Poštar

Dok zvonim, opazim da je kraj sandučeta okačen račun za struju. Neki Zdravko, koji se zagubio, il se zagubio račun na njegovo ime, pa to pomenem baki. Kako razgovor između mene i bake uvek počinje tako niotkle (recimo: „Au, opet vam ostavili otvorena ulazna vrata“ ili „Opet kuvaš podvarak?“), pomenem: „Vidi, neki račun za Zdravka!“. I onda narednih sat do sat i po imamo o čemu da pričamo, a da nije neko prežvakavanje porodične muke. Jer! Sada treba ustanoviti koji je taj Zdravko, more, je li onaj iz dvorišne zgrade (taj se skoro doselio), a poštar neće tamo da ide i, taj poštar, neki je novi, pa sve izbrka! A, ako je onaj Zdravko koga baka zna, korak po korak, dok pređemo hodnik, upoznam Zdravka i celu njegovu rodbinu, i saznam da mu baka nekako mora doturiti račun, da ispravi što poštar, jel je na motoru, neće da zalazi po dvorištima. Zbog kerova! I taman će baka meni, kad već ide u dvorište, iz šupe da donese ajvar i mešanu salatu, samo de je ključ!

Dok stojim u nekakvom dedinom prsluku na onoj krnjačarskoj zimi („Oće sneg, a kaće kopno da oće da mi...“ zamire bakin glas u šupi, da bi se povremeno, kako na koju starudiju, od strane komšiluka rknutu u šupu naleti, baka oglasila tonom najmudrijeg patuljka: „ti jebem... otac te... ti pacov... jebo te svetac... i ko te dade... auuuu... se lepo ukiselilo...“, sve praćeno kršenjem u uspostavljanju bakinog reda), dakle dok stojim i stiskam lampu osvetljavajući po koje biciklo, tegle pune neke male tuge, po neko bačeno milje, bakinu papuču, te flaše, pumpe, zarđalu šnalu od šifonjera koja gleda napolje ko ono mačje oko na školskom rancu u mraku sobe kad legneš da spavaš, jebo ga pacov! Dakle, čuje se motor poštarski! Baka čuknu, lupnu i eto je sa dve tegle. E, sad, do kuće, ispriča mi da je to nov poštar. Nov novcijat! (Nije to Nikola! Bio je posle njega jedan nov, s kojim baka nije stigla da se srodi, a sad je ovo nov novcijat poštar!).

Kako o poštaru ništa ne znamo, do vrata pričamo o poštar Nikoli. Dok priča o tom novom poštaru, baka mu ne veruje. Želi da ga upozna, ali mu i ne veruje. Kada mladac uđe, čujem mu samo glas, jer ga baka ne pušta da uđe u hodnik. „Da uđem, da se ogrejem!“, kaže taj, i baka ga pusti, ali po bakinom glasu znam da mu ne veruje. Dok sedim u sobi i slušam kako ga baka fino odjavljuje, poručujući mu, osvetljavajući ga ko ja lampom onu mračnu šušu iz koje dopiru, ko iz grotla života, bakine psovke namenjene nepoznatim predmetima, poručujući mu da se nosi dok ne bude poznat, spoznat!, razumevam polako kako život teče: ne možeš, brate, biti poštar ako te ne znam! Ne možeš mi prići ako ne vidim da si dobar! Ne možeš se ogrejati, ako ne vidim da si pošten! Čuk, čuk...