Valja nešto početi

Kaže se da na Božić valja početi od svega po malo. Od svega što inače radiš, a da bi ti godina bila radna i da bi ti sve išlo ko od šale. Ovaj običaj se odavno zaturio, iako pamtim godine kad smo Božić slavili na selu, pa se specijalno zarad tog otpočinjanja, u rancu teglio udžbenik za istoriju, čitanka, po jedna beletristika, a u kući su čekali pletivo i igle, da se, pored tog otpočinjanja u glavu, otpočne nešto baš ručno. Tada se, čim prekrijemo ostatke česnice, pečenice, ruske salate, a pod stolom ostavimo slamu, po kuhinji i sobama, rasporedi sve sama radna čeljad. Čitam one knjige, pletem i sve mi se čini, upisuje mi se radni elan u ruke, u obraze, na čelo. Sav rad deluje blagosloven, a onaj pisac iz biblioteke ne zna ni sam koliko je veliki – sve što on piše, piše se velikim slovom, ima veće značenje, maltene kao molitva. Tada sam prvi put shvatila smisao pisane reči – priča nije važna po sebi, nego je samo neki patišpanj koji se može sažvakati ili ne može zahvaljujući nekoj priči koju iznad, sam sa sobom filuješ i mesiš. Sve je uvek u vazduhu, nikada na papiru, nikada na stolu, ili pragu. Sve je negde između tebe i sveta. Kada bih samo to uhvatila, ukrotila, stala na taj prag, kao što slama stajaše ispod stola. Gde joj nije mesto, a sva sveta.

Dakle, zaboravismo mi taj običaj, kad nam u kuću bane Ranisav, od milja, a posle i iz navike nazvan Rane, bakin najmlađi brat. Crna ovca familije. Dobar u duši, ali pijanac, kockar, rasipnik. Rečima moje bake: „On kad ima kredita, zove sve dok ne potroši, a kad nema, samo te cima.“ Rane je bio nenadani položajnik, jer ga niko nije očekivao. Isprva radnik pečalbar, obišao je Rusiju i dobar deo Azije, da bi se vratio pun para, koje je ubrzo sve prokockao i izgubio. Lečio se od alkoholizma bezuspešno, „bio je dobar“, kako bi rekla baka, da bi mu se opet izgubio trag negde oko Pančevačkog mosta gde je počeo da radi kao fizikalac živeći u radničkim barakama. Od tada se kaže: „Nemoj da završiš ko Rane.“

Taman završismo sa obrokom kad upade Rane, obrijan, radostan. Zazor brzo prođe, jer Ranetova bezazlenost razoružava ljude. Samo ne znaju gde bi sa njim. I koliko će dugo sedeti. Otvorismo rakiju, pa i pivo, iznesmo svu onu hranu, napeti. Niko ništa ne radi, samo gledamo kako Rane jede rusku salatu. Negde pred sarmu, Rane se udari po čelu. Obuvajući blatnjave cipele, sa parčetom česnice u zubima, polurazumljivo kaže kako je na rešou u baraci ostavio veš da se iskuvava. Baka viče za njim, dok istrčava, „pa, kud danas stavi veš!“. Rane viče: „Valja se danas nešto početi“, i odlazi ka Zrenjaninskom putu.

Ostadosmo za načetom hranom. Splasnu onaj strah od Rana, crne ovce. Gledamo se ko da bismo pitali je li taj uopšte dolazio. Ustadosmo od stola. Pravo reče Rane: valja nešto početi.