Rodbina (ili Jebo ga ti u svemu)

Odem u goste, volim ih sve
Vole i oni mene
Pijemo rakiju, jedemo tortu
Pravdamo se, na konto zla
U dobro ne verujemo
Iako se nadamo
Ako je Isus umro, neka ga njegova mati
Oplakuje i kupi sve šta treba
Odavde do neba.

Kad jedan kaže ovo je kraj
Svi se povinujemo
I kupimo ratluk
Kad neki drugi spusti glavu
Svi se useremo
I sutra imamo mamurluk.

Kad kući dođem
Ne znam baš ništa
Ko je kome i šta rekao
Tek kasnije
Iz nekih strništa
Saznam da je neko patio
Ko je to rekao
I kako je nešto smeo.

Onda znam do dna
Da smo svi skupa sasvim
Dragi i glupi
Kao proleće i kad sediš sa simpatijom na klupi
I ona ti kaže poljubi mi dupe
A, ti kažeš: može, kad zora zarudi.

Iako opet, ne može se kasti
Kada bude stani pasti
Bićemo skupa, tako pusti.

Igre s testom

Ne znam kad si lego
Ti ne znaš de sam
Sve u svemu ne zamo ništa.

Kad ti kažem: volim te
Ima da mi veruješ
Inače si nagrabusio
Kad mi kažeš: čekaj me
Ima da shvatim
Da si dugo ostao
Negde.

Svega mi, neću ulaziti
U dalje rasprave i šeme
Ja volim tebe
I ti voliš mene
Dogovorili smo se
Prema tome
Pustiću ja tebe
A ti pusti mene.

Al kad sve se smesi
I u krevet legne
Svako za se misli
Ima mene, al nema tebe
Jebi se i traži
Za slučaj da ništa ne važi.

Ujutro je drugo nešto
Svako traži svoje mesto
Svakom drago da nije sam
I da ima nekog gada
Da ga gleda, čeka, traži
Iako sve ne važi.

Važi jedno, sto posto
Kada ne znaš de si pošo
Da u dubini duše znaš
Da je sve to glupo, drsko
Besmisleno, i baš svašta
I da živ ćeš biti sutra
Kao svakog drugog jutra
Od kad za sebe znaš.

Curimo

Zima je oluke okovala
Oluci zapeli za zgrade
A zgrade za porodične ljude
Ljudi se brinu za decu
Da im ledenice ne naude.

Treba odvojiti
Od oluka ljude
Od ljudi zgrade
Od zgrada zimu
Od tebe mene
Da ne curimo
Na lopate
I na ruke.

Ljubavna pesma prava

Sanjam da se ljubimo
I da se onda probudim
I onda si ti stvarno kao tu
I volimo se.

Kažeš da ti se piški
Čekam da se vratiš,
Za to vreme volim te
Onda ti spavaš, a ja piškim.

Sanjam da se ljubimo
Kažeš nešto lepo
Ne budim se
Poljubiš me i ode

Poljubim vrata, sreća moja
Iznutra, i ono malo
Garderobe.

Romantična pesma

Znam sve što misliš, sve što te muči

Neću da pevam s tobom, ni u snu, ni u guši.

Ne želim da razumem tvoja sranja ko ni svoja

Biću izvan toga, napolju i u duši.

Nikad neću biti što jesam, jer me po tome znaš

Biću ono što ne znamo ni ti ni ja.

Nemoj da mi ideš na nerve, kliza se

Slomićeš vrat, jebaću te u zraku da se puši.

Zauvek ćeš me poznati po besu

Po budalaštini, hladnoći i zidu što se ruši.

Svakodnevno ne želim da budem normalno

Uljudna i zato te molim da tu stanu krljušti

Tvoje pesme od koje se davim

Jer moja duša je pesak i može samo lopatom

Da se zahvati.

Jebo te život

Ako vam je ikad do šaka dopao časopis tipa „Sensa“ koji se na neki način nadovezuje na onaj magazin „Viva“ (samo poetičnije), sigurno vam je palo na um da u tim novinama ima puno istine. Recimo, neminovno je tačno da je moguće opustiti se, takođe je tačno da je moguće pronaći nekakve trenutke slobode, osećaj lepog i punog (u keplerovskom smislu), te kosmički misterioznog (u smislu Mike Antića) i svojedobnog, otporaškog, naposletku, budističkog (u nacionalno-geografskom smislu). Međutim, ako probate da išta od toga primenite, kao što je moj kolega sa grupe svima nama preneo kako je probao da prenese šolju čaja iz kujne u sobu i usredsredi se samo na to i ništa više, skontaćete da posle toga, posle tog trenutka svežine, jednog razvrata mira i sunovrata u paperje nemate ništa da radite! Naprosto, sve što se natura u novinama tog tipa samo oduzima vreme poštenom čoveku da se suoči sa onim sa čime, obrni, okreni, mora da se suoči. Može on da odloži taj čas, može za taj čas bolje da se pripremi, bolje obuče, stekne više proteina, minerala, više pozitivne energije ili duševnog mira, ali u tom trenu on mora nešto učiniti!

A, problem je što se tim trenom, koji manje-više čini kičmu noći naših života, niko od ovih ljudi ne bavi। Dakle, oni nam oduzimaju upravo ono vreme u kom bismo se i inače odmarali i pripremali za kojekakva govna. E, sad, dal ćemo u govna ući sa mekanom il šarenom kapom, u zelenom il sivom tonu, sa kratežom il ružom u ruci, te dal će nas neko pre toga zagrliti il nam opsovati mater, nama dođe na isto. Kad se u STVAR uđe, ušo si, pa onda plivaj, koprcaj ce.

Problem je što se dobar deo naroda koji kupuje ovu vrstu štampe uglavnom ibavi nekakvom konstantnom pripremom za život podižući je na nivo umetnosti i nauke, paranauke। Njima je život ko takav (sa svim njegovim ritualima) gadan, dosadan, nezdrav, besmislen. Od njega se stari, razboljeva. Pa, braćo i sestre, dobro jutro! I dobro nam došli! Šta ste očekivali? Čemu to kurčenje smirenosti, zdravlja, lepote, dobrote? Čemu govnjive poslovice koje vadite iz citata na originalna dela ljudi koje su davno pojeli crvi? Ako su ti likovi bili tolki kurčevi, što danas nisu živi? Ti raznorazni kineski anonimusi na koje važe kopirajti koje drže vaše firme. Nije kenjaža što se to štampa, no što se u tu štampu, sto posto recikliranu, veruje. Nema toga! Ko živi, taj se troši, taj postaje tužan, taj teži da završi šta je započo, a ne da da zamrzne svoje početke. Taj živi da bi jednog dana umro. Posle kenjaju kako sve češće narod umire od srčanog udara. Naravno da umire od srčke, jer ga gurate da bude srećan i smiren do kraja života. Onda odapne naprečac. Da bi umro prirodnom smrću, moraš vremenom postajati sve manje srećan i sve manje lep. To je prirodno i to je po meri čoveka.

Problem nastaje kad ljudi krenu da vam oduzimaju i to malo vremena predaha pre i posle govnjanja za kojekakve filozofije, miropomazanja i tetošenja. A, niko od tih koji se bave zdravim životom ne pravi časopis o trenutku u kom ti život visi o koncu, il se bar tako osećaš. Nego sve trtkaju naokolo i najrađe bi ih spalio petardama da im pršte guzice i da se podave u čaju! Otuda, naš narod, razložno upotrebljava rečenicu: „Jebo te život!“ To se može odnositi na sve ljubitelje života kao Vive, Sense i ostalih osećajnih strana noći

।

I da. Ko je osto srećan do kraja života, nije srećan na vaš način. Nikad nećete prokljuviti kako jer do tada protiče vreme i do tada neko mora da vas voli tako govnjive. Al, to ne znate.

Vanredno stajanje

Sinoć slušamo vesti - objavili vanrednu situaciju, a ne vanredno stanje, te da je svuda sneg, ljudi odsečeni od prodavnica, Domova zdravlja, škola, saobraćaja, da neki nemaju struje, neki vode, neki grejanja. Sveopšti je kolaps. Usred vesti, ulazi Džoni i, stresajući kapu i šal, svima nam svečano saopšti: „Znate vi da ja već drugu noć sanjam da vozim bicikl. Mnogo mi nedostaje.“

Strvožderi

Zajebo se patak
Kad misli da imam zadatak
Zajebo se pera
Da teramo istog kera
Zajebo se đole
Da nas žene vole
Zajebo se mitar
Da nam je dosta litar
Zajebo si se brate
Da živimo za karate
Bićemo zauvek daleko
Hvala bogu, a sad prti.

Zaveži

Pertla odvezana još od grada

Vuče se za mnom ko kuče i kmeči

Hodam i mislim: do kraja sveta!

Rekoh komšiji „dobar dan“

A on me ispravi „dobro veče“

Upalim svetlo u zgradi

Ima li išta preče.

Kad zvono u mraku zaječi

Nekom ko ostavlja đubre i kese

Kažem sebi: preskočiću.

Uđem u stan, bicikl padne

Teži od ofingera, teži od leta

Ispara zid i deo parketa.

U dva noću poruka stiže

Budi me budala neka

I pita: je li mi dobro.

Padam u san, i sva se ježim

Rastem ko brdo, i sve reči

Postaju jedna:

Zaveži.