Zaveži

Pertla odvezana još od grada

Vuče se za mnom ko kuče i kmeči

Hodam i mislim: do kraja sveta!

Rekoh komšiji „dobar dan“

A on me ispravi „dobro veče“

Upalim svetlo u zgradi

Ima li išta preče.

Kad zvono u mraku zaječi

Nekom ko ostavlja đubre i kese

Kažem sebi: preskočiću.

Uđem u stan, bicikl padne

Teži od ofingera, teži od leta

Ispara zid i deo parketa.

U dva noću poruka stiže

Budi me budala neka

I pita: je li mi dobro.

Padam u san, i sva se ježim

Rastem ko brdo, i sve reči

Postaju jedna:

Zaveži.