Isprva sam mislila da je do sijalice na mom spratu, ali od kada sam došla u ovu zgradu shvatila sam da je nemoguće sa pretposlednjeg doći na poslednji sprat a da se ne ugasi svetlo na hodniku. Izuzev ako si supermen. Jednostavno, ne možeš. Do tada već si prešao dosta stepenika i taman tu te napušta snaga, pa ne možeš da ubrzaš ne bi li stigao do stana dok gori. Onda u polumraku tražiš bravu. Ima još ovakvih primera, recimo semafora na prelazima koje je nemoguće preći (izuzev ako nećete da pojurite ko ludak dok drugi prelaze laganim hodom), dok traje zeleno, a da se negde na pola ili pred kraj ne upali crveno. Nemoguće je. ako želite da ostanete dostojanstveni i ne hrupite na drugu stranu ko davljenik. Semafor je prosto namešten za manijakei za begunce iz zatvoraZatim, autobus 25P, novouvedeni u naselju u kom živim, nemoguće je sačekati. Ili ti ode ispred nosa (pa znaš da ćeš ga čekati još 10, 15 minuta – dovoljno da se popneš do stare stanice i linija za koje je 25P uveden kao zamena, za nas odozdo), ili stigneš u nekakvoj međusmeni kada sa dna ulice ne nazireš baš ništa nalik autobusu, pa te to iznervira i pomisliš da možeš tako gledati u prazno narednih pet, deset minuta (jer ne znaš je li ti bus otiao ispred nosa, a samo ga nisi video), te da imaš još samo par minuta da kreneš na drugu opciju i ne ispadneš moron koji stoji deset minuta, a onda krene samo da bi ga 25Prešišo i pre nego što mu izgovoriš ime.
Zatim, u životu, nemoguće je, ako nemate nekog pri ruci, utvrditi da li je sijalica, koju niste promenili mesec dana od kada je crkla, uključena ili upaljena, te da li će, kada je zavrnete, zasijati vama pravo pred nosom bez ikoga dole da je ugasi. Mada se meni najčešće dešava da ne zasija bilo upaljeno ili ugašeno, jer se ispostavi da je iskočio osigurač.
Bolja polovina ima običaj da kaže: „prestani da misliš o tome i desiće se“. Moj otac je večito odbijao da ode sa stanice. Majka, nakon prvog minuta čekanja, kaže: „Ajmo, nema ga.“ Otac kaže: „Neću da idem kad sam ga ovoliko čekao.“ Makar to ovoliko bilo i jedan sekund.
Eto, dakle, ili o tome ne misli. Ili misli o tome uporno, pa se u međuvremenu zaboravi. Ili, brate, proveri osigurač.
Prvi bajs dobila sam negde u četvrtom osnovne. Kupili mi moji. Bio je metalik ljubičaste boje, a učila sam da ga vozim u tada slepoj Baba Višnjinoj ulici koja je udarala na veliki parking ispred poslovne zgrade Robnih kuća, a potom si mogao da skreneš ka Kursulinoj – taj deo bio je oivičen betonskim branicima iza kojih je bio, za mene tada duboki ponor koji je gledao na podrumske prostorije te poslovne zgrade što je meni onda izgledalo tajnovito (Baba Višnjina ka Kursulinoj oko osam uveče bila je najčarobnije mesto u mojoj svesti na biciklu, nije bilo dalje!). U tom zidu, palili su, u mrežicama zarobljene, lampe, otprilike u isto vreme kada se popale i one ulične svetiljke. Voziti kroz ta noćna svetla na prostoru koji mi sada deluje toliko malešan, onda je delovalo kao velika sloboda. Maltene kao ova koju sada imaju carevi koji osvje deo parkinga u tom napucanom kraju. Skretanje iz Baba Višnjine ka Kursulinoj (o vožnji do Karađorđevog parka da ne govorim!) bio je posebno opasan teren za moje prve vožnje, jer si imao utisak da se prostor najednom sužava i da moraš voziti – pravo! Užas! U to vreme, kod nas je na čuvanje došo moj brat od strica, Raša. Mali nije hteo da jede (zapravo, povraćo je konstantno i užasno me nerviro jer je tako metiljav i iziskuje pažnju mojih roditelja koja je prvenstveno, kako sam verovala, namenjena meni!). Taj se mali, mesto na hranu, opasno primio na bajs, pa je, u njegovu čast, otac pristao da nas kolima (sa bajsom u gepeku) odveze na poligon za učenike vožnje negde u predgrađu (i dan danas ne znam gde je to tačno bilo, recimo negde kod Dušanovca). Sećam se da mi se izmešala sreća što će se voziti na tom otvorenom prostoru, tamo de voze pravi vozači, pravih vozila! U isto vreme, išo mi je na nerve mali Raša koji je stalno dobijao prednost na mom bajsu, a potom i sestra koja se naprasno, s obzirom na ceo izlet, zainteresovala za vožnju. Sve vreme mi se kuvalo u stomaku: a sad biste da vozite, kad ste već doveženi! I, to je moje biciklo, odbijte! Mrzela sam ih oboje! Dokazivala sam se na tom biciklu tolko da sam se naposletku slupala u neko auto, pa su me odvezli kolima kući. Onesposobljena, na papirićima, pisala sam neke poruke kako su oni pokvareni što mi uzimaju biciklo i mog tatu i te poruke ubacivala u šrafove u ormaru u predsoblju. Da ne bude zabune, mali Raša je danas veliki car, živi u Valjevu i ima svoj bicikl, a njegov mlađi brat čak vozi kamion! Raša mi je nedavno pozajmio na čitanje Dostojevskog, siti se ispričamo kad god se vidimo, uglavnom idemo peške, pa sednemo negde na pivo i užasno se ponosim što mi je on brat.
Ovaj prvi bicikl bio je predmet raznih svađa u ulici, a kada mi je drug, neki pegavi Nebojša jednom prilikom pozajmio bajs i vratio ga sa oklembešenim lancem, i pre nego što sam shvatila da je lanac relativno lako namestiti nazad, nasrnula sam na pegavog Nebojšu i potukla se s njim. Od onda nismo progovorili, a on se u međuvremenu odselio. Od tada, pa sve do faksa skoro da nisam sela na bicikl. Jednostavno mi je to vozilo delovalo kao veliki problem, jedna prljava stvar oko koje moraš da se tučaš – nikad ne znaš kad je tvoj red na vožnju, a i kad je red, onda se negde zabiješ u neki stub u ulici, pa te posle grde, a ti ih sve mrziš. Dakle, biciklo je bilo zaboravljeno za dugo, dugo vreme. Da bi se vratio...
Nakon što mi je pukla prva prava ljubavna veza, šetam ja Bulevarom revolucije i ugledam biciklo! Mnogo lepo – crveno, tanki, maltene ćelavi točkovi, lagan! Ima i mesto za korpu i generalno je elegantan! Jebo momke, ponovo otkrivam biciklo! Sad nema nikog da se za biciklo borim i kupujem ga svojim, stipendijskim parama u radnji sa carinskom robom. I to je početak cele radnje. Ovaj bicikl je zapravo najzaslužniji za rađanje moje ljubavi prema vožnji. Na njemu sam se prvi put odvažila da izađem iz komšijskog kruga, prema Adi, pa prema Tošinom bunaru, pa na drugu stranu, uz Bulevar Revolucije i dalje od tramvajskih šina. Na njemu sam prvi put skapirala da treba povremeno izravnati točkove, te da je moguće voziti i ne misliti ni o čemu – najvrednija stvar. U isto vreme, da se i misli izravnaju kao i točkovi. To je prosto poštena stvar – svaki čas, dok voziš, rešavaš neke logičke zagonetke (gde skrenuti, kada pošteno stati, kada ubrzati, zakočiti...), dok, paralelno sa tom armaturom po kojoj kliziš, primoran da si tu, prisutan u gradu, možeš biti miljama daleko, sa glavom zarinutom u oblake. Ova fer podela me kupila već prvi put kada sam na bajsu uronila u grad. I shvatila da nema lepše stvari koja može da mi se desi. Lepša je od pisanja. Lepša je od momaka. I od hrane. I od svakog razgovora. Sve ti je, jednostavno, jasno.
Vozila sam ovaj bajs narednih pet godina kada ga je nasledio moj otac, koj mi je kupio, preko firme, odličan, terenski bajs, koji su mi ukrali dva dana pošto je kupljen. Tako da taj, koji je verovatno bio i najbolji bicikl koji sam ikada imala (a vožen je jednom), ne računam. Kapiram da svakome ko vozi bicikl, nekad jedan moraju ukrasti. Nema druge. Poslednji i aktuelni bicikl kupljen je u Tempu. Sećam se da je lik na kasi koji je stajao ispred mene platio veći račun za prehrambene namirnice od mog računa za ovo čudo. To je bila neka 2008. recimo. Ovaj bicikl je sada već krš, al je prešao dosta i planiram da ga zamenim za neki novi. Ovaj me posebno nekada nervira jer mi deluje premali za mene. Ali, stvar sa biciklima je sigurna – najbolje je voziti ih sam. Situacija života se uvek predstavi kao jedan, jednostavan kadar koji se postepeno menja. Vozeći, otvaraš prozore u gradu, krčiš svoj put, budeš uporan, vremenom jačaš, smiruješ nerve, smiruješ misli. Dolaziš na neko mesto gde se parkiraš i posediš. Onda kreneš nazad. I sve dalje deluje kao sasvim laka stvar. Samim tim što od nje uvek možeš da se odvezeš nekud dalje.
Skapirala sam da sam u ovim porodičnim hroniku prenebregla baku. Ili je ona uvek sporedni lik koji nešto serinda. A to nije fer. Naime, pod jedan, baka je jedini preostali živi član četverca baba i deda po mami i tati, pa makar za to zaslužuje da je preporučim. Sem toga, baka je tvorac neviđenih replika, tipa: „komšinica je tražila cement“ (onda se ispravi, pa kaže „ciment“), pa „a na Pančevačkom mostu haus!“ i, čuvena, „deco, izlazimo!“ jedno dvesta metara ispred tunela koji deli Lastru i Samare, dve železničke stanice (mi inače silazimo u Samarima). Takođe, baka je apsolutno nenamerni duhoviti lik u raznoraznim prilikama, od onih čaplinovskih kada skače po krevetu i lovi sve moguće komarce u sobi, kada paukove ubija peglom, kada pravi eksces u Pošti jer joj ne daju da podigne novac za akcije za pokojnog dedu („Nikola, jesam ti rekla da ga odvedemo dok je bio živ da potpiše!“). Tom prilikom, ženi na šalteru je napravila ceo cirkus kada joj je izvela, sa sve štapom, pravu joneskovsku dramu: „Kaži ti meni: dok je Milorad bio živ, ja sam Nikoli rekla, idemo da podignemo akcije. I mi dođemo, a vi kažete ne može. Mora on da lično upiše ili da vam sud prenese pravo. Ja vama kažem, kako da on dođe, dok mu ja platim taksi, meni se te akcije više ne isplate, jel ti to jasno!“ Bakina moć rešavanja situacija sa administracijom i, generalno, obračunavanja sa spoljnim svetom posebno je došla do izražaja kada sam živela dve ulice od nje i tada živog dede. Dođe meni račun za struju pogolem! Svi udarismo u kuknjavu, jer nismo znali da u stanu nema tzv. jeftine struje. Sedim kod bake, vajkam se, ona plače (očas posla zaplače!) Odem kući, legnem. Oko dva sata u noć budi me zvono telefona. Baka. Viče: „Tino, ne moraš da platiš račun!“ Reko, bako, znam da ne moram, nego dela reci što. Baka viče iz petnih žila: „Oni su pogrešili!“ Sutradan, na seansi sa bakom i računima, ona mi objasni da je od sedam popodne do dva ujutru čitala moj račun za struju i ustanovila da s ovi iz Elektrodistribucije dopisali jednu nulu. Greškom! Njihovom! I ja, Tina, ne moram da platim! Ne pamtim kad sam toliko htela nekog da izljubim i izgrlim kao najvećeg cara na planeti.
Eto, to je baka. A, najjača stvar što je još živa, čita račune i šljaka ko najveći lik kog znam!
Kažem mu sereš. Nakon što je on kenjo mami što po kući hoda u hulahopkama. U sebi mislim, samo nemojte, nemojte, molim vas, pričati naglas. On stoji do kante za đubre i ćuti, a onda kaže: „to ne priliči akademskom građaninu da se tako izražava“. Ja mu kažem, u redu, al ne seri. I dal bi razumeo da sam ti rekla drugačije? Sad bi on najrađe da mi sedimo satima i raspravljamo o stvarima koje su svima jasne. Pijan si? Ok, skloni se. Luda si? Ok, skloni se. Bolesna si? Ok, skloni se. Iako smo svi pijani, ludi, bolesni i napušeni, nemojmo se međusobno jebati. Samo to, ljudi! Samo nemojte misliti naglas, molim vas! Učinite mi. Tolko puta sam učinila ja vama razne gluposti. On stoji, obuva patike, izlazi napolje, u onu maglu.
Kažem joj sereš. On mi kaže ne izražavaj se tako pred njom. Obuvam patike i idem u maglu. E, sad vi sedite i mislite.
Neki likovi renoviraju stan u prizemlju pa se po vratima skupio neki prah. On ga pokupi prstom i pokazuje ga svima. Nama. Kaže: vidi. I kaže još kakva sramota. Nemam snage išta da kažem. U sebi se mislim, sereš. I još, siđi u podrum, samo siđi! Viče kako je to nepristojno i glupo. Mama viče, zatvori vrata, čuće te. I izuj cipele, unosiš prašinu, danas sam ručno prala tepih. Čuj, ručno! I on je ručno pio i ručno nazuo te patike koje unose prašinu. Svi su se ručno usrali. On se ne obazire, štrapa patikama, kaže kako sam nepristojna. Ja mu opet kažem da sere, pitam mamu ima li neko đubre da se izbaci i krenem opet i opet i opet da obuvam patike. Izlazim. Neko im je opro hodnik. Odlučujem, dok se spuštam niz stepenište, sa krompirima u rancu, da im nikad više ništa neću reći. Da im nikad više ništa neću tražiti. Dođem kući, upalim sve što radi, pojedem krompir, onda mi se sloši i kažem im da se izvinjavam, da ja ništa ne razumem, teško je vreme, svi su u kurcu. On mi samo napiše: razumem.
Da sam kojim slučajem živela u vreme kada je film nastao i da se iste večeri na jednom mestu prikazuje film braće Limijer, a na drugom, film Žorža Melijesa, pod optimističkom pretpostavkom da bih bila jedna od onih koji bi se uopšte i zainteresovali za film, ja bih svakako kupila kartu za Melijesov mali spektakl.
Imajući u vidu nešto širi izbor na savremenom bioskopskom repertoaru kao i moju želju da od besposlenog šetača u potrazi za sat i po dobre zabave porastem u filmskog radnika koji u svetu filma pokušava da razabere svoj put, melijesovsko opredeljenje ne iscrpljuje moju ideju filma, bar ne sasvim, mada je, reda radi, za početak najavljuje.
Dakle, biću preciznija: film ka kom težim i kakav uvek rado gledam je igrani film klasične narativne strukture. Odrednica “igrani” odnosi se na zahtev za određenim stepenom imaginativne obrade stvarnosti i stoprocentno iluzionistički pristup svetu i junacima koje film tretira. Pri tom se ograđujem od igranih struktura sa dokumentarističkim pretenzijama bilo u vidu oporog i minimalističkog tretiranja likova i situacija ili u smislu ignorisanja granice između filma i stvarnosti tako što se, na polju dramaturgije, ostaje na odviše sirovim, nedovršenim situacijama, nezaokruženoj priči koja se skromno odriče svake selekcije stvarnosti, lutajućim likovima bez fokusa u motivima i odvažnije potcrtanih odlika i stavova, kakvi su stvarni ljudi, ili, na polju režije u vidu kamera koje se sa namerom tresu, nejasnih kadrova i sl. (“Ljubavnici”, “Projekat veštice iz Blera” i sl.). Ova vrsta iluzije ne tiče se potrebe za uverljivošću zamišljenog sveta i njegovih junaka, koja je primarna, već potrebe za autentičnošću samog medijuma koji se trudi da nam na taj način garantuje za nešto što mu nismo tražili i u šta je, i pored sveg truda, nemoguće poverovati, a to je da film više nije zamišljen svet u koji želimo da zaronimo, već izveštaj sa lica mesta. Film se mora bazirati na elementima čoveku pojmljive i bliske stvarnosti kako bi korespondirao i pošteno odgovorio gledaocu, otvorenom i voljnom da ga primi, doživi i da mu se raduje. U suprotnom, samoživi film koji troši veliku količinu energije da se objavi kao samosvojna i vankontekstualna tvorevina, u međuvremenu gubi na uverljivosti i neizveštačenosti, kao imperativima svake igre i ubrzo počinje da se objavljuje samo kao beživotna stilska figura. Film mora biti uvek dramaturški konstituisan kao avantura: akteri moraju biti jasno među sobom podeljeni kao frontovi, pripravni da brzo i lako reaguju u okolnostima logične i akciono potencijalne priče, što isključuje preterano masne psihološke profile koji su skloni relativizaciji svake situacije zbog svog prirodnog svojstva da se zadržavanju u trajnim iznijansiranim stanjima, te se opiru bilo kakvom konkretnijem angažmanu koji bi se pokazao kao iole dostojan dramaturški izazov. A, kao u svakoj avanturi, likove u filmu moramo zateći u graničnoj poziciji, a ne u trajnim, neodređenimim stanjima podobnim za muzičke spotove i reklame za kiselu vodu. Vreme mora proticati ne u poetsku, već u akcionu i saspensivnu svrhu. Motivacije i ciljevi likova moraju biti što konkretniji, uverljiviji i ljudskiji, dok se sa njihovim životnim stilom, stavovima i načinima koje preduzimaju ne bi li ove postigli, može poigravati i zbijati šala što je znak ljubavi prema likovima, jer oni su uvek naša deca od koje znamo za malo više, dovoljno da ih začikavamo i dražimo. Ovako konstituisan film podrazumeva autora koji će u određenom trenutku, kada likove i njihov svet postavi, što bi rekli, na njihove noge i kad im zada pravila igre, pristati da postane medijator sveta koji je stvorio, da nastavi da koristi njegove resurse, a ne da, na kvarno, krišom dovlači sirovine sa strane. On mora da stoprocentno komunicira sa tim svetom bez povlačenja i neverice, kao jedan od njih, a ne kao njihov svemoćni demiurg, jer, ako oni osete da on ne veruje u njih kao takve, već da ih koristi kao maketu za mnogo veći, tobož življi i složeniji, projekat, oni će prestati da sarađuju i samo će stati i popadati kao trošne figurice. Dakle, apriorno želeći da filmom nešto dokaže, nekog prosvetli, izbori se sa svojim frustracijama o njima razglabajući, a sve to mimo i na uštrb jednog sveta koji je počeo da živi svojim životom, filmski stvaralac redovno pravi mrtvački film, jer ga parametri i pravila koja je sebi unapred nametnuo čine napetim i proračunatim u stvaralačkom procesu i navode ga na kriv put na kom on zanemaruje svoje likove i njihov svet zarad iskonstruisanih perspektiva. Dakle autor mora da voli i ima poverenja u svoje likove i svet koji im je stvorio, da se trudi da on bude najbolje mesto za njih i to je najviše i najlepše što za sebe može da traži.
Nedavno, stojimo Mare i ja kod Nišlije i čekamo na niški komplet (pljeska, kačkavalj i prženo jaje i preko uz neizbežni, semfasti niški sos, prim. prev. Maare koji uvek ekscentrično jede). Ispred nas neka žena, preuzima svoju kobasicu. Ono rano jutro, a kobasica, pod onim jutarnjim svetlom, kako je žena prihvata, stvarno deluje ogromna. U to, ulicom prolazi neki deda, zastaje i zagleda kobasicu, pa onu ženu. Iako bi u priči ona trebalo da oseti taj prodorni pogled na vratu, žena ne oseti, nego regularno plaća. Čovek, izneveren od strane ove literarne konvencije, prilazi bliže i fiksira kobasicu, pa kaže: „Uh, i vi ćete sve to da pojedete?!“ Žena se i dalje ne osvrće, kao da je glas došao negde odozgo, u nekakvom stripu, u oblačiću što se diže iz kobasice, koji ona samo treba da rasprši jednim dahom. Kaže: „Pa, potrudiću se.“ Dedica se osmehne nekako zlobno-tužno, što nije raskravio ženu (je li hteo deo kobasice, pitam se), pa ode napred i dalje vrteći glavom (deluje, kao da se čudi i njoj što će pojesti onog gmaza, tako rano, tako sama, tako tu, i sebi što je reko naglas takvu stvar, po koji put, i što su ljudi generalno čudni i kobasičasti). Onda, ja imam tu teoriju kobasicu koju nikako da uobličim. Na pitanje kad se čovek najviše skenja. Ako zanemarimo one sasvim objektivne situacije u kojima bi se svako skenjao, smatram da se ljudska duša najpre skenja ne onda kada ga ne razumeju, ili kada ga ne simpatišu, ili kada ga se stide, kada ga teraju, kada mu se podsmevaju, kada ga šikaniraju. Čovek se najviše skenja onda kada mu ne daju da se našali. Onda kada taj čovek ima priliku da se našali, ali nekako skonta da bi mogao biti pogrešno shvaćen (pre il pošto se našali), kada shvati da to nije primereno, ili da bi se neko mogao naći uvređen. Eto, tada čovek proguta knedlu, suspregne se. Najbolje bi bilo kad bi tada, kraj sebe imao nekoga kome može reći tu glupost koja mu je pala na pamet. Makar se ovaj do njega i ne nasmejao, nego mu rekao: „e, debilu jedan“. Samo da ta glupost koja mu je pala na pamet ne ostane u njegovoj glavi, i u njoj ne krene da prevrće stolice ko neki pomahnitali, udebljani zec. Kad si bezazlen, najbolje je da ti nikakva misao ne padne za zube, nego da kažeš. Najveća je sloboda čoveka da nešto naglas lupi. Najbolje bi bilo kad bi tada, kraj sebe imao nekoga kome može reći tu glupost koja mu je pala na pamet. Isto kao što bi s nekim podelio onolku kobasicu. Sve drugo je pamet ili bes. A kome to treba?
Nedavno se porodila žena mog strica. Moj stric je mlađi od mene, što je sad duga priča kako to. I nebitna za ovo što hoću da kažem, a u vezi je sa pupkom. Dakle, porodila se ta ujakova žena i rodila devojčicu. Odem ja danas kod bake koja živi blizu te žene, od tog mog strica, a u vezi s pupkom. I baka ljuta. Ama, nervozna. Skroz neprimereno za moju baku koja je inače uvek dobrovoljna, a i kad joj nešto fail odma saspe, pa nemaš utisak da jenešto muči (zdravlje ne računam, mada i za to baka uglavnom stiska zube i kaže baš onda kad joj prigusti). Uglavnom, pitam ja, reda radi, kako je to dete. Baka samo cokne i kaže: nikako dam u otpadne pupak. Eto ti ga sad! Reko, nemoj zajebavati, bako, kako ne otpada! (mislim se u sebi, koji pupak, sine, kakvo otpadanje, koja beba, čija, čiji stric boktemazo?!) Al, baka sve zna gde je ko i kad je ko. I kad čiji pupak ima dotpadne! Ko da oseti moju konfuziju, baka uzdahne i kaže mi da je na pupku od bebe da otpadne u roku od sedam dana. Priseća se: ne zna kojoj, dal meni il sestri, pupak nije hteo da otpadne dugo (mimo tog roka) i da su nekoj od nas mazali vosak, pa preko pelenu, pa to da se zavije, čvrsto, da, kad se beba pomera, pupak ravnomerno pristaje da otpadne, a ne da ga isteruješ onako. Nekoj je, kaže, otpo odma! Pitam ja baku, motam se rečima oko nje, njoj milo, oću da čujem to o pupku, mnogo me zanima i baku bes pušta: ma, neke današnje žene su stalno ljute, neće da čuju ništa, ne možeš ti da rodiš prvi put, a onda ne slušaš nikog, nego izneseš bebu na terasu, a ono šmrklja, pa vidi mator čovek kako ga uvati kijavica, pa mu muka, akamoli bebica! Onda je išla u Tiršovu, rekli joj sve, kaže baka, al ko da je Tiršova muči, jer je i ona sve to znala, al je niko ne sluša. Bebi vosak na pupak, pa pelenu, pa peškir da se zagreje peglom, pa je uviješ, al onako, da ima mesta da mlatara nogicama i rukicama, da se migolji, da ne žulja, pa onda Pavlovića mast ispod ušiju, oko vrata, i svukud. Četres dana da se ne iznosi na promaju! I onda, baka se smeje, kaže, ne zna je li to laž il ima nešto: kad se beba rodi, ako bebu boli stomak, majku ne boli i obrnuto. Tu već ništa ne kapiram, a i rakija deluje, pa samo klimam glavom. Beše o pupku? I lep pupak, kaže baka, a meni došlo smešno nešto kako to pupak može biti lep. Tek kad mi je ispričala ceo poso oko toga, gotovo juvelirski (ima voska, neke vreline, pa neki tu oprljci otpadaju, pa nekog boli, pa oš neš, ispo pupak lep!) skapiram celu priču. I milo mi, volela bi da sam ja taj kojoj nije dugo hteo pupak. Ne znam što. Valjda, ako nije hteo dugo, a ono predodredi neke dalje predumišljaje. Jer, kako objasniti sva ova moja sranja? S druge strane, bilo bi super da sam odma zarasto i bio fer sa svima. Koj kurac da se migoljim, ovako, ko pupak, i da smaram ljude oko sebe. Takoreći, s tim pupkom, fino je kako okreneš! Nema lošeg! Živ bebac i oće na svoju stranu da navrti pupak. Milina jedna! Nemoguća stvar!
Pa, jel dobro to derište?, dođe mi da pitam, jer nakon svih ovih instrukcija deluje mi da je to nemoguće podgajiti. Baka se osmehne i kaže jeste. Mada je i dalje besna jer je ne poslušaše za vosak, nego su morali na Tiršovu d aim kažu šta treba i dali im neko čudo što se potapa u vodu, greje i privija na pupak bebin. Baka misli da je to sve odbijanje mladih majki da saslušaju starije. Ja sedim, greje me rakija i mislim o tom pupku od bebe. Kolko mora biti do jaja: privijaš toplo, čekaš da otpadne, čekaš da se desi.
Kad je krenula ova Grand nagradna igra, mama mi je, kuvajući kafu, rekla, da skuplja te kesice. Ja, reko, ima li šta novo, kad mi ona dade jednu punu kesu kafe. Što je meni bilo super. Al me obavezala da joj vratim praznu kesicu. Što me smorilo. Reko, daj, mama, da popijemo kafu negde. Ono kao, pune šolje kafe, ne moramo prati, nositi kući ambalažu i tome slično. Mislim, ne moramo ih čak ni popiti. Samo da sedimo kraj njih onako punih da se puše. Al, jok, oće mama praznu kesu. Reko, može! Igramo se! U Idei kad su delili ona govanjca što se lepe: daju ti karton, ko samolepljivi album, al ne lepiš Himena nego idea nalepnice, pa kad ih skupiš sve dobiješ lonac, tiganj i tome slično. Još se setim kako su me zajebavali u drugom osnovne što mi mama kupila album s Himen sličicama i kako učiteljica upitala što ne lepim nešto za devojčice. Oćeš šamar? Sad ja lepim za mamu i ne podsmevam se. Lepimo, pijemo kave i zajebavamo se. I tako ja to sredim. Al, oš đavola, odem da platim račun u poštu i natakari se ta neka ženica koja oće svoj paket. Šalter joj reče da nema više i šta su svi zapeli i još posle prevrnu očima, kao, kolko vas je! I tu mi se sve stuži.
Volim ja mamu, samo mi kretenski da uvek skupljam sličice i prazne kese da bi joj to dokazala. Al, kad oće da se igra, a oću i ja, onda može! Samo mi je čudno kako to tako dugo putuje. Ti pokloni i te nagrade. Sedimo tako, mama me zadržava, sedi, popi kafu, oćeš sok, pa oćeš sok? Nemoguće je kod mame popiti čašu vode. Kako se uvatim za česmu, ona se uvati za frižider i drekne: „Nemoj piti vodu!“ Ko da će nas ta voda zalediti, ko da ću otići niz vodu. Ne, nego mora biti sok, nešto zašećereno, voćno, namirisano, obojeno. Ništa providno, tako bezlično.
Pošto nisam stigla na red, imadoh vremena da mi prođe kroz glavu ovo: kako je glup taj lanac poklona, taj lanac punjenja i pražnjenja kafe i onda stalno bude prazno – kafa i šalter i sve nešto prazno da bi naposletku dobio puno, a kad otpakuješ ono opet prazno. Nekakve šolje. I sve mi tako bilo prazno. Uto mi reče ova kolko da im platim. Dođe mi nasred one pošte da povičem: Himene, pomagaj!
Izađem na vazduh, ne verujem da žene skupljaju te kesice jer im treba taj paket, ne znam zašto ga skupljaju, ni zašto se ove na šalterima nerviraju kad su isti kurac. Verujem da to neko odozgo pozove na čajanku. Pusti čovek balon koji se vremenom ispumpava i ispumpava i onda, dok pada, oduševljenje splašnjava i padne na zemlju ko neko govno. Samo prosto uposli dosta ljudi oko toga da se ugovnja. Posle to zovemo emocijom, a ja onda o tome nešto napišem. Platim im račun. I dođe mi, samo zato što sam ga platila, da priđem onoj ženi i kažem joj da se lepo jebe. Šta nju bole kurac ko je došo po paket. Daj, brate, otkaz ili umukni.
Sinoć su u RTS-ovom Dnevniku objavili da počinje akcija Evropa za sve, osmišljena kao javni konkurs tako da svi građani iznad 18 godina mogu da se prijave tako što će popuniti formular i tako što će se neko, institucija ili pojedinac založiti za njih isticanjem hrabrosti, moralnosti, inventivnosti itd. te osobe. Osim godina, jedini uslov je da taj nikad nije bio u zemljama EU. Onda će na televiziji da bude izvlačenje 50 dobitnika te ekskurzije (nije precizirano dal će da idu kao grupa, ili će ih novinari RTS-a pratiti do granice, a onda otisnuti ko bocu sa porukom vapaja i posuvraćene ljutnje pa će da idu inkognito, civilno, svako u svom aranžmanu). Zna se da će tih 50-oro delegata bez viza obići Rim, Pariz, Berlin i Brisel.
Simbolika ovog čina tera mi suze na oči, prosto se raspilavim! Al mi suze zapnu kad, odma nakon ovog priloga, markantni voditelj napomene kako je RTS posebno prilagodio program za decu predškolskog i školskog uzrasta koja će, zbog obustave rada škola, ostati kod kuća prepuštena kladionicama i igraonicama. Ovako će, uz RTS moći da dobiju Fiat punto radom svojih ruku. Suzu je teško pustiti i zato što je Evropa za sve konceptualna. U trenutku kad ceo svet drži krampove u rukama i ruši zidove što od stiropora što oslikane, u znak godišnjice Berlinskog zida, i naš problem s vizama ispade dramski zaplet vredan pomena i osmeha konzula Francuske koji obećava da će dobre đake da pusti da prođu, a loši na njih nek se ugledaju. Biće da i mi ovim performansom u režiji potpredsednika vlade za evropske integracije dajemo alegorijski doprinos globalnoj stilskoj vežbi. U Rimu su se opredelili za kamerniju varijantu, pa je, po rešenju italijanskog umetnika, na Španskom trgu osvanula maketa zida, al ne da se gleda nego da svaki prolaznik prođe celom dužinom istog i oseti kako je bilo oko Berlinskog zida pre 20 godina (alal vera, oni su evoluirali do nivoa empatije, mi smo još na postu spoznaje i okajavanja).
Spram ove, katoličko pokajničke varijante, u Berlinu su pribegli nešto revolucionarnijoj varijanti, pa su dali narodskim umetnicima i deci da oslikaju džinovske domine, al da ih sruše velikani.
Nama zapade da, u celoj fešti, ko i svakog dana igramo lutriju. Doduše, sad u svečanijoj varijanti, jer mesto Suzane Mančić i njene TV čeljadi što izvlače klikere, sve je podignuto na državnički i internacionalni nivo, a izvlače se ljudi. Eto, tako je još jednom umetnost pokazana na ovim gore primerima, kod nas veća od života. Od krvi je i mesa.
Da neko ne bi pomislio da je reč o zameni teza, te da se umesto prava i pravda potura romantični, svečarski koncept sreće i slučajnosti koji caruje bubnjem sa tiketima, uvedena je i mogućnost preporuke, tj. da u Evropu ne može da ide tamo neka bitanga, il puki grešnik, nego junak našeg doba - moralan i dobar čovek. Pitanje je oće li takav imati čitave cipele za put.
Pade mi na pamet, slučajno valjda, epizoda iz mog porodičnog albuma.
Kraj je bombardovanja. JAT svečano stresa napalu prašinu sa svojih krila i objavljuje da će sad, u znak slobodnog poletanja slobodnim nebom da za džabe poveze građane do Tivta. Moj se otac prijavi, al mama u strahu ne htede da ga pusti. Pa, gde ćeš, jesi lud, do juče su nas gađali, otkud znaš da se ne predomisle. Al, oće tata da protegne noge. U nedostatku argumenata, mama udara niže: s kojim parama ideš. Pa, sve mi je plaćeno, tvrdi tata. Al, ne uzima u obzir one sitne troškove koje, kao beneficirani putnik, treba sebi da priuštiš kako ne bi pokazao da ti je baš sve plaćeno i da, inače, samom sebi tako nešto ne bi mogao da dozvoliš. Dakle, da popiješ kafu na aerodromu, da kupiš nešto u tom Tivtu. Naljuti se žena i tata ode onako pun krivice, ko da nije dobio blagoslov. Polete avion s tim teretom i vrati se. Da dokaže da mu novac nije bio potreban, već samo da vidi oblaka, tata vraća onaj hladni avionski sendvič. Eto ti.
Palo mi je još tada na pamet da su i mama i tata bili u pravu, da su oboje, duboko u duši hteli da se oslobode zamke, tereta, svako na svoj način – mama tako što iz inata, iz nepoverenja prema tim oblacima što su do juče pljuvala pretnju, poremetila joj dan i noć, zarije pogled duboko u zemlju, još više odlučna da ne veruje nikom, i tata da samo uzleti iznad te zemlje, da se oslobodi teskobe.
Da, oboma nakon puta nije bilo pravo. Tata se vratio još napetiji jer je sve vreme gledao na sat da mu povratni avion u aranžmanu ne pobegne, a slobodno nebo mu se ne sruči na glavu u nepoznatom gradu. Mama od straha da avion ne pogodi koja usnula granata il da se ne sruši, il da se prosto nešto „još gore“ desi.
Nedavno sam, posle dve godine pauze, išla kod ginekologa. Najgori deo je što satima čekate spram plakata na kojima su ispisane ove stvari: Srbija je zemlja sa najvećim brojem registrovanih oboljenja raka grlića materice u Evropi, pregledajte svoje grudi sami, i čim primetite (pa tu ide niz ispupčenja, udubljenja, ranica, bolova i slično) javite se lekaru, zatim javljajte se redovno svom ginekologu (pa idu procenti kolika je mogućnost izlečenja ako se javite „na vreme“ svom lekaru), zatim redovno, kada se tuširate, opipajte svoje dojke. Insistira se, na tim plakatima, da su to trenuci koji su samo tvoji – pod tušem, recimo – samo ti i tvoja provera. Na slikama, žene ko lokvanji, rukama stežu mišice ko da im je hladno, skupile kolena ko da ih je ceo svet zaboravio. Vlažne im oči ko kod one Jesenjinove keruše, iznad njih neka stilizovana kap vode, kao zdravlje, a meni se čini da će, ako je samo ta kapljica takne da joj pukne lobanja. Na plakatima je to sa zdravljem prikazano nekako dvosmisleno: kao da je to zdravlje neka strogo omeđena zona, te da moraš biti zdrav i pre nego što si tako strogo zdrav. A mene brine, jer mi se čini da je nemoguće biti toliko zdrav i siguran, volela bih da je sve to nekako, ne znam, tolerantnije postavljeno. Užasno mi dođe da ustanem sa stolice, ko u mjuziklu, da krenem da pevam i da povedem sve one žene napolje, da se maknemo ispod te lupe i tih džempera od angore i ispod te kapi vode što nam se natakarila na vratove. Ta me ranjivost neka na zodovima ubija u pojam. Al, sedite vi tako, onim ženama oko vas već porasle dlake i zubi, napadaju se i glođu, svaka druga tvrdi da je u drugom mesecu, da ima dete u jaslicama, da nije fer što se knjižice za popodnevnu smenu predaju preko muževa i sinova, od 10 ujutro, kad lepo piše da se predaju u pola jedan. Jedna se nalaktila na šalter, baš neće da se makne i strogim upitnim pogledom ispraća svakoga ko je došao pre nje, ko se usudio da se ispreči između nje i njenog deteta u jaslicama. Više puta ponavlja: I šta čovek da radi ako se stvarno razboli? Opet to stvarno stvarno.Tamo na klupi sedi jedna povranela, skoro se vratila s mora, sunce, muzika i noćni život su protutnjali i sad oće potvrdu da je sve tu dole ok, a tamo ispod prozora par onih s menopauzama – rešavaju ukrštenice, izlaze da puše, jedna je čak dovukla muža i svako malo ga ćušne i ponavlja kako je baksuščina. Žene, žene i žene. Muka mi je od toga što sedim sa njima. Evo, jedna se natakarila mojoj sestri na vrat, priča sve odreda: gde radi, šta jede, kako vežba, pita je od čega su joj ranice na usnama, gde je kupila papuče i kada će već jednom da dođe na red. Trudnice se skupljaju, u njima vidimo neprijatelje, jer one imaju pravo da uđu preko reda. I one s jaslicama pokušavaju da se umuvaju, imaju samo neke papire, potvrde. Zapravo, dok slušam, čini mi se da su svi došli zarad neke papirologije – već su pregledane, ultraozvučene, sad samo treba potpis, recept. Onda nailazi ciganski par – on priča, ona ćuti. Sestra koja je malopre rekla drugoj sestri da ide u penziju, i nek se svi oni snalaze dalje sami kako umeju bez nje (nama svima rastu rogovi, miomi nas već napadaju, imam utisak kao da sestra napušta brod koji tone, dođe mi da kleknem i zamolim je da ostane samo još malo), izdere se na cigu glasom najstrašnije histerije: Umukni, nju pitam! Zatim drekne ka ženi: Zašto ti nije overena knjižica! Dere se zaista. Ono dvoje ćute, gledaju se ko rođaci iz Mućki, imaš utisak da su hteli da smute zdravlje, da prevare neku gadnu bolest, a sad su uhvaćeni da varaju. I sikter. Odoše oni, sve nas je manje, trudnice se izređaše, pa i one samo sa papirima. Kad uđe neko muško da preda za mamu, sestru, zavidim mu na blaženom neznanju i zamišljam kako se posle vraća svom pivu, igricama, čemu god, i pravim se malo da sam i ja tu za nekog drugog. Šta fali. Koleginica nedavno napipala nešto dok se tuširala – ispupčenje, udubljenje, kvržica. Bili joj radnici u stanu, muž bio na poslu. Ona izletela onako samo s peškirom i sve ih odreda naterala da je ispipaju. Nije bilo ništa, sva sreća. Nekad, a često mi se vraća ta priča kojoj smo se smejali (s olakšanjem), pomislim da je sve bilo ok baš zato što su je ispipale neke prljave radničke ruke. Istapacirale, izlečile, izravnale neravnine i sabile te kvržice, jaslice, mrljice. I onda je tako, ko neka jaka arhitektura, od cementa, overena ko overena knjižica pukla od zdravlja. A, sad, molim, tuš!
Pre neki dan sam nabasala na vest da će u Vranju, od septembra, skroz da ukinu plastične kese. Tako će, kako prenose, Vranje biti prvi kesafree grad u Srbiji! Protiv onih koji se ne pridržavaju zabrane upotrebe plastičnih kesa, komunalna policija primenjivaće kaznene mere od januara iduće godine, kaže se u toj objavi. A, ovo je tek početak, molim lepo! Mene, istina je, kese nerviraju. Ako su poluprazne, landaraju, ako su pune, usecaju se u ruke. Jedino za šta su dobre je da ih posle iskoristiš za đubre, ali one Maxijeve su toliko slabušne da, čim iz njih istovariš šta si doneo, možeš da ih baciš. Pa onda treba paziti da pikavac ne zapali tolko kesa u kanti za đubre. Šušte i nekako se svuda skupljaju. Šta god da kupiš, makar bio i najmanji prcvonjak, tutnu ti u kesu, pa je još zadrže u ruci, da ti u kesu ubace i račun. I tako imaš i kesa i papira, a sve što si kupio se nekako brzo potroši i ti ostaneš međ tim kesama i računima ko posle nekog tužnog vašara. I stalno je sa tim kesama bio neki problem. Uvek me nervirala ona hijerarhija na kasama, gde ti kao pakuju stvari u te tanke kese, a ako hoćeš deblju kesu sa ručkama, treba da je kupiš. Moja majka je uvek, kad su to izmislili, obožavala da kupi kesu. Nekako joj je uvek bitno da ima tu jednu deblju kesu u torbi. Ta njena opsesija kesama me jedno vreme izluđivala. Kad god se krene na ekskurziju ili na selo, ona izvuče čitav tabak novih novcijatih kesa i zgura mi ih u torbu, kao zlu ne trebalo. Ko da ću povraćati usput sve vreme. Pa, onda kesa za prljav veš, pa kesa za kesu za prljav veš. Pa, kesa za čist veš i kesa za mokar veš. I tome nikad nema kraja s tim kesama! Sad mi je malo krivo što kao ukidaju te plastične kese, pa će verovatno da uvedu one papirne koje valjda ne mogu da budu takav fetiš ko plastične. Krivo mi baš. Moja majka inače opsesivno skuplja i po ormarima pohranjuje, pored kesa, i kutije, kutijice, i sve moguće ambalaže. Skladišti taj prazni prostor po fijokama i policama, sortira ga po vrstama – papirne, a plastificirane sa kanap ručkama, kese iz supermarketa (deblje i tanje), ukrasne kese i kesice (samo ako se pažljivo odstrani selotejp), one za vino, kesice iz apoteke... Počasno mesto su uvek imale velike, lepe kese iz butika i kutije od cipela i čizama. Pažljivo očišćene od prethodnih mirisa i ukusa, ove rupe su presavijene ležale, spremne da prihvate svaki novi sadržaj i teret. Međutim, brzina i nervoza sa kojom majka prepakuje stvari, gledajući da sadržaj uvek potisne, vakumira, uvek mi je bio čudan. Kao da to skladištenje nije iz praktičnih razloga – da, kad ti kesa čista zatreba, da nešto u nju staviš, imaš na dohvat ruke. Nekako je akcenat uvek na tome da se kese oslobode. Čuvanje praznog prostora je bitnije od bilo kakve njegove kasnije upotrebe. To me jako nerviralo. Delovalo mi je da me uvek nešto prepakuje, presavija, izoluje sa svih strana. Da može čovek lakše glavu da ponese, da je prepakuje, i za to bi se našla manja ambalaža. Jer onaj prostor na ramenima može za nešto da zatreba. U prodavnici, za kasom, na dve pune uzima se po deset praznih, kao za neki svaki slučaj, da se usput lakše ponese ono prazno, uz ono puno. A, to prazno je tolko teško da treba deset kesa. Tamo gde druge žene vide prstenje od zlata, moja mama uvek prvo vidi divno izrađenu kutijicu i, posebno, sjajnu kesicu u koju kutijicu pakuju. Posebno mesto u hijerarhiji ambalaža, zauzima ona za jaja. Ništa mamu toliko ne ražalosti kad ima jaja, a mora da ih pakuje u nešto što nije ona izreckana kutija za jaja.To je čist amaterizam prenošenja! Potpuno neozbiljno. Zatim, o slavama, na zvona za torte i na ćase i kutije, upisuju se imena, ne da se zna šta je ko doneo (mada, ok, i to), nego, čini mi se, više da se zna kome treba vratiti opranu ćasu, ispražnjenu kutiju, makar bila ambalaža od davno pojedenog sladoleda. Eto, sve to iz onog vremena, kad se više prenosilo, nego kupovalo, kad se kajmak nalazio u kutiji za sladoled, a sladoleda nigde! A, najviše od svega, nervira moju majku kad se malo nekog sadržaja duže vreme zadržava u nekoj plastičnoj posudici i tako je ta ušljiva smesa sprečava da oslobodi taj prostor! Nego se onako malo nečega šepuri na onoliko slobodnog mesta. I zašto sada ukidati te kese? U čemu će, eto, samo se to pitam, u čemu ćemo da nosimo taj silni prazni prostor, prljav veš, čist veš, da sortiramo gaće, maramice, sapune? A, bez kese, čime će majka detetu da pokaže da je ona jedina brana između njega i ostatka zlog, nesortiranog, razasutog i mrljavog sveta? Poljupcem neće sigurno. Ne dajmo kese!
S više strana nam je stiglo pismo de se pita kako mu je i šta radi, pa ću biti iskrena: Džoniju ne ide najbolje. Naime, kupio je za dvaes evra polovni bicikl. Budući da su se u porodici, u međuvremenu, nakupile raznorazne muke, Džonijev novi/elem, polovni bajs je ispo najgori krivac! Ko god je u tom periodu, a na radijusu Krnjača – Mirijevo prdno, Džonijev novi/polovni bajs je kriv! Pa, ti sad budi pametan i reci je li to moguće. Dakle, kome do sad nije bilo jasno, biciklo je za Džonija stvar slobode i rekreacije. Međutim, život teče, melje, nosi i, uglavnom se zakači za bicikliste – ako ti nešto u životu ne valja vidi vozi li neko od tebi bliskih bajs pa se ospi po njemu. To ti dođe nekako najlakše. Lakše od aluminijumskog rama, lakše od lanca, lakše od lakirovke za bajs. I tako se na Džonija, našeg superheroja spustila magma i melesa! Kaže majka: da vratiš biciklo Mrkiju, da nas ne bude sramota što kupuješ polovne stvari! I kaže još: što ti se smeju, jer ti, Džoni, kupuješ polovne bicikle. Nisi dete, to nikom ne treba, imaš probleme. Po zakonima psihoanalize, a i ako iole imaš dušu skontaš da se na to Džonijevo novo, polovno biciklo navrzo ko je hteo! Kom god u kući da je okraćo rep, da mu se smrko život, taj se na ovo novo, polovno biciklo, kupljeno od dotičnog Mrkija nasadio! Neće ljudi da osmisle svoje toteme, mrsko im nešto da zasade neku tako biljku il podgaje nekog gadnog pacova, pa udri svi na Džonijevo biciklo! Kaže, imaš jedno, šta će ti drugo! Džoni je trenutno u teškoj situaciji, jer ga život konstantno nanosi na to da bira: biciklo (novo/polovno) oli žena i deca! Rekla sam mu lepo: kad ti je frka, tata, slaži! Isprva me je poslušao, a tajnu o polovnom bajsu koji je kupio od Mrkija po ceni od dvaes evra smo čuvale baka i ja. U nekom trenutku, trenutku inspiracije i razvrata, i koju kapljicu alkohola, Džoni je rešio da krnjačarskim bajsom pređe taj ogromni razdor između prigradskih naselja, da okuša Pančevac na novim točkovima i došo je novim bajsom kući. Ispao je, naravno, kuršlus. Nemoguće je opisati kako se to odrazilo na kućevni mir. Sve u svemu, za sada je po sredi hladni rat, a Džoni je ucenjen: vrati biciklo Mrkiju. Reci mu da si se šalio. Reci mu da ga ne želiš (bajs, ne Mrkija). Reci njemu i celom babinom komšiluku da svoj život shvataš ozbiljno! Džoni se za sada drži. Biciklo je parkirano, vezano, prede. Čeka. Mama isto čeka. I baba. I komšiluk. Jebaćemo im svima mater!
Došlo je proleće. Ljilja je, kao i svakog proleća, mrzela proleće. Imala je utisak da se od nje traži da na taj život oko sebe uzvrati životom. I to ne bilo kakvim životom, onim njenim, već, kako reče glas spikerke ili one s jogurtom, «da odgovori na izazove». Što se Ljilje tiče, bila je izazivana stalno. Da psuje. Da se najebe majke svima. Ali, ovog proleća, za Ljilju se spremao novi početak. Vraćala se s posla, košulja se ispasala, sve one sitnice koje je tog jutra namestila, nekako su se poremetile i sklanjala je pogled sa uglancanih izloga. Imala je utisak da je izgužvana, da ju je ovaj dan popunio kao obrazac i onda zgužvao kao birokratsku grešku. Ljilja se svakog proleća osećala kao da se neki loši mirisi skupljaju samo u njoj, da je ona neka magična, preteška krpa koja upija tuđe senke, da se sav smog ovog grada skuplja u njenu kožu, ne da joj da diše. Da ne može da odgovori na izazove. Te izazove na koje se drugi uvijaju kao na viklere. Dok se tako sporo sklanjala po ulici, tražeći senku, nervirajući se što joj sunce bije pravo u oči kao da je skenira, tačno ispred nje, kao pod konac, stao je automobil. I vrata su se otvorila. Bio je to dobro poznati auto. Milutinov. Njenog Milutina. Onog Milutina s kojim živi evo već dvadeset i kusur godina. Kom je odavno rekla «da», a onda i «podrazumeva se». Ali, ne podrazumeva se da Milutin koči ispred nje kao da je poludeo. «Jesi lud?», izletelo joj je, kada je Milutin, inače uniformisan u sivo odelo u kom ide na posao, izašao iz kola da joj otvori vrata. U novom, elegantnom mantilu, ozaren kao da mu je neko prešao šakom preko lica i odneo sve brige, bore navike. Nije to više bilo ono lice – kopija preko kopije. Prozračno, ozareno lice osmehivalo se zbunjenoj Ljilji nudeći joj suvozačko mesto. «Koji ti je đavo, Milutine?» pobunila se Ljilja, dok ju je blago gurao u kola. Dok su se vozili prema kući, Ljilja je primetila da se Milutin sredio. Više nego sredio. Menjao je stanice, uporno tražeći neku dobru pesmu. Inače bi pustio da svira ono na šta prvo naiđe. Onda je krenulo. «Ljiljo, nedostajala si mi» «Šta pričaš, jutros smo se videli?» «Ne, Ljiljo, ti si mi nedostajala» «Šta ja, bre, šta pričaš?» Ljilja se zasmejala. Milutin je naglo skrenuo i nastavio da vozi brže. «Jesi lud, uspori.» «Ne brini, buco». Dok je izgovarao ove reči, Milutin je gledao Ljilju. Nije to bio onaj «znam da si tu» pogled, «aj ćuti, mislim» pogled, «skloni mi se» pogled, «mislim o nečem mnogo bitnom za nas» pogled. Milutin ju je gledao kao da ništa drugo ne postoji o čemu bi mislio u tom trenutku. Tek tada, Ljilja se opustila u sedištu. Kao da joj je neko izvukao veliki čep, zabijen pravo u teme, prigušivač koji ju je držao u stanju stalne napetosti. U stvari pripravnosti. Za sve osim za ovakve situacije. Pustila je da Milutin vozi brzo. Pružio je ruku i dodirnuo joj koleno. Spustio je ruku kao da je to najstamenije mesto na koje može da položi svoju umornu ruku. Kao da se sve okolo ljulja, a ona je jedina kojoj veruje. Prvi put, proleće je za Ljilju bilo ono proleće o kome se toliko priča. Milutin joj je poklanjao pažnju. Prvi put posle dvadeset i kusur godina, doterivao se za nju, čekao je posle posla, smišljao male avanture. Odlučila je da smrša. Nije joj bilo teško. Želudac nije više vapio kao presahli bunar koji traži sve nove i nove ukuse. Bilo je važnijih stvari od toga. Uzbuđeno je virila kroz prozor kancelarije, čekajući da se parkira Milutinov automobil. Ipak, Ljilja nikako nije mogla da poveruje u ono što se zbivalo. Na svaku Milutinovu nežnost, pitala se «šta mu je?» i «koji mu je đavo?». Ali je uživala. Jednom rečju, prepustila se. Onaj stari Milutin koji uđe, ni ne vidi je, ni ne pita je, ni ne, ni ne, ni ne... «Ovaj je mnogo bolji». Nije da se nije pitala šta mu je, ali joj je godilo. Zabrinula se jedino kada je zatražio da mu ofarba kosu. Kuma se zgranula. «Ali, lepo mu stoji», pokušavala je da razgali stvar Ljilja. Bilo im je sve lepše. Ljilja je napokon smršala. Ljilju je neko voleo. Ljilji je proleće prvi put u životu delovalo kao vreme izazova. Milutin je vozio sve brže. Onda se jednog dana zakucao u autobus. Našli su ga na ulici. Nije se sećao ničega. Ljilja ga je odvela kod psihijatra. Psihijatar je Ljilji predložio da Milutin snimi glavu. Milutinu su našli frontalni tumor. Ljilja je ušla kod doktorke koja ju je gledala preko snimaka. «Zar niste primetili da je promenio karakter?» «Ali, klimaks... proleće...», zamucala je Ljilja. «Ali, kako vam nije bilo čudno? Znate li vi za koga ste se udali?» Ljilja je zamucala. Šminka, razmazana na licu od plača, slivala joj se niz lice. Torba, otežala od krpica za novi početak, skljokala se na stolicu ispred doktorkinog stola. Svetlo doktorkine lampe osvetljavalo ju je kao na isleđivanju. «Mislila sam da je klimaks...» Doktorka je nešto zapisivala na papir. Ljilja je izašla iz bolnice i krenula prema kući. Sutra ujutru, doći će da obiđe Milutina. Doneće mu pitu od jabuka. «Konačno izazov, jebao vam pas mater», promrmljala je dok je trljala oči.
Stižemo na omanje seosko groblje rano. Kraj susednog groba samo se mota pogurena Olga nekog pokojnog Blagoja koji je umro od rakije. Dok raspakujemo naše kese, neki nam đavo ne da, pa zurimo u dva Olgina smežurana oraha i jednu mandarinu položenu povrh Blagojeve slike. Kad nam uzvrati pogled i ošacuje naše smokije, štrudle i pečeno pile koje, već dobro pripiti deda Ljubo pokušava da raščivija, ne možemo da odvojimo pogled od njenih crvenih očiju. Kasnije će mama upitati tetku: „Od čega li su joj onako crvene oči?“, gotovo prekorno, nervozno, kao da se Olga napila Blagojeve krvi. „Priđi, Olga!“, kaže tetka i starica prilazi između grobova za koje ujak reče da ih sve odreda prave neki Radenkovići, ponosno, kao da je posao njegov. Kasnije će tetka reći: „I kad imaš para i kad nemaš, oni daju. Zato svi idu kod njih“, kao da im zavidi, gotovo kao da bi sutra rado sahranila svog Ljubomira da vidi je li to istina. Dok se probija između spomenja i zagleda slike, Olga kaže: „Eto, Milica umre dve godine posle Radula, a moj Blagoje ode pre pet godina ravno. A, mene još bog drži.“, kao da se ujedno ponosi, plaši i prekoreva. „Eto ti, umre moj Blagoje, a moja Rajka više žali za Stanislavom nego za mojim Blagojem“, kaže Olga prihvatajući parče hleba i piletine iz Ljubomirove ruke. Kasnije će mama upitati tetku: „Zar nije Stanislav još živ?“. Tetka prekida da grdi Ljubomira što nije vezao Šaleta u trenutku kada se sa okuke začuju dvoja kola. Svi stojimo, sa zalogajem na pola grla i gledamo ko to ide. Kako se ko pomoli, mama nešto prišapne tetki. Otvorim konzervu piva koju je mama stavila kraj dedinog groba, prospem kolko za gutljaj na zemlju i prekrstim se. „Šale ne uzima sa tuđih grobova, a, jok!“ viče pijani Ljubo. Dok gledam kako Šale rovari susedni grob, Ljubo pije iz dedine konzerve.
„E, bože me sačuvaj, ova Maca je ista otkad znam za nju!“, kaže mama poluglasno tetki koja odmahne glavom, kao da je mama nervira, ali i Maca što se ne menja. I Ljuba koji se priključuje sovri za susednim grobom, postavljenim rakijom i štrudlama. „Vidi, Ljubicu kako me gleda!“, kaže tetka sa poluosmehom. Ja reko, „Što?“. „Pa, što ja onako gledam Ljubomira“, smeje se tetka. Šale kopa.
„More, Miljana, jel ono Doka s Mikošem u kolima?“, pita mama. Tetka zagleda kola, sunce je upeklo, pa mora da skupi oči. „Jes vala Doka, pa oni su blizu.“, kaže, a mama s nevericom zagleda dok Mikoš otvara Doki vrata. „Pa, zar on nije išo s Milicom?“, pita mama, na šta tetka samo odmahne glavom.
Ljubomir pije svima za dušu.
Sa vrha groblja izvija se dim. Doka gleda u pravcu dima, zatim trči između grobova. „Ma, jel ono ona zapalila?“, kaže tetka. Dok Doka trči između grobova, usput se izvinjavajući što je zapalila smeće, dok se dim širi okolo, tetka mami ispriča kratku priču o Doki: kako je, posle prerani smrti muža, upoznala nekog Švajcarca koji joj je ponudio posao i život preko, Doka bila 26 dana tamo i vratila se, kaže, ne može tamo. Dim se širi. Muškarci pritrčavaju, žene cokću i coktanjem, kao da raspiruju vatru. Šale laje, Ljubomir se smeje.
Kasnije, u kolima, mama će reći: „Koliko ovaj narod jede!“.
Ljubo, već dobro pijan, upitaće, vukući Šaleta, „Šta ono reče Olga, umro Stanislav?“
