Lutke u Subotici

U drugoj polovini maja u Subotici je održan Međunarodni festival pozorišta za decu. Sa zakašnjenjem prenosim par utisaka sa ovog fenomenalnog festivala koji je, čini mi se, po malo skrajnut, kao uostalom i celokupna kultura za decu ukoliko ista nije u službi, ili u okviru nekakve promotivne kampanje. Uglavnom, glavnica ovog festivala već godinama unazad posvećena je lutkarskom pozorištu koji u Srbiji (ni u bivšoj Jugoslaviji) nema nekakve značajne korene ako izuzmemo na svoju ruku osnovane i sada živuće lutkarske scene u okviru pojedinih dečjih pozorišta. Dakle, nema nikakve škole za lutkare ili pisce koji bi bili specijalizovani da pišu za ovu vrstu pozorišta. Ljudi iz Međunarodnog festivala pozorišta za decu gaje ideju da se u Subotici pokrene akademija koja bi obrazovala buduće lutkare i njihovu ekipu, ali očigledno nema puno interesovanja u kulturnim krugovima da se ovakva škola podrži materijalno.

Par predstava koje sam pogledala na ovogodišnjem festivalu po svom profesionalizmu, idejama, pričama i nevelikom budžetu svedoče da je lutkarsko pozorište svakako realna opcija i dapo mnogo čemu prevazilaze (ili sprečavaju) raznorazne bolesti čiji smo svedoci u igranim pozorišnim predstavama: insistiranje na „savremenosti“, „modernosti“, „suočavanju sa realnošću“, glumačkoj i rediteljskoj sujeti i sličnom. Jednostavno, budući da je reč o posrednom pozorištu u kom su ljudi neka vrsta izvođača radova, a u prvom planu su lutke do izražaja dolazi čista igra što pozorište jeste i treba da bude!

Sve moje simpatije otišle su predstavi nemačkog Dalekog pozorišta i njihovoj predstavi „Taj mali sam ja“ koja je kombinacija pozorišta senki i lutkarskog pozorišta. Glavni junak je nedefinisana životinjica koja, u susretima sa različitim, nama poznatim bićima, pokušava da ustanovi ko je zapravo. Ovi susreti prikazani su u dva plana: prvi je mala scena u okviru koje glumci animiraju lutke u životinjskim oblicima, a drugi je projekciono platno na kom se prikazuju senke ovih junaka. Tehnički gledano, pozadinsko platno omogućava gledaocima u poslednjim redovima da jasno prate predstavu, ali suštinski oba ova plana su deo jedinstvene predstave: pitanje identiteta neimenovane živuljke i njenog puta do samospoznaje i pankerskog prihvatanja sebe samog, rogatog i repatog, takvog kakav je, odvija se na dva međusobno povezana plana. Baš kao što živimo jedan, onaj svakodnevni život a u pozadini se projektuje neki naš spetljan duh koji paralelno traga za pravim putem. Otuda je ova predstava osvojila moju pažnju jednostavnošću (u smislu upotrebe sasvim skromnih sredstava scene) i apsolutnom plemenitošću svoje ideje.

Druga predstava koja me osvojila je „Susedi“, Krasnojarskog pozorišta lutaka iz Krasnojarska. Reč je o tradicionalnom lutkarskom pozorištu, onom u kom ruke glumaca, prturene kroz scenu-prozorče, oponašaju i animiraju različite junake. Prostodušnost ove predstave u kojoj se nadgornjavaju dva suseda – vredni medved i lukava susetka lisica koja mu krade i pojede sve što spremi, upeca i odloži, osvojila je pažnju sve dece u publici koja su glasno i skandirajući ukazivala medvediću gde je lija sakrila njegove zalihe. Isprva začuđena kolko se deca oduševljavaju tako zastarelim i sasvim jednostavnim dramama kao što je ova, poslče deset minuta sam se prepustila i sama počela da uživam u ovoj priči i njenim toliko naivnim ali simpatičnim peripetijama.

Rumuni su na Festival došli sa ambicioznom predstavom „Čudesni zvezdani jelen“ koja kombinuje ritualni, igrani, plesni i lutkarski teatar uklapajući sve ove dimenziju u sasvim jedinstven doživljaj omrznute reči transcendentalno. Naime, cela predstava je zasnovana na starim balkanskim mitovima i oponaša ritual. Iako mi je na trenutke delovala sasvim čarobno, pogotovu zbog ekonomičnosti u korišćenju scenografije (jedna vrteška koja oponaša valjda cikličnost vremena, sveta, kretanje u krug i slične stvari koje je nemoguće osporiti), na momente mi je delovala pretenciozno, preozbiljno i otuda je, uprkos odličnoj muzici, otišla u drugi plan u odnosu na druge predstave koje su bile skromnije po zacrtanim ciljevima.

Jedna takva je bugarska lutkarska interpretacija „Labudovog jezera“ izvesnog bugarsog pozorišta Atelje 313 (pojma nemam ima li ikakve veze s našim 212!). Budući da sam je gledala iz poslednjeg reda, sa stepeništa, između ramena dvoje, ko i ja, okasnelih posetilaca festivala, delovala mi je još čarobnije: kao da kroz špijunku nekakve čarobne kutije gledate šta se unutra radi. Nikad u životu nisam bila svedok takve fragilnosti oponašane fizičkim predmetima!

I za kraj, od onoga što sam gledala, u sećanju će mi ostati predstava „Bez komentara“ Južnočeškog pozorišta. U pitanju je marionetsko pozorište, ali toliko usavršeno da ne možete očima da verujete da je ciklus jedne ljubavne priče predstavljen sa toliko dobro odabranih i uverljivih detalja. Ova predstava me ponajviše nagnala da zaboravim na medij kojim barata, pa sam na trenutke pomislila da gledam ljubavni film: par koji se sreće od malih nogu koje voze bicikl (u suprotnim smerovima naravno), pa se susreću, pa ide smena godišnjih doba, pa se tu udruže i život se dalje odvija na ovom lutkarskom platnu kao da vas je neko uveo u sopstveni san.

Iako je Subotica, za moje pojmove, sasvim čudan grad – nema semafora na glavnim ulicama, a svi vozači redovno staju da vas propuste (pa još trube ako oklevate da pređete!), ova udubljena lutkaska fantazija delovala je kao neko čudeso unutar sasvim ustaljenog sveta. Kad svi sve razumeju, nejasno vam je zašto se iko trudi da lutke nauči da voze bicikle! Samo da prikaže nekakvu romansu.  

Pravo na noć

Kaže: „Ulice pripadaju nama! Protest protiv neustavne zabrane prodaje alkohola posle 22h: SREDA 11.maj 21:59h, park kod PALASA. Ako ne prosledis ovu poruku na minimum 5 adresa nikada neces piti pivo u parku posle 10 uvece. Ne prekidaj lanac srece, salji dalje!“

Piši, piši mi, il što bi reko voditelj 202-ojke "recite dal vam je ovo ok". Pa, što se mene tiče, niko me neće sprečiti da pijem kolko oću, kad oću i gde oću. Ne da ću da dam da me zato hapse, nego ću taj moment da prespavam. Kauciju mi ne plaćajte!

Braćo pijanice, je li iko sprečio Đuru Jakšia da pije u vreme kada su Skadarlijom kružile policije, a centar grada kakvog ga danas znamo bio odvojen od nakrivljene Skadarlije šančevima punim smrdljive vode? Tamo si pio, a da ti niko nije brojio. Niko, nikad nije sprečio pravog alkosa da pije kolko mu se oće. Ako nisi alkos, šta ćeš pred Palasom? Kakav je to način - pravi alkosi sede po Palmotićevim, na njih se cokće u pauzama za ručak i sa mamicama na ručkovima po predgrađima, a u centru se bori za njihova prava. Ko je korisnik tih prava? Vi niste! Niste pa da se ubijete pred Palasom. Šta onda večeras branimo pred Palasom, u tom parkiću de se pije pivo? Pravo na druženje? Niko nikad, sudeći po Dušku Radoviću, a bogami i po Šabanu Šauliću nikoga nije sprečio da se druži. To nije pravo, svakako ne ustavno. Zaustavno možda. Šta onda branimo dalje? Kafane su postojale u legalnom, il ilegalnom obliku oduvek, bile ustavne il neustavne. Dalje branimo možda samo renome samih sebe kao noćnih ptica kiteći se perjem svojih očeva i dedova alkosa, za čijom destruktivnom slobodom žalimo al ne smemo da je živimo jer nam ne daju žene, šefovi, muževi i babice zdravog razuma. I Ustav o je. Branimo pravo na noćni život? Gde je dnevni da mu ganoćni zavuče? Noćni živuljak u Beogradu je samo produžetak dnevnog de se jebu šefice, akauntice i alternativne cice pa se izjutra na njih zaboravlja, a onda o istim avanturama i Velikim Blobovima piše na blogovima. I pije se limunada i ide na makrobiotičke seminare na Divčibare, dakle radi se i preko leta. A, kanalizacija šljaka! Za razliku od Krnjače gde možete piti kolko oćete al pišati kolko vam dodole dozvole. I niko o tome ni štrajka da rekne.

Je li to pravo na noćni život ikada bilo zagarantovano? I koga je za to ikad bilo briga? Ako ga javno, dakle na ulici, branimo, podrazumevamo da je ono negde zateftereno, zagarantovano, pa naknadno ugroženo. Šta sve danas ne spada pod pravo. Mene je recimo ovaj napis o protestu podsetio samo na to koliko pijem, te da je to možda previše, te da bi možda mogla da usporim. Al usput i da se izborim za pravo za neusporavanje. Kao one ženice što s šoljicama kafe stoje na pločnicima i srču cigarete ko da su priključene na neki svemirski brod sa pipcima punim nikotina koji u određeno vreme preleće Beogradom. Dakle, kroz zabranu ti osvešćuju pravo, pa ga ti skontaš i onda nakostrešiš perje. Mene samo muči zašto kostrešiti perje kada je za to vreme sasvim veoma moguće piti. U svom stanu, ili u kancelariji ili bilo gde.

O jednoj Novoj godini koleginicu su zaustavili na portirnici i pretresli je, te oduzeli flašu pelinkovca koju nam je ponela. Iako svi znamo da svakog dana u godini svi, pa čak i portiri, piju, ovaj dan inače namenjen za pijenje, bio je dan i za pretres. Eto, poklopili se dan zabrane i dan svetkovine. Tako isto i danas, tj. večeras, poklopiše se dan za pijenje i dan za borbu za prava. Beograd se oduvek, pa i danas dizao samo zarad simboličnih pobuna. U suštini oni ne vole alkohol ni alkose ni sve te propalitete. Vole samo da ih se vidi kako drže pivdžu u parkiću. Pijani isleđuju pijane i duvaju jedni drugima za vrat. Tako im je valjda toplije.

Večeras će, ispred Palasa, da se okupe svi oni koje zabole levo ćoše za to gde rastu šljive, ko prosipa mleko, ko peče rakiju, ko je truje, kako se pravi viski, od čega povraćamo. Bitno da svraćamo na proteste, tako su zgodni, u centru grada, u prolazu. Pokupimo Siti magazine i pivo i pljuge pa na protest! A, onda nunaj decu, teši muža i jedi govna do ujutro. Nezaposlen, al neuništiv u nebulozama. Silni beograđanin. Taman kad se izsaginjete nekom gazdi tamo oko Obilića i Kosančića, kad mu poližete svako jajce ponaosob, a uskršnje ste već odložili za dalju sreću, a vi svratite da protestvujete. Pošto niste protestvovali kad su izmeštali Cigane, kad su svakom srpskom seljaku i radniku zabranili pravo na pošten život od svog rada, da makar zatražite svoje pravo na noć.

Biciklistički dnevnici, Dejvid Birn

Kao ljubitelj bicikla, oko mi zaigra na svaki pomen ovog dvotočkaša koji bi mogao imati, pored one meni najdraže, prevozno-avanturističke i neku drugu, da tako kažem, simboličku funkciju. Recimo, bicikl koji vozi junak nekog filma ili knjige automatski ga u mojim očima karakteriše kao pozitivca, nosioca neke tajne poruke autora ovog dela ili jednostavno ukras po meri moje duše. Nešto kao da sanjamo isti san iako on ne mora značiti baš ništa posebno za ostatak čovečanstva. Ako bih, na onim testovima „povežite srodne pojmove“, morala da povežem bicikl sa nekim značenjem većim od njega iz kolone preko puta, upravo bi bicikl od svih pobrojanih običnih stvari iz svakodnevnog života (korpa u prodavnici, semafor, maramica, itd.) bio povezan sa slobodom iz popisa značenja. Ni manje ni više. A, sigurna sam da je više, jer sloboda nosi i neke obaveze, a bicikl baš nikakve!

Uglavnom, tako se ja oduševim kad se bicikl pomene u bilo kom kontekstu! Čujem da je Beket voleo da vozi i odma ga vidim u drugačijem svetlu, ili saznam da je bicikl bio bitan feministkinjama jer su valjda mogle da šire noge na neki drugi, ne sasvim ženski način, pa mi i one nekako postanu simpatičnije. Jedini ko ne gubi u ovom mom nakaradnom povezivanju stvari je bicikl. On samo dobija na kvalitetu, dobroti i nekakvoj nedefinisanoj životnoj snazi i radosti.

Tako sam, prirodno, uzela da pročitam knjigu muzičara Dejvida Birna, „Biciklistički dnevnici“ u kojoj on opisuje gradove viđene iz ugla bicikliste. Prvo što mi se svidelo u ovoj knjizi je sasvim konkretan opis onoga što mene fascinira u vezi sa vožnjom popularno nazvanog dvotočkaša – ugao malko viši od onog koji imate kada samo hodate ulicom, ali nezaprečen okvirima prozora (kao kad se vozite drugim prevoznim sredstvima). Kao što se prostor percipira drugačije (sasvim ste direktni učesnik uličnih ili dešavanja prostora kroz koji se vozite), tako je, kako Birn primećuje, i vreme, doživljeno sa sedišta bajsa, neka vrsta osveženog, ponovo osvojenog vremena koje se inače zaboravlja i gubi prilikom hodanja ili vožnje busom, kolima, vozom, avionom... Jednostavno, bicikl vas postavlja na jedno sasvim ljudsko mesto, ali taman toliko ubrzano da donese onu dozu uzbuđenja koju nose recimo montažne sekvence u filmovima ili muzika iz slušalica kada se hoda gradom.

Taj opis koji sam sasvim razumela, napravio je prijateljski pakt između mene i daljih Birnovih beležaka. Druga stvar koja mi je prijala je autorova posebna pažnja za arhitekturu kao neku vrstu neprimetne scenografije svakodnevnog života – oblik zgrada i generalno tip pejzaža koji nude određeni delovi sveta oblikuje svakodnevni život kroz naizgled banalne sitnice: put kojim čovek odlazi od kuće na posao ili do prodavnice vremenom preusmerava njegov krvotok dajući naloge malim saobraćajcima u glavi i organizmu. Ubrzava ili usporava njegov metabolizam, tok misli i, samim tim od čoveka čini neku vrstu metastanovnika sveta. Stanovnika koji ujedno ima neki društveni, politički ili ekonomski status na široj mapi sveta i svoje lokalne zajednice, ali i status termita koji živi u arhitekturi grada, veoma povezanoj sa tunelima sopstvene duše i uma. Veoma mi se svidela ova ideja o vezama između spoljnog i unutrašnjeg prostora u kom živi pojedinac i celo društvo. I čini mi se da niko, izuzev bicikliste, ne oseća tako dobro ovu vezu između ta dva prostora. Jednostavno, ostala prevozna sredstva vas previše brzo prenesu s jednog na drugo mesto, dok, kada hodate, previše utonete u sopstvene misli, pa ta veza između vas i okoline vremenom postane podrazumevana. Samo na biciklu je ona vazda živa i stalno vas podseća da ste prisutni, iako, u vezi s tim, od vas ne zahteva ništa drugo osim da u tome budete.

Knjiga će verovatno biti daleko zanimljivija i onima koje zanima savremena likovna umetnost, u šta ja ne spadam, ali je i taj deo Birnovih putopisa izložen sasvim nepretenciozno tako da, ukoliko nemate dovoljno zanimanja il makar informacija o dešavanjima u svetskim galerijama, ne osećate ovaj deo knjige kao teret, već pre kao neku dodatnu, simboličku nadgradnju celokupnog putovanja.

E, sada, ono što mi je ostalo za dalju degustaciju i donekle odvojilo moja biciklistička lutanja od Birnovih je određena, da tako kažem komunalna i ekološka svest, briga koju Birn kao biciklista posebno gaji i njome se ponosi, a koja je meni ako ne nespojiva sa biciklom i ovim dnevnicima, a ono donekle daleka. Naime, pri obilasku niza gradova (Istambul, Buenos Ajres, London, San Francisko, Njujork, Manila itd), Birn ne propušta da ukaže na povezanost između otvorenosti ovih gradova za bicikliste (biciklističke staze, organizacija saobraćaja, pogodnosti za bicikliste, zagađenost, itd) i neke vrste duševnog zdravlja te urbane zajednice. Meni je ovakva briga za sveopšte dobro koju, kao biciklista, treba da poseduješ i to uverenje da je biciklista neka vrsta Mesije koji oslobađa urbane sredine dosta strana i, u više navrata me začudilo koliko se podrazumeva da su biciklisti pozitivci u tom ekološkom, političkom i svakom drugom smislu. Ovo bih možda nazvala viškom značenja, teretom koji prosečni dvotočkaš ne može i ne mora da ponese.

Ta briga za očuvanje parkova u gradovima, organizovanje biciklističkih samita i društava i usvajanje nekakvog oreola oslobodilaca ulica opterećuje naše bicikle i smatram da se ovog ekološkog tereta treba osloboditi maksimalno. Mada, kapiram da ako kupiš mnogo skup bajs možeš da se istripuješ da on znači više nego što odista znači, tj. dva točka i radost na njima. Ni manje ni više od toga!