Biciklistički dnevnici, Dejvid Birn

Kao ljubitelj bicikla, oko mi zaigra na svaki pomen ovog dvotočkaša koji bi mogao imati, pored one meni najdraže, prevozno-avanturističke i neku drugu, da tako kažem, simboličku funkciju. Recimo, bicikl koji vozi junak nekog filma ili knjige automatski ga u mojim očima karakteriše kao pozitivca, nosioca neke tajne poruke autora ovog dela ili jednostavno ukras po meri moje duše. Nešto kao da sanjamo isti san iako on ne mora značiti baš ništa posebno za ostatak čovečanstva. Ako bih, na onim testovima „povežite srodne pojmove“, morala da povežem bicikl sa nekim značenjem većim od njega iz kolone preko puta, upravo bi bicikl od svih pobrojanih običnih stvari iz svakodnevnog života (korpa u prodavnici, semafor, maramica, itd.) bio povezan sa slobodom iz popisa značenja. Ni manje ni više. A, sigurna sam da je više, jer sloboda nosi i neke obaveze, a bicikl baš nikakve!

Uglavnom, tako se ja oduševim kad se bicikl pomene u bilo kom kontekstu! Čujem da je Beket voleo da vozi i odma ga vidim u drugačijem svetlu, ili saznam da je bicikl bio bitan feministkinjama jer su valjda mogle da šire noge na neki drugi, ne sasvim ženski način, pa mi i one nekako postanu simpatičnije. Jedini ko ne gubi u ovom mom nakaradnom povezivanju stvari je bicikl. On samo dobija na kvalitetu, dobroti i nekakvoj nedefinisanoj životnoj snazi i radosti.

Tako sam, prirodno, uzela da pročitam knjigu muzičara Dejvida Birna, „Biciklistički dnevnici“ u kojoj on opisuje gradove viđene iz ugla bicikliste. Prvo što mi se svidelo u ovoj knjizi je sasvim konkretan opis onoga što mene fascinira u vezi sa vožnjom popularno nazvanog dvotočkaša – ugao malko viši od onog koji imate kada samo hodate ulicom, ali nezaprečen okvirima prozora (kao kad se vozite drugim prevoznim sredstvima). Kao što se prostor percipira drugačije (sasvim ste direktni učesnik uličnih ili dešavanja prostora kroz koji se vozite), tako je, kako Birn primećuje, i vreme, doživljeno sa sedišta bajsa, neka vrsta osveženog, ponovo osvojenog vremena koje se inače zaboravlja i gubi prilikom hodanja ili vožnje busom, kolima, vozom, avionom... Jednostavno, bicikl vas postavlja na jedno sasvim ljudsko mesto, ali taman toliko ubrzano da donese onu dozu uzbuđenja koju nose recimo montažne sekvence u filmovima ili muzika iz slušalica kada se hoda gradom.

Taj opis koji sam sasvim razumela, napravio je prijateljski pakt između mene i daljih Birnovih beležaka. Druga stvar koja mi je prijala je autorova posebna pažnja za arhitekturu kao neku vrstu neprimetne scenografije svakodnevnog života – oblik zgrada i generalno tip pejzaža koji nude određeni delovi sveta oblikuje svakodnevni život kroz naizgled banalne sitnice: put kojim čovek odlazi od kuće na posao ili do prodavnice vremenom preusmerava njegov krvotok dajući naloge malim saobraćajcima u glavi i organizmu. Ubrzava ili usporava njegov metabolizam, tok misli i, samim tim od čoveka čini neku vrstu metastanovnika sveta. Stanovnika koji ujedno ima neki društveni, politički ili ekonomski status na široj mapi sveta i svoje lokalne zajednice, ali i status termita koji živi u arhitekturi grada, veoma povezanoj sa tunelima sopstvene duše i uma. Veoma mi se svidela ova ideja o vezama između spoljnog i unutrašnjeg prostora u kom živi pojedinac i celo društvo. I čini mi se da niko, izuzev bicikliste, ne oseća tako dobro ovu vezu između ta dva prostora. Jednostavno, ostala prevozna sredstva vas previše brzo prenesu s jednog na drugo mesto, dok, kada hodate, previše utonete u sopstvene misli, pa ta veza između vas i okoline vremenom postane podrazumevana. Samo na biciklu je ona vazda živa i stalno vas podseća da ste prisutni, iako, u vezi s tim, od vas ne zahteva ništa drugo osim da u tome budete.

Knjiga će verovatno biti daleko zanimljivija i onima koje zanima savremena likovna umetnost, u šta ja ne spadam, ali je i taj deo Birnovih putopisa izložen sasvim nepretenciozno tako da, ukoliko nemate dovoljno zanimanja il makar informacija o dešavanjima u svetskim galerijama, ne osećate ovaj deo knjige kao teret, već pre kao neku dodatnu, simboličku nadgradnju celokupnog putovanja.

E, sada, ono što mi je ostalo za dalju degustaciju i donekle odvojilo moja biciklistička lutanja od Birnovih je određena, da tako kažem komunalna i ekološka svest, briga koju Birn kao biciklista posebno gaji i njome se ponosi, a koja je meni ako ne nespojiva sa biciklom i ovim dnevnicima, a ono donekle daleka. Naime, pri obilasku niza gradova (Istambul, Buenos Ajres, London, San Francisko, Njujork, Manila itd), Birn ne propušta da ukaže na povezanost između otvorenosti ovih gradova za bicikliste (biciklističke staze, organizacija saobraćaja, pogodnosti za bicikliste, zagađenost, itd) i neke vrste duševnog zdravlja te urbane zajednice. Meni je ovakva briga za sveopšte dobro koju, kao biciklista, treba da poseduješ i to uverenje da je biciklista neka vrsta Mesije koji oslobađa urbane sredine dosta strana i, u više navrata me začudilo koliko se podrazumeva da su biciklisti pozitivci u tom ekološkom, političkom i svakom drugom smislu. Ovo bih možda nazvala viškom značenja, teretom koji prosečni dvotočkaš ne može i ne mora da ponese.

Ta briga za očuvanje parkova u gradovima, organizovanje biciklističkih samita i društava i usvajanje nekakvog oreola oslobodilaca ulica opterećuje naše bicikle i smatram da se ovog ekološkog tereta treba osloboditi maksimalno. Mada, kapiram da ako kupiš mnogo skup bajs možeš da se istripuješ da on znači više nego što odista znači, tj. dva točka i radost na njima. Ni manje ni više od toga!