Gde sam bila tog dana

Kada krenemo uz ulicu, ocu se u prolazu javljaju nama nepoznati ljudi. Nisu iz komšiluka, nisu rodbina, nisu sa posla. „To su sigurno oni sa kojima pije ispred dragstora“, kaže mama prekorno.

Sedimo otac i ja na klupi ispred zgrade. Zaklonjeni ispod grma, pijemo pivo, parkirali smo bicikle i pušimo. Ulicom prolazi mršav, omanji čovek, ugleda tatu i klimne mu glavom. Tata otpozdravi i isprati pogledom malog, pa se okrene meni. „Taj je ubio čoveka“, kaže pa prevrne flašu i odaspe malo na zemlju. Stalno to radi, ne znam da li ima nekakve veze sa tim što je deda umro pre više od dva meseca ili je to nekakav običaj da se prvi gutljaj piva prospe, zbog pene, nekog užitka. Gleda za onim čovekom, a kada ga pitam ko je, tata se okrene prema ulici, naviše. Ima isti taj običaj kao pokojni deda da, pričajući nešto, pokazuje po prostoru, nevezano za to da li se priča odvija u Švedskoj ili u komšiluku, pokazuje rukom i okreće se na onu stranu odakle je sve počelo. Dakle, upoznao ga je gore, ispred dragstora, kaže, radio je u Boru, u rudniku, sada je ovde sam, živi od penzije. „A, moje je godište, a izgleda deset godina starije“, kaže tata i otpije gutljaj piva.
Priča mi kako je jednom prilikom, kada je s posla krenuo prema dragstoru, sreo ovog malog koji mu je rekao: „ne idi tamo, napili su se i potukli, ajde da se sklonimo.“ Tako odoše malo ispod dragstora, tata mu kupi pivo i sede tamo ko nas dvoje sada ovde. Čovek isto otpije gutljaj i tada kaže mom tati da je ubio čoveka. „A, što?“, pita ga tata. „Opalio mi šamar“, kaže mali. Tata mi potanko opisuje kako je ovaj mali i mršav, kako se tada, u tom trenutku, bogtepitašta desilo, nešto kao u slučaju Žarka Lauševića, i ovaj je, nakon šamara, izvadio nož i izbo tog drugog koji mu je opalio šamar. „Dobio je 12 godina robije“, kaže tata. Ja odmah krenem da ispitujem tatu je li ga pitao šta se dogodilo da je do svega toga došlo. Tata slegne ramenima, otpije gutljaj i kaže da mu je bilo glupo da ga ispituje. Rekao mu je samo: „Eto, da si okrenuo i drugi obraz, ništa od tih 12 godina posle se ne bi desilo.“  Čovek je klimnuo glavom, a onda su podelili cigare.
Dok tata dalje priča o tome koliko je bitno imati svoj unutrašnji moral, neki kompas, koji ne mora raditi isto kao i onaj na koji si prikačen silom prilika, i kako ljudi često čine gluposti verujući da brane svoje dostojanstvo, a samo se upecaju, vidim da mu je stalo do tog čoveka. U isto vreme, uhvati me neka čudna tuga zašto moj tata ide stalno na ta mesta gde sluša takve stvari. Kao da je on dete, a ja neki odrasli i sad se dete otelo i otišlo negde gde ga ne vidim. Zamišljam ga kako stoji pored tog malog ispod dragstora, dok mu ovaj priča da je ubio čoveka, ispod dragstora u kom se neki pijani tuku i pitam se šta će on tamo i pokušavam da se setim gde sam ja bila tog dana.

Samo vozi, Džoni!

„Ima da mu uvatim taj bicikl i da ga bacim u potok!“ Misli mama na Mirijevski potok. Pošto sedne na bicikl, tatu i bog zaboravi. Al ne zaboravi ga mama koja, ko one žene iz epskih pesama, čuči na balkonu i prati da čuje ili predenje lanca na starom biciklu ili sirenu hitne pomoći odozgo s Mirijeva. Kad uzjaše bicikl, tata se jednostavno ne javlja na telefon sve dok ne stigne kući. Dal se negde zapio, dal se slupo, kaže mama dok ispija kafu i pogleda kroz prozor, na već smrknut Mirijevski bulevar kojim kevću čopori pasa, ko da se tata uputio u neku bitku Titana. Mnogo je nervira taj bicikl i ko ga izmisli!

Kad pitam mamu šta joj smeta kod tatinog običaja da vozi bicikl, ne ume da objasni. Nakon što je nasledio moj stari bajs i daleko više i strastvenije od mene se bacio na istraživanje okoline na ovom dvotočkašu mami su narasli rogovi. Zabranila je da tata unosi bicikl u stan i ostavlja ga na terasi iako je sličnu stvar dozvoljavala meni dok smo živeli zajedno. Iako je jednako kršila prste kad uprtim bajs i krenem put gradske džungle, nije mi zvocala kao što sada zvoca tati kada on krene na svoje ture. Ok, tata je nešto ekstremniji od mene.
Njegove vožnje su, ako sam dobro shvatila, sasvim istraživačkog tipa. Jednom prilikom, kada nam je, okupljenim oko stola u njihovom stanu, objašnjavao svoju regularnu biciklističku stazu, priznajem da se i meni prevrnuo stomak. Ovako nekako: od Šejkine, preko Mirijevskog bulevara, pa nekako do Mirijeva, sve uzbrdo, pa do kraja (nekog), pa tu bude kraj asfalta, pa tata priupita dvojicu nekih radnika kuda ide ona zarasla staza de se skupila ona gomila kučića, oni mu objasne da ide ka groblju u Višnjičkoj banji, Lešću, tu tata s njima valjda popije pivo pa zapuca među kučiće, preko livade neke, pa izbije na groblje, pa odande, kako kaže, stušti se prema Višnjici, pa nekoj šumi s komarcima gde bude nekakva crkva. Odande već bude lako, sve je nizbrdo, izbije na Višnjičku, pa opet malo popreko pa nazad kući! Mamino lice, dok otac ponosno prepričava svoju afričku avanturu, pretvara se u znak pitanja pa u sunđer, onaj zeleni, jeftiniji što se raspadne nakon čišćenja jednog točka na biciklu.

Posebno opasna zona za mamu, kad ju je već otac nagnao da razmišlja o sudbini bicikliste u Beogradu, je Pančevački most. Dok otac prelazi Pančevac, mama se, kao profesionalni dispečer više puta čuje s bakom koja živi u Krnjači. „Jel stigo? Nije. Jel ga vidiš? Kuku nama!“ Tu već i baka, u horu sa lojalnim komšijama iz zgrade koji posvedoče da je Pančevački most nemoguće preći na biciklu živ, uvere mamu da je stvar sasvim opasna, ali će joj još javiti. Kad otac stigne u Krnjaču, krenu da ga zovu odavde s Mirijevskog bulevara, preklinjući ga da ostavi prokleti bicikl u šupi kod babe i da se kući vrati dvonoške. Majka zove i mene da ga molim da se vrati bezbedno, da ostavi bicikl. Čitava drama proprati tu malu tatinu avanturu. Ko za inat, on popije kod bake i pivo što u maminoj fatalističkoj svesti već iscrtava spomenik u obliku mršavka na biciklu.

I tako redom. Ipak, otac ne odustaje. Od kada je otkrio bicikl može da se ne javlja na telefon, da nema objašnjenje zašto izlazi iz kuće i da ne mora nikoga da povede sa sobom. Ipak, svi se brinemo. Čim dođem do para ima da Džoniju svečano predam moj bicikl, noviji od njegovog sadašnjeg koji je svakako svašta prošo, a ja da kupim nov. Tako ćemo biti bezbedniji u gradskoj džungli, a oni nek zovu! Samo vozi, Džoni!