Moja lista za 2013.

Bliži se kraj godine. Čuj bliži! Već je tu i samo što nije i, hteo ne hteo, čovek upada u tu euforiju. Ima onih koji ne vole tu trku i naprasno raspoloženje, ali, ako bolje razmislim – u koje doba godine može da mi se desi da u jednom danu sretnem čoveka koji nosi prazan akvarijum, ženu sa kesama iz kojih vire sijalice i veštačke jelke i tri Cigančića koja ovom prvom liku viču “ribice, ribice” - i sve to u jednom busu?! Meni puna kapa! Ja volim novogodišnje praznike, jer je sve šareno i jer su svi neozbiljni i sebi dozvoljavaju da se opuste i odmore. U takvim situacijama, vidiš najbolje i, što bi neke glave rekle, najlucidnije od čoveka. Međutim, moja baka je lucidna tokom cele godine i ona je na vrhu liste mojih najlepših doživljaja. Ovom prilikom, umesto liste najboljih filmova i albuma, izdvajam best of bakinih izjava koje sam skupljala poslednjih par godina. Izvinjavam se što nisu tematski sortirane, ali lepota bakinih izjava je upravo u tome što ubijaju svaki kontekst. O diskursu da ne govorimo!

BAKA O DRUŠTVENOM ŽIVOTU

• Kaže: dolazim $*utre ili preko$utre. Pa, reko', ajde preko$utre." (baka o gostoprimstvu)  

*Ovom prilikom, znakom $ označavam specifičan spoj glasova S i Š (a, ima valjda malo i J) koje živalj Kolubarskog kraja koristi u rečima kao što su “$esti”, “$enjara” i “$utre”

• Divni ljudi - ko da je neki nam rod! (baka o prijateljstvu) 

 BAKA O PRAZNICIMA, ROĐENDANIMA I SAHRANAMA

• Srećan rođendan, sine. Daj bar nešto od tebe da bude. (kako mi baka čestita rođendan) 

• Reko', 'ajde da mu uzmemo upaljač pošto puši. (kako baka bira poklon tati) 

• Te godine, puno i' je pomrlo od krvave stolice. sećam se, pored mene lavor. mene je spaso neki šipurak. ono puno crva, al se opere pa se skuva čaj. i to me spaslo. (baka za božićnim doručkom) 

• Izjavila sam učešće. (baka zna red)  

BAKA I TV

• Ma, kako ne znaš? Onaj zmijoglavi! (baka o nekom s TV-a) 

• Same o sebi pričaju 'mi smo 'vake, mi smo 'nake'... Ma, idi, mislim se! Pa, vidi narod sve, vidi Zadruga! (baka o Farmi) 

• Bila neka serija - tuču se, ubijaju. Ja ugasi'! (baka o nasilju) 

• Bila neka 'misija. 'Oko', kako li joj ime? I taj stariji čovek veli - znači, ja moram da otpustim starije da bi zaposlio mlađe? I onaj se voditelj obrte na stolici 'vamo i reče: 'Verujte našim očima!' Ma, ja, mislim se! (baka o rotirajućim stolicama, očima i zakonu o radu) 

• Raniše je u glavu, pa kao ožive, pa ustade, pa dođe kući. Ma beži bre! (...) Ja isplakah ko da mi je rod ili, bože prosti, živo biće. Sama sebi ne mogo' da oprostim. (...) To počne od jedno dvoje, pa se posle nagomila, treba da popamtiš ko je, šta je. Ma idi bre! (baka o telenovelama) 

• Prikovčati se. (ilegalni internet po baki)  

BAKA I KOMUNALNE TEME

• Čak i da imaju vodu i struju, kako ti ljudi žive?! (baka o životu ljudi na višim spratovima) 

• Ko se još ogrejo na struju (baka o naučnim dostignućima) 

• Plaćaš gole zidove! (baka o podstanarima)  

BAKA PROTIV BIROKRATIJE

• I on meni - kopiraj izvod. Ma, ko da se čovek opet rađa! (baka protiv izvođenja Izvoda iz matične knjige rođenih)

• Ja od kad znam za sebe, ne znam da je ikom našlo poso! (baka o Birou i specifičnoj upotrebi srednjeg roda koji označava zli, nepoznati entitet, jer, baka je kafkijanac) 

BAKA O NOVCU

• Eve ti 50, uplati mi 200. Imam hleba, imam hrane! (baka uplaćuje kredit i još časti) 

• Hiljadu i dvesta? Pa, reko, deco (a bili su mladi), de nađoste onih dvesta?! (baka o okruglom)

 

• 50 evra, eeeeej? Misliš 50 hiljada evra? Ma, ja! (baka o... vrednosti novca) 

BAKA O ŽIVOTU I APSURDU

• Probudila se izjutra s glavom! (baka o migreni) 

• Pa, znate, nano, koje su to godine. Naravno da vas boli! -Pa šta ću ja! Nema smrti! Ne mogu d'umrem! Podajte mi nešto da umine! Nemam podršku! Ove fizikalne - mo'š ceo dan mlatiti i šta koji klinac? Ništa! A, ne mo'š samo leći. Bojim se kreveta ko zmije! Majke mi!" (baka o “išijagu”, “lumbu” i kad čovek zanemoća)

• Baka: "Vidi štaga je hleba, bože me prosti!" Ja: "Pa, dobro, napravićeš prženice." Baka: "Ma, kakve prženice, treba i to pojesti." (baka o apetitima)

• Strugo talpin. -Talpin? -Pa, šta me zezaš - trenice!" (baka o izlišnosti objašnjavanja i komunikacije)

• I, mo'š misliti, pustili ga sa slobode! (baka o pravosuđu) 

• Haus na Pančevcu! (baka...) 

Niko nije pušio pre nego što je pušio

Istraživanje američkih naučnika pokazalo je da elektronske cigarete nisu tako bezopasne kako se mislilo. Naime, u tom istraživanju koje je preneo B92 (hvala, Bato!), kaže se da “zbog 'učestalosti pušenja' i 'dubine uvlačenja' pušači elektronskih cigareta unose veći nivo opasnih hemikalija, nego oni koji koriste obične cigarete.” Daleko je zanimljiviji nusproizvod ovog istraživanja – da čak 12 posto korisnika elektronskih cigareta ranije nikada nije pušilo! Ovaj podatak me iznenađuje iz više razloga.

Prvo, kako su se proizvođači e-cigareta provukli da, uz anatemu pušača (običnih cigareta), kao zamenu za iste plasiraju zapravo potpuno novi proizvod koji nije namenjen samo apstinentima, već i novoregrutovanim pušačima. Bila sam svedok scena u kojima klinci u autobusu puše elektronske cigarete za koje imaju čitavu opremu, kao za mobilne aparate - pink ogrlice i futrole za devojčice, te futrolice primerene batama. Elektronske cigarete, plasirane kao bezbedne, reklamirane su i kao novi gedžet uz prateće, za poneti, ukrase i džidža'bidže za klince. Luše novog milenijuma. Ako te mama pita što pušiš, čak i najštreberskiji klinac može da pokaže sertifikat da je to bezbedno. Zašto mi nismo imali te fore? Zašto televizija, marketing, vlast nije bila uz male vagabunde našeg vremena?

Drugo, da li nešto što je dozvoljeno (dakle, nije nedozvoljeno u vozu, kafiću, autobusu, taksiju, na poslu, u školi) može da postane i preporučljivo? Tanka je granica. I kako marketing i plasman novih proizvoda osvaja tržište samo zahvaljujući paranoji od bolesti i smrti koju tobož izazivaju drugi, nedozvoljeni, nepreporučljivi proizvodi. Ako pušač obične cigarete može da umre, ne znači da je zdravo ili da život produžava i “zdrava” cigareta. Može li se reklamirati zamena za porok, a da se isti porok ili simulacija istog ne proglasi za novu modu? Tako je i gospođa ministarka propušila – a, ako već puši, morala je naći i ljubavnika.

Pre deset godina smejali smo se kosmo disku i ostalim sranjima sa Tele šopa, ali niko ko je kupio kosmo disk kasnije nije poželeo da sebi slomi kičmu. Oni koji su se navukli na elektronske cigarete kao na pomodarski oralni šik sutra će propušiti prave. Bar da su nešto od života udahnuli.

Treća stvar koja je zanimljiva u vezi sa tim istraživanjem je taj izmereni procent – 12 posto elektronskim cigaretama deflorisanih nepušača. Je li iko ikada izmerio koliki procent pušača ranije nikada nije pušilo. Procenat je sigurno 100 posto. Niko nije pušio pre nego što je počeo da puši. Tako i ovo novo istraživanje pokazuje samo jedno - Što bi rekla moja baka za glavobolju – probudila se ujutro s glavom.

Ispred mene hrpa čikova...

Vitamini

U poslednje vreme, sve je više tekstove koje objavljuju nekakvi nutricionistički, astrološki, numerološki, medicinski i ostali sajtovi na temu – Jeli ste, a još vam se gricka, šta to znači? Pa, onda ide prošireni uvod, iliti razrada da nas pridobiju, da se, u svom prežderitisu, osetimo kao kod kuće, kao da nas niko ne krivi, kao da je to svakodnevica svakog srpskog građanina. Pa, onda ide solažakonkretizacija – ako vam se jede slatko iako ste pre dva sata jeli, to znači da vam fali litijum, natrijum itd. Ako ste pre samo sat pokrkali pun tanjir prebranca, a devica ste, to znači da vam je ušao strelac u veneru, i da ćete do kraja meseca želeti da pojedete celu svoju obitelj. Ako ste pre samo petnaest minuta pojeli ceo frižider, a sad vam se jede čips i pojeli biste i rođenu majku, nemojte ići u psihijatrijsku kliniku, to je samo znak da vam fali kalijum!

Ništa od ovoga nije istina i svi mi to znamo. Kad si jeo, na putu od kreveta do frižidera, vrlo dobro znaš da ti više ne treba, jer ne ideš da kopaš baštu, nego da spavaš. Nešto te uznemiruje? Šta je to? Sir koji kunja u tvom frižideru, a kupio si ga za naredne dane. Zašto ga ne pustiš na miru? Jer si lud. Jer si svinja. Nema drugog odgovora. Zašto svi ti napisi o kalijumu i natrijumu titraju čoveku koji, ako i pojede svoj sir, sutra nema za drugi?!

Što je najgore. Većina ljudi nema taj psihosocijalni odnos sa svojom kuhinjom, nego se ovakvim tekstovima huška i odobrava ta svinjska narav u narodu, to traženje utehe u hrani. To kapitalističko ušuškavanje u svojim estetizovanim kuhinjama i sobama, plakarima, dok se svako biće pojedinačno ne raspoluti na fijočice koje se raduju dok se ne udenu u neki topao kutak svoga doma. Kao da je dom nekakvo izbeglištvo od napolje. Kao da je kuća nekakva rupa u koju se valja zabiti i sakriti. Kao da je privatni čovek neko prokrvljeno, defektno, kapilarno ugroženo jezgro koje treba čuvati na toplom, među svojima, koje nema šta da traži napolju, u društvu, među neprijateljima!

Ali, ipak ima. Tu je Nova godina. Tu je radost. Tu su silne reklame, napisi, tekstovi koje pišu sociolozi, nutricionisti, lekari, kojima nije u cilju da ti preživiš srčani udar, nego da što više kupiš kako bi, u miru svoga doma, Novu godinu dočekao za punom trpezom. Onda krenu da savetuju kako valja trpezu začiniti crvenim detaljima – tamo paradajz, onde pršuta, ovde crvene čizmice, a da svima bude bolje – crven je i Deda Mraz. I onda svi neka okače ikebane, neka zaborave svoje lekarske nalaze, neka se opuste. Ako vam se prijelo malo prasetine, to znači da vam fali ljubavi. Možda vas žena ne poštuje? To što ne primate platu već tri meseca nema veze. Jel vam overena knjižica? Nije? E, pa, angažujte celu svoju familiju da iz podruma izvuče babinu škrinju. Postavite je na sred prostorije, one u kojoj se okupljate da primite vitamine, i u srednju fijoku turite knjižicu da se kiseli. Žuta boja dobro čini vašim doprinosima. I ako vaš šef ne misli na vas, vaša porodica misli. Čine da se svaki pojedinac zastidi što ide napolje u taj neuređeni svet u kom nema šta da traži dok ne dođe kući da se ušuška u crveno, u natrijum, u hrastovinu, u podrum, u uspomene, u toplinu porodice, u potaže!

Ne, mi želimo napolje!

Zašto Srbija mrzi dočeke Nove godine na trgu? Jer odavno nema javni život, jer odavno neguje odvratnu privatnost merenu na vitamine i zaštitu od prljavštine, od primitivizma. Ubiće vas vaše unutra! Jer sve poruke koje primate stižu tamo.

Otkad su uzeli licence za te časopise o zdravlju i estetskom uređenju stanova i bašti, čoveku deluje da mu stalno fali neki vitamin, iako mu zapravo fale ljudska prava. Fali mu gradski trg! Zato jede jebeni sir iz frižidera i kad ga nema.

Braćo i sestre, pomirimo se sa činjenicom da nam ne fale kalijum, natrijum, vitamin B, narandžasto povrće, nego smo jednostavno proždrljivi. Fali nam naše unutra i naše napolju. Siromašni smo. I biće nam još gore jer idu praznici koji i postoje da bi čovek ždrao i trošio. I ostao siromašan.

Ne dopustimo da se radujemo, ne dozvolimo da nam naturaju kalijum i babine škrinje na nos, ne dozvolimo da nas uče kako se voli, štedi, kupuje i veruje. Ostanimo napolju!

Korpa iza vas

Kako već neko vreme pišem o potrošačkim mukama, moram se pomiriti sa nekoliko činjenica – 1) Ja sam potrošač, 2) Moj san da postanem dramski pisac čije se drame odvijaju na autoputu, u vozu i u prljavim noćnim klubovima je propao, 3) Uvešću sekciju “potrošačke priče” na svom blogu, a apelovaću na istoričare književnosti da uvedu podžanr “komunalno”. 4. stavka da želim da živim što duže, pod bilo kojim uslovima, svakako ostaje nepromenjena i oko nje se svi slažemo!

U nekom trenutku, a sada ne mogu da lociram kada se to desilo, recimo da je bilo pre pet godina, počela sam da se osvrćem na korpe ljudi koji stoje iza mene u redu na kasi, u prodavnici. U tim trenucima, u meni se bore dve strane – želja da tim ljudima kažem da ne gledam šta su kupili, da me to zaista ne zanima, da im ne brojim zalogaje, da nisam nepristojna i želja da budem pristojan čovek koji bi da propusti svog sapatnika na kasi koji ima manje da pazari. Opet, ako nekom skreneš pažnju da ima manje, možda se i uvredi i je li ta vrsta deljenja pravde pred kasom dozvoljena? Otkud mi ta ideja?

Možda bi kupovina trebalo da bude kao hodanje – kupuješ i ne razmišljaš. Čim pomisliš da hodaš, sapleteš se. Čemu to sklanjanje gospođi koja se guzi ispred rafa sa supama, iako ja znam šta želim, a ona ne zna? I zašto mi strašno ide na nerve prodavac koji uporno ne da da ja sama izmerim svoj krompir, iako znam kako im radi ta vaga, nego on mora da izmeri i još da mi veže kesu na mrtvi čvor, pa posle, kod kuće, moram da je cepam, umesto da je odvežem, elegantno. Da ne pominjem pomoćnicu na merenju koja me naočigled svih (što ću saznati kasnije, na kasi) slaže da nema kesa za pakovanje voća, pa mi sve trpa u papirne fišeke tako da izgledam kao nesnađeni civil u reklami za “Dobro” proizvode koji gubi svoje mandarine po podu, pa ih nađe, uspravi se i, onako neobrijan, u kameru grokne: “Dobro je!”

Sve u svemu, ne mogu krivo da svedočim, povremeno se, u prodavnicama desi neki trenutak apokalipse – trenutak u kom pomislim: “Dobro. Svi smo doakali. Sad će da nas pokupe u gasne komore!”. Sa susedne kase, na kasu pred kojom stojim dolazi starica koja kupuje toalet papir i koja kune i proklinje celu radnju, u kojoj svi stojimo – kako tu radnju drže lopovi, dabogda se zapalila – ona je htela da kupi neki drugi toalet papir, a ne taj koji su joj uvalili, jer taj je skuplji, i kako su joj, jednom prilikom, na istom tom mestu, uvalili da plati nečiji tuđi pazar. Kako?

O teorijama relativiteta i paralelnih univerzuma u tim malim, izglancanim prčvarnicama da ne govorim! Kada rade dve kase ispred kojih stoje redovi od po petoro-šestoro ljudi i otvori se treća, koja nikad nije postojala, niko za nju nikada nije ni znao, niti na nuu računao – uvek onaj poslednji, sedmi član drugog reda pretrči i bude prvi ispred treće kase ni ne osvrnuvši se na nas ostale i izađe prvi i prvi stigne svojoj porodici iako su praktično svi ostali bili na redu pre njega.

Potrošači koji biraju povrće i voće su redovno najbezobrazniji jer veruju u neki biblijski zakon po kom, ako si u korpu spustio makar i jedan ambalažiran proizvod, imaš pravo da ga spustiš pred oltar kasirke dok naokolo berkaš ajsberg salate i još sirca na meru, pa dok se sve to uveže, poveže... a za sve to vreme, tvoja korpa sa onim jednim vakuumiranim isprdkom stoji pred kasom i preči put normalnim potrošačima koji su birali redom i na plaćanje došli tek kad su u glavi sabrali jedan i jedan. Na sve to, kasirka, koju isti berač mladog zeleniša poznaje, sa istim razgovara vama preko ramena! Zaželite da ispod miške makar nosite košnicu da se ne osećate tako jadno u tom baštenskom raju.

Sve me ovo navodi na pitanje postoji li potrošačka kultura? Ako gomila ljudi iz dana u dan ide u radnje da nešto kupuje i tamo doživi niz sitnih nepravdi, nepristojnosti, nepoštovanja, a pritom je uglavnom reč o porodičnim ljudima koji idu kućama da pomiluju svoju decu, da li to znači da ti ljudi imaju dvostruki moral, ili su samo u žurbi, ili su ludi, ili je onaj ko o tome misli lud.

Opet, ide mi na nerve kad su ljudi snishodljivi, kad se izvinjavaju čim te taknu u prolazu, a ne znate se, čim te propuštaju da prođeš prvi, ili se, da bi bili ljubazniji, ispljuju u maramicu, a ne na pod.

Ako ovako nastavim, doćićemo do pitanja prenaseljenosti! Stvar je u tome da se ono što zovemo kulturom nakotilo, pa smo uglavnom ili prekulturni ili do zla boga nekulturni. Kultura je toliko odsečena od bilo kakve vrste ljudskog razuma da treba da slavimo svakog ko u radnju uleti sa pištoljem u ruci i kasirku uhvati za sisu.