Slep kod naočara

“Slep kod očiju”, glasi narodna izreka koja se obično koristi za osobe kojima se nešto dešava pred nosem, a oni ne shvataju smisao tog zbivanja. Često se koristi da naznači propust, kako pozitivnih pojava (recimo, nekom se oko nogu mota neka lepa žena, a on je ne primećuje kad krene do šporeta) tako i negativnih (kad se nekom radi o glavi, a on izlazi napolje bez puške il makar nekog hladnog oružja). Ali, poslovica datira iz vremena dok smo bili pod Turcima, dakle – pre Kineza. Iz vremena feudalizma – dakle pre prvobitne akumulacije kapitala. Iz vremena pre naočara.

Dok smo bili pod Turcima, stvar sa očima je bila laka, jer sa njima valjda nisi ni imao problem dok ti ih ne iskopaju. Međutim, sa dolaskom Kineza, naš je narod čuo za dioptriju i prihvatio mogućnost da neprijatelja ili neku lepu pojavu ne vidi dok ne pazari naočare. Uz to, problem očinjeg vida naše nacije postao je i globalni problem jer su od nedavno počele da se daju pare za “opismenjavanje” malih nacija, te i za “progledavanje” istih. Glavno je da je vremenom dobar deo nacije izgubio zdravstveno osiguranje...

Previše faktora koje treba uzeti u obzir, a možda je glavno napomenuti da ovaj tekst piše ćorav čovek.

Naime, moja dioptrija je počela da raste još u vreme kada smo “slepo” (sad mi ova reč zvuči nekako simbolično, da ne kažem sablasno) verovali u zdravstvene institucije i kada su se, makar za decu mog tadašnjeg uzrasta, za dijagnostikovanje ćoravosti koristili isključivo te državne zdravstvene institucije, tipa Dom zdravlja, a za utvrđivanje iste - određena procedura, nrp. širenje zenica, buljenje u mozaike sastavljene od raznobojnih pločica u hodniku tog istog Doma zdravlja sve dok ne prestaneš da veruješ u spoljnu realnost i, onako oslabljen, ne počneš da se oslanjaš samo na antičko klepetanje lekarskih klompi iz daljine.

Koje idu do kartoteke - posebno odvojena prostorija u kojoj niko ne stanuje, ne ručava, ne sedi za kompom, u kojoj su pohranjeni samo papiri sa istorijama naših bolesti. Da bi došli do tvog slučaja i tvoje dijagnoze, imao si proći čitavu inicijaciju u vidu retro SF aparata kroz koje gledaš sedeći na ivici kreveta sa točkićima, pokrivenog pocepanim belim čaršafom kao Džefri Fermin ispod Vulkana Malkolma Laurija. Imao si vremena da razmisliš o nevidljivom svetu ispred sebe, da se, kao kakav android adaptiraš na naočare.

Naočare! Za njih si morao otići u čuvenu Optiku iznad Slavije u koju se nije ulazilo da se bira ram za stakla, nego sa receptom, kao u apoteku. Estetika je, ukoliko vam je uopšte bilo stalo do iste, dolazila tek na kraju – pošto se proveri je li utvrđena ćoravost baš vaša, a ne nečija tuđa, te da li ram na koji ste bacili i tako ćoravo oko pogoduje vašoj dijagnozi ćoravosti sa obzirom na vidno polje koje taj ram omogućava i pošto se roditelji, koji smatraju da će vas ćoravost, kao grip, proći, ne priviknu na činjenicu da treba da investiraju u nešto što će vam trajno promeniti lični opis (isto im, doduše, ne smeta da investiraju u zlatne minđuše veće od uveta deteta od tri meseca, al ajde). Tačnije, granica između vidljivog, poluvidljivog, te totalne ćoravštine bila je donekle domen medicine, i bila je, da se neko ne uvredi – jasna! Uprkos tome što ste polućoravi, mogli ste verovati da je ostatak sveta, makar oni koji se vašim ćoranjem bave, donekle pri očinjem vidu.

Zapravo, ne sećam se kada je ludilo sa naočarima počelo da se širi mojom bližom okolinom. U mojoj porodici. Najednom su oko mene, svi članovi moje porodice, počeli da nose kutijice za naočare, potom i naočare, potom... Ali, ne žurimo. Bog je krenuo redom.

Naime, sve je počelo od toga što je sestra stala na neki tatin okvir “za daljinu”, kada su i majka i baka, spremno, kao u vesternu, isukale svoje komplete naočara guzeći se da na tepihu ustvrde nepovratnu štetu. Tada su obe otvorile svoje tajne torbe, pokuljale su firmirane futrole i svakome, pa i meni, bilo je lako prebrojati porodični fundus naočara. Baka je u tom ključnom trenutku imala tri para plus jedan za specijalne prilike (malo zelenkast, koji je uporno pokušavala da nagura oko tatine glave predlažući mu kako da ga, po principu poluge, raširi), majka je odnekud izvukla moj nekadašnji, stari okvir (da bih kasnije saznala da je čak, neko vreme, nosila i moja tadašnja stakla neke tadašnje dioptrije), da bi potom odnekud izvukla još neka dva okvira (stakla idu đuture) koja je pazarila, ali joj nisu odgovarala stakla, kako tvrdi, pa je pokušavala da se istim trampi sa bakom. Tada su mi postali sumnivi!

Kada je sve ovo sa porodičnim slepilom prekardašilo, upitala sam ih kako to da tako lako rešavaju probleme nestalih i polomljenih naočara i saznala da oni, kad se okupe, ponesu po uzorak - baka isproba recimo mamine, ustvrdi da joj odgovaraju, a za mamine naočare tati, koji je svoje polomio da njene, koje on proba, kaže da mu “ode glava”, onda mu baka da dvesta dindži, pa on tu tarifu da mami, koja tati da svoje, a sebi kupi nove naočare na pijaci. Kod Kineza. Bira ram, kao gaće, a ako ram odgovara, onda prodavac pretraži takve ramove koje ona isprobava pa zajedničkim snagama ustvrde kroz koji najbolje vidi.

Kada ja, kao pošteni slepac, na ovakvo trange-frange podilkanim i kažem da neću tolerisati takvo odsustvo racija, majka mi posavetuje da ćutim. Jer, u stvari – kod bake, tamo preko mosta, ima neka radnja koja je optičarska, prodaju ramove, utvrde ti dioptriju, izrade stakla i uguraju u ram i sa sve futrolom dođe te – hiljadu dinara! Ali, kada odeš kući, isprobaš te iste naočare - “ode ti glava”.

Kada pomislim – sad ću da napišem fenomenološki tekst o tome kako se očinjim vidom diluje, kako je to znak kraha zdravstvenih institucija i, da se ne lažemo, u isto vreme krah humanog društva, jer - ko ne veruje u bolest ne veruje ni u zdravlje... zvoni mi telefon. Majka me šalje kod bake da pokupim neke nove nemačke lekove protiv bolova. Baka nabavila od komšinice Lepe koja inače, preko svog brata koji živi u Nemačkoj, diluje zavese, patike i biljni sir. Lek je isprobala i kaže da deluje.

Onda se prešaltam na potrebu za pisanjem teksta o široj fenomenologiji - kako je kapitalizam generalno progutao zdravstvo otuđivši ga od sopstvene svrhe. Naposletku, kada vidim...

Tu mi otpadne staklo iz desnog ćoravog oka, jer se večito otšrafljuje...

U stvari, šta ako se firma koja je meni prodala naočare samo, preko navodno određene dioptrije bori protiv Kineza koji prodaju prave naočare sa pravom dioptrijom koja zapravo leči strah od bolesti i od smrti?