Nikako da okopni da mi dođe Ljuba. To mi je mlađa seja. Kad su radni dani, a potrefi se da idem lekaru, samo Ljuba ima vremena da me uvati pod ruku, pa u Dom zdravlja. Nismo od iste majke, a Ljubi je juče bio rođendan. I onda se setih da sam je ja dojila. Evo kako je to bilo.
Udam se u drugo selo, i taj dan, samo što sam rodila mog Stanka, krenem za Jovandan kući. Uprtim torbicu, parče leba i krenem. Napao sneg voma, a mene muči leva dojka, sva u prištevima. Još pre nego što sam rodila Stanka, bi četvrti mesec, spopade na levu dojku nešto. Žene mi privijale trave, al da prođe jok! Sećam se, sve kraj goveda, a ovako odvajam bluzu da me ne dojita, da ne vređa. I kad se moj Stanko rodi, samo na desnu dojku ga ranim, iz leve, kako pritisnem, samo sukrvica! Krenem preko brda, vređa me, al ja – prti! Išlo mi se kući. Kad ja tamo, u onu srednju sobu, banuli gosti, kaže meni moj Sredoje nestalo nam kave, idi u zadnju sobicu, ima iza furune. Ja tamo, za onu kavu, nađem, kad – nešto kmeknu! Ja se povrati, gledam po sobi, jal mačka, jal miš, šta je koji andrak! Ono se pritajilo i ja reko učinja mi se. Krenem dizijem, kad ono opet. Kmek, pa kmek, pa kmek. O, reko, jal si živo i šta si!
Povratim se jope, kad! Za furunom dete! Nema, vojišno mu prstići, a ručica ko moj mali prst. Ja učini, ma, Sredoje, kakvo je ono dete tamo iza furune? U to se umeša Desanka, žena mu, kaže: ma, rodilo se, dabogda crklo! Ja stado na pragu, ma reko, kad se rodilo, Desanka, nisi imala stomak do pre neki dan. Desanka samo odmanu glavom, a moj ti Sredoje povuče mene za mišicu i u onaj sobičak i kaže: kučka, rodila ga i bacila u kučine, tamo u vajatu, ja pošo da utočim rakije za slavu kad čujem nešto kmeknu. Davo sam mu kašikom, al neće, a kučka neće da ga podoji. U tom, Desanka iz prednje sobe opet viknu: dabogda crklo! Sredoje me gleda pa kaže, ako imaš mleka, podoj ga da ne crkne.
Gosti pristigoše, traže kave, svi viču, arlauču, ja se zatvorim u onu sobicu. Rekla sam Sredoju da na levu dojku nemam mleka, a mog Stanka sam podojila na desnu i saću moju Ljubu, pa za Stanka ako ostane, ostalo, ako ne ostane, ugrejaću mu na šporetu mleka. Postavim je na krilo, malko je promrdam, zaspalo bilo, kad ono uvati ručicama sisu i povuče, reko otkinuće. Se, se, i onda zaspa. Budila sam je posle, pre nego što ću krenuti, da je još nahranim, vičem: Ljubo, Ljubo, al spavalo je ko mače.
„Milka, o, Milka!“, prenu me Ljubin glas iz dvorišta। „Ajde, šta si sela tu. Ene, okopnilo!“, smeje se seja. Došla jope da me vodi lekaru, a vome okopnilo!
Нема коментара:
Постави коментар