Dogovor je bio jasan – u
petak idem kod mojih da uzmem kesu paradajza, kesu jabuka, pola
'leba, pola kese crne kafe, dve kesice nes kafe (iliti nec-a, kako ga
zove baka). Džoni u petak, s posla svraća do Buvljaka da kupi
ventile, a u njegovu torbu idu još i paprike, nešto suvomesnatog
(onog što se ne jede živo, nego samo u kajganu), mesni narezak
(koji će jesti on, ne i ja! Jer mrzim) i dva jajeta, pažljivo
uvijena, svaki ponaosob, u salvetu, te spakovana, taman toliko da
suzbiju ono malo vazduha koji bi doprineo fatalnom sudaru i
prevremenoj kajgani negde između Maljena i Povlena.
U subotu, 21. septembra, u šest
ujutro, nalazimo se kod Džonija – on plaća dve povratne karte do
Samara. U Zabavu stižemo okvirno oko podneva, skuvamo kafu, jedemo,
idemo na groblje, a onda idemo da tresemo oraj!
Plan je usvojen još u
četvrtak, zapravo, ostalo je samo da rešimo neke sitnice – moj
strah od zmija. Koji je golem. Nimalo mali. Iste večeri sanjam kako
ispod naše stare kuće u planini otvaram tarabu i, kao da se to
podrazumeva, u kupaćem kostimu, sa sestrom, uplivavam u livadu podno
kuće, koja iz nekog razloga (a to u snu ne čudi ni mene, ni sestru,
ni okolne ljude, rekla bih da ih ima, u mom snu, a i u Zabavi, na
javi, pride). Najednom, usred tog našeg plivanja po livadi koja
nekako uspeva da predstavlja jezero (rekla bih more da nije čudnih,
u snu podrazumevajućih, preliva talasa na trave), ka meni srlja
jedan krokodil. Ja ga gledam iz daljine, ali mi deluje kao običan
stanovnik ovog pejsaža – ne diram ga, ne dira me. I da nije vriska
sestre koja očigledno pliva nešto sporije, iza mene, ja bih ovog
stanovnika travnatog jezera pustila da ode svojim putem. Međutim,
nekako ja tu, u snu, shvatim da se plašim, ali ne što je sve to
nenormalno, ne trave koja je zapravo more, ne sebe koja tako, iz
čista mira, ko pomahnitali, plivam po travi, nego tog nekakvog
krokodila! Kud jedna vrisne, vrisne i druga, pa ti se ja setim da
naskočim na tarabu, krokodil prozuji pored mene i valjda se zakuca u
poljski šporet (to ne vidim u snu, al kapiram da nema kud, jer
poljski šporet smo realno tamo ostavili) i preneražena se probudim!
Uplašena da nas u Zabavi čekaju silni gmizavci koje me je inače
strah da sanjam, pa sanjam, kao naznaku krokodile! Kažem sebi da sam
ludak i potvrdim Džoniju svoj dolazak u subotu ujutro.
Međutim, vreme je smutno, mama
se u petak naveče, pošto je plan usvojen, setila da je baš u
subotu ni manje ni više nego Mala Gospojina. Dan rođenja Presvete
Bogorodice. Javi meni da se na selo nikako ne može ići, da se
nikako ne smeju ometati oraji, ni skupljati, inače opali plodovi
njiovi, te da nam valja u kućama mirovati toga vikenda.
Džoni jednostavno popizdi.
Posvađa se sa mamom, zatim ode i iz inata usisa ceo bakin stan (što
redovno mrzi, čak i kada nije praznik). Baka mu na to oćuti (jer
joj je mama unapred javila da je Džoniju javila da je Mala
Gospojina, da ne trese oraj, te da se baka ne uznemiri što Džoni
besno upada i rka usisivačem, da mu nipošto ne pominje da se ne
valja usisavati na Malu Gospojinu).
U nedelju, kada nas je sve
prošlo praznično raspoloženje, svi smo se zapitali (pošto u
subotu kada je bila Mala Gospojina, te kada nismo smeli da pitamo
ljutog Džonija kud se devo do sedam naveče), gde je bio Džoni
pretjodnog dana.
Moramo priznati, zarad ovog
prikaza, da se prva osokolila baka da pita. I on je pošteno priznao
– kako je bio voma ljut zbog opstrukcije planiranog vikenda i
trešenja oraja koje je najednom postalo uznemiravajuće, on se na
biciklu otpravio po predgrađu. Nađao je nekakve zabrane (nije i
dalje poznato gde, kako ni u koje doba). On je zabasao u te bašte,
divio se kako u gradu rastu trnjine – polu šljive polu grožđe.
Zatim je obišao neke krajeve u kojima opadaju i oraji. I to nikome
nije bilo čudno. Vreme im je. Neke je i skupio.
Baka se iščudila - “Ne znam
gde to raste – vidim na televiziji, pokazuju pune šake trnjina.
Okrugle, lepe, velike. Da l' ih sade, da l' ih nalaze, ja ne znam!
Pokažu pune šake – lepe, velike. Ja ne znam – da l' je to na
televiziji, pa uveličaju!?”
Mama je samo pitala Džonija:
“Nakupi li koji oraj?”
Narednu noć sam opet sanjala
krokodila u travi. Ovoga puta moj pratilac nije preživeo.
Нема коментара:
Постави коментар