петак, 06. децембар 2013.

Korpa iza vas


Kako već neko vreme pišem o potrošačkim mukama, moram se pomiriti sa nekoliko činjenica – 1) Ja sam potrošač, 2) Moj san da postanem dramski pisac čije se drame odvijaju na autoputu, u vozu i u prljavim noćnim klubovima je propao, 3) Uvešću sekciju “potrošačke priče” na svom blogu, a apelovaću na istoričare književnosti da uvedu podžanr “komunalno”. 4. stavka da želim da živim što duže, pod bilo kojim uslovima, svakako ostaje nepromenjena i oko nje se svi slažemo!

U nekom trenutku, a sada ne mogu da lociram kada se to desilo, recimo da je bilo pre pet godina, počela sam da se osvrćem na korpe ljudi koji stoje iza mene u redu na kasi, u prodavnici. U tim trenucima, u meni se bore dve strane – želja da tim ljudima kažem da ne gledam šta su kupili, da me to zaista ne zanima, da im ne brojim zalogaje, da nisam nepristojna i želja da budem pristojan čovek koji bi da propusti svog sapatnika na kasi koji ima manje da pazari. Opet, ako nekom skreneš pažnju da ima manje, možda se i uvredi i je li ta vrsta deljenja pravde pred kasom dozvoljena? Otkud mi ta ideja?

Možda bi kupovina trebalo da bude kao hodanje – kupuješ i ne razmišljaš. Čim pomisliš da hodaš, sapleteš se. Čemu to sklanjanje gospođi koja se guzi ispred rafa sa supama, iako ja znam šta želim, a ona ne zna? I zašto mi strašno ide na nerve prodavac koji uporno ne da da ja sama izmerim svoj krompir, iako znam kako im radi ta vaga, nego on mora da izmeri i još da mi veže kesu na mrtvi čvor, pa posle, kod kuće, moram da je cepam, umesto da je odvežem, elegantno. Da ne pominjem pomoćnicu na merenju koja me naočigled svih (što ću saznati kasnije, na kasi) slaže da nema kesa za pakovanje voća, pa mi sve trpa u papirne fišeke tako da izgledam kao nesnađeni civil u reklami za “Dobro” proizvode koji gubi svoje mandarine po podu, pa ih nađe, uspravi se i, onako neobrijan, u kameru grokne: “Dobro je!”

Sve u svemu, ne mogu krivo da svedočim, povremeno se, u prodavnicama desi neki trenutak apokalipse – trenutak u kom pomislim: “Dobro. Svi smo doakali. Sad će da nas pokupe u gasne komore!”. Sa susedne kase, na kasu pred kojom stojim dolazi starica koja kupuje toalet papir i koja kune i proklinje celu radnju, u kojoj svi stojimo – kako tu radnju drže lopovi, dabogda se zapalila – ona je htela da kupi neki drugi toalet papir, a ne taj koji su joj uvalili, jer taj je skuplji, i kako su joj, jednom prilikom, na istom tom mestu, uvalili da plati nečiji tuđi pazar. Kako?

O teorijama relativiteta i paralelnih univerzuma u tim malim, izglancanim prčvarnicama da ne govorim! Kada rade dve kase ispred kojih stoje redovi od po petoro-šestoro ljudi i otvori se treća, koja nikad nije postojala, niko za nju nikada nije ni znao, niti na nuu računao – uvek onaj poslednji, sedmi član drugog reda pretrči i bude prvi ispred treće kase ni ne osvrnuvši se na nas ostale i izađe prvi i prvi stigne svojoj porodici iako su praktično svi ostali bili na redu pre njega.

Potrošači koji biraju povrće i voće su redovno najbezobrazniji jer veruju u neki biblijski zakon po kom, ako si u korpu spustio makar i jedan ambalažiran proizvod, imaš pravo da ga spustiš pred oltar kasirke dok naokolo berkaš ajsberg salate i još sirca na meru, pa dok se sve to uveže, poveže... a za sve to vreme, tvoja korpa sa onim jednim vakuumiranim isprdkom stoji pred kasom i preči put normalnim potrošačima koji su birali redom i na plaćanje došli tek kad su u glavi sabrali jedan i jedan. Na sve to, kasirka, koju isti berač mladog zeleniša poznaje, sa istim razgovara vama preko ramena! Zaželite da ispod miške makar nosite košnicu da se ne osećate tako jadno u tom baštenskom raju.

Sve me ovo navodi na pitanje postoji li potrošačka kultura? Ako gomila ljudi iz dana u dan ide u radnje da nešto kupuje i tamo doživi niz sitnih nepravdi, nepristojnosti, nepoštovanja, a pritom je uglavnom reč o porodičnim ljudima koji idu kućama da pomiluju svoju decu, da li to znači da ti ljudi imaju dvostruki moral, ili su samo u žurbi, ili su ludi, ili je onaj ko o tome misli lud.

Opet, ide mi na nerve kad su ljudi snishodljivi, kad se izvinjavaju čim te taknu u prolazu, a ne znate se, čim te propuštaju da prođeš prvi, ili se, da bi bili ljubazniji, ispljuju u maramicu, a ne na pod.

Ako ovako nastavim, doćićemo do pitanja prenaseljenosti! Stvar je u tome da se ono što zovemo kulturom nakotilo, pa smo uglavnom ili prekulturni ili do zla boga nekulturni. Kultura je toliko odsečena od bilo kakve vrste ljudskog razuma da treba da slavimo svakog ko u radnju uleti sa pištoljem u ruci i kasirku uhvati za sisu.

Нема коментара:

Постави коментар