Kako već neko vreme pišem o
potrošačkim mukama, moram se pomiriti sa nekoliko činjenica – 1)
Ja sam potrošač, 2) Moj san da postanem dramski pisac čije se
drame odvijaju na autoputu, u vozu i u prljavim noćnim klubovima je
propao, 3) Uvešću sekciju “potrošačke priče” na svom blogu,
a apelovaću na istoričare književnosti da uvedu podžanr
“komunalno”. 4. stavka da želim da živim što duže, pod bilo
kojim uslovima, svakako ostaje nepromenjena i oko nje se svi slažemo!
U nekom trenutku, a sada ne
mogu da lociram kada se to desilo, recimo da je bilo pre pet godina,
počela sam da se osvrćem na korpe ljudi koji stoje iza mene u redu
na kasi, u prodavnici. U tim trenucima, u meni se bore dve strane –
želja da tim ljudima kažem da ne gledam šta su kupili, da me to
zaista ne zanima, da im ne brojim zalogaje, da nisam nepristojna i
želja da budem pristojan čovek koji bi da propusti svog sapatnika
na kasi koji ima manje da pazari. Opet, ako nekom skreneš pažnju da
ima manje, možda se i uvredi i je li ta vrsta deljenja pravde pred
kasom dozvoljena? Otkud mi ta ideja?
Možda bi kupovina trebalo da
bude kao hodanje – kupuješ i ne razmišljaš. Čim pomisliš da
hodaš, sapleteš se. Čemu to sklanjanje gospođi koja se guzi
ispred rafa sa supama, iako ja znam šta želim, a ona ne zna? I
zašto mi strašno ide na nerve prodavac koji uporno ne da da ja sama
izmerim svoj krompir, iako znam kako im radi ta vaga, nego on mora da
izmeri i još da mi veže kesu na mrtvi čvor, pa posle, kod kuće,
moram da je cepam, umesto da je odvežem, elegantno. Da ne pominjem
pomoćnicu na merenju koja me naočigled svih (što ću saznati
kasnije, na kasi) slaže da nema kesa za pakovanje voća, pa mi sve
trpa u papirne fišeke tako da izgledam kao nesnađeni civil u
reklami za “Dobro” proizvode koji gubi svoje mandarine po podu,
pa ih nađe, uspravi se i, onako neobrijan, u kameru grokne: “Dobro
je!”
Sve u svemu, ne mogu krivo da
svedočim, povremeno se, u prodavnicama desi neki trenutak apokalipse
– trenutak u kom pomislim: “Dobro. Svi smo doakali. Sad će da
nas pokupe u gasne komore!”. Sa susedne kase, na kasu pred kojom
stojim dolazi starica koja kupuje toalet papir i koja kune i
proklinje celu radnju, u kojoj svi stojimo – kako tu radnju drže
lopovi, dabogda se zapalila – ona je htela da kupi neki drugi
toalet papir, a ne taj koji su joj uvalili, jer taj je skuplji, i
kako su joj, jednom prilikom, na istom tom mestu, uvalili da plati
nečiji tuđi pazar. Kako?
O teorijama relativiteta i
paralelnih univerzuma u tim malim, izglancanim prčvarnicama da ne
govorim! Kada rade dve kase ispred kojih stoje redovi od po
petoro-šestoro ljudi i otvori se treća, koja nikad nije postojala,
niko za nju nikada nije ni znao, niti na nuu računao – uvek onaj
poslednji, sedmi član drugog reda pretrči i bude prvi ispred treće
kase ni ne osvrnuvši se na nas ostale i izađe prvi i prvi stigne
svojoj porodici iako su praktično svi ostali bili na redu pre njega.
Potrošači koji biraju povrće
i voće su redovno najbezobrazniji jer veruju u neki biblijski zakon
po kom, ako si u korpu spustio makar i jedan ambalažiran proizvod,
imaš pravo da ga spustiš pred oltar kasirke dok naokolo berkaš
ajsberg salate i još sirca na meru, pa dok se sve to uveže,
poveže... a za sve to vreme, tvoja korpa sa onim jednim vakuumiranim
isprdkom stoji pred kasom i preči put normalnim potrošačima koji
su birali redom i na plaćanje došli tek kad su u glavi sabrali
jedan i jedan. Na sve to, kasirka, koju isti berač mladog zeleniša
poznaje, sa istim razgovara vama preko ramena! Zaželite da ispod
miške makar nosite košnicu da se ne osećate tako jadno u tom
baštenskom raju.
Sve me ovo navodi na pitanje
postoji li potrošačka kultura? Ako gomila ljudi iz dana u dan ide u
radnje da nešto kupuje i tamo doživi niz sitnih nepravdi,
nepristojnosti, nepoštovanja, a pritom je uglavnom reč o porodičnim
ljudima koji idu kućama da pomiluju svoju decu, da li to znači da
ti ljudi imaju dvostruki moral, ili su samo u žurbi, ili su ludi,
ili je onaj ko o tome misli lud.
Opet, ide mi na nerve kad su
ljudi snishodljivi, kad se izvinjavaju čim te taknu u prolazu, a ne
znate se, čim te propuštaju da prođeš prvi, ili se, da bi bili
ljubazniji, ispljuju u maramicu, a ne na pod.
Ako ovako nastavim, doćićemo
do pitanja prenaseljenosti! Stvar je u tome da se ono što zovemo
kulturom nakotilo, pa smo uglavnom ili prekulturni ili do zla boga
nekulturni. Kultura je toliko odsečena od bilo kakve vrste ljudskog
razuma da treba da slavimo svakog ko u radnju uleti sa pištoljem u
ruci i kasirku uhvati za sisu.
Нема коментара:
Постави коментар