Lutke u Subotici

U drugoj polovini maja u Subotici je održan Međunarodni festival pozorišta za decu. Sa zakašnjenjem prenosim par utisaka sa ovog fenomenalnog festivala koji je, čini mi se, po malo skrajnut, kao uostalom i celokupna kultura za decu ukoliko ista nije u službi, ili u okviru nekakve promotivne kampanje. Uglavnom, glavnica ovog festivala već godinama unazad posvećena je lutkarskom pozorištu koji u Srbiji (ni u bivšoj Jugoslaviji) nema nekakve značajne korene ako izuzmemo na svoju ruku osnovane i sada živuće lutkarske scene u okviru pojedinih dečjih pozorišta. Dakle, nema nikakve škole za lutkare ili pisce koji bi bili specijalizovani da pišu za ovu vrstu pozorišta. Ljudi iz Međunarodnog festivala pozorišta za decu gaje ideju da se u Subotici pokrene akademija koja bi obrazovala buduće lutkare i njihovu ekipu, ali očigledno nema puno interesovanja u kulturnim krugovima da se ovakva škola podrži materijalno.

Par predstava koje sam pogledala na ovogodišnjem festivalu po svom profesionalizmu, idejama, pričama i nevelikom budžetu svedoče da je lutkarsko pozorište svakako realna opcija i dapo mnogo čemu prevazilaze (ili sprečavaju) raznorazne bolesti čiji smo svedoci u igranim pozorišnim predstavama: insistiranje na „savremenosti“, „modernosti“, „suočavanju sa realnošću“, glumačkoj i rediteljskoj sujeti i sličnom. Jednostavno, budući da je reč o posrednom pozorištu u kom su ljudi neka vrsta izvođača radova, a u prvom planu su lutke do izražaja dolazi čista igra što pozorište jeste i treba da bude!

Sve moje simpatije otišle su predstavi nemačkog Dalekog pozorišta i njihovoj predstavi „Taj mali sam ja“ koja je kombinacija pozorišta senki i lutkarskog pozorišta. Glavni junak je nedefinisana životinjica koja, u susretima sa različitim, nama poznatim bićima, pokušava da ustanovi ko je zapravo. Ovi susreti prikazani su u dva plana: prvi je mala scena u okviru koje glumci animiraju lutke u životinjskim oblicima, a drugi je projekciono platno na kom se prikazuju senke ovih junaka. Tehnički gledano, pozadinsko platno omogućava gledaocima u poslednjim redovima da jasno prate predstavu, ali suštinski oba ova plana su deo jedinstvene predstave: pitanje identiteta neimenovane živuljke i njenog puta do samospoznaje i pankerskog prihvatanja sebe samog, rogatog i repatog, takvog kakav je, odvija se na dva međusobno povezana plana. Baš kao što živimo jedan, onaj svakodnevni život a u pozadini se projektuje neki naš spetljan duh koji paralelno traga za pravim putem. Otuda je ova predstava osvojila moju pažnju jednostavnošću (u smislu upotrebe sasvim skromnih sredstava scene) i apsolutnom plemenitošću svoje ideje.

Druga predstava koja me osvojila je „Susedi“, Krasnojarskog pozorišta lutaka iz Krasnojarska. Reč je o tradicionalnom lutkarskom pozorištu, onom u kom ruke glumaca, prturene kroz scenu-prozorče, oponašaju i animiraju različite junake. Prostodušnost ove predstave u kojoj se nadgornjavaju dva suseda – vredni medved i lukava susetka lisica koja mu krade i pojede sve što spremi, upeca i odloži, osvojila je pažnju sve dece u publici koja su glasno i skandirajući ukazivala medvediću gde je lija sakrila njegove zalihe. Isprva začuđena kolko se deca oduševljavaju tako zastarelim i sasvim jednostavnim dramama kao što je ova, poslče deset minuta sam se prepustila i sama počela da uživam u ovoj priči i njenim toliko naivnim ali simpatičnim peripetijama.

Rumuni su na Festival došli sa ambicioznom predstavom „Čudesni zvezdani jelen“ koja kombinuje ritualni, igrani, plesni i lutkarski teatar uklapajući sve ove dimenziju u sasvim jedinstven doživljaj omrznute reči transcendentalno. Naime, cela predstava je zasnovana na starim balkanskim mitovima i oponaša ritual. Iako mi je na trenutke delovala sasvim čarobno, pogotovu zbog ekonomičnosti u korišćenju scenografije (jedna vrteška koja oponaša valjda cikličnost vremena, sveta, kretanje u krug i slične stvari koje je nemoguće osporiti), na momente mi je delovala pretenciozno, preozbiljno i otuda je, uprkos odličnoj muzici, otišla u drugi plan u odnosu na druge predstave koje su bile skromnije po zacrtanim ciljevima.

Jedna takva je bugarska lutkarska interpretacija „Labudovog jezera“ izvesnog bugarsog pozorišta Atelje 313 (pojma nemam ima li ikakve veze s našim 212!). Budući da sam je gledala iz poslednjeg reda, sa stepeništa, između ramena dvoje, ko i ja, okasnelih posetilaca festivala, delovala mi je još čarobnije: kao da kroz špijunku nekakve čarobne kutije gledate šta se unutra radi. Nikad u životu nisam bila svedok takve fragilnosti oponašane fizičkim predmetima!

I za kraj, od onoga što sam gledala, u sećanju će mi ostati predstava „Bez komentara“ Južnočeškog pozorišta. U pitanju je marionetsko pozorište, ali toliko usavršeno da ne možete očima da verujete da je ciklus jedne ljubavne priče predstavljen sa toliko dobro odabranih i uverljivih detalja. Ova predstava me ponajviše nagnala da zaboravim na medij kojim barata, pa sam na trenutke pomislila da gledam ljubavni film: par koji se sreće od malih nogu koje voze bicikl (u suprotnim smerovima naravno), pa se susreću, pa ide smena godišnjih doba, pa se tu udruže i život se dalje odvija na ovom lutkarskom platnu kao da vas je neko uveo u sopstveni san.

Iako je Subotica, za moje pojmove, sasvim čudan grad – nema semafora na glavnim ulicama, a svi vozači redovno staju da vas propuste (pa još trube ako oklevate da pređete!), ova udubljena lutkaska fantazija delovala je kao neko čudeso unutar sasvim ustaljenog sveta. Kad svi sve razumeju, nejasno vam je zašto se iko trudi da lutke nauči da voze bicikle! Samo da prikaže nekakvu romansu.