ne treba nam pesma!

Šta sam htela reći

Ja odahnu i shvatih da od starta patih

jer nemilice sedim na obe strane

i levoj i desnoj svoje guzice

i da mi sunca ne vide lice

već sedam dana.

KARTE, LUTKE I PIŠTOLJI – 20. MEĐUNARODNI FESTIVAL POZORIŠTA ZA DECU U SUBOTICI

Ove godine je Međunarodni festival pozorišta za decu u Subotici, inače omiljeni Festival ovog bloga, proslavio svoj 20. rođendan i, valjda simbolično, ova je godina bila u znaku srpskog lutkarstva. U zvaničnom programu su otuda bile nešto prisutnije srpske predstave, a nastupila su pozorišta iz Niša, Zrenjanina, Subotice i Novog Sada.

Neverovatna, ali stvarna je činjenica da kada god odem na ovaj Festival imam utisak da nešto vidim prvi put. Nije u pitanju neki novi pozorišni postupak, ili način budući da ovaj Festival ne insistira na novinama u površnom smislu, već je reč o doživljaju. Prošle godine je taj osećaj izbijanja na pučinu sasvim nepoznatog, a formiranog ostrva ostavila pobednička predstava Mini teatra iz Ljubljane, “Snežana i sedampatuljaka” koja je gledaocima, pa i meni među njima, dala ključić za slobodno i šašavo poigravanje sa poznatom bajkom.

Ove godine nisam imala ključnog favorita kao što su mi prošle za srce prirasli Španci sa svojom predstavom napravljenom od kamičaka na plaži. Ipak, dve predstave su me ostavile bez daha, svaka na svoj način – predstava “Riba ribolovac”, Teatra Luten iz Balme u Francuskoj i “Nepoznate Aladinove avanture”, Pozorišta lutaka “Guliver” iz Varšave u Poljskoj. 

Ove dve predstave su međusobno sasvim različite – francuska je gotovo hiperrealistična monodrama o mornaru, ribolovcu i njegovim sasvim prozaičnim, ali zahvaljujući neverovatno opipljivoj scenografiji i glumačkoj igri, gotovo epskim avanturama na moru, dok je druga pravi spektakl sa velikom glumačkom podelom, egzotičnom, istočnjačkom muzikom i bogatim lutkarskim rešenjima koja se graniče sa psihodelijom. Iako sasvim oprečne u svojim postupcima, obe ove predstave neverovatno snažno angažuju gledaoca u svojoj igri čineći da se, u prvom slučaju, oseti kao deo mornarske posade prekriven vodom i smradom morske ribe, odnosno, u drugom, deo narkotične bajke u kojoj se budite samo kada vas zasmeju suludim rediteljskim rešenjima kao što je animiranje lutaka pomoću stopala glumaca.

I, kao i svake godine, i ove je poseban prostor u takmičarskom programu dat jednostavnom pričanju priče u kom su lutke akteri klasičnih bajki, legendi i priča, ali vas svojim jednostavnim prisustvom podsete na značaj i proživljenost poruka koje ove skaske nose. Takve su bile predstave “Guščar Matija”, Budimpeštanskog pozorišta lutaka, “Lepa mlinareva kći”, Državnog pozorišta lutaka iz Vidina u Bugarskoj, te “Peća i vuk”, Pozorišta lutaka “Bobita” iz Pečuja u Mađarskoj i “Ružno pače”, Narodnog pozorišta “Toša Jovanović” iz Zrenjanina. 

Eksperimentisanje sa lutkama kao počasnim akterima ovog Festivala i ispitivanje teritorije na kojoj lutke i odraslima mogu preneti po koju sarkastičnu i aforističnu poruku posebna je dimenzija ovog Festivala. “Sedan kozlini i samo jedan bedni vuk”, Gradskog kazališta iz Rijeke predstavilo se komičnom parodijom na trenutnu EU okupaciju na polju Hrvatske koristeći elemente niza bajki i dolazeći do zaključka da za savremenu podelu na pozitivce i negativce nema pravog korelativa u klasičnim bajkama, već upravo u rukavcima značenja koje one nose.

Oreol dumajućih predstava ponele su austrijski Teatar figura inspirativne sagovornice Karin Šefer koja se već 25 godina bavi lutkarstvom i koja u svojoj predstavi “Dženg H – dolazak zmajskih brodova“ istražuje sakrivenu paralelnu ulicu istorije o kineskom moreplovcu koji je 100 godina pre Kristofera Kolumba krenuo da istraži nepoznate geografske širine i dužine. Duboko uverena u to da nam Evropa kroji kapu namećući isprva svoje sisteme vrednosti, monete i voolju dalekom svetu, zatim i svoja tumačenja istorije, iz centra te iste Evrope vekovima kasnije, Karin Šefer je uverena da svojom predstavom iz ugla domorodaca i na jeziku njihih podneblja, savremenom detenmcetu može da prenese želju da se otisne od oboda svoje kuće i da se ne plaši nečeg drugačijeg.

Iako potekla iz tog dalekog, nama ovde ne toliko poznatog sveta (ako izuzmemo porniće i anime), Japanka Juki je na Festivalu ponudila sasvim suprotan koncept ovoj evropskoj želji da auditorijumu da do znanja da je svet veliki. Potekla iz te daljine, Juki ne želi da nam kaže ništa drugo do da je svet mali – danima je tokom Festivala pokretala svoju marionetu u izdubljenom stablu po tri minuta samo za jednog gledaoca.

Ove godine je muzička dimenzija predstava bila posebno zanimljiva budući da, za prikaz sveta svojih često dečjih junaka, reditelji često koriste savremenu elektronsku ili popularnu muziku. Tako je Italijanka Laura Bartolomej u svojoj predstavi “Ona spava” koja gledaoca provodi kroz snove glavne i jedine junakinje, crvenokose devojčice u čijoj se dečjoj glavici skupljaju prve grudvice anksioznosti, straha od smrti, propadanja i sasvim nepoznate opasnosti koja vreba u budućem vremenu, koristila elektronsku muziku njujorškog DJ-a poreklom iz Italije. Makedonsko Pozorište za decu i mlade iz Skoplja, u svom lutkarskom mjuziklu “Beskrajni snovi” dalo je pravi muzički vremeplov kroz hitove popularne muzike iz 70-h, 80-ih i 90-ih dajući pritom prave žive video spotove koji u isto vreme slave i ironišu muzičke vrhunce na koje su se peli Aba, Majkl Džekson i drugi kraljevi popa. Ruska predstava “Muvica-zujalica” Pozorišta lutaka i glumaca iz Tomska pravi je optički test za odraslog gledaoca- Postavljena kao metateatar, tj. predstava o pripremi i izvođenju jedne cirkuske manifestacije čija je glavna zvezda muva, “Muvica-zujalica” se poigrava kako granicama između pozorišta i života, tako i granicama koje dele glumce od lutaka, te gledaoce od glumaca i tome slično praveći od ovih granica mini polje za komediju i pozorišnu autoironiju kojoj su skloni umetnici iz Istočne Evrope.

Posebno mesto na ovom Festivalu zauzele su, naravno, predstave koje je nemoguće svrstati ni u jednu od gore navedenih kategorija. Jedna je “Pikova dama” Oblasnog pozorišta lutaka iz Grodna, Belorusija. U pitanju je kompleksna rašomonijada u kojoj su lutke u isto vreme igrači, ali i pioni – igraju u priči o Pikovoj dami, ali se i otimaju iz verzije ove priče koju je dao Puškin u verziju koju je dao Čajkovski. Ono što bi nekom ozbiljnom istraživaču literature bio povod za ozbiljan i verovatno smrtno dosadan rad, ovi pozorišni ljudi su pronašli povod za provod i pravu igru koristeći se i ličnim prepiskama dvojice umetnika. Druga, posebna predstava je “Karmen” Vologdskog pozorišta lutaka “Teremok” iz Rusije. Posebna je po tome što je dobila Gran pri Festivala, te što je po sredi jedina od 20 predstava na ovogodišnjem Festivalu koju sam propustila. Marfijev zakon.

Beogradski maraton

Nedelja je, idemo napolje

Na sunce, na vazduh,

na pravdi Boga

Idemo na Buvljak

Da kupimo veš i konzerve

Da se odmorimo od posla.

Ali, maraton je,

narod nekud trči

niko pouzdano ne zna trasu

glavnica je otrčala,

neki se vuku preko izgaženih konzervi

prolaznici aplaudiraju,

roleraši voze ka kolima Hitne pomoći.

Znoje nam se ruke

dok prelazimo most peške

duva vetar sa reke

hvatamo tramvaj

Buvljak ne radi i natpis kaže

da će se kazniti svako ko prodaje

ilegalno seckani duvan.

Pušimo se na suncu

nemamo prevoz nazad

žuljaju nas nove patike

neka devojka viče

pojašnjava starici

razumite, autobusi danas ne voze

nosi roze trenerku i svali se u sedište

kao da je njen zadatak za danas obavljen

maratonci se vuku kao muve po asfaltu

radnici Hitne pomoći polegli na veštačku travu

prolaznici aplaudiraju

maratonci su zapušili uši slušalicama

po nama prašina

nema prevoza nazad sigurno

nedelja je i maraton

vozimo se beovozom

u kupeu, ori se pesma, navijači

idu u Borču, sve ih je više

raste mi žulj na malom prstu,

pevaju

Volaaare

Sutra je ponedeljak, radi se,
a mi smo ostali bez gaća i bez ribe.

I bi onaj... kako se zvaše

Kako se zvaše onaj

Što nam je popravljo bojler

Menjo gumice,

Onaj što ga prokunu

Što nas je vozio sa stanice

Umal se ne obalismo

Što je hteo sa onom odozgo

Pa ona otišla u drugo selo

Ma onaj što mu je majka

Usnila da nosi vunu

Onome kako se zvaše

Pu, ime mu se ne spomenulo

Što nam je zavarivo vile

čije su svinje ogradu obalile

Od onog čija je žena umrla

Pa je na saranu došo

praznih ruku

pa ga uz tarabu sabi

onaj kako se zvaše

što ga ne bi sramota

duga brata mu rođenog

što sa onom kako se zvaše

na svu njenu muku

što se posle propio i zadužio

rodi onog e da ga jebeš

kako se zvaše.

Strah

Strah me otićiće
Shvatiće nešto
Ljudi su danas
Širih vidika
Ja nemam kud
još se i zakopam
Strah me otićiće
Pre nego što ja
Išta shvatim
Strah me umeće
Da ceni neku radost
Sreću i slobodu
Koju nije imao kraj mene.
Naposletku, mislim se:
Ma zašto tog čoveka
Neko nije obrazovao
Na vreme, da se mučim
Ne mogu!

Povrh svega

Kad pomislim:

“pazi kako diše”

I još to i zapišem

na nekom papiru

pomislim “mrljavom”,

Otključam vrata

i čini mi se

teško diše.

zapišem:

“šta mi sve to treba”

I sanjam

neki most,

hodam,

rastanak

I naškrabam:

“Rastasmo se!”

Pa još dodam:

“Je li ovo ljubav?”

U starom rokovniku

Pomislim:

“mirišem na starca”

Napišem:

“nikad više!”

I taman da kažem

Sve!

A iz mene izađe:

Jesi li kupio sijalicu za kupatilo? Okliznućemo se! Poginućemo!

Tonem u san i shvatim

Pa, to je sve što mi treba!

Sijalica i ništa više!

Gugi i Ćole beže iz Malog raja u susret Novoj godini

Gugi Nakostrešena Ptičurina i Ćole Komarac su, kako je sasvim očigledno, zaglavili u Malom raju. Pošto su se prve večeri dobrano napili, ispostavilo se da nemaju da plate i gazda Malog raja, Poskok Radić, predložio im je da odrade popijeno. Tek ujutro, Gugi i Ćole su shvatili da su mogli piti, za istu robiju, i neko bolje piće od konzervirane markine firme ili firmine marke Poskoka Radića - špricer Koral. Ali, sada nije bilo nazad - Gugi Nakostrešena Ptičurina, kao fokusiraniji i brži član ovog jadnog dvojca dobio je da radi za kasom gde se nagledao silnog propalog sveta iz okoline Malog raja - brojnih dužnika Poskoka Radića - biljnih vaši s prebijenim nožicama, kokošaka koje su prodavale svoja jaja i nagizdanih leptirova kojima su iz dupeta virili crvi - a koji su iz dana u dan dolazili da mole, ližu pod i hvataju se za najjeftinije artikle. Zajednička osobina im je bila da Poskoku Radiću pričaju sve što on voli da čuje i da cvikaju od njegove ženetine koja je u jednoj mračnoj rupi ispod Malog raja bezuspešno pokušavala da napravi i izleže male Radiće, a uspevalo joj je samo da smisli sasvim nove filozofije poslovanja i života. Recimo, ceo jedan dan Gugi je morao da se osmehuje mušterijama i nudi im uporno nekakav puding i upitnik na temu "Da li biste voleli da je Mali Raj bliže vašem dupetu". U jednom trenutku ženi Poskoka radića je palo na pamet da otvori svoju televiziju koja bi se zvala "Little Paradise" - ideja je bila da se na ovoj televiziji pojavljuju svi dužnici domaćinstva Mali raj izvodeći polugoli raznorazne sado-mazo sodomije. Pošto je Poskok Radić izračunao koliko bi ga koštao ovaj socijalni eksperiment, odustao je i njegova supruga je na izvesno vreme dobila odmor od razmišljanja. Održavala je trudnoću. Ćole Komarac je, zahvaljujući svojoj sklonosti ka ubijanju i krvi, prošao nešto bolje. Prenosio je gajbice sa malinama. Međutim, supriga Poskoka radića veoma brzo mu je našla bolju namenu - na Ćoletu Komarcu bilo je da počne da se izražava. sedeći jedno veče kraj njene rupe, Ćole Komarac je poverovao u gnusnu laž da je ova sirota žena zarobljena, pa se napio i pokušao da recituje nekakvu svoju poeziju. Pesma je išla ovako: "Samo ja znam prirodu gladi Kada krv vidim, sasvim poludim Samo ja znam kako ženske grudi Cvile bez ljubavi, o svete suludi!" Ne treba reći da se luda žena Poskoka Radića sasvim oduševila ovim izlivom nežnosti i odlučila je da Ćole Komarac snimi pilot svoje autorske emisije za buduću televiziju "Little Paradise". Iako je televizija kao projekat otkazana. Ćole Komarac je ipak morao da se izrazi. Spasilo ga je to što je uspevao da pojede i izmrcvari, iskasapi svakog od gostiju koje mu je žena Poskoka Radića slala preko veze. Tako je svaki pokušaj snimanja završavan krvoprolićem. Gospođa je bila uverena da Ćole Komarac puno pati jer tako nikako ne uspeva da se izrazi, pa mu je počela slati ubijene goste. Poskok Radić ih je ubrzo optužio za sodomiju, zakopao svoju ženu još dublje, a Gugija nakostrešenu Ptičurinu i Ćoleta Komarca najurio! Bližila se Nova godina i prvo što su Gugi i Ćole, onako mamurni i izmučeni višemesečnim radom ugledali na Ibarskoj magistrali bio je poster Mrava i Cvrčka na šoferšajbni vozača kamiona. Tvrdio je da su se proslavili - daju priloge za gladnu decu i nastupaju po unutrašnjosti! Svuda! Od istog šofera saznali su da je Slipac, Ćoletova velika ljubav krenula na turneju pred Novu godinu - svima je bila potrebna pirotehnika i guza slipca eksplodirala je za sve pare duž Ibarske magistrale. Ćole Komarac je iz očaja opet potonuo u pijanstvo. Pre nego što je zaspao, rekao je da krenu put zapaljene trake veselih lampiona duž magistrale. Bližila se nova godina, a za Ćoleta i Gugija sve su lađe potonule. Ostali su samo masni kamioni.