недеља, 06. новембар 2011.

Izazov


Došlo je proleće. Ljilja je, kao i svakog proleća, mrzela proleće. Imala je utisak da se od nje traži da na taj život oko sebe uzvrati životom. I to ne bilo kakvim životom, onim njenim, već, kako reče glas spikerke ili one s jogurtom, «da odgovori na izazove». Što se Ljilje tiče, bila je izazivana stalno. Da psuje. Da se najebe majke svima.
Ali, ovog proleća, za Ljilju se spremao novi početak. Vraćala se s posla, košulja se ispasala, sve one sitnice koje je tog jutra namestila, nekako su se poremetile i sklanjala je pogled sa uglancanih izloga. Imala je utisak da je izgužvana, da ju je ovaj dan popunio kao obrazac i onda zgužvao kao birokratsku grešku.
Ljilja se svakog proleća osećala kao da se neki loši mirisi skupljaju samo u njoj, da je ona neka magična, preteška krpa koja upija tuđe senke, da se sav smog ovog grada skuplja u njenu kožu, ne da joj da diše. Da ne može da odgovori na izazove. Te izazove na koje se drugi uvijaju kao na viklere.
Dok se tako sporo sklanjala po ulici, tražeći senku, nervirajući se što joj sunce bije pravo u oči kao da je skenira, tačno ispred nje, kao pod konac, stao je automobil. I vrata su se otvorila. Bio je to dobro poznati auto. Milutinov. Njenog Milutina. Onog Milutina s kojim živi evo već dvadeset i kusur godina. Kom je odavno rekla «da», a onda i «podrazumeva se». Ali, ne podrazumeva se da Milutin koči ispred nje kao da je poludeo.
«Jesi lud?», izletelo joj je, kada je Milutin, inače uniformisan u sivo odelo u kom ide na posao, izašao iz kola da joj otvori vrata. U novom, elegantnom mantilu, ozaren kao da mu je neko prešao šakom preko lica i odneo sve brige, bore navike. Nije to više bilo ono lice – kopija preko kopije. Prozračno, ozareno lice osmehivalo se zbunjenoj Ljilji nudeći joj suvozačko mesto.
«Koji ti je đavo, Milutine?» pobunila se Ljilja, dok ju je blago gurao u kola. Dok su se vozili prema kući, Ljilja je primetila da se Milutin sredio. Više nego sredio. Menjao je stanice, uporno tražeći neku dobru pesmu. Inače bi pustio da svira ono na šta prvo naiđe. Onda je krenulo.
«Ljiljo, nedostajala si mi»
«Šta pričaš, jutros smo se videli?»
«Ne, Ljiljo, ti si mi nedostajala»
«Šta ja, bre, šta pričaš?» Ljilja se zasmejala.
Milutin je naglo skrenuo i nastavio da vozi brže.
«Jesi lud, uspori.»
«Ne brini, buco».
Dok je izgovarao ove reči, Milutin je gledao Ljilju. Nije to bio onaj «znam da si tu» pogled, «aj ćuti, mislim» pogled, «skloni mi se» pogled, «mislim o nečem mnogo bitnom za nas» pogled. Milutin ju je gledao kao da ništa drugo ne postoji o čemu bi mislio u tom trenutku. Tek tada, Ljilja se opustila u sedištu. Kao da joj je neko izvukao veliki čep, zabijen pravo u teme, prigušivač koji ju je držao u stanju stalne napetosti. U stvari pripravnosti. Za sve osim za ovakve situacije. Pustila je da Milutin vozi brzo.
Pružio je ruku i dodirnuo joj koleno. Spustio je ruku kao da je to najstamenije mesto na koje može da položi svoju umornu ruku. Kao da se sve okolo ljulja, a ona je jedina kojoj veruje. Prvi put, proleće je za Ljilju bilo ono proleće o kome se toliko priča. Milutin joj je poklanjao pažnju. Prvi put posle dvadeset i kusur godina, doterivao se za nju, čekao je posle posla, smišljao male avanture. Odlučila je da smrša. Nije joj bilo teško. Želudac nije više vapio kao presahli bunar koji traži sve nove i nove ukuse. Bilo je važnijih stvari od toga. Uzbuđeno je virila kroz prozor kancelarije, čekajući da se parkira Milutinov automobil.
Ipak, Ljilja nikako nije mogla da poveruje u ono što se zbivalo. Na svaku Milutinovu nežnost, pitala se «šta mu je?» i «koji mu je đavo?». Ali je uživala. Jednom rečju, prepustila se. Onaj stari Milutin koji uđe, ni ne vidi je, ni ne pita je, ni ne, ni ne, ni ne... «Ovaj je mnogo bolji».
Nije da se nije pitala šta mu je, ali joj je godilo. Zabrinula se jedino kada je zatražio da mu ofarba kosu. Kuma se zgranula. «Ali, lepo mu stoji», pokušavala je da razgali stvar Ljilja. Bilo im je sve lepše. Ljilja je napokon smršala. Ljilju je neko voleo. Ljilji je proleće prvi put u životu delovalo kao vreme izazova.
Milutin je vozio sve brže. Onda se jednog dana zakucao u autobus. Našli su ga na ulici. Nije se sećao ničega. Ljilja ga je odvela kod psihijatra. Psihijatar je Ljilji predložio da Milutin snimi glavu. Milutinu su našli frontalni tumor.
Ljilja je ušla kod doktorke koja ju je gledala preko snimaka.
«Zar niste primetili da je promenio karakter?»
«Ali, klimaks... proleće...», zamucala je Ljilja.
«Ali, kako vam nije bilo čudno? Znate li vi za koga ste se udali?»
Ljilja je zamucala. Šminka, razmazana na licu od plača, slivala joj se niz lice. Torba, otežala od krpica za novi početak, skljokala se na stolicu ispred doktorkinog stola.
Svetlo doktorkine lampe osvetljavalo ju je kao na isleđivanju. «Mislila sam da je klimaks...» Doktorka je nešto zapisivala na papir.
Ljilja je izašla iz bolnice i krenula prema kući.
Sutra ujutru, doći će da obiđe Milutina. Doneće mu pitu od jabuka.
«Konačno izazov, jebao vam pas mater», promrmljala je dok je trljala oči.

Нема коментара:

Постави коментар