Sedimo otac i ja na klupi ispred zgrade. Zaklonjeni ispod grma, pijemo pivo, parkirali smo bicikle i pušimo. Ulicom prolazi mršav, omanji čovek, ugleda tatu i klimne mu glavom. Tata otpozdravi i isprati pogledom malog, pa se okrene meni. „Taj je ubio čoveka“, kaže pa prevrne flašu i odaspe malo na zemlju. Stalno to radi, ne znam da li ima nekakve veze sa tim što je deda umro pre više od dva meseca ili je to nekakav običaj da se prvi gutljaj piva prospe, zbog pene, nekog užitka. Gleda za onim čovekom, a kada ga pitam ko je, tata se okrene prema ulici, naviše. Ima isti taj običaj kao pokojni deda da, pričajući nešto, pokazuje po prostoru, nevezano za to da li se priča odvija u Švedskoj ili u komšiluku, pokazuje rukom i okreće se na onu stranu odakle je sve počelo. Dakle, upoznao ga je gore, ispred dragstora, kaže, radio je u Boru, u rudniku, sada je ovde sam, živi od penzije. „A, moje je godište, a izgleda deset godina starije“, kaže tata i otpije gutljaj piva.
Priča mi kako je jednom prilikom, kada je s posla krenuo prema dragstoru, sreo ovog malog koji mu je rekao: „ne idi tamo, napili su se i potukli, ajde da se sklonimo.“ Tako odoše malo ispod dragstora, tata mu kupi pivo i sede tamo ko nas dvoje sada ovde. Čovek isto otpije gutljaj i tada kaže mom tati da je ubio čoveka. „A, što?“, pita ga tata. „Opalio mi šamar“, kaže mali. Tata mi potanko opisuje kako je ovaj mali i mršav, kako se tada, u tom trenutku, bogtepitašta desilo, nešto kao u slučaju Žarka Lauševića, i ovaj je, nakon šamara, izvadio nož i izbo tog drugog koji mu je opalio šamar. „Dobio je 12 godina robije“, kaže tata. Ja odmah krenem da ispitujem tatu je li ga pitao šta se dogodilo da je do svega toga došlo. Tata slegne ramenima, otpije gutljaj i kaže da mu je bilo glupo da ga ispituje. Rekao mu je samo: „Eto, da si okrenuo i drugi obraz, ništa od tih 12 godina posle se ne bi desilo.“ Čovek je klimnuo glavom, a onda su podelili cigare.
Dok tata dalje priča o tome koliko je bitno imati svoj unutrašnji moral, neki kompas, koji ne mora raditi isto kao i onaj na koji si prikačen silom prilika, i kako ljudi često čine gluposti verujući da brane svoje dostojanstvo, a samo se upecaju, vidim da mu je stalo do tog čoveka. U isto vreme, uhvati me neka čudna tuga zašto moj tata ide stalno na ta mesta gde sluša takve stvari. Kao da je on dete, a ja neki odrasli i sad se dete otelo i otišlo negde gde ga ne vidim. Zamišljam ga kako stoji pored tog malog ispod dragstora, dok mu ovaj priča da je ubio čoveka, ispod dragstora u kom se neki pijani tuku i pitam se šta će on tamo i pokušavam da se setim gde sam ja bila tog dana.
Нема коментара:
Постави коментар